Опеван Угрин

[Danijela]

За овај празник, од мене једна молба.

И то уз слику коју Срби, када причају о својој историји, мислим да никада нису користили. А ево, могли бисмо сада.

Зашто?

Следи прича. Можда вам прија. А можда и не буде баш много пријатна ова шетња на коју вас водим. Али, ако желите, пођимо..

Као што можда знате, последњих година истраживао сам, просто из сопствене знатижеље, какви су то били људи, како су доживљавали живот, и зашто су били толико спремни да свој живот заложе за друге - војници из "Гвозденог пука" (1912. - 1918.). Написао сам и књигу. Али..

Временом су почели да ми се јављају људи и питају "Да ли је мој предак, тај и тај, био у Гвозденом пуку?!". Мислим се "Јој, па комплетни спискови нису сачувани, ал' можда имам нешто у појединачним документима које сам нашао о погинулима/одликованима, па ајд' да видимо.."

Било је много неуспешних потрага, било је неколико величанствених. Ето, а данас ме један диван човек, ког не познајем, а који је и приложио нешто свог новца да би се та моја књига штампала и бесплатно делила, пита "Има ли из тог и тог села неког од Дамњановића". Ту почиње врло кратка прича у вези са фотографијом која прати ову објаву.

Нашао сам 353 Дамњановића. Нема података о том неком његовом претку, али у списку који сам гледао (по мени, у питању је највећи а свакако најпотреснији подвиг прошлог Сајма књига, о чему сам писао овде: https://www.facebook.com/huddle.bre/posts/2455281994555749) .. поглед ми застане код човека који се звао Угрин Дамњановић.

Сачувана су у нашем Војном архиву четири папира о њему. На једном пише - да је цивил и да је размењени ратни заробљеник. Нема података кад је и како умро у том документу. На другом, пак, пише да је редов. Дакле, можда је био млад. Прво није био у војсци, па је био. А можда је и нека грешка у једном од она два документа, па је или стварно био цивил, или све време рата војник. Али, оно главно следи у наредна два папира. Најпре пише да је 17. 9. 1917. примљен на лечење у француску допунску болницу бр. 9 у Лиону. А у последњем документу пише да је умро 2. јуна 1918., неколико месеци пред крај рата, у болници у Лиону. Али, пише још нешто о њему у том завршном чину..

Пише:

"Умро у Лиону.
Полудео.
Сахрањен у Лиону.
Опеван."

И ту застанем.
Из два разлога.

Болница у којој је био је ова фотографија из моје објаве, "Азил де Брон" у Лиону.

Потражим мало њен историјат, па нађем да су ту смештани и "сумашедши" људи, "од којих неки војници нису знали ни ко су, па лекари нису знали ни кога да обавесте о њима".

И баш тад - схватим да ми данашњи не можемо ни да замислимо страхоте кроз који су нам преци пролазили јер нису хтели да робују ненормалном. Они су и одрастали тако, учећи се о слободи и из Псалтира ("Будите слободни. И нека буде јако срце ваше, сви који се у Господа уздате").

Али... Каква ли је била Голгота кроз коју је прошао овај Дамњановић, било у борби или заробљеништву, кад је због доживљеног завршио у далеком лионском азилу за "сумашедше"? То нећемо сазнати. Али сазнали смо нешто друго о човеку чије име се до ове објаве никада није појавило на Гуглу:

Угрин Дамњановић, сахрањен је и - опеван. Одслужено му је опело. Неко наш је тамо био, неки свештеник. Тад су се Срби, можда је још који био, помолили за душу његову и.. кад потом? Никада?

Е, па..

За неког ко се борио да бисмо ми данас знали (а знамо ли?) да ценимо слободу, за неког ко је ум изгубио покушавајући да нам то пренесе..

.. овог празника бисмо могли, за душу Угрина Дамњановића, непостојећег-на-Гуглу, а од овог трена постојећег у нашем сећању - да се помолимо.

И... Може то свако.

И то не само за њега, и не само за наше ближње, него и за непријатеље наше.

Да се сви уразумимо. Заједно.

---

(Празник је.
"Бог се јави", кажу наши стари.
Они су Га носили у срцима, живећи за Њега и род свој, па им се и јављао. А нама?

Нама који закопавамо своје таленте? Којима гној на уста излази од пљувања других? Који смо заборавили ко смо у суштини, па (у миру!) свако гради свој Азил де Брон да у њему сконча?

Небрига за свет око нас, за људе знане нам и незнане, али и заборав својих, чине нас слабијим него што можемо да будемо.

А једини рат који треба стално водити је управо - са сопственим слабостима.

Угрин Дамњановић је ту само да би нас на то подсетио.

Бог душу да му прости. 

 

 

Facebook

WWW.FACEBOOK.COM