Владика Атанасије (Јевтић) – Хришћански живот: непоновљиво понављање Христа

[JESSY]

Најважније је да Хришћанин своју веру заживи. Вера је почетак нашег битија. У Посланици Јеврејима (3, 14), апостол Павле каже да смо постали заједничари Христови ако почетак нашега новога битија до краја одржимо. Вера је, у ствари, то ново хришћанско биће. Недавно је у Грчкој био један спор међу људима, а и они се споре, и хвала Богу, ако је то спорење искрено. И током тог дијалога, један теолог који зна Србе и српски језик, подсетио је да је отац Јустин стално говорио о вери. Он је теолог вере. То се поновило недавно у Калифорнији, у једном разговору, где смо опет рекли, код оца Јустина је много наглашена вера. Код њега је вера – Јеванђеље, вера – покајање, вера – спасење, вера – Христос, вера – Црква, вера – Литургија, вера – будући живот. Није тачно да ће вера престати у будућем животу, јер Апостол каже, сад остаје вера, нада и љубав, али је љубав највећа. Неће престати вера, неће престати чак ни страх Божији. То кажу велики светитељи. Нестаће овога страха кога љубав изгони напоље, страха као панике, страха кога смо сведоци око нас и међу нама. Остаће једно страхопоштовање, као кад видите дете, као кад мајка прилази детету, као кад прилазите ономе кога волите, као кад прилазите светињи, страхопоштовање које узбуђује. Иначе, свети Максим вели, ако би љубав била без тог страха, могла би постати дрскост, изгубила би ту со која и њу очувава да не постане дрскост. Не можете из љубави чинити све што хоћете. Постоји управо та со љубави.

 

Христос – први Хришћанин

Светитељи Христа називају вером. Он је први верник, први члан своје Цркве, првина своје Цркве, срце своје Цркве, глава своје Цркве. Али је врло важно, и први хришћанин. Несрећни Волтер је рекао да је први и последњи хришћанин умро на Голготи, мислећи да је једино Христос остварио то што је говорио. То није тачно. То би био случај једног интересантног човека, дубоког, искреног, једног усамљеника који се није остварио. У верницима, у онима који су се вером присајединили Христу, Христос је наставио да дејствује и сваки постаје непоновљиво поновљени Христос. То чини вера, вера поново рађа, препорађа. Зато је Господ говорио Никодиму о вери. Вера се, наравно, улива, прелива, резултира у крштење. Крштење је засемењавање нашега бића на тлу вере, да даље плодотвори. Није реч о магији, него даље да разрађујемо Духа, да дарове разрађујемо – и то је онда хришћански живот, хришћанско живљење. Тако је и са сваком другом чињеницом хришћанског живота, хришћанске вере, хришћанске Цркве.

Апостол Јован, апостол љубави који није само апостол љубави, већ и апостол живота, каже: И Живот се јави, и видјели смо, и свједочимо, и објављујемо вам Живот вјечни, који бјеше у Оца и јави се нама (1. Јн, 1, 2). То је синоним за Сина. Господ је рекао – ја сам васкрсење и живот, ја сам пут и истина и живот. Овде код Јована је то посведочено. И мало даље каже: У томе се показа љубав Божија према нама што је Бог Сина својега Јединороднога послао у свијет да живимо Њиме (1. Јн 4, 9). Поводом овога, свети владика Николај негде је рекао, није Господ дошао само да поправи наш живот, да га улепша, да га прилагоди неким стандардима, него да буде наш живот. Зато је хришћански живот први дуг, први задатак Хришћанина. Све остало на том тлу може расти. Наравно, рекао сам, то остало мора да почива на вери у Христа, на вери у Живог Истинитог Бога. Покајте се и верујте у Јеванђеље. Све почиње тиме. Зато је најважније за нас Православне Хришћане данас, да почнемо да живимо хришћанским животом. Све остало ће доћи на своје место.

 

[JESSY]

Јеванђељска вера

Сведоци смо појава, како се негде истиче ортодоксија, негде догмати, негде канони, негде Литургија… али стављамо неважније испред важнијег. Од вере, од живота све почиње и у томе је онда све, у тој пуноћи, саборној, католичанској која је Јеванђеље. Ту је онда све, и догмати и канони и Црква и Литургија и све остало. Зато је, понављам, отац Јустин говорио да је вера јеванђељска, православна – све. Све код њега било је по тој вери. Ако погледамо и избројимо, у Новом завету доминира реч вера, посебно код апостола Павла.

Вера је пуноћа свега, вера је и почетак и крај, вера је наша веза са Господом, вера је наше припајање Господу, вера је та заједница. И најважније је живљење том вером. Ако се не живи вером, вера је мртва, сећате се апостола Јакова: Јер Као што је тјело без духа мртво, тако је и вјера без дјела мртва (Јак 2, 26). Вера је онда идеологија. Није Православље идеологија, јер би онда само окупирало разум. Разумом могу лако да се науче извесне ствари, извесна знања и то постаје идеологија ако не заживи.

Први хришћани су били другачији, јер су били носиоци тог новог живота. Нови живот се јавио. И то је највише деловало на остале. Кад су мученици страдали, гледао их је свет, и прост и учен. И они који су повервали, чијих срдаца се Бог дотакао, гледајући страдања мученика су говорили – Бог овога човека је истинити Бог. Нису говорили о неком уопштеном, апстрактном Богу. Сетите се проповеди апостола Павла на атинском Акропољу, најпре о непознатом Богу, па тек после је рекао да је наша вера Христос, да је наша вера живи Бог који је постао Човек. Јер пролазећи и посматрајући ваше светиње, нађох и жртвеник на коме бјеше написано: Непознатом Богу. Онога, дакле, којега не знајући поштујете тога вам ја проповедам (Дап 17, 23); Јер је установио дан у који ће судити васељени по правди преко Човјека којега одреди и даде свима вјеру васкрснувши га из мртвих (Дап 17, 31). Зато је сва Црква садржана у Христу. Свугде је Христос све. Христос је, понављам, први члан своје Цркве.

Када су, приликом мог избора за доцента на Богословском факултету у Београду, анализирали моју докторску дисертацију, неко је рекао да тамо има неправославних ставова, јер се тврди да је први спасени члан Цркве Христове сам Исус Христос. Али они нису знали да је то апостолско учење, односно учење светог Атанасија Великог – да је Христос првенац, Нови Адам који се појавио са спашеним телом, душом, људском природом. И тако се ми тој првини присаједињујемо, Он је прво спасено биће, ми смо сада Његови сутелесници, суживотници, сукрвници. После ће свети Кирило Јерусалимски рећи да у Литургији и причешћу постајемо сутелесници, сукрвници, сродници Христови. Зато је Христос првенац међу многом браћом. Он је Јединородни – то је Његово Божанство, али Он је и првородни међу многом браћом.

[JESSY]

Осма и девета глава Посланице Јеврејима су величанствене. Реч је о тужној Павловој исповести, који је био оличење честитога Јеврејина, законскога, моралнога, који је све испунио, да би после све то сматрао за трице и кучине, ако Христа не позна.  Ниједан закон не може спасити човека. Дозволите да кажем, али да не злоупотребе они који су на то спремни, ни канони, ни догмати, ништа не може спасити човека, већ само Живи Истинити Бог. Ако се из Њега све пројектује у живој Цркви, живом телу Господа Исуса Христа, онда све то постаје спасоносно.

Христос је првина своје Цркве, Он је и глава, Он је и темељ, Он је и архијереј, свештеник, Он је и ђакон – све је то Христос. Ми сви у Цркви само рефлектујемо, израчујемо, прозрачујемо, пројектујемо, ондосно Он се кроз нас пројектује. Да би био верник, треба да се поистоветиш са Христом у мери коју Бог зна, по мери наше вере, по мери дара Христовог. Да би био ђакон, треба да пројектујеш Христа, да би био јереј, да би био архијереј. Сви ми уствари непоновљиво понављамо Христа. Милијардоипостасни Христос, каже свети Палама. Милијардоличносни Христос, то је Црква. То је чудо, парадокс Православља, да је Он Један Јединствени, Непоновљиви, Једнородни Син Божији и да је Он опет у свакоме од нас. И да је у том смислу колективан, што значи саборан. То значи Црква.

 

[JESSY]

Живот у Христу остварује Свети Дух

Протестанти говоре, мој Исус, Он је мој спаситељ. Ако је такво Царство небеско, биће то самице, горе Он а сваки од нас у самици, један без другога, као ларве у кошници. Такав индивидуализам, такво комадање, сецкање, није православно. Саборност православна стиче се само животом у Христу, а живот у Христу остварује се, даје нам се, дејством Духа Светог. Слабе су наше силе, наше функције. Бог је у почетку створио Адама, да се он благодаћу Божијом проткива, да се прозрачује, да се усавршава… Није људска природа зла и није створена смртна. Она јесте смртна, гледајући по њеном пореклу, пошто је створена, јер све што је створено пролазно је и пропадљиво. Према томе и душа је смртна, јер смо створења. Али није смртна, зато што Бог хоће да не буде смртна. Зато су Свети оци говорили, Адам је био и смртан и бесмртан. Бог не ствара смрт, али човек треба да учествује да би се остварило Божије назначење.

Биће страшно онима који не буду у заједници са Христом. Неће они ишчезнути, нема власт створење да уништи само себе, ни ђаво неће моћи уништити себе, али ће то бити неко живљење у умирању, друга смрт се то назива у Откривењу. Биће то страшно трајање.

Живи живот значи да живимо Јеванђеље Божије. Јеванђеље је, кажу Свети оци, свети Максим, свети Палама, послање Божије кроз Сина Јединороднога, оваплоћенога, очовеченога, који онима који му верују дарује вечно и нестворено обожење. Како нестворен живот? Пошто је Божији живот нестворен и ми ћемо се у тај живот укључити и он ће кроз нас струјати и ми ћемо се онда онераспадљивати, обесмрћивати, овековечивати. Иначе, сама наша природа би била пропадљива.

Античко и Платоново мишљење да је душа бесмртна, да је она један мали одлив, еманација од бога, да она живи за себе или како смо говорили у апологетици, да је душа бесмртна… то су све рационалистичка поштапала која су можда била корисна, али не помажу много у спасењу човека на које утиче само жива вера у Бога. Ако нас је Бог створио за бесмртност, онда смо то што Бог од нас хоће.

[JESSY]

Вера је наша, пре свега, чудо. Сав наш сопствени прогрес и напредак је као продужавање једне лествице, која би се наднела над амбисом и сурвала се, то нигде не води.

(На примеру грчког писца Канзацакиса и француског филозофа и књижевника Сартра, који су се залагали за храбро и самостално суочавање човека са крајем и смрћу, владика Атанасије је, у наставку предавања, објашњавао како је живот без Бога пакао. Таквом животу супротставио је учење светог Симеона Новог Богослова у Катихезама, који и када дође до животне провалије то не прихвата као крај, стрмоглавце се баца у амбис јер зна да ће га тамо дочекати руке Божије.)

Вера је чудо! Нигде не воде многе религије које смо производили и које производимо, нигде не воде учења многих гуруа, Кастанеде, трансценденталне медитације, источна искуства… Све је то, што би рекао отац Јустин, гашење жеђи у пустињи врелим песком, односно као када гладна змија једе свој реп док не дође до главе. Све то не води нигде. Вера је, вели Златоусти, дар Божији, она нас изнад свега тога издиже, вера је сусрет са Богом. Хришћански живот је сусрет са Богом. Ништа мање. То није идеологија, то није списак онога у шта треба да верујемо, то нису одлуке, то нису саборски прописи, како су говорили комунисти. Треба добро да знамо шта је Црква, шта су сабори. Нису сабори прописивали веру, него су бранили угрожену од слабих веру и само су пројављивали из дубине оно искуство, артикулисали га, исказивали, па поново промишљали ако нешто није добро. На крају Јовановог јеванђеља пише: Ово је онај ученик који свједочи о овоме, и написа ово, и знамо да је истинито сведочанство његово (Јн 21, 24). Ко то каже у множини – знамо? Па црквена општина, епископија, заједница која је примила то Јаванђеље, која је прва препознала његове истине. Сачувај Боже да је Јован сам писао… Замислимо да је неки други лик Христов преставио неки апостол, заједница би га одмах одбацила. Дакле препознали су да је Јован осведочени ученик Христов.

[JESSY]

Хришћани поново препознају Христа

(Уследила је прича владике Атанасија о увећаној и ретушираној фотографији његове мајке, коју на појачаној фотографији није препознао, за разлику од бледе, аутентичне фотографије.) Својим искуством, знањем мајке, ја сам допуњавао оно што недостаје. Свети Атанасије тврди, и то отац Флоровски нарочито наглашава, Хришћани су понова препознавали Христа. Лука и Клеопа су најбољи пример. По срцу су препознали Господа, који беше узео друго обличје, иако још нису доживели Духа Светога. Господ је оживљавао Писмо. Само Писмо по себи, сами текстови, свеједно који, све су то мртва слова ако нема Духа који оживљује. Ако није кроз Бога прозрачено, ако није у нама оживљено животом, ништа не вреди. Ми смо са Јеванђељем сродни, конгенијални. Ништа више не одговара човеку него Јеванђеље, каже Палама и то Јеванђеље спасења, а не Јеванђеље озакоњења. И у Јеванђељу предност има живот. И свети владика Николај је истицао да је основни тон у симфонији Јеванђеља – живот, живот, живот. Православље је живот, Православље није страх, не почива на заповестима – не узми, не дотакни се, Православље није психоза, православље није фарисеизам, када су фарисеји спречавали друге да уђу у Царство, а ни сами нису улазили. Господ је дошао и дао слободу. Право ослобођење не значи разуларење.

[JESSY]

Кажемо да пост није апсолутни предуслов причешћа. Јесте за Пређеосвећену Литургију за време поста. Али имамо у канонима, онај који не долази седам дана на Литургију и не причешћује се Светле недеље, да се одлучи. То не значи да не треба постити. У томе је једностраност и плиткост људска. Све има своје место. Потребна је исповест, потребан је пост, али пре свега вера. Смирење, љубав, оно све што човека карактерише, а прошао је Христос. Ја се дубоке не слажем са оним што је недавно урадио владика Филарет. Какве везе то има са кротким Исусом. Не може Хришћанин да изнуђује, да уцењује, ни Бога ни људе. И нема рекламирања, ако постиш, не рекламирај се.

Живи хришћански живот просвећује, препорађа, обнавља. Све остало се уклапа у то. Ако почнемо дете да штапом учимо да хода, ако га будемо везивали, никада неће проходати. Прво дете треба да живи, треба га пустити да се креће, да слободно троши енергију. Дете треба пустити да живи живот, нико уместо њега не може да корача, да пузи, да дише, да једе. Нико уместо нас не може да се моли и ту је велика Божија љубав што процењује и оцењује свако људско биће. Незаменљив је сваки човек. Али нико, ни владика, ни патрика, ни влада, не може да замени мене у мом послу, у мом труду, у мојој вери, у смирењу ако га имам, ако се молим, ако приступам као рањен Господу па кажем, Господе исцели ме. Мере и мерила су потребни, људи смо, не значи да не требају свети канони, то не значи да не треба Свето писмо. Али, свети Јован Златоусти почиње тумачење Матејевог јеванђаља говорећи да светим људима није било потребно Јеванђеље, нису га имали ни пророци, ни апостоли, ни велики Оци. Свето писмо је непотребно онима који имају Духа Светога, творца Светог писма. Каже Златоусти, људи који имају Духа Божијега, они имају ту живу Реч Божију. Није Писмо, као текст, као слово, као буква то, него Дух и Реч. Не заборавите, Реч је име Христово, Логос. И свака реч у Светом писму је драгоцена, али нема смисла тумачити Свето писмо само ради тумачења и објективизације, удаљити ту реч изван Живе Речи Божије. То је као када неки тумачи праве проблем од тога што у Јовановом јеванђељу нема дела о Тајној вечери, али има беседе о Хлебу живота, које нема у другим Јеванђељима. У том делу Јеванђеља Господ каже: Дух је оно што оживљава, тјело не користи ништа. Нема смисла ове речи буквално схватити, тако схваћене поништиле би све што је Господ раније говорио.

[JESSY]

Ако Свето писмо, или причешће схватамо као медикамент, ако је причешће објективизирано, издвојено… идем да се причестим, није важна ни Литургија, ни измирење са браћом, није важна ни заједница – то не доноси живот јер нема Духа Божијег. Зато је Црква заједница Свете Тројице. Дух Свети је тај који реализује, оприсутњује све што се дешава, а не издвојено само нешто, истакнуто. Јерес и јесте издвајање нечега из целине, да би постало нефункционално. Није све у јересима погрешно. Не говорим то ја, него свети Кирило каже за Несторија у чијем учењу о Светој Тројици нема ничег погрешног.

Живи хришћански живот је извор, и не само извор, него и светлост, и оријентир, и руководство за све наше делатности. Немојмо одмах, дошао антихрист – и готово. Знам једнога духовника који је младим супружницима рекао, немојте више да се састајете, дошао је антихрист. То је сасвим погрешно, ко је тај „духовник“ да даје такве закључке и чини несрећним ове младе људе. Живи хришћански живот је орјентир, односно он просветљује, то је Дух Свети који само кроз живи живот делује и онда разне дарове раздељује. Али карактеристика дарова је да су различити, не можемо сви бити исти, свети владика Николај каже – људи хоће једнакост, а Бог не ствара једнакост. У много чему нисмо исти, али и јесмо, јер смо сви деца Божија. Дух Свети даје дарове. Кажу многи светитељи, Његови дарови се по томе познају да су изворни, што једни друге познају и пепознају.

Живи однос према Светом писму је Дух Свети. Када није тако, онда протестанти од Светог писма направе триста секти. Говорио је отац Кипријан Керн, ако би неку књигу требало спалити, то је Библија, јер је она изазвала највише раздора. Заиста је опасно када се нешто објективира, када се претвори у циљ за себе. Смисао је само у заједници Свете Тројице, заједници благодати Духа Светога, који све оживљава. Богородица је зачела Духом Светим. Он у Цркви све ради. Имате погрешно у Служебнику – да ће Дух саслуживати нама; не саслужује Дух Свети нама, ми Њему саслужујемо.

 

[JESSY]

Заједништвом обнављамо себе

Живи хришћански живот са свим његовим неизмерним и неизбројивим димензијама и размерама је пулсирање Духа Светога у телу Христовом, а ми смо чланови тога Тела. Заједништво у животу Цркве, у животу хришћана препознаје и све остало. Неко је молитвеник, неко је проповедник, неко је милостив, а неко је лењ, али има наде, знате, има много примера код светитеља који су за поштовање, али нису за подражавање. Саборовање са свима светима, то је православље, а не сад ће овај истаћи овај или онај пример. Почећемо да истичемо и хвалимо поједине светитеље, као што се протестанти гађају цитатима из Светог писма. Данас имамо да једни друге оптужујуемо пре него што смо ишта схватили. Где је ту Дух расуђивања, Дух проверавања, Дух извежбаних чула дугим подвизима?

Хвала Богу, није тако како неки представљају, сви неспоразуми су спорадичне појаве, одувек је тако било, живот Цркве је динамичан и не можемо га укалупити. Код нас је живнуо црквени живот, и то је важно. Сетите се Богомољачког покрета, који је Богом дан, због учмалости, због свештеника који су се бавили политиком. Знамо да је велики митрополит Михаило прогањао свештенике који су били из неке друге странке. Било је много таквих примера. У нашим крајинама свештеници су били више народни трибуни него што су се бавили пастирским радом. Мало је литургијског рада. И дао је Бог владику Николаја да мудро, саборски, задржи Богомољачки покрет да не оде изван Цркве. Верско буђење народа није било довољно. Данас се обнавља нормални црквени парохијски живот, литургијски живот. Али то што хоћемо обнову, није никаква гаранција, јер морамо знати чиме да обновимо и себе и литургијски живот. Оним што је срж Литургије, вером, покајањем, смирењем, љубављу, заједништвом. Пре свега заједништвом.

[JESSY]

Заједница је мера свега. Сетите се примера светог Симеона Столпника који је, и поред усамљеничког подвига на стубу, пошао да сиђе на позив околних отаца подвижника. Заједница вере, заједница Цркве, заједница Духа Светог. Не заборавите да је заједница идентична реч са речју причешће. Немојмо да сужавамо себе, немојмо да лишавамо себе извора живота, немојмо да искључујемо све нас који смо позвани у Живот вечни, за богату трпезу Царства. Само ко буде себичњак, ко буде издвојен, неће имати рухо свадбено, а то је благодат Духа Светога. Себичњак ће бити искључен из тога.

Не треба да заборавимо да је мерило нашег односа према околном свету јеванђељска вера, јеванђељска љубав, јеванђељско покајање, јеванђељске сузе, јеванђељска туга, али и јеванђељска радост, јеванђељска нада. Треба избегавати фатализам и разне страхове. Православље не доноси само неко мрачњаштво и страхове. Не треба ширити дефетизам. Живимо хришћанским животом, будимо широка срца, не будимо искључиви, не треба инсистирати на затворености, искључивости, на себичности. Сетите се како каже апостол Павле, није вама тешко међу нама, него вам је тесно у срцу вашем.

И срце људско уме да буде мало, ситно, да зазире, што ће рећи апостол, ако нам и срце наше зазире, Господ је већи од срдаца наших. То је велика реч. Људско срце није несумњиви, непогрешиви знак проверавања. Ум људски није непогрешиви знак проверавања. Само је Господње срце, само је Господњи ум. А то је Дух Свети у нама.

Крст носити нама је суђено. Немојмо само да кукамо, јесте, тешко нам је, али није српски кукати. Знамо да крст води у радост, у васкрсење, кроз крст просијава, прозрачује радост васкрса. Иначе, све је безизлаз. Човек је склон томе да се уљуљкује, да се затвара, да сам себе једе, као да нигде нема излаза. Грех је пред Богом живим затварати се у себе. Грех је истицати да је било шта веће од Бога, свети Антоније је говорио, простри грехе своје пред собом, али преко греха гледај Бога. Кад мислим да су моји греси највећи, ја хулим на Бога, не могу греси бити већи од Бога. Спасава ли Бог од греха? Има ли греха од којег Бог не може да спасе? Кад тако мислим, онда хулим на Бога. Живимо са смирењем, са љубављу, са поверењем у Бога, не са подозревањем. Подозревање је демонско расположење, то је егоистичко расположење. Не можемо рећи, ја сам мерило и то не одговара мојим мерама. Отворимо наша срца, раширимо срца, молимо се Богу пре свега, молимо се Господу да нам помогне да се ослободимо свих окова и тамница, идеолошких, догматских, моралистичких, али не од морала. Треба разликовати морал од морализма. Треба се ослобођати и пијетизма, ту се људи праве побожни али су врло подозриви. Рационалисти не трпе другога, све хоће да провере.

Хришћански живот, живот у Христу осолобађа. То су написали и велики Никола Кавасила и свети Јован Кронштатски. И апостол Павле говори, мој живот у Христу. Он је живот наш и васкрсење, радост и спасење, ништа друго и ништа мање. Амин.

 

[JESSY]

Прво питање које су владици Атанасију поставили учесници духовне трибине односило се на актуелне расправе о наводним новотаријама у богослужењу. Уследио је следећи одговор:

Нема новотарија, то је умишљена, измишљена флоскула, слоган којим застрашују људе. Нема старе и нове Литургије, једна је Литургија. Има извесних детаља. На пример, ја сам пре неколико дана произнео текст Посланице апостола Павла на Литургији на којој је служило десет владика јер се нико други није припремио да чита апостол. И то ће неко назвати новотаријом. То су умишљене флоскуле, нема друге Литургије осим једне која је данас у Православљу. Да ли ће руке бити овако или онако, да ли ће двери бити отворене сада или касније, то не мења битно суштину саме Литургије. Немојте да вас узбуђују такве флоскуле. То су слогани које неко пласира, којима неко хоће да застрашује. Никакве нове Литургије нема. Прочитајте пажљиво Служебник који је радила Синодска комисија на челу са владиком пећким Павлом, садашњим патријархом, прочитајте оца Јустина Литургију и поговор, прочитајте, погледајте оно што је ракао Сабор наше Цркве… Немојте очекивати да Литургија буде протестантска или римокатоличка парада, церемонија у којој је сваки покрет програмиран. Литургија је живи живот, живи покрет. Ја сам служио на Јадовну, у Ржаном долу у Херцеговини, у подземљу Мале Азије, у планинама Трапезунта, у Солуну, Атини, Русији, служио сам у многим помесним црквама. И нико мени није рекао то што ми кажу ови људи који говоре о новотаријама. То су фразе, никакве новине битне нема, али има разлике у извесним детаљима. Поменуо сам ону грешку у Служебнику, да не може Дух нама да саслужује. То је ушло стицајем историјских околности, као што је ушао тропар Трећег часа (да би појачао епиклезу против римокатолика). Зато што квари логику смисла, логику реченице, ја га изостављам. Али, ако га неко изговара, мени не смета, неће ме тај тропар Трећег часа одвојити од Литургије, нити ће он тој Литургији нешто битно допринети. Ова истицања појединости не доприносе истинској ширини хришћанског живота, хришћанског срца, хришћанске вере, хришћанске Цркве.

[JESSY]

На питање о смртности, односно бесмртности душе, владика Атанасије је одговорио, да све што је створено, по својој природи смртно је, али није смртно по вољи Божијој, а поента је да душа, по вољи Божијој, није смртна. И није много битно шта о томе говоре професори Богословског факултета. Током одговора на ово питање епископ Атанасије се осврнуо и на актуелна спорења у нашој Цркви:

Немојмо од православља да правимо инквизицију. Никада Црква није прогањала слободу мишљења. Ни Оригена не би осудила да није било следбеника који су створили раскол. Не би судили Оригену да нису дошли епигони, они су најгори, јер наслеђују најлошије особине. Диоскор је као епигон једног великог Кирила створио монофизитски раскол, а мислио је да је он наследник Кирила. Ти епигони си најгори, сутра ће се појавити или се већ појављују такозвани јустиновци, николајевци… У Русији су били Јовановци, по светом Јовану Кронштатском, од којих је он прао руке. Ја говорим и нећу престати да говорим, да нам не би продавали рог за свећу, да нам не би протурали за Православље најобичније „мракобесије“, што кажу Руси, да нам не би продавали панику као што чине старокалендарци. Говорићу против носилаца песеудозилотског менталитета који није православан него је секташки. Слогани се шире, слогани се избацују, никаква нова Литургија не постоји у Православљу. Постоји богат израз, нико не служи једнако. Зашто? Зато што смо живи људи. Литургија је покрет, радња. Нико се не пита о много важнијим питањима, на пример да су нам хорови на балконима и високи барокни иконостаси који су затворили олтар, понизили и пасивизирали народ у цркви. Неки смутљивци шире летке, дошли су у мученичку Чапљину, одакле је свети Вукашин, да контролишу владику Григорија како причешћује. Па причешћује Агнецом. Шта се то тебе тиче? Какве вези шпијунажа има са Црквом? То није православни дух, то је језуитски. Е неће језуити овладати Православљем.

[JESSY]

У одговору на једно питање, владика Атанасије је категорички демантовао да је на београдском Православном богословском факултету укинута православна догматика. Рекао је да је то обична клевета.

Епископ Атанасије је још поучио народ о потреби увођења литургијског реда приликом богослужења, да се на пример не могу током служења Литургије свеће палити кад коме падне на памет. Али, не треба се на свим детаљима саплитати. Широко је Цартво небеско и многе су обитељи у Царству Оца мога.

Као коментар на питање о спољашњој и унутрашњој мисији Православља, владика Атанасије најпре је говорио о великој жеђи за Православњем, нарочито у Америци. Поменуо је пример оца Јефрема Филотејског у Аризони, који је за десет година подигао седамнаест манастира. Али православље није једна од религија, није идеологија, није луксуз. И не може се, каже владика, Православље само пропагирати, само ширити… Мисија Православља је продубљивање…

Отац Пајсије са Свете Горе говорио је да је данашњи човек окусио сва могућа уживања, али људи су жедни и гладни свега. Узимају дрогу зато што су жедни. Када дођу из таквог света у Цркву и ми им не дамо ништа друго него натпевавање, љуљање полијелеја, сјај кандила и кадионица, брзо ће побећи и рећи, ово сам већ пробао, искусио. Морамо им дати укус благодати, настојати да Господ дотакне срца наша грешна. Да осетимо тај гром који ће разорити све наше наслеђене темеље, који ће разорити све тврђаве које смо направили. Да би наставили да зидамо на једном једином темељу. Али, није тиме све завршено. Мислимо, дошла благодат и све је завршено. Међутим, Православље је парадокс између већ и још не. То је сва динамика нашег хришћанског живота. Царство небеско је већ дошло у сили, али још није дошло у пуноћи. Ништа још није завршено, али ништа није ни изгубљено. Мисија Цркве је да се вратимо, да се обновимо, да поново заживимо оно од чега је почело јеванђеље: Покајте се! Али, многи данас говоре о раскајању. Мудар књижевник износи и старо и ново, али увек једно исто, вечно ново – Христа. Православна мисија је тражење соли живота, хлеба живота, иначе нам нема спасења. Тешко је бити православан, али је достојанствено.

Говорећи о исповести, епископ Атанасије је поучио оце да не треба правити судску истрагу, не треба изнуђивати, немојмо бити шпијуни, инквизитори. Никада отац Јустин никога ко прилази Чаши није питао – да ли си постио, да ли си се исповедио То је понижавајуће. Немојмо бити инквизитори душа, не приличи то нама православнима. Али немојмо бити ни индиферентни. Не може – није важно. Није православни принцип или или, него и и. И догматика и етика и онтологија…

 

https://grigorijepalama.wordpress.com/2017/10/28/владика-атанасије-јевтић-хришћански/