Како депресија отвара очи на свет око нас

[JESSY]

Људи у депресији објективније процењују стварност, а жеља за срећом и позитивношћу може само да сакрије праву истину о свету – филозоф и психоаналитичарка Жјули Реше

 

Сећам се како сам проживљавала депресију. Било је то ужасно стање духа које као да никада неће престати. Сама помисао да морам устати из кревета била је испуњена ужасом. Унутрашње турбуленције, страхови и негативности по поводу будућности потпуно су ме лишили позитивног и оптимистичног става према животу. Осећала сам као да ми се ум изненада разболео и искривио. Нисам препознавала себе такву нову и питала сам се шта се догодило са оном ведром особом која сам некад била.

Разлог моје депресије био је прекид везе. Али није толико реакција на растанак довела до депресије, већ спознаја да се најближа особа која вас је, као што сте мислили, волела и обећала вам да ће заувек бити с вама, испоставила као неко други, странац, равнодушан на ваш бол. Открила сам да је та вољена особа била само илузија. Прошлост је изгубила смисао, а будућност је престала да постоји. Сам свет више није заслуживао поверења.

У овом стању депресије открила сам да се однос других људи према мени драматично променио. Друштво није нарочито толерантно према депресији и схватила сам да су људи подељени у два табора. Прва група је желела да све поправи, тражећи да се саберем или препоручујући стручну помоћ. Друга група ме је избегавала као губавца. Осврћући се уназад, разумем ову реакцију: била сам цинична и песимистична, много сам била сумњичава и нисам ни покушавала да будем љубазна.

[JESSY]

С друге стране, стекла сам дубље разумевање истинске патње других људи. У својој депресији упознала сам се са оном тамном страни света, о којој раније нисам много знала. Отворивши прозор ка новој, тако непријатној стварности, више нисам могла да игноришем патњу и заблуде. Моје искуство није јединствено, али је у извесном смислу било изоштрено, јер сем чињенице да сам обична особа која проживљава душевни лом, ја сам и филозоф. Као филозоф знам да оно што изгледа очигледно није увек тако, и зато захтева пажљиву критичку анализу. Дакле, у позадини онога што сам доживела, почела сам озбиљно да сумњам да је позитивно расположење – здраво, а негативно – искривљено. Можда сам у својој депресији коначно видела свет онакав какав јесте?

Мој научни руководитељ, филозоф Аленка Зупанчић са Словеначке академије науке и уметности, предложила је идеју да свеопшта јурњава за срећом представља једну репресивну идеологију. То ме је поразило: зар може бити погрешно или репресивно желети да свет учинимо срећнијим?

Али, посматрајући себе, морала сам да се сложим са њом. Погледајте око себе и приметићете жељу да сви око нас – и ми сами – будемо стално срећни. А ову неодољиву жељу прати стигматизација супротна срећи – емоционалне патње, попут депресије, анксиозности, туге или разочарења. Емоционалну патњу називамо девијацијом и проблемом, искривљењем које треба исправити – патологијом која захтева лечење. Глас туге се гуши, јер се сматра болешћу.

[JESSY]

Америчко удружење психолога дефинише депресију као „распрострањену и озбиљну болест која негативно утиче на то како се осећате, размишљате и понашате“. Сам термин осуђује оболелог и подразумева потребу за лечењем. Тешко је рећи да ли такав став намећу терапеути и медицински кругови или је настао под утицајем преовлађујуће културне парадигме. У сваком случају, већина данашњих метода лечења има за циљ уклањање негативног расположења.

Најпознатија терапија за уклањање негативних мисли је когнитивно-бихевиорална терапија (КБТ), првобитно разрађена за лечење депресије и анксиозности. Заснована је на когнитивном моделу психичких болести, који је развио амерички психијатар Арон Бек крајем 1960-их. Његова главна теза је да је депресија узрокована негативним стилом мишљења који се назива „депресивно мишљање“. У депресији ми видимо себе беспомоћним, осуђеним на пропаст, непривлачним, инфериорним, безвредним, одбаченим и заслужујућим осуду. Примерима овог негативног погледа на свет могу да служе изрази попут „Бескористан сам и безвредан“, „Нико ме не цени“, „Безнадежан сам јер се ништа неће променити“ и „Ствари могу само да постану још горе“. Бек тврди да када смо депресивни ми користимо „искривљене“ и бескорисне обрасце мишљења. Практичаре КБТ обучавају да препознају и сломе искривљено размишљање како би људе управљали ка срећнијим резултатима.

[JESSY]

За време моје депресије, под утицајем пријатеља, отишла сам код когнитивно-бихевиоралног терапеута. Као што видите, нисам се у потпуности опоравила и још увек код себе примећујем депресивно размишљање. Моја осећања према терапији кретала су се од жеље да се поверим себи и терапеуту до иритације на саму ту жељу. Имала сам осећај да ми говоре оно што желим да чујем, прича пред спавање детету коме треба утеха. Морала сам да побегнем од сурове реалности која ме је окруживала. Депресивне мисли су непријатне и чак неподношљиве, али то не значи да оне искривљују представу о стварности. Шта ако је стварност заиста ужасна и будући у депресији исчезавају илузије које нам помажу да то не примећујемо?

Шта ако, напротив, позитивно размишљање пружа необјективно разумевање стварности? Шта ако сам, кад сам била депресивна, схватила нешто вредно што нисам могла научити без да платим такву цену? Шта ако је то био крах илузија – крах нереалног размишљања – и блесак стварности који је заправо изазвао моју анксиозност? Шта ако ми у депресији заправо тачније сагледавамо стварност? Шта ако се и моја потреба за срећом и потреба психијатрије да лечи депресију заснива на истој илузији? Шта ако је такозвани златни стандард терапије сам по себи – успокојавајућа (седативна) псеудонаука?

Савремена психологија признаје свакодневно размишљање у великој мери пристрасним, заснованим на многобројним искривљењима. Али ово признање постоји само у позитивним оквирима. То јест, мејнстрим обичне илузије сматра здравим ако не ремете позитиван ток мисли.

[JESSY]

Савремени концепт позитивних илузија први пут се појавио 1980-их у чланку психолога Шелли Таилор са Калифорнијског универзитета у Лос Анђелесу и Џонатона Брауна са јужног методистичког универзитета. Позитивне илузије су општа когнитивна искривљења заснована на нереално оптимистичним идејама о нама самима, људима око нас, о ситуацији и свету који нас окружује. Врсте позитивних илузија укључују, између осталог, нереалан оптимизам, илузију контроле и илузорну супериорност, због чега прецењујемо своје способности и квалитете у односу на друге. Студија за студијом показују да су такве илузије уобичајене. Око 75-80% људи оцењују себе натпросечним по готово свим параметрима: академска способноста, рад, непристрасност, срећа у везама, IQ. Међутим, немилосрдни математички закони говоре нам да је то илузија – сви људи по дефиницији не могу бити изнад просека.

Корени модерног тренда позитивности могу се наћи у религиозној прошлости, која је некада људима давала смернице за живот и концепт спасења, нудећи привлачну слику света са срећним крајем. У нашем секуларном свету психологија испуњава празнину коју је оставила религија, пружа објашњења и наду у бољи живот. Заменом религије психологијом многе особине хришћанске традиције остају нетакнуте. Улога консултанта или терапеута и потреба за присуством врло су слични пракси свештеника и традицији исповести. И консултант и свештеник су људи који имају право да вам кажу шта није у реду са вама и како да то поправите. 

[JESSY]

Иако моја депресија након раскида није достигла ниво егзистенцијалног страха, то је било најснажније, фундаментално искуство у мом животу. Оно ме је неповратно променило и траумирало до сржи мог бића, и сада сам генерално тужнија и повученија него раније.

Шта ако је то била цена губитка илузије и могућности бесконачног истраживања саме стварности? Неколико студија показује да су егзистенцијалне патње и ментални поремећаји у порасту широм света, а посебно у модерној западној култури. Можда јуримо срећу управо зато што је више није могуће достићи?

Зачарани круг у којем се налазимо – бескрајна јурњава за срећом и немогућност њеног достизања – само нас још више рањава. Можда би заправо требало прихватити тај виши ниво свести. У нашој меланхоличној природи откривамо да је површно стање среће у основи -начин да се не живи. Психичко здравље, позитивна психологија и методе доминанирајућих терапија попут КБТ захтевају да ћутимо и следимо илузијама док не умремо.

[JESSY]

У закључку морам да се обратим и вама, драги мој читаоче. Разумем да се код вас, читајући овај есеј, сигурно појавила реакција „да, али …“. („Да, живот је грозан, али има много добрих ствари.“) Ово „али“ је аутоматски одговор на негативне, застрашујуће идеје. Под утицајем ових сила активирају се наши одбрамбени механизми. И сама сам се заплела у ово док сам писала есеј (и генерално, са тим се сусрећем редовно током свог живота). Без ове заштитне мере вероватно бисмо сви већ давно умрли предавши се самоубилачким импулсима.

Желела бих да дам мали предлог: размотрити одустајање од илузија и удаљавање од позитивности као нови начин истраживања живота и стицања животног искуства, по могућности пре него што наступи самоубилачка реакција. Следећи пут, пре него што своју тугу натопите алкохолом или контактирате вољене особе, пријатеље, терапеуте или било коју другу праксу која потврђује живот, сетите се да су готово све значајне конструкције – од посла до спорта – у основи илузорне. Уместо да бежимо од живота уз помоћ илузија, вреди што је дуже могуће истраживати простор без илузија како бисмо научили како боље поднети стварност неилузорног живота. У случају успеха, ослободићете се лажне позитивности и својих ланаца.

https://poznajsebe.wordpress.com/2021/02/15/kako_depresija_otvara_oci/

 

[psyche1979]

Ја на болест гледам као искушење. Али се итекако додаје. То али каже да је сваки други грађанин србије депресиван. Те ствари показује статистика оне нису илизорне и умишљене, оне су око нас. Ја са депресијом живим око десетак година и нити сам, нити ћу, да дигнем руку на себе. Јер опет АЛИ то није у складу са божјим законима. Најгоре од свега је што сам ја депресиван не због себе, мени је одлично у животу. Ја сам депресиван због тога што видим око себе где и којим путем људи иду. Које вредности цене а које не. И страшно сам емотиван у толикој мери да кад неком у кућу уђем само по ципелама већ осетим какве муке муче те људе. Узрок моје депресије је "претерана" емотивност па ствари око себе не само да видим већ и осећам. А мало је данас оних које сретнем да из њих избија позитивна енергија. И ако себе сматрам депресивним, сви након дружења од мене оду некако олакшани. И да се вратим на ту врсту болести као искушења. Само то стање тражи позитивност и љубав. Морате се окружити позитивним људима и давати и примати љубав. А пре свега Богу као основном извору љубави и светлости. Када једном спознаш нема више назад, достојно главу горе и само према свом циљу. Можете ли само замислити како се Исус осећао на том путу који нам је показао да требамо ићи. Шта је мислили сте да ће вам живот проћи у јахти негде на карибима. Е мало сте се ... Надам се да сам бар мало помогао. И нек нам се Господ Бог грешнима смилује.

[JESSY]

пре 5 минута, psyche1979 рече

Морате се окружити позитивним људима и давати и примати љубав. А пре свега Богу као основном извору љубави и светлости.

[Просечан србенда]

Слажемс са братом изнад и по мени битно је препознати и  схватити шта је довело до депресије и променом начина размишљања и деловања, ослобађати се тих мислених окова. Али не промена у илузију или по српском у умишљање или обману него промена у истинити мир, повратак себи и Богу. Како лепо каже аутор, појавом депресије срушена је илузија среће и лажни мир. Али опет све депресије су базиране на личној основи, свако преживљава на свој начин. Неко никада не успе да се извуче, неко се извуче делимично док неко у потпуности успе у томе. У сваком случају не може човек сам, потребна му је помоћ, Бога и људи, лекови и природни и синтетички, промена начина исхране...

Ја сам се барем тако у главном извукао а пре је било тренутака када нисам осећао никакву радост живота. Одавно већ немам кризе али није баш ни идеално и за то сам сам крив јер грехови које чиним и којима се оптерећујем то успоравају. 

[Ćiriličar]

Депресија је чамотиња. У православној аскези, подвигу  зову је униије. Митрополит Амфилохије је то називао "гњилост душе". Иза сваке депресије је туга не по Богу, туга е г о и з м а и туга е г о ц е н т р и з м а!

Генерално, иза вечине психичких болести попут депресија, анксиозности, нервоза праћених разним фобијама, а посебно психоза налази се  Е Г О! Гордост и сујета.

Разговарао сам са једним руским психологом који добровоњно помаже људима у невољи, он је а к у т н и психолог, помаже у тешким кризама, даје смернице и није ни за какве психотерапије. Среће пацијенте само ар пута, "вади" их из криза и упућује на литературу, Цркву тако да им активира вољу да сами себе "лече", да буду саученици процеса, што је пола излечеења.. Иначе држи предавања по духовним академијама студентима и теолозима. Овако каже: "Иза свега тога (причали смо о нервозама) крије се гордост! Човек је себи ставио круну на главу, хоће свиту да му служи. Треба ту круну скиути".

А то може да вод или самоубијству или просветљењеу. Тако да треба ствари именовати правим именом. Депресивци воле да с жртве, зато им треба рећи истину.

[sanja84]

ja ne mislim da je depresija u redu i da te kao nešto uči. Ljudi kad su u depresiju imaju iskrivljen pogled na svet, nisu realni...sve im je crno. ZAto je depresija bila nekad svrstavana u psihoze..zato što imamo nerealan pogled na svet u takvom stanju.

Inače meni je baš nasupreot inteeresantno stanje manije i poznavanje sveta. Svi misle da su svemoćni, Bogovi....kakvo li je to duševno stanje...oslobađajuče...

[sanja84]

@Ćiriličar има и болести као болести. То каже и Рафаил Карелин. Просто ти неуротрансмитери не раде како ваља. 

[Ćiriličar]

пре 2 часа, sanja84 рече

 

Inače meni je baš nasupreot inteeresantno stanje manije i poznavanje sveta. Svi misle da su svemoćni, Bogovi....kakvo li je to duševno stanje...oslobađajuče...

Видиш, овај горе паметњаковић је дислајковао мој коментар. Нема ни један аргумент, нема благе везе ни о чему по овом питању. Ја иако сам мало провокативно написао, све је тачно и доказиво. Осврнућу се на ово твоје, дакле: Свети Оци - нећу да копирам, коме се учи нека учи, ко оће да је паметан а глуп је ко будак нека умишља - јасно сматрају депресију, унинијем, великим проблемом. Јасно ставлјају гордост у позадину исте, и монаси који упадну у то имају жестоке проблеме, неки никад не изађу, оду из манастира и сл.

 

Даље, Митрополит Амфилохије је то звао чамотиња и гњилост душе! Е добро си поменула манодепресивце. Пази лик има 100 евра и убеђен је да ће да купи поршеа, иде и гледа г аи прообава. Која је то ГОРДОСТ! Потпуно ирационална. Онда узми рецимо параноичаре, лик умишља да га прати ФСБ, ЦИА, он је толико "важан" да га они прате, а болестан је јер иза тога је нереална жеља да буде неко, а у колиузији са комлексима и сл. То су јасни показатељи онога што сам рекао, а рекао сам став искусних струњака, став Цркве на крају.

 

Заболе мене за диислајк, али када идиот дислајкује истину, не неког форумаша, него истину о озбиљним проблемима, то је жесток идиотизам.

[fsa]

Управо сада, Ćiriličar рече

Видиш, овај горе паметњаковић је дислајковао мој коментар. Нема ни један аргумент, нема благе везе ни о чему по овом питању. Ја иако сам мало провокативно написао, све је тачно и доказиво. Осврнућу се на ово твоје, дакле: Свети Оци - нећу да копирам, коме се учи нека учи, ко оће да је паметан а глуп је ко будак нека умишља - јасно сматрају депресију, унинијем, великим проблемом. Јасно ставлјају гордост у позадину исте, и монаси који упадну у то имају жестоке проблеме, неки никад не изађу, оду из манастира и сл.

 

Даље, Митрополит Амфилохије је то звао чамотиња и гњилост душе! Е добро си поменула манодепресивце. Пази лик има 100 евра и убеђен је да ће да купи поршеа, иде и гледа г аи прообава. Која је то ГОРДОСТ! Потпуно ирационална. Онда узми рецимо параноичаре, лик умишља да га прати ФСБ, ЦИА, он је толико "важан" да га они прате, а болестан је јер иза тога је нереална жеља да буде неко, а у колиузији са комлексима и сл. То су јасни показатељи онога што сам рекао, а рекао сам став искусних струњака, став Цркве на крају.

 

Заболе мене за диислајк, али када идиот дислајкује истину, не неког форумаша, него истину о озбиљним проблемима, то је жесток идиотизам.