Божићни интервју са Његовом Светошћу Патријархом московским и све Русије Кирилом

[Поуке.орг - инфо]

 

Дана 7. јануара 2021. године, за Божић, на телевизијском каналу „Росија“ приказан је традиционални Божићни интервју с Његовом Светошћу Патријархом московским и све Русије Кирилом. Поглавар Руске Православне Цркве је одговарао на питања политичког аналитичара ВГТРК, водитеља програма „Вести“ А. О. Кондрашова.

 

— Ваша Светости, огромно Вам хвала за могућност да традиционално поразговарамо с Вама на Божић.

— Захваљујем Вам се. Хвала.

— Дозволите да Вам одмах поставим прво питање. Прошла, 2020. година је била тешка и необична. Шта је то било? Казна, искушење – шта нам је послато?

— Апсолутно је тачно назвати ову појаву пандемија. Пандемија у преводу с грчког значи „цео народ“. Заиста, цео народ, сав људски род подвргнут је овој опасности. У прошлости је већ било различитих пандемија, често врло страшних. Узмимо, рецимо, епидемију куге у западној Европи – она је однела животе половине становника Европе, то је било страшно искушење и због тога је ова страшна епидемија куге названа пандемијом. И данас се ова реч примењује у правом смислу речи, зато што нема места где би човек заиста могао да се сакрије од ове болести. Другим речима, ово је изванредан феномен који је повезан са ширењем врло опасног вируса и због тога се према ономе што се дешава не смемо односити неозбиљно и површно.

Нажалост, још увек је у свакодневном животу понекад раширено мишљење да се то дешава негде тамо, а ја се никад нећу разболети. Данас се разбољевају сви – и лица на високим дужностима, и они који раде, и они који не раде, и пензионери, и млади, и због тога сваки човек треба да има посебан однос према овој болести. А искуство нас учи, између осталог, и историјско искуство: кад је друштво у стању да предузима одговарајуће консолидоване противепидемиолошке мере и да користи потребна средства, епидемије престају. Тако је било чак и у стара времена. Ако узмемо, на пример, епидемију из XVII века – у Москви се појавила куга која је имала страшне последице. Велики број свештеника је једноставно умро, није имао ко да служи, храмови су били затворени; не само то, људи се нису могли сахрањивати – било је забрањено сахрањивати на црквеним гробљима људе који су умрли од куге. Можемо замислити страшну слику, ужас и кошмар кроз које је прошла Москва. Али је прошла доневши одговарајуће закључке, и ови закључци не само да су се урезали у сећање Московљана, већ су, очигледно, ушли и у државну политику. Кад је 1837. године избила куга у Одеси губернатор М. С. Воронцов и владика Гаврило, Архиепископ херсонски и таврички, заједно су донели одлуке које ми сад покушавамо да поновимо. Могу да замислим како је било владики Гаврилу да у време кад су храмови играли главну улогу у животу људи! – изда налог за затварање цркава. Храмови су били затворени два месеца, а затим је приступ био ограничен: испред сваког храма је стајао полицијски одред и није дозвољавао да у храм уђе толико људи да између њих нема довољно дистанце. Осим тога, било је забрањено целивати крст, иконе. Све ово је забележено на страницама историје и знамо да је то било по дозволи црквене власти и да је државна власт то подржала.

Зато није нека новина то што данас предузимамо противепидемиолошке мере које понекад могу изазвати збуњеност, између осталог и код побожних људи. Придржавамо се обичаја наших благочестивих предака. И као што мере које су они уводили нису изазвале сумњу у то да свештеноначалије поступа погрешно покушавајући да оствари неке неизречене и опасне циљеве, тако и данас, надам се, народ има поверења у све налоге, поред осталог, и у то што сам морао да издам неке налоге да бисмо ограничили саму могућност обољевања, између осталог и приликом учествовања у богослужењу.

— Уопште, корона вирус је извршио огромна померања у нашем уобичајеном начину живота. И друштво се поделило: једни су изгубили оријентире, обузела их је паника и почели су потпуно да избегавају људе плашећи се да ће се заразити и умрети; а појавио се и термин „ковид-дисиденти“ – то су људи који потпуно игноришу све санитарне норме. Ваша Светости, какав треба да буде хришћански однос према изазову корона вируса, ако могу тако да кажем?

— Наступају Божићни дани и за Божић ћемо у храму слушати речи: „Страха же вашего не убојимсја, ниже смутимсја.“ Страх не треба да постоји. Страх је уопште негативно осећање. Страх окива човека и често може у потпуности да га зароби, да га лиши слободе деловања. Зато је страх апсолутно негативна појава, изузев врло важног појма као што је страх Божји. Међутим, страх Божји није емоционални страх, већ свест о моралној одговорности за сопствене поступке пред лицем Божјим.

Зато је апсолутно неправилно позивати на то да се људи плаше тако да због ове болести настане паника. А шта треба чинити? Наравно, треба васпитавати људе, треба им усађивати начин размишљања и деловања који би свели на минимум могућност да се заразе. И у овом случају бих обраћајући се верницима хтео да кажем: не треба искушавати Господа Бога свог, као што је речено у заповестима. Неки мисле: ја сам верник и причестио сам се Светим Христовим Тајнама, дошао сам у храм с добрим намерама, ништа не треба да ме плаши, неће ме се дотаћи никаква инфекција. Али исто као што је Господ одговорио на искушавање ђавола кад Му је овај предложио да се баци с крова Јерусалимског храма и да покаже Своје Божанство, своју божанску моћ тако што неће погинути. Шта је Господ одговорио? „Немој искушавати Господа Бога свог“ (в. 5 Мојс. 6: 16; Мт. 4: 5-7). Зато никад и нико од људи који искрено верују не може искушавати Господа тврдећи: пошто сам верник, пошто сам кренуо у храм, пошто сам дотакао светињу, сигурно се нећу разболети.

Нека нам овај јеванђељски пример помогне да схватимо да је искушавање Господа покушај грешног човека да се Господ придржава наше, опростите ми, будаласте логике. Није могуће увући Сведржитеља у то да учествује у нашим ситним, често врло погрешним, а понекад и просто рђавим поступцима.

— Ваша Светости, сећате се како сте још за време првог таласа пандемије благословили да се службе у црквама одвијају уз минималан број људи, тамо су били само клирици, хор и радници храма. Како Вам се чини, да ли је ово искуство било трауматично, како за свештенослужитеље, тако и за паству? Јер храмови Руске Православне Цркве су заправо увек били отворени за све – и одједном се десило нешто овакво?

— Рећи ћу вам нешто изузетно лично. За мене је заиста била траума и тежак ми је био осећај кад само морао да позовем људе – јавно, преко телевизије – да не долазе у Божје храмове. Цео мој живот је, већ сам о томе говорио, посвећен томе да напротив, позивам људе у храмове, да доводим људе у храмове, да приводим људе Богу. Ја немам други циљ у животу...

— И одједном свака ствар...

— И одједном је патријарх приморан да каже: немојте долазити у храмове. Било ми је тешко, знате, не само морално и духовно – било ми је физички тешко да изговорим ове речи. Међутим, помогао ми је пример преподобне Марије Египћанке, велике подвижнице из V века која је отишла у пустињу и која је цео свој живот, деценије, провела у пустињи не долазећи у храм, а постала је велика светица, угодница Божја. Односно, у неким екстремним условима недолазак у храм је могућ, али шта не сме да се дешава? Недолазак у храм не сме ослабити нашу веру и снизити ниво нашег уцрквљивања, тим пре не сме подривати моралне основе хришћанског живота. И ако заједно с недоласком у храм престајемо да будемо добри хришћани или чак ако престајемо потпуно да будемо хришћани – то је велики грех.

А хришћанин је дужан да претрпи, да сачека да прође време кад одлазак у храм може бити праћен врло озбиљним последицама по здравље. Он треба да се сачува како би и убудуће чинио добра дела и како би помагао ближњима, и уопште, како би сачувао свој живот, зато што је брига за живот истинска обавеза сваког човека. Управо због тога је самоубиство неопростив грех. Живот и здравље су дар Божји и човек сам сноси одговорност за овај дар. Због тога је сваки поступак који може да уништи људски живот, да подрије здравље – ако је овај поступак резултат наше добре, или у овој случају, зле воље – несумњиво грех.

— Чини ми се да би требало да будемо захвални пандемији због тога што је показала свету потпуно нове јунаке. Врло скромне људе који су раније били неприметни, на које никад нисмо обраћали пажњу. Разумете о коме говорим...

— Да.

— То су, разуме се, медицинари, волонтери, свештенослужитељи. Људи који вероватно сад док разговарамо раде негде у „црвеној зони“.

— Да.

— Шта бисте рекли овим људима који се не штедећи свој живот налазе у првим борбеним редовима с инфекцијом?

— Осећам искрену захвалност и радост због тога што изванредна традиција пожртвованог служења у име добробити и здравог живота ближњих постоји у животу савремених људи, укључујући и омладину. Јер ако се сетимо епидемије из прошлости, имена као што су доктор Гааз, доктор Пирогов – то су заиста дивни примери за то како су у време кад није било овако моћних лекова као сада, лекари ишли код болесника. Пирогов је 16 пута обилазио смртоносно болесне људе – а у питању је била куга – и није се заразио, Господ га је чувао. И то што данас наши добровољци, а посебно наши лекари, медицински персонал, ризикујући свој живот и своје здравље, обављају своју дужност с таквим ентузијазмом и смелошћу, без икакве кукњаве, без икаквих захтева у смислу „не, дајте нам ово и оно зато што обављамо тако важне послове,“ – све то наилази на дубоку захвалност од стране народа. А у мом срцу су и захвалност и радост, зато што се у тешким тренуцима наших живота нашло мноштво људи који су способни за подвиг и пожртвовање. И док тога буде у нашем народу заиста ћемо бити непобедиви, зато што је победа увек повезана са жртвом.

— Ваша Светости, још једно питање. Врло често говорите о томе да постоји много потенцијалних ризика од свеопште дигитализације у нашем животу; и сад је Свети Синод у својој посланици истакао забринутост хришћана, а и не само хришћана, због тога што образовање на даљину може заувек остати с нама, и после пандемије. Шта мислите, које области и сфере дигитализације захтевају посебно осмишљавање?

— Нећу уопштено говорити о дигитализацији, већ бих желео да кажем нешто о појединим облицима примене дигиталних технологија. Дигиталне технологије могу да створе инструменте који обезбеђују тоталну контролу човека. У прошлости није могло постојати ништа слично. Људска мисао и техничка цивилизација су данас достигли такав ниво кад се помоћу дигиталних технологија може обезбедити тотална контрола људске личности. Не просто праћење човека, већ управљање људским понашањем. У књизи Апокалипса је речено да ће долазак антихриста пратити тотална контрола над човеком. Тамо се не користе ове речи, али је из садржаја потпуно јасно да се ради о могућности тоталне контроле људског понашања. Тамо је речено да ће човеку на чело бити стављен антихристов печат и да човек без овог печата неће моћи ни да купује, ни да продаје, ни да учествује у неким друштвеним односима – биће осуђен на погибељ.

— А ако се човек сам радује оваквом „свеопштем праћењу“? Као што је сад случај са смартфоном – видите какве он пружа могућности, од геопозиције до свих фотографија...

— Да.

— …притом људи то сами раде.

— Управо у томе је ствар. Ђаво се више не појављује и виду злочинца, Кашчеја Бесмртног, већ у обличју анђела светлости (в. 2 Кор. 11: 14); и долазак антихриста на свет ће пратити појава задивљујућег човека који ће захваљујући својој интелектуалној моћи, моћи утицаја на људе бити у стању да изведе човечанство из криза у које је доспело. Управо овај човек ће предложити: да би из нашег живота нестао сваки криминал, хајде да се руководимо тиме да сваки човек има известан кључ за све што му треба. На пример, то може бити картица – ставите је и добијате приступ намирницама, приступ образовању, а ако немате ову картицу, све се губи. Ми сад размишљамо о томе да развој дигиталних технологија наоружава човечанство способношћу да врши тоталну контролу над личношћу. Навео сам као пример Апокалипсу и антихриста како бих уверио људе који можда још увек нису размишљали о томе да максимални развој тоталне контроле над човеком означава ропство и да ће све зависити од тога ко ће бити господар ових робова. Ево због чега је Црква категорично против употребне дигиталне технологије у обезбеђивању тоталне контроле над људском личношћу.

— Надајмо се да ће образовање на даљину бити укинуто и да ће се образовање у школама вратити у наш живот...

— Образовање на даљину није најстрашнија ствар. Наравно, сад треба спречити да се овом опасном инфекцијом зарази велики број ученика. Међутим, образовање на даљину има друге негативне последице – не оне апокалиптичне о којима сам говорио, већ ближе. На пример, кад се људи школују не комуницирајући с другима – мислим да је то такође веома опасно. Зато што се дете формира у породици, студент се формира у колективу, у општењу с професорима, се предавачима, са својим друговима и пријатељима. Због тога се смештање човека у вештачку изолацију несумњиво може негативно одразити на његово формирање.

— Ваша Светости, да ли могу да Вам поставим питање о Белорусији, јер то је територија пастирске одговорности Руске Православне Цркве? Тамо се већ неко време може запазити извесна напетост између власти и једног дела друштва; тренутно је она у опадању, али има извесних момената. Белоруски егзархат је позвао да се прекине насиље и позвао је на дијалог. Реците нам, како Руска Православна Црква у целини реагује на грађанско расположење такве врсте и како се у Белорусији може остварити национално помирење и слога?

— Као прво, ми смо у потпуности подржали владику Венијамина, новог поглавара Белоруског егзархата, Белоруске Православне Цркве, и све епископе који су се обратили народу с апелом да се прекине насиље и да се крене путем помирења. И овај апел је упућен свима. Од стране власти је било случајева неоправданог насиља, прекомерне употребе силе; али су и протестанти испољавали радикализам.

Сведоци смо онога што се дешавало у Украјини – сад је реч „мајдан“ постала општепозната. Потпуно је очигледно да украјинско искуство треба да научи све нас да промене у друштву треба да се дешавају тако да не буду праћене порастом унутрашње напетости, а посебно не радикализацијом међуљудских односа. Заправо, колико револуција је већ било, колико разноразних преврата, али где је, ко је и кад насилним путем остварио мир, спокој и благостање у друштву? После револуције увек следи дуг период обнављања. Зато треба да тежимо бољем не тако што ћемо уништавати оно што постоји, већ развијајући, модернизујући у добром смислу ове речи, и побољшавајући друштвене односе и живот земље уопште.

Због тога апелујемо на Белорусију, мом срцу блиску Белорусију, с којом сам лично повезан још и због тога што сам служио у Смоленску и веома волим белоруски народ, волим град Минск и уопште чистоћу и ред који владају у овом крају... И упућујем следећи пастирски позив и пастирски савет: сва питања треба решавати мирно, а ако питања постоје, треба их решавати и у том случају се већ обраћам белоруским властима. Не може се за дуго времена одлагати оно што изазива неслогу и напетост у друштву. Потребни су инструменти за разумно и пословно разматрање проблема с проналажењем конкретних решења. Нека би дао Бог да престану покушаји да се у Белорусији ова питања реше на силу и нека се по милости Божјој развија дијалог између власти и народа, власти и друштва, уз учествовање свих снага, укључујући представнике верских заједница који је усмерен на стабилизацију стања и на свестрани развој братске Белорусије.

— Ваша Светости, сви знају за то да дуго времена учествујете у мировном процесу између Бакуа и Јеревана, при чему то чините заједно с верским лидерима како Азербејџана, тако и Јерменије. Ево, сад је избио конфликт, ново заоштравање сукоба у Карабаху; хвала Богу, сад су тамо наши миротворци. Какве су перспективе, шта мислите, хоће ли бити мира?

— Надам се да ће бити мир и то на основу ставова црквених и верских власти, како Јерменије, Карабаха, тако и Азербејџана. Знате да је Руска Црква покренула разматрање проблема Карабаха уз учествовање католикоса свих Јермена и врховног муфтије, врховног муслиманског поглавара Азербејџана Паше-задеа. Одржали смо неколико рунди ових преговора и договорили смо се о многим стварима. И мислим да се главни резултат ових преговора састоји у томе што су разговарала двојица верских лидера иза којих стоји већина народа, и што је овај разговор био миран у смислу да није било никаквих оптужби и никакве напетости. Иако је свако имао своје аргументе и ови аргументи су отворено изречени, али нису праћени оним што се назива шкргутањем зуба кад емоције обузму човека и кад се дијалог практично претвара у битку речима. Ништа слично се никад није дешавало, а тако је било још и зато што управо верски лидери у потпуности сносе одговорност за духовно стање свог народа. А шта је духовно стање? А од тога која сила ће победити – сила мира, љубави и спокоја или сила зла – зависи понашање људи.

Због тога је важна улога верских лидера – ми је не преувеличавамо, али је ни не умањујемо. И за време ових преговора су постигнути сасвим конкретни резултати – размена заробљеника, некоришћење верских симбола, верске фразеологије, верске мотивације за подстицај зараћених страна. Искључивши верски фактор из овог сукоба, наравно, у знатној мери смо снизили могући степен овог конфликта са свим последицама које из тога проистичу. због тога не преуваличавајући улогу верских лидера ни у ком случају не треба да игноришемо ову улогу.

Руска Црква је такође спремна да учествује у овом процесу како би дала свој миротворни допринос решавању врло сложеног проблема који је, нажалост, сада могао да се заустави само присуством руских миротвораца. Нека би дао Бог да миротворачки потенцијал вера замени присуство наоружаних људи који су поделили сукобљене стране.

— Већ сте поменули мајдан после којег је наступио дубоки раскол у друштву у самој Украјини. Међутим, после тога је уследио црквени раскол – у прави час, наравно, Фанар у Истамбулу је започео овај процес... Сад видимо колико је дубок раскол у Цркви. У принципу, шта мислите, Ваша Светости, да ли се на тај начин може постићи православно јединство?

— Фанар није начинио грешку, већ злочин, ово кажем с горчином. На основу туђих мисли и туђих речи цариградски патријарх је учинио оно што је учинио. Није случајно што истичем: на основу туђих речи, зато што имам информације о томе да се патријарх Вартоломеј налазио под притиском моћне политичке силе повезане с једном од суперсила. Његов положај у Турској је, као што знамо, врло сложен, нимало прост. Увек се молимо за цариградског патријарха имајући на уму да његова патријаршијска служба није лака. Међутим, без обзира на то, у извесном тренутку – ничему не желим да учим свог сабрата, али у извесном тренутку човек треба да има снаге да и најмоћнијим силама каже „не“. Мислим да патријарх Вартоломеј ово није рекао и да се укључио у конфликт.

А каква је била логика оних који су стајали иза патријарха Вартоломеја, који су, заправо, покренули овај конфликт? Па логика се састојала у томе да се Русија, православна Русија одвоји од православне браће и сестара у области Средоземног мора, на Блиском истоку. Зато што је по мишљењу ових стратега православље играло и игра превелику улогу у формирању духовног и културног заједништва, и ако се не раскину православне везе, никаквим спољашњим факторима се не може уништити ово духовно заједништво. Због тога је замисао једноставна: треба одвојити Руску Цркву од грчких православаца, арапског света и Блиског истока како би се православље постало слабије.

— Односно, биће још покушаја?

— Биће још покушаја. Опет, не желим да упућујем било какву критику свом цариградском сабрату, али је несумњиво да је све што се касније десило у Цариграду, у Истамбулу, сведочило о казни Божјој. Патријарх Вартоломеј је увео расколнике у кијевску светињу, у кијевску Софију, и изгубио је цариградску Софију – она је претворена у џамију. Ето, желео бих да се ови људи замисле над оним што се десило. Узео си православцима, Православној Цркви, Свету Софију у Кијеву, ушао си тамо и довео у њу расколнике и изгубио си сопствену Софију... Мислим да је тешко замислити очигледније последице које потичу од Божје заповести, и ове последице су уследиле одмах, зато што је грех био превелик. А сви заједно треба да полазимо од тога. Треба да се молимо једни за друге, барем у личним молитвама ако је то сад отежано на богослужењима, пошто не помињемо цариградског патријарха у диптисима. Међутим, треба да се молимо једни за друге и да чинимо све како би криза у православљу, која нам је наметнута споља, што је могуће брже прошла. Руска Црква је увек спремна да пређе свој део пута како би овај циљ био остварен.

— Ваша Светости, ипак бисмо веома желели да завршимо интервју на празничној, божићној ноти, премда ће ове године и Нова година и Божић због разумљивих разлога протећи без масовних весеља, због епидемиолошке безбедности сви ћемо остати без великих и бучних празника. А како да радост која традиционално превазилази божићна богослужења не изгубимо у сопственом срцу? Како да будемо празнични?

— У принципу, празник прате две емоције – весеље и радост. Наизглед је то исто, али уопште није тако.

— По чему се разликују?

— Весеље су спољашње емоције. Рецимо, човек је испричао нешто смешно и људи су се насмејали, весели су. А радост је душевно стање. Кад се причестимо Светим Христовим Тајнама нико нас не развесељава, а излазимо из храма с радошћу у срцу. Кад чинимо добра дела, кад добровољци жртвујући своје време и ризикујући здравље чина добра дела, у њиховом срцу је радост, али није весеље. Весеље настаје у одговор на веселе емисије на телевизији, у одговор на разне смешне приче – и нека би дао Бог, нека се људи смеју, нека се веселе, али хајде да имамо на уму то да ће весеље врло брзо проћи. Искључили смо телевизор, угасили смо светло, завршила се трпеза и весеље је готово. А важно је да сачувамо радост у срцу, јер је радост – дар Божји. Радост о којој говорим није могуће створити никаквим спољашњим факторима – ни културним, ни научним, ни пословним; ово стање се ствара силом благодати Божје која се не излива само на православне људе, па чак не ни само на вернике. У одговор на све добро што људи чине, чак и у одговор на њихове добре мисли, у одговор на спремност да се одрекну онога што је помрачило њихово срце и што је растужило друге, Господ шаље ову радост. Ја желим вам желим да управо ову Божићну, божанску радост, што је дуже могуће сачувате у срцу.

— Велико Вам хвала, Ваша Светости.

— Хвала Вам.

 

Извор: Православие.ру

View full Странице