Zašto se plašim da ostarim u Srbiji

[JESSY]

Foto: Nikola Krstic / Alamy / Alamy / Profimedia

Sinoć smo po onoj kiši, baka od 70 i kusur i ja šetale pse po kraju. Kaže mi da joj je penzija 18.000 dinara. Baš toliko je svojevremeno dobio i moj otac kad je zbog bolesti dobio rešenje o invalidskoj.

Diplomirani mašinski tehničar, radio je kao konj, od jutra do sutra, dok nije dobio rak. I ova baka s iscepanom jaknom i bušnim patikama s kojom šetam je radila. Sad je zaslužila da napokon živi, deca su otišla, još je u dobroj formi, ali, čini mi se, ništa od toga, deluje pregladnelo i noge su joj mokre.

Stari ljudi u beogradskom naselju u kom živim retko imaju osmeh, umro je kad su treći put došli na kasu u Maksiju i shvatili da im fali 10 dinara za paštetu. Prvi put im je kasirka progledala kroz prste, drugi put su im neki momak ili devojka iz reda dodali, treći put su ostali gladni.

A ako im je i posle toga ostalo nešto malo dostojanstva, sahranili su ga kad im je posle višesatnog čekanja u Domu zdravlja lekarka kroz zube, besna što su došli, rekla da pregled kod specijaliste ne mogu da zakažu jer su svi termini popunjeni bar naredna dva meseca. Ne plaše se stari bez razloga odlaska u bolnicu.

Ja sam dedu koji je imao 80, ali se i dalje penjao na drveće, kosio travu, išao u nabavku, kuvao i bio pokretniji i zdraviji od pola mog društva, odvela u Klinički s početkom upale pluća. Davali su mu pogrešnu terapiju, vezivali ga za krevet “da se ne bi povredio kad odlazi u toalet”, ukinuli mu lekove za šećer jer im to nije bilo bitno… Umro je za sedam dana. Nisu mi ni javili, zatekla sam prazan bolnički krevet.

S druge strane, jedna od stvari koje su me fascinirale na svakom putovanju su bake i deke koje u penziji zaista počnu da žive. Idu na skijanje, izlete, okupljaju se jednom nedeljno u klubovima gde plešu sambu, vode unuke na more i u akva parkove, skupljaju se u poslastičarnicama gde degustiraju nove kolače, frizer, pedikir, manikir svake nedelje, pevaju u nekim horovima.

Jedna 70-godišnja Francuskinja je na vrhu od 3.200 metara otvorila kafić gde radi zimi, a ostatak godine putuje svetom. Sama, pocrnela i s osmehom koji poklopi svaki moj uzdah. Druga se u 67. preselila iz Norveške na grčko ostrvo i tamo drži azil za mačke. Treća bakuta iz Engleske putuje sa Mladim istraživačima po Evropi i volontira. U pauzama, klincima pravi sendviče i pije pivo.

Da bi to mogli, treba da budu zdravi, da imaju pristojne penzije, pa elan za životom lako dođe. Da, dosta je do nas kako ćemo oblikovati svoju starost, ali kad krče creva, a noge su mokre, nema tu nikakvog oblika. Samo čekanje bolne i spore smrti. I ko je kriv, razmišljam? Nije teško pronaći krivce, čak i kada starim građanima Srbije poručuju da će im penzije porasti ČAK šest odsto. Juhu! Moja baka iz kraja će biti bogatija za čitavih 1.140 dinara i tad će shvatiti pravo značenje “zlatnog doba”.

 

https://nova.rs/magazin/bebaiporodica/zasto-se-plasim-da-ostarim-u-srbiji/

 

[Dragi]

Ja se plašim da ostarim generalno, svejedno da li u Srbiji ili ovde u Austriji. Da postanem nemoćan, bolestan, nepokretan, usamljen, dementan, da sedim u sobi i zevam u zid dok piškim i kakim u pelene. Lekovi nam produžuju život. Ali nam ne produžuju mladost. Možda je starima u Srbiji čak bolje, ne znam.

[Nikk]

ne razumijem ljude koji pišu ovakve tekstove, to je neko fantaziranje i ovo nova s objavi u.

logično je valjda svima da ako ljudi neće da rade nešto ozbiljnije u karijeri ili se posvete ozbiljnije stvaranju porodice onda je čovjek niđe na kraju i dočeka ga mala penzija a nema potomstvo koje može da pomogne kako je i tradicija da đeca brinu o starima. penzioneri mogu i da rade sa pčelama ili neku baštu da imaju da budu i fizički aktivni dok rade malu zemlju. recimo da neka žena rodi 5 djece, pa svaki da joj da mjesečno po 100 eura, ona ima pristoni životni standard za penzionera, uz to može svako ljeto i zimu po banjama da ide o ličnom trošku.

a ovaj što zbori, penzioneri počnu d ažive. i kaže azil za mačke je otvorila u grčku, pa nije to sigurno ni norvežanima penzija iz snova... ova otvorila kafić i pocrnjela od sunčanja sa 70 godina, pa kakava je to penzija.

[Justin Waters]

пре 6 часа, Dragi рече

Ja se plašim da ostarim generalno, svejedno da li u Srbiji ili ovde u Austriji. Da postanem nemoćan, bolestan, nepokretan, usamljen, dementan, da sedim u sobi i zevam u zid dok piškim i kakim u pelene. Lekovi nam produžuju život. Ali nam ne produžuju mladost. Možda je starima u Srbiji čak bolje, ne znam.

I tebe je strah od svačega..šta da piškiš u pelene, da budeš dementan ili sam, da budeš usamljen, da se smucaš po bolnicama malo pa malo, da imaš nesnosne aritmije noću i danu...? Umjesto da se plašiš hoćeš li moći živjeti punim plućima, zakoračiti u novi život, imati azil za pse, baškariti se na azurnoj obali, putovati i posjećivati istorijske građevine, otvoriti restoran na 3500m..e sele. 

[Danijela]

пре 7 часа, JESSY рече

Foto: Nikola Krstic / Alamy / Alamy / Profimedia

Sinoć smo po onoj kiši, baka od 70 i kusur i ja šetale pse po kraju. Kaže mi da joj je penzija 18.000 dinara. Baš toliko je svojevremeno dobio i moj otac kad je zbog bolesti dobio rešenje o invalidskoj.

Diplomirani mašinski tehničar, radio je kao konj, od jutra do sutra, dok nije dobio rak. I ova baka s iscepanom jaknom i bušnim patikama s kojom šetam je radila. Sad je zaslužila da napokon živi, deca su otišla, još je u dobroj formi, ali, čini mi se, ništa od toga, deluje pregladnelo i noge su joj mokre.

Stari ljudi u beogradskom naselju u kom živim retko imaju osmeh, umro je kad su treći put došli na kasu u Maksiju i shvatili da im fali 10 dinara za paštetu. Prvi put im je kasirka progledala kroz prste, drugi put su im neki momak ili devojka iz reda dodali, treći put su ostali gladni.

A ako im je i posle toga ostalo nešto malo dostojanstva, sahranili su ga kad im je posle višesatnog čekanja u Domu zdravlja lekarka kroz zube, besna što su došli, rekla da pregled kod specijaliste ne mogu da zakažu jer su svi termini popunjeni bar naredna dva meseca. Ne plaše se stari bez razloga odlaska u bolnicu.

Ja sam dedu koji je imao 80, ali se i dalje penjao na drveće, kosio travu, išao u nabavku, kuvao i bio pokretniji i zdraviji od pola mog društva, odvela u Klinički s početkom upale pluća. Davali su mu pogrešnu terapiju, vezivali ga za krevet “da se ne bi povredio kad odlazi u toalet”, ukinuli mu lekove za šećer jer im to nije bilo bitno… Umro je za sedam dana. Nisu mi ni javili, zatekla sam prazan bolnički krevet.

S druge strane, jedna od stvari koje su me fascinirale na svakom putovanju su bake i deke koje u penziji zaista počnu da žive. Idu na skijanje, izlete, okupljaju se jednom nedeljno u klubovima gde plešu sambu, vode unuke na more i u akva parkove, skupljaju se u poslastičarnicama gde degustiraju nove kolače, frizer, pedikir, manikir svake nedelje, pevaju u nekim horovima.

Jedna 70-godišnja Francuskinja je na vrhu od 3.200 metara otvorila kafić gde radi zimi, a ostatak godine putuje svetom. Sama, pocrnela i s osmehom koji poklopi svaki moj uzdah. Druga se u 67. preselila iz Norveške na grčko ostrvo i tamo drži azil za mačke. Treća bakuta iz Engleske putuje sa Mladim istraživačima po Evropi i volontira. U pauzama, klincima pravi sendviče i pije pivo.

Da bi to mogli, treba da budu zdravi, da imaju pristojne penzije, pa elan za životom lako dođe. Da, dosta je do nas kako ćemo oblikovati svoju starost, ali kad krče creva, a noge su mokre, nema tu nikakvog oblika. Samo čekanje bolne i spore smrti. I ko je kriv, razmišljam? Nije teško pronaći krivce, čak i kada starim građanima Srbije poručuju da će im penzije porasti ČAK šest odsto. Juhu! Moja baka iz kraja će biti bogatija za čitavih 1.140 dinara i tad će shvatiti pravo značenje “zlatnog doba”.

 

https://nova.rs/magazin/bebaiporodica/zasto-se-plasim-da-ostarim-u-srbiji/

 

Ovo iz teksta, sto se tice situacije gleda penzija, zdravstva i tretmana starijih u Srbiji, je potpuna istina. 
Imala sam dva penzionera (sada imam jednog) sa tim mizerijama od penzija, gomilom bolesti, jos vecom gomilom lekova koja se mora kupiti, gomilom pregleda i analiza kod specijalista jer nema termina kod drzavnih specijalista i sredstava za lab. analize.

Nasi stari budu toliko istroseni na svim nivoima da je to jezivo.

[Dragi]

пре 4 часа, Justin Waters рече

I tebe je strah od svačega..šta da piškiš u pelene, da budeš dementan ili sam, da budeš usamljen, da se smucaš po bolnicama malo pa malo, da imaš nesnosne aritmije noću i danu...? Umjesto da se plašiš hoćeš li moći živjeti punim plućima, zakoračiti u novi život, imati azil za pse, baškariti se na azurnoj obali, putovati i posjećivati istorijske građevine, otvoriti restoran na 3500m..e sele. 

Šta ću. Volim da budem mlad i lep a ima me 45 leta (i prve bele dlake  ), nemam decu a kamoli unučad i time razlog da za druge položim život.

Moja majka je radila u staračkom domu. Onda je sama obolela, postala dementna, inkoninentna; nije lepo... Interesantno mi je da ranije govorila da želi pre umreti nego da završi kao u staračkom domu, a danas se grabi ljuto za svaki tren života, da ide na onu stranu ne želi.

Život je divan. Ali je bezveze da starimo, i da umiremo.

Da su ovde možda bolje zbrinuti? Kome je to stvarno od pomoći, njima, ili nama da olakšamo svoju savest?

[Justin Waters]

пре 4 минута, Dragi рече

Šta ću. Volim da budem mlad i lep a ima me 45 leta (i prve bele dlake  ), nemam decu a kamoli unučad i time razlog da za druge položim život.

Moja majka je radila u staračkom domu. Onda je sama obolela, postala dementna, inkoninentna; nije lepo... Interesantno mi je da ranije govorila da želi pre umreti nego da završi kao u staračkom domu, a danas se grabi ljuto za svaki tren života, da ide na onu stranu ne želi.

Život je divan. Ali je bezveze da starimo, i da umiremo.

Da su ovde možda bolje zbrinuti? Kome je to stvarno od pomoći, njima, ili nama da olakšamo svoju savest?

Nisi skontao šta sam pisao, nema veze. 

[Dragi]

пре 6 минута, Justin Waters рече

Nisi skontao šta sam pisao, nema veze. 

Znaš kako: Neka familija pomaže. Umesto da ih proteramo u nemoć, izolaciju, usamljenost. Ovako platimo da nam budu daleko od očiju i daleko od srca. Ali njima je najveća pomoć da imaju svoju porodicu i rodbinu oko sebe. Nije sve samo u novcu (vučićizam). 

[haveaniceday]

пре 53 минута, Dragi рече

Znaš kako: Neka familija pomaže. Umesto da ih proteramo u nemoć, izolaciju, usamljenost. Ovako platimo da nam budu daleko od očiju i daleko od srca. Ali njima je najveća pomoć da imaju svoju porodicu i rodbinu oko sebe. Nije sve samo u novcu (vučićizam). 

Justa ti je dao drugarski savet da se ne bojis toliko nego da zivis. Stalno razmisljas o nekim negativnim stvarima... 

[Тражитељ]

Не боји се човек, него реално каже. Да било коме то реално допре до свести, у моменту би се снуждили. 99% људи о томе уопште не размишља као о сасвим извесној будућности и начину живота који ће живету, него смо ментално закуцани за садашњост и мислимо да онакви какви смо били претходне године и какви ћемо бити следеће, та ћемо такви бити и за 20, 30 или 40 година.

Ментално смо програмирани на оптимизам и на наду у будућност: да сачекамо само да прође киша, да прегурамо још који врео дан, сад је лоше али биће боље... и кад се тако довучемо до позног новембра, нема више чему да се нада, једино "пролепшавање" времена је +5 степени и да не дува ветар и ништа не пада, а једино што будућност носи је студ која се увлачи у кости.

[Justin Waters]

пре 2 часа, haveaniceday рече

Justa ti je dao drugarski savet da se ne bojis toliko nego da zivis. Stalno razmisljas o nekim negativnim stvarima... 

Ni ti nisi skontao. 

Nisam ja imao zamjerke dragom na njegove strahove. Svakako čovjek ne treba da bude negativan prema sebili ili još gore da očajava. Nego, ako nisi zdrav, ostaneš sam, oboliš, patiš se u bolesti, imaš demenciju, rušiš se ko fosna, padneš u mukotrpne terapije..onda ti je sasvim svejedno da li živiš u Srbiji ili na nekom "boljem" mjestu. Tekst je opet jedan od mnogih nakrivo posađenih u kome se mrači na Srbiju, a onda kao rješenje se ne nudi nešto čime bi čovjek mogao da kompenzuje taj nedostatak, nego se potura neizbježnost prihvatanja nesrećne sudbine jer ljudi u Srbiji nemaju ono što penzioneri u bogatim zemaljama, pa se onda daje vrlo površan primjer koji više proizilazi iz tuđeg načina života, a ne nečega što bi ljudi u Srbiji raidli da imaju mogućnost. Zato sam i bio ironičan prema penzićima koji putuju, otvaraju azile i restorane na 3500m pod stare dane itd...a što se prikazuje kao neki poželjan obrazac koji bi trebao i Srbiji samo kad bi bile takve mogućnosti.