У смрт за другога

[Danijela]

Надежда Нада Томић 15.1.2020. (Ружица Митранић)

Jan 15 2021

Надежда-Нада Томић (2. децембар 1896, Алексинац, Србија – 10. јун 1922, Шампе, Швајцарска)^[1] била је српска докторанткиња медицине на универзитету у Женеви. Трагично је настрадала утопивши се у језеру Шампе, заједно са дечаком којем је покушала да спаси живот. Њеним чином инспирисан је споменик на породичној гробници на Новом гробљу у Београду.

Рани живот и школовање

Нада Томић је рођена 2. децембра 1896. у Алексинцу, као старије дете дете Јована Томића (1869–1932), српског историчара и академика, и Даринке Томић (1872–1929). Имала је брата Миодрага-Мишу Томића (1898–1983).^[1]

Као дете се са породицом преселила у Београд, где je похађала гимназију до 1914. године, када је, након завршеног седмог разреда, била принуђена да привремено прекине школовање услед објаве рата.^[1] Напустила је Србију прешавши преко Албаније с оцем и братом 1916. године.^[1] На Крфу је 28. октобра исте године склопљена Конвенција о школовању српске омладине на француским универзитетима и учитељским школама,^[2] која српској омладини омогућава студирање у Француској, Швајцарској или Алжиру.^[3] Донета је и Уредба о школовању и васпитању српске омладине у Француској, коју је Министарство просвете одобрило 7. октобра 1917. године.^[2] Српски ученици гимназија полагали су испит зрелости у једној од двеју значајних српских гимназија у Француској, смештеним у Ници и Болијеу.^[4] Овим одлукама је Нади омогућено да 1917. године, након матурирања у Ници, упише Медицински факултет у Женеви, као једна од три студенткиње из Србије.^[3] Са братом, који је је уписао Технички факултет у Цириху^[3], често се посећивала.

Сл. 2. Надежда (стоји друга с десна), са колегиницама Медицинског факултета у Женеви, на излету на Salève, у околин и Женеве, октобра 1919; Архив САНУ, 14509/VII–14 (31).

Надежда је била међу 547 српских студената који су примали стипендију српске владе под условом да ће након студија радити у служби своје земље.^[3] Како је била марљив студент, отац јој је предложио да прекине примање стипендије током докторских студија, чиме би се ослободила обавезе враћања у Србију и могла да упише специјалистичке студије у Паризу. Нада га је послушала и одрекла се стипендирања 1921. године, добивши даљу новчану подршку од оца.^[5] Са ентузијазмом је приступила спремању своје докторске тезе, али је није стигла да је заврши услед изненадне и преране смрти.^[6]

Боравак у Женеви

Надежда је била веома посвећена медицини, гајећи велику знатижељу за нова научна открића. Посебно су је интересовали микробиологија^[7] и лабораторијски експерименти.^[6] Са колегиницама је стажирала у једној дечијој болници, где су се смењивале се по ноћним дежурствима. Нада је током слободних тренутака својих дежурстава шила и плела одећу, па је део својих творевина, који није била наменила себи или брату, давала деци и њиховим мајкама.^[8] У априлу 1921. године добила је шарлах приликом учешћа на једној аутопсији на Институту за патологију, што је јавила оцу путем писма.^[5] Током наредних годину дана настављали су се њени здравствени проблеми, као последица медицинске праксе и контакта са пацијентима.^[9] Из тих разлога, доктор јој је на пролеће 1922. године препоручио боравак у природи у околини Шампеа.^[10]

Поред медицинских наука, Нада је гајила страст и према учењу страних језика.^[7] Поред француског, који је течно говорила, током боравка у Женеви научила је енглески језик, а до извесног нивоа је савладала и шпански и италијански.^[7]

Своје познавање француског језика, које јој је било услов за наставак школовања, искористила је да у слободно време преведе српску народну поезију, претежно из Косовског циклуса, како би своје преводе читала колегиницама током стажирања и тиме их информисала о култури и историји свог народа.^[11]

Учење енглеског језика, са којим је је почела самостално, док је била у Србији, наставила је на приватним часовима и на курсу који се давао на једном женевском колежу. На крају течаја учествовала је у наградном конкурсу, где је освојила Шекспиров роман у оригиналу.^[7] Након тога, почела је да сакупља Шекспирова дела на енглеском,^[7] која је читала у слободним тренуцима током стажирања.^[8]

За шпански језик се заинтересовала не би ли превела један текст о енцефалитису, што је био научни рад једног професора из Мадрида. Како није било превода тог научног текста са шпанског, Надежда је решила да сама научи језик помоћу шпанско-француског речника и граматике, како би превела текст. Самостално превођење било је успешно.^[7]

Учење италијанског језика, што је почела уз помоћ другарице из Италије, ишло јој је лако због сличности са француским језиком.^[7]

Надежда је током својих студија проводила слободно време шетајући се са колегама по природи^[9], читајући књиге^[8] и посећујући симфонијске концерте.^[9] Неговала је своје вештине цртања и сликања,^[9] а усавршавала је и умеће свирања клавира.

Надеждин цртеж оловком.

Смрт

Дана 10. јуна 1922. Нада је свом брату послала разгледницу са сликом језера Шампе и околних хотела, јер је у једном од њих у то време одседала.^[10] У тексту на полеђини јавила му је како би требало да наредне недеље пређе у други хотел на препоруку лекара, не би ли била ближе природи.^[10] Наредног дана је Миодраг Томић добио сестрино писмо уз вест да се утопила на језеру Шампе.^[10] Према изјавама очевидаца, Надежда је 10. јуна око пет сати по подне кренула у пловидбу чамцем по језеру и повела са собом двоје деце из околине,^[10] међу којима је био шестогодишњи дечак^[12] по имену Клод.^[12] Под непознатим околностима, Клод је упао у воду веслајући, па је Нада скочила за њим намери да му помогне.^[10] Услед потешкоћа изазваних ветром, инцидент је имао трагичан исход. Надино тело извађено је из језера два сата након утапања, а дечаково је пронађено сутрадан ујутру.^[12]

Миодраг је саопштио трагичну вест родитељима и побринуо се за преношење Надиног тела из Шампеа.^[12] Протојереј Орлов одржао је Нади опело у руској цркви у Женеви, затим је Нада привремено сахрањена у гробници Руске православне цркве.^[12]

На захтев Министарства владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Надино тело је пренето у Србију 1927. године.^[13] Сахрањена је на Новом гробљу у Београду, у другом реду парцеле 20, у гробници број 19, где је касније направљена заједничка гробница породица Томић и Томанић.^[1] На захтев Надиног оца, надгробни споменик јој је направио хрватски вајар Рудолф Валдец.^[1] Споменик представља Исуса Христа како Надежду извлачи из воде, док она у наручју држи дечака којег је покушала да спаси. Изнад Надеждиног надимка и година рођења и смрти стоји епитаф „У смрт за другога”

Сл. 3. Полеђина разгледнице Шампеа, у Швајцарској ; последња Надеждина карта написана 10. јуна 1922, неколико часова пре њене смрти; А САНУ, 14509/VI–Г–88

Аутор чланка: Ружица Митранић

 

Надежда Нада Томић 15.1.2020. (Ружица Митранић) – СРПСКО СЛОВО

SSLOVO.WORDPRESS.COM

---

Надежда-Нада Томић (2. децембар 1896, Алексинац, Србија – 10. јун 1922, Шампе, Швајцарска)[1] била је српска докторанткиња медицине на универзитету...