Jump to content

Зоран Ђуровић: Да ли је Марија имала брачне односе са Јосифом? Mт 1, 25


Препоручена порука

Ево да испуним меру безакоња па да @Родољуб Лазић пише тужбу против мене Синоду! Овакве хуле се нису чули од када су Јеванђеља написана, али да ме Рођени тужи, прво мора да погледа видео!

 

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 119
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Епископ Иринеј (Буловић) – Рођење Исуса Христа (1, 18—25)

irinej_bulovic_01-fbakic.jpg

 

 

 

25. И не знадијаше за њу док не роди сина својега првенца и надјену му име Исус.

 

 

2) Довде, хвала Богу, нисмо имали већих мука при тумачењу. Благодаћу Божјом и молитвама светих Отаца наших, пловили смо мање-више безбедно по непрегледној пучини богооткривене премудрости. Сада, међутим, треба да прођемо поред првога подводнога гребена. Сва је срећа што се он не налази у водама самога Јеванђеља већ у водама неправилнога — па зато и неправославнога — тумачења. Ми ово последње нећемо прећутати, али ћемо га суочити са светоотачким православним тумачењем. Сигурни смо да ће непредубеђен читалац лако просудити које и чије тумачење одговара духу и слову светога Јеванђеља.

Читалац се свакако већ досећа да је у питању смисао управо овога стиха, који се, почињући речима „и не знадијаше за њу“, наставља наизглед неочекиваним речима „док не роди сина својега првенца…“. Почетак је, и без посебнога тумачења, недвосмислено јасан: Марија је била Дјева до Рођења Христова.

Ми, православни хришћани, као следбеници исконскога црквенога тумачења речи Божје, сачуваног у нашој богослужбеној књижевности, у списима светих Отаца и, уопште, у целокупноме Живоме Предању Цркве, не налазимо, међутим, у овоме стиху само благовест о девичанству Пресвете Богородице до Рођења Господа Исуса него и благовест о њеноме девичанству при Рођењу и по Рођењу Његову — налазимо, уствари, благовест о њеној приснодевствености, о њеноме трајноме, вечитоме девичанству. Дотле неправославни теолози  рационалисти, признајући (на једвите јаде!) њено девичанство до Рођења као стварност или макар као садржај ранохришћанске свести, налазе у овоме истоме стиху разлог и повод да оспоре или, у најбољем случају, да ставе под велики знак питања њено девичанство после Рођења детета Исуса. Већ у старој Цркви су постојале њихове далеке претече — јеретици аријанци Евномије и Евдоксијв, затим Хелвидије и разни други јеретици. Њих су побијали велики Оци и Учитељи Цркве, а међу њима једно од првих места заузима и блажени Јероним са својом сјајном полемиком против Хелвидија. Поставља се питање: откуда та дијаметрална супротност у тумачењу истога стиха?

Камен спотицања представљају речи „док не роди“. Полазећи од њих, поменути неправославни тумачи закључују овако: ако Јосиф није знао за Марију док она не роди сина својега првенца, из тога следи да је знао за њу после Рођења њенога Сина Првенца.

Ово, међутим, није тумачење онога што је јеванђелист рекао већ додавање нечега што он није рекао. Правилан егзегетски поступак не допушта субјективна домишљања и проширивања јеванђелскога текста у циљу његовог усаглашавања — милом или силом — са начином мишљења, представама и логиком самога тумача него, напротив, захтева да се овај последњи потпуно уживи или барем озбиљно удуби у начин мишљења и говорења, у идејни свет и у логику писца текста, маколико она иначе њему лично изгледала несхватљивом или чак неприхватљивом. И још нешто: ниједан одломак, ниједна реченица, ниједан део реченице, ниједан скуп речи и, најзад, ниједна реч не сме се читати и тумачити издвојено, самостално, као нешто затворено и самодовољно, него се мора читати и тумачити у оквиру контекста, као органски део једне заокружене целине — на крају крајева, у склопу читавога текста као јединственога, недељивога носиоца смисла и даваоца поруке.

Уколико сад ова — стварно елементарна — ерминевтичка правила применимо на наш стих, његово тумачење ће имати сасвим друкчији исход. „И не знађаше за њу док не роди…“ значиће: не знадијаше за њу ни пре ни после Рођења Исусова; или, краће: не познаде је никада (блаж. Теофилакт Охридски), не живљаше са њоме као са женом никада. Само је то тумачење правилно и православно.

А ево и зашто!

У читавом одељку о Рођењу Христову (Мат. 1, 18 — 25) сам догађај Рођења се по први пут спомиње тек у овоме стиху — у последњем стиху одељка. Сви претходни стихови, као што видесмо, казују о припрамним збивањима, о догађајима која беху увод у чудо Рођења: о веридби Пресвете Дјеве са праведним Јосифом, о натприродноме зачећу Исусовоме силом и дејством Духа Светога, о узнемирености Јосифовој, о јављању анђела и о извршењу воље Божје од стране Јосифа. Од почетка до краја ток приповедања је правилан и равномеран: свети апостол Матеј иде хронолошким редом и ни један једини пут се не „залеће“ напред, у описивање нечега што временски и логички излази из оквира тренутне теме. На исти начин је конструисан и сваки поједини стах. Ни овај, 25. стих није изузетак. Довољно је да га само једанпут пажљиво прочитамо, — наравно, не у „празноме простору“ него, сходно малочас реченоме, као наставак и „испуњење“ свих претходних стихова, — да бисмо одмах осетили и схватали како мисао светога јеванђелиста није заокупљена питањима о томе шта је било касније, после Рођења Господа Исуса, него да он жели да изложи стање ствари пре и уочи Његова Рођења: ,,И не знадијаше за њу док не роди…“ Нагласак и тежиште у реченици, боље рећи сав њен смисао, усредсређен је на истину да је Марија зачела и родила као савршено чиста Девица, односно да Спаситељ Израиља и света није ,,дрводељин син“ него Син Божји и Син Дјеве. Тек после изношења те полазне истине свети апостол Матеј ће споменути сам догађај Рођења, а тек након тога ће прећи на следећи по реду догађај — давање имена детету Исусу (друга половина 25. стиха: ,, . . . И надјену му име Исус“).

Овако тумаче наведено место сви свети Оци и васељенски Учитељи, на челу са непревазиђеним мистагогом и Златоустим проповедником речи Божје, светим Јованом, који пише: „Што ти је било потребно да сазнаш од јеванђелиста, то је он и казао; а то је — да је Дјева била нетакнута пре порођаја.“ У истоме духу објашњавају ово место и сви без изузетка новији и најновији православни богослови: Харалампије Василопулос, Никола Сотиропулос, Јустин Поповић, Емилијан Чарнић и други. Њихово становиште је згуснуто изразио Панајот Трембелас следећим речима: ..Матеја овде занима чудесно Рођење, а не питање да ли је Дјева доцније имала и друге деце.“ Тако мисле и најбољи међу инославним егзегетима. Римокатолички професор Рудолф Шнакенбург истиче да се на овоме месту не назире никаква намера извештавања о доцнијем развоју догађаја и, у њиховоме склопу, о Јосифову држању према Дјеви након Христова Рођења. Вредност староцрквене и данашње традиционалне егзегезе овога места признаје — додуше на својеобразан начин — и либерални протестантски тумач Матејева Јеванђеља Улрих Луц. За њега лично не само да не постоји virginitas post partum (девственост Дјеве Марије после порођаја) него он и Рођење Христово од Дјеве сматра за нешто што је „историјски сасвим невероватно“; па ипак, он наглашава да је сам писац Јеванђеља веровао у Рођење од Дјеве, а да „теза о Маријином трајном девичанству“ — иако, по њему, у Матејеву Јеванђељу није изражена изричито (expressis verbis) — ,,егзегетски не може бити дефинитивно оспорена“ будући да израз „док не роди“ ,,не искључује могућност“ таквога њенога девичанства. Чак и Лоази, бивши римокатолички свештеник и познати отпадник од хришћанства, морао је да призна да тај израз ,,не садржи у себи категорично порицање каснијега Маријинога девичанства јер је писац сву своју пажњу усмерио ка Исусовом рођењу“.

У вези са речима „док не роди“ морамо имати на уму још нешто веома важно — дух и колорит библијскога језика, а нарочито структуру и особине гркога језика којим се служи свети јеванђелист Матеј и чија нам семитска (јеврејоко-арамејска) подлога, као и верност старозаветноме стилу писања, одмах пада у очи. На природу и закопнитости библијскога начина говора као на кључ за правилно разумевање израза „док не роди“ указали су, давно пре нас, свети Оци и остали ауторитативни црквени писци из старине, као што су Јован Златоуст, Василије Велики, Ориген и други. Они су запазили и истакли да у Светоме Писму предлог „до“ и везник „док“ или „док не“ веома често означавају неко трајно стање тако да их треба схватати као истозначну замену за прилог „стално“ или „увек“, односно за прилог „никад“ уколико реченица има одречан смисао. Много је и премного примера, и у Старом и у Новом Завету, који нам живо илуструју употребу речи „до“ и „док“ (или „док не“) у таквом, неодређеном значењу, без икаквога призвука временских или историјских ограничења. Овде ћемо навести само неке од њих, а пропратићемо их и нужним кратким коментаром. Посебно пак наглашавамо да се баш у светом Јеванђељу по Матеју тај начин изражавања не сусреће само овде, у 25. стиху прве главе, већ и на другим местима, као што ћемо видети ниже.

а) У повести о Потопу наводи се како је Ноје пуштао гаврана да одлети из лађе („ковчега“) да би проверио да ли се повукла вода. „И не врти се гавран док се не осуши земља“ (Књига Постања 8, 7).

Овај стих се не може разумети у том смислу као да се птица вратила након што је опала вода и показало се копно. Напротив, управо зато што је нашао земљу, гавран се никада више није вратио. Смисао стиха јесте, дакле, следећи: гавран је одлетео заувек. ,,Док се не осуши земља“ значи уствари никада.

б) Старозаветни летописац закључује казивање о Михали (Мелхбл), жени цара Давида, следећим речима: „И Михала, кћи Саулова, не има порода до дана смрти своје“ (II Цар. 6, 23).

И овде предлог „до“ указује на трајно стање ствари: Мелхбл је заувек остала бездетна или, ако више волимо да формулишемо реченицу одречно, она никада није имала порода. Јасно је као дан да овде нема ии речи о Михалиној судбини после смрти.

в) Свети Псалмопесник кличе Господу: ,,. . . Од века и до века ти јеси! . . .“ (Пс. 89, 2).

Да ли је потребно доказивати да овај псаламски стих не намеће никаква временска ограничења Беспочетноме и Вечноме Богу нити уводи икакве хронолошке категорије у Биће и битисање Творца времена и света? Речима од века и до века истиче се свагдашње присуство и делање Божје у времену, у историји, у свету, а да се ни најмање не доводи у сумњу Његово постојање пре и после свих векова. Баш напротив, библијска мисао и полази од истине да Његово присуство у времену и делање у историји сачињава бескрајно сићушан делић Његова предвечнога, свевечнога и надвечнога постојања и делања. Највећи богохулник и поклоник бесмисла био би онај ко би речи од века и до века Ти јеси разумео тако као да оне значе: пре почетка времена Тебе није било и после његова завршетка Тебе неће бити…

г) У једноме другоме псалму свети цар и пророк Давид овако пева о коначној победи и слави будућега Месије: „Рече Господ Господу мојему: седи мени са десне стране док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим“ (Пс. 109, 1).

И у овоме случају важи исто што и у претходним случајевима: зависна реченица почиње везником док и по свом облику је временска реченица, али суштински, по смислу, она то никако није, будући да не одређује временску границу Месијиноме божанскоме тријумфовању, описаном као седење ,,са десне стране Богу“ и гажење непријатеља. Обе реченице, главна и споредна, говоре о паралелноме, подједнако бесконачноме статусу победничке славе, који ће настати као исход богочовечанских подвига Искупитеља света. Конкретно и јасно речено, Господ славе неће „седети са десне стране Богу“ само дотле док сви непријатељи Његови не буду „положени под ноге Његове“ него и после тога — седеће неопозиво, вековечно, коначно, есхатолошки. Јер, Он ,,седи са десне стране Оца“ као Цар или Помазаник Божји, а „Царству Његову неће бити краја“ (Символ вере).

д) Псалтир је у целини поезија о Месији, односно месијанско пророштво. О далеким будућим временима, временима Месије, Псалмист пева и прориче између осталог и ово: „Грануће у дане његове правда и обиље мира докле год не ишчезне Месец“ (Пс. 71, 7; ово је наш, дословни превод, тачнији и јаснији од иначе лепога превода Ђуре Даничића, који се завршава речима докле тече мјесеца…).

И овде је смисао јасан: правда коју ће успоставити Месија биће правда вечна, а мир који ће Он донети биће мир без краја и конца. Нестанак Месеца (па и читавога свемира, оваквога какав је сада) неће значити престанак месијанскога Царства правде и мира; напротив, Христова правда и Христов мир надживеће сва времена и све светове. На шта би личила коначна божанска правда и на шта би личио апсолутни, савршени мир Царства Божјега када би једно скромно небеско тело, природни сателит планете Земље, било дуговечније од њих?

ђ) Иста та слободна песничка употреба предлога „до“, односно везника „док“ или „док не“, одликује и стил „старозаветнога јеванђелиста“, светога пророка Исаије. Код њега (46, 4) Бог теши „дом Јаковљев“ и храбри „остатак Израиља“ следећим речима: ,,До старости ваше ја јесам; и док не остарите, ја јесам.“ (Напомињемо да смо се и овде радије одлучили за превод од речи до речи него за слободнији Даничићев превод иако је његово „до сиједа вијека“ кудикамо српскије и поетичније од нашега ропскога „док не остарите“ …)

Више је него очигледно да Божја спасоносна присутност и делатност не може бити омеђена кратким људским веком као што није омеђена, видели смо, ни веком свега створенога света ни временом као таквим. Пророк не упоређује људско живљење са животом Божјим. Он једино хоће да нам саопшти да је Господ увек с нама.

е) Али време је да наведемо и пример из Новога Завета, и то управо из светога Јеванђеља по Матеју. То је оно значајно обећање Васкрслог из мртвих Господа Христа ученицима: „И ево, ја сам с вама у све дане до свршетка века“ (Мат, 28, 20).
Да ли ове Спаситељеве речи значе да ће Он бити с нама хришћанима само у границама „садашњега века“, то јест у границама историје, а да у „будућем веку“, то јест у вечности Есхатона, неће бити с нама? Наравно да не значе. Нико паметан их не би тако схватио. Уосталом, реч Божја нас учи, тумачећи саму себе, да ћемо у будућем веку „свагда са Господом бити“ (I Сол. 4, 17). То је истина кода се прећутно подразумева у Спасовој благовести „ја сам с вама у све дане до свршетка века“.

Преузето из: Православни мисионар, бр. 172 (1986)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

А после ја њега јурим и ја опседнут...

Залудан поп клипове подмеће

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Naravno da je svagda djeva, to uopste ne treba da bude sporno :

 

POKUŠAJ JEVREJA I JERETIKA DA OBLATE VEČNODEVSTVENOST MARIJINU
 
Jevrejski klevetnici su se brzo uverili da je Majku Isusovu skoro nemoguće ocrniti, i da je na osnovu svedočanstava, kojima oni sami raspolažu, mnogo lakše dokazati njen vrlinski život. Zato oni napuštaju ovu svoju klevetu, koju su već bili prihvatili neznabošci (Origen, Protiv Celsa, tom I) i trude se da dokažu makar to da Marija nije bila devica u trenutku kada je začela Hrista. Oni čak tvrde kako proročanstvo da će se Mesija roditi od device nije nikada ni postojalo, i da zato Hrišćani potpuno neosnovano misle uzvisiti Hrista tako što tvrde da se na Njemu, navodno, ispunilo proročanstvo.
 
Jevrejski prevodioci (Akila, Simah, Teodotion) u svojim novim prevodima Starog Zaveta na grčki jezik, poznato proročanstvo Isaije preveli su ovako: „I evo mlada žena će začeti“ (Isaija, 7,14). Oni su tvrdili da jevrejska reč „ha alma“ označava mladu ženu, a ne devicu, kako je stajalo u sveštenom prevodu Sedamdesetorice, ovde je to mesto prevedeno rečima: „Evo, djeva će zatrudneti“.
 
Novim prevodom oni su hteli pokazati da Hrišćani na osnovu nepravilnog prevoda reči „ha alma“ misle da pripišu Mariji nešto sasvim nemoguće – začeće bez muža, dok se u stvari, kažu oni, Hristovo začeće i rođenje ničim ne razlikuje od začeća i rođenja ostalih ljudi.
 
Međutim, zlonamernost novih prevodilaca bila je očigledna, jer se upoređivanjem raznih mesta iz Biblije jasno pokazuje da reč „ha alma“ znači upravo „devica“. Ali nisu samo Jevreji očekivali takvog Mesiju, nego su i neznabošci, na osnovu svojih predanja i raznih predskazanja očekivali da se Izbavitelj sveta rodi od Djeve.
 
„Kako će mi to biti kad ja ne znam za muža“, pitala je Arhanđela Gavrila, zavetovavši se na devstvenost, Marija, kada joj je on blagovestio da će roditi Hrista. A Anđeo odgovori: „Duh Sveti doći će na tebe i sila Svevišnjega oseniće te. Zato ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božji“ (Lk. 1, 34-35). Kasnije se Anđeo javio i pravednom Josifu, koji je Mariju hteo da otpusti iz doma, videći da je zatrudnela ne stupajući sa njim u bračni odnos. Josifu je Arhanđel Gavrilo rekao: „Ne boj se uzeti Marije žene tvoje, jer ono što se u njoj začelo, od Duha je Svetoga“, i podsetio ga na Isaijino proročanstvo o tome da će Djeva začeti (Mt. 1,18-25).
 
Procvetali Aronov žezal, kamen koji se sam od sebe odvalio od gore, kako je u snu vidio Jezekilj, i još mnogo toga drugog iz Starog Zaveta bilo je praobraz rođenja od Djeve. Kao što je Reč Božja (Logos) stvorila Adama iz neobrađene i devstvene zemlje, tako je i Sebi Reč Božja sazdala telo iz devstvene utrobe, kada je Sin Božji postao Novi Adam da bi ispravio grehopad prvog Adama (Sv. Irinej Lionski, Protiv jeresi, knj. III).
 
Besemeno začeće Hrista mogli su i mogu da poriču samo oni koji poriču Evanđelje, dok je Crkva Hristova oduvek ispovedala da se Hristos „ovaplotio od Duha Svetog i Marije Djeve“. Ali rođenje Boga od Prisnodjeve (oduvek i zauvek device) postalo je kamen spoticanja za one ljude koji su želeli da se nazivaju Hrišćanima, ali pri tom nisu hteli da se smire umom i da revnuju za čistotu života. Marijin čisti život predstavljao je prekor ljudima koji su imali nečiste misli. Da bi se pokazali Hrišćanima, oni nisu smeli poricati da se Hristos rodio od Djeve, ali su počeli tvrditi kako je Marija ostala Djeva samo „dok rodi sina svoga prvenca Isusa“.
 
„Posle rođenja Isusa“, govorio je u IV veku lažučitelj Helvidije, a takođe i mnogi pre i posle njega, „Marija je stupila u supružnički život sa Josifom, i imala sa njime dece koja se u Evanđelju nazivaju braćom i sestrama Hristovim“. Ali, reč „dok“ ne znači da je Marija ostala devica samo do određenog vremena. Reč „dok“ i njoj slične reči često označavaju večnost. U Svetom Pismu govori se za Hrista: „Zasijaće u dane Njegove pravda i svuda mir, dok teče meseca“ (Ps. 71,7), ali to ne znači da će kada nestane mesečeve svetlosti pri kraju sveta, nestati i pravde Božje. Upravo tada ona će trijumfovati. Ili, šta znače reči: „Njemu priliči da caruje, dok položi sve neprijatelje pod noge Svoje“ ? Hoće li Gospod carovati samo dok se neprijatelji Njegovi ne nađu pod nogama Njegovim?! I David u četvrtom psalmu za penjanje govori: „kao što su oči sluškinje na ruci gospođe svoje, tako su i oči naše ka Gospodu Bogu našemu, dok nas pomiluje“. Dakle, prorok će gledati ka Gospodu dok ne isprosi milost, a kada je isprosi, obratiće oči na zemlju? (Blaženi Jeronim, O prisnodevstvenosti Blažene Marije; 1. Kor. 15, 26; Ps. 122, 3). Spasitelj u Evanđelju govori apostolima: „I ja sam s vama u sve dane do kraja veka“. Dakle, po okončanju veka Gospod će odstupiti od svojih učenika, i onda kada budu sudili dvanaest plemena Izrailjevih, sedeći na dvanaest prestola, oni neće imati obećanu zajednicu sa Gospodom? (Blaženi Jeronim, isto; Mt. 28, 20).
 
Nepravilno je takođe misliti da su braća i sestre Hristove bili deca Njegove Presvete Majke. Nazivi „brat“ i „sestra“ imaju najrazličitije značenje. Ove reči koje označavaju određeno srodstvo među ljudima, ili njihovu duhovnu bliskost, upotrebljavaju se nekad u širem, a nekad u užem značenju. U svakom slučaju, braćom ili sestrama se nazivaju ljudi koji imaju zajedničke i oca i majku, ili samo zajedničkog oca, ili pak majku; a tako se nazivaju i oni koji imaju različite očeve i majke, ako su njihovi roditelji, kasnije, (obudovevši) stupili ponovo u brak, ili su pak njihovi roditelji bliski srodnici (braća i sestre od stričeva i sl.).
 
Iz Evanđelja se nigde ne vidi da su oni koji se tamo nazivaju braćom Isusovom bili, ili su smatrani decom Njegove Majke. Obratno, bilo je poznato da su Jakov i drugi bili sinovi Josifa, Obručnika Marije, koji je bio udovac i imao decu sa prvom ženom (Sv. Epifanije Kiparski, Panarion o jeresi, 78). Takođe je i Marija Kleopova, sestra Majke Njegove, koja je sa njom stajala kod krsta Gospodnjeg (Jn. 19,25) imala decu, koja su se s punim pravom, zbog tako bliskog srodstva mogla nazivati braćom Gospoda. Da tako nazvana braća i sestre Gospoda nisu bili deca Njegove Majke, vidi se jasno iz toga što je pred smrt Gospod Svoju Majku predao na staranje Svome voljenom učeniku Jovanu. Zašto bi On to činio da je ona imala još dece, osim Njega? Oni bi se sami brinuli o njoj. Međutim, Josifovi sinovi nisu se smatrali obaveznim da se staraju o svojoj, kako su oni mislili, maćehi, odnosno u svakom slučaju nisu prema njoj osećali takvu ljubav kakvu imaju deca prema svojim roditeljima, a kakvu je prema Bogorodici osećao njoj usinovljeni Jovan.
 
Na taj način, pažljivo proučavanje Svetog Pisma potpuno jasno pokazuje neubedljivost prigovora protiv prisnodevstvenosti Marije i posramljuje one koji uče drugačije.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

"И не знадијаше за њу док не роди сина, и надјену му име Исус."

@Zoran Đurović

А онда, кад тог Њеног Сина Јосиф познаде као Христа, први, између свих мужева, он познаде и Њу као Богородицу. И кроз Сина Божијег, којега Она роди, он познаде и Њу као Приснодјеву и остаде у том познању, као Свети Јосиф пред мајком Христовом, што Црква и исповиједа већ два миленијума. А то, што ти исповиједаш профанишући Приснодјеву као наложницу Јосифову за неке будуће синове, по којима је Њој Јосиф ближи и од Бога, а ти синови нису ништа мањи од Христа, то је чиста болест ума. Огољеног од сваке сумње и подређеног демонима. Па изволи, има пред Сабором да одговараш за то твоје учење о Приснодјеви, коју тако перфидно профанишеш.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 9 часа, Bokisd рече

Naravno da je svagda djeva, to uopste ne treba da bude sporno :

Да, али о томе мора да се говори. Увек долазе неке нове генерације и треба да се понавља. А увек ће бити и Јевреја и пагана и јеретика који ће износити аргументе против Маријине девствености. Зато св. оци нису млатили празну сламу. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 часа, Zoran Đurović рече
пре 7 часа, slovoA рече

коју тако перфидно профанишеш.

Ти си будала. 

Не, него тај појам се не може свести само на тај смисао, познања као сексуалног односа. Шта би онда значило нпр. познање Бога? Да имамо сексуални однос с Богом? А читаво твоје тумачење се своди на то. Превише је то профано, а намећеш као учење Цркве.

Једино се исправљам за оно да ти тврдиш да је Приснодјева имала брачне односе са Јосифом. Поново сам преслушао и видим да заправо наводиш оне који то тврде, а сам исповједаш Њу као приснодјеву.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 20 минута, slovoA рече

него тај појам се не може свести само на тај смисао, познања као сексуалног односа. Шта би онда значило нпр. познање Бога? Да имамо сексуални однос с Богом? А читаво твоје тумачење се своди на то. Превише је то профано, а намећеш као учење Цркве.

Pogledaj ponovo i za ovaj deo imaš odgovor, ako ne želiš pročitaj barem mitropolita Porfirija.

Svi odgovori su ti pruženi, zato tvoje zamerke ispadaju budalaste iako ti to nisi.

Ljubav se u duši ogleda, nebo je još nesagledivo.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@Zoran Đurović Ти овде не говориш ништа противно учењу цркве о приснодевствености пресвете Богородице. То си нагласио на почетку, то је закључак свега што излажеш у видео клипу.

Сећам се овог Иринејевог текста о значењу израза "док". По мени је најубедљивији пример псалма: "седи мени с десне стране док положим..." којим се управо потврђује да се реч док односи на заувек.

Поменуо си да отац рађа, а мајка само доноси на свет. По тадашњем веровању, отац даје семе, а мајка је добра земља у којој расте плод из посађеног семена. Семе је очево, и плод је очев. Зато и могу робиње да рађају равноправно потомство Аврааму и Јакову.

Међутим, по нашем веровању, Богородица није само добра земља у којој је стасао и из које је никао божански плод. Она је, необично за антику, равноправни учесник у преносу наслеђа на потомство. Ми данас знамо да дете наслеђује и од оца и од мајке, али је у старом свету то било несхватљиво. Ипак, чињеницом да је Христос од Богородице наследио људску природу, хришћани су жене почели да доживљавају другачије, не више као пасивну башту, већ као неког ко уграђује себе у потомство које рађа.

То је, ако се не варам, револуција у погледу на свет. Можда би било интересантно да кажеш нешто о томе.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 41 минута, Volim_Sina_Bozjeg рече

Svi odgovori su ti pruženi,

Како? Па нисмо муслимани, немамо ми рецепт за правовјерност, нити у Цркву идемо по таблету.

У чему је разлика између профаног признавања или непризнавања приснодјевствености?

Ако се то профано намеће као учење Цркве, да ли је уопште битно којим се питањем човјек бави?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

У издању манастира Дечани је изашло Тумачење Јеванђеља по Марку и Матеју Светог Теофилакта, две књиге. Не знам да ли су издали тумачење друга два Јеванђеља у међувремену.

Препорука свима да набаве ове књиге које су суво злато.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Креирај ново...