Зоран Ђуровић: Евергетинос - Нема митарстава

[Вукашин]

Ти који су на ивици очајања хоће да се промене и избаце то из себе. То и јесте суштинска промена. Ја ти помињао оне брошурице са списковима грехова по митарствима...могу и исповести да се суштински разликују...

Лаку ноћ 

[Родољуб Лазић]

И ово: "Достојни постају они који желе и жуде да постану Христови, који се предају вољи Божијој. Немати своју вољу је врло драгоцено, то је све. Слуга нема своју вољу. Одсецање своје воље могуће је постићи на један једноставан начин – посредством љубави према Христу и посредством испуњавања Његових заповести. „Ко има заповести моје и држи их, то је онај који ме љуби; и који мене љуби, тога ће љубити Отац мој; и ја ћу га љубити и јавићу му се сам“ (Јн. 14, 21). Неопходан је подвиг. Нама предстоји битка против господара таме овога света (Еф. 6, 12). Ми морамо да ступимо у битку с лавом који риче (1 Пт. 5, 8). Не смемо допустити да у борби победи свелукави.
Ради тога су неопходне сузе, покајање, молитва, милостиња, мољење праћено вером у Христа, а не маловерјем. Само нас Христос може спасти од мучне самоће. Молитва, покајање и милостиња. ". 

Упс - заповести, подвиг, молитва, сузе, покајање... И то није у супротности са оним претходним што си ти цитирао. Али немате одговарајући кључ за разумевање и зато ствари узимате једнострано. 

[Вукашин]

пре 2 минута, Родољуб Лазић рече

И ово: "Достојни постају они који желе и жуде да постану Христови, који се предају вољи Божијој. Немати своју вољу је врло драгоцено, то је све. Слуга нема своју вољу. Одсецање своје воље могуће је постићи на један једноставан начин – посредством љубави према Христу и посредством испуњавања Његових заповести. „Ко има заповести моје и држи их, то је онај који ме љуби; и који мене љуби, тога ће љубити Отац мој; и ја ћу га љубити и јавићу му се сам“ (Јн. 14, 21). Неопходан је подвиг. Нама предстоји битка против господара таме овога света (Еф. 6, 12). Ми морамо да ступимо у битку с лавом који риче (1 Пт. 5, 8). Не смемо допустити да у борби победи свелукави.
Ради тога су неопходне сузе, покајање, молитва, милостиња, мољење праћено вером у Христа, а не маловерјем. Само нас Христос може спасти од мучне самоће. Молитва, покајање и милостиња. ". 

Упс - заповести, подвиг, молитва, сузе, покајање... И то није у супротности са оним претходним што си ти цитирао. Али немате одговарајући кључ за разумевање и зато ствари узимате једнострано. 

Не читаш, или си брзоплет. Рекао је све радите, али са радошћу. Постите колико можете, молите се колико можете, бдите колико вам одговара и будите радосни.

Није рекао ни будите лењи, оставите подвиг, нити сатрите себе, већ све радите са расуђивањем у славу Божију.

То су све средства, а циљ је Христос.

[Bokisd]

Nije bas tako jednosmerna ulica, nije tu samo ljubav o radost u pitanju koja je neosporna, nego je tu takodje i plac i tuga i pokajanje i strah za dusu.

Pa, na kraju ostaje ljubav i radost.

 

Ako neko cuje da se govori o ljubavi, neka ne misli kako ju je lako zadobiti.

sv.Simeon Novi Bogoslov

[Благовесник]

@grigorije22  Многи неупућени стекну утисак да је спис ,,Теодорина митарства" (који се сумњичи да је у извесној мери прерађен од стране неког богумила) тобоже једино сведочанство о митарствима, како поједини теолози, они који покушавају да оспоре ово учење, то тако представљају. 

 

 

 

 

[slovoA]

"А Исус одговарајући рече јој: Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно. Али је Марија добри дио изабрала који јој се неће одузети." (Лк 10, 41-42.)

И Марта и Марија су Свете мироносице. То, што се Марта жалила на Марију, али је ипак Марија изабрала тај "добар дио", не мијења чињеницу да су обје Свете мироносице. Али, исто тако, не мијења чињеницу да оне до светости нису стигле својим трудом. Оно, за шта се Марта трудила, ни Марија није имала нити се трудила око тога, већ је сјела код Христових ногу и изабрала тај "добар дио" (благодат). Љубав, значи, коју је Марија имала, њој није била разлог да се намеће због те љубави, него разлог због којег је она сјела крај Христових ногу, благодат на благодат да прими, по самој спознаји о недовољности те њене љубави (пред Христовом). 

Свети Лука одмах потом говори о молитви Оче наш, гдје каже: Кад дакле ви, зли будући, умијете добре даре давати дјеци својој, колико ће више Отац ваш небески дати Духа Светога онима који ишту од њега (благодат, на благодат)? Али једино у Христу, у Јединородном Сину примамо ту благодат која је нешто више од оне већ примљене са самим стварањем, без обзира на Адамов пад. Није Адам одступио од љубави уопште, напротив, свим срцем се он приљубио уз творевину, одступајући "само" од љубави према Богу (Оцу). И управо је то та љубав у коју нас Христос враћа, коју ми више не познајемо због пада, па зато и лаже сваки од нас који каже да има ту љубав и познаје је, а није притом Јединородни Син, једини који познаје Оца (Бога=Љубав).

[Талични Том]

пре 11 часа, Вукашин рече

Не фали ништа. Брзоплет си. Ко чезне за Богом у себи се већ изменио (покајао). Рекао је да има и оних који неће да прихвате љубав Божију. 

Драги брате Вукашине. Има у српском народу једна изрека која гласи: ”До Солуна сто сомуна. Од Солуна сто сомуна”. Ако смо сви ми само макар мало искрени према себи и према Богу, признаћемо како су ове приче о љубави Божијој прелепе. Али само за савршене. А сви ми смо далеко од тог савршенства о коме је причао Свети старац Порфирије. Почетак мудрости (те љубави о којој ви трубите) је страх Божији. Без тог почетка (страха Божијег) љубав не може да се преумножи. Ево шта о томе каже Свети Николај Велимировић:

Цитат

Љубав и страх

 Повод за ово писање дао ми је један проповедник речи Божје, који је саставио једну целу књигу својих беседа. У тој књизи он говори само о љубави према Богу и ближњему а никако не спомиње страх Господњи. Дошао је к мени и питао ме да ли сам читао његову књигу и како ми се свиђа. 
 „Читао сам“, рекох, „и нашао сам да је врло красно сачињена“. 
„Па би ли је хтели препоручити у вашој епархији?“
„А то никако“. 
Он се зачуди и упита, зашто књигу не бих препоручио кад налазим да је красно сачињена. 
„Зато“, одговорих, „што је Ваша књига за оне који су савршени, а ја имам грешан народ“.
„Како то? Како за савршене?“ 
„Ето тако. Ви проповедате љубав, и то је добро. Али је љубав плод на дрвету живота, док је корен тога дрвета страх - страх са вером. Те ја мислим, опростите, да је Ваша проповед без корена“. 
„Какав страх?“ - негодоваше мој сабеседник. – „Зар  не  каже  свети  апостол  Јован:   У љубави  нема страха?“ 
„Каже, заиста тако каже онај савршени Јован који је на Тајној Вечери наслонио био главу на прси Онога који је сав љубав. Али читајте даље шта тај Јован говори: ... него савршена љубав изгони страх напоље(I Јов. 4, 18) зато и велим: Ваша је књига за савршене а не за грешне.“ 

 

Страх Господњи - Свети Николај Српски

WWW.PRAVOSLAVNI-ODGOVOR.COM

 

Мало лакше са том причом о љубави! Макар док се страсти не утишају толико да можемо да разумемо зашто је страх Господњи почетак мудрости којој је упориште у Богу (Оцу, Сину и Светоме Духу)!

[Volim_Sina_Bozjeg]

Preimućstvo čovekovog stvaranja sastoji se u tome što je Triipostasni Bog lično i neposredno, tako reći svojim sopstvenim rukama, sazdao telo čovekovo i dao mu svoj dah života, a nije ga zemlja, po zapovesti Božjoj, sama proizvela, kao što je tobio slučaj sa ostalim živim bićima na zemlji.[9] „Od vidljive i nevidljive prirode, veli sveti Damaskin, Bog je svojim vlastitim rukama stvorio čoveka po obrazu svojemu i po podobiju: od zemlje je sazdao telo, a dušu razumnu i misleću dao mu dahom svojim“[10]. U čoveku je na veoma tajanstven način izmešana bogolika dobrota i krasota sa crnim prahom zemljinim, i „čovek je stvoren Tvorcem da bude ovoploćeno obličje transcendentne Božanske moći“[11], čovek nije ni samo telo niti čisti duh; on je jedinstvo tela i duha, i to bogozdano jedinstvo, u kome je sve neizrecivo tajanstveno i zagonetno. Duša bez tela ne sačinjava čoveka, niti telo bez duše, nego jedno sa drugim i jedno u drugom. Tako, po rečima svetog Irineja, duša može biti deo čoveka (pars hominis), ali nikako sav čovek; potpun čovek je u jedinstvu, u savezu duše sa telom. Isto tako ni telesni sastav (plasmatio carnis) sam po sebi nije potpun čovek, nego je telo čoveka i deo čoveka (pars hominis); ni duša sama po sebi nije čovek, nego je duša čoveka i deo čoveka.[12] Šta je čovek, pita sveti Justin, ako ne razumno biće, sastavljeno iz tela i duše? Je li duša po sebi čovek? Ne, nego je ona duša čoveka. Hoćemo li telo nazvati čovekom? Ne, nego telom čoveka. Ni duša ni telo, odvojeno uzeti, nisu čovek, nego se njihovo jedinstvo naziva čovek[13].

[Volim_Sina_Bozjeg]

@Талични Том i vladika Porfirije nije negirao strah, već ga je jasno spomenuo i rekao i mene je strah.

Ali je nepotreban strah od mitarstva mi imamo samo strahopoštovanje prema Bogu i to se kasnije izrodi u ljubav. Strahopoštovanje nikada ne prestaje, kao ni izrođena ljubav iz njega.

[Милошшш]

пре 25 минута, Талични Том рече

Почетак мудрости (те љубави о којој ви трубите) је страх Божији. Без тог почетка (страха Божијег) љубав не може да се преумножи. Ево шта о томе каже Свети Николај Велимировић:

Мало лакше са том причом о љубави! Макар док се страсти не утишају толико да можемо да разумемо зашто је страх Господњи почетак мудрости којој је упориште у Богу (Оцу, Сину и Светоме Духу)!

Pročitao sam ovo i nema šanse da je to onaj strah na koji mi obično mislimo, tj. životinjski strah. I ne može da bude strah OD Boga, to nema smisla. Ako kažemo da je Ljubav za savršene, onda mislim da je i taj "strah" po Bogu onaj trepet od blagodati, a kada ga nema ne znači da se treba bojati Boga, daleko bilo. Kakva je to onda Radosna vest ako je samo neko zaplašivanje, to su naše ljudske predstave, mislim da je u duhovnosti to malo drugačije. 

[Вукашин]

Црква је нови живот у Христу. У Цркви нема смрти нити пакла. Свети Јеванђелист Јован каже: „Ко одржи реч моју, неће окусити смрти вавек“ (Јов. 8, 52). Христос укида смрт. Ко улази у Цркву, спасава се и постаје вечан. Један је живот, трајан и бесконачан. Нема свршетка – дакле, не постоји смрт. Ко држи заповести Христове, не умире никад. Умире телом и страстима, а удостојава се већ овде, почевши од овоземаљског живота, живи у рају, у Цркви нашој, а потом у вечности. Са Христом смрт се претвара у мост којим ћемо у једном тренутку прећи како бисмо наставили живот у незалазној светлости.

И ја сам, од како сам постао монах, поверовао да нема смрти. Осећао сам се и увек осећам да сам вечан и бесмртан, Како је то лепо.

 

[Вукашин]

У Цркви, која поседује спасоносне свете Тајне, нема места безнађу. Могуће је да будемо веома грешни. Али у том случају ми се покајнички исповедамо, свештеник нам чита разрешну молитву, ми добијамо опроштај грехова и идемо напред ка бесмртности, без икаквог грча, без икаквог страха.

[Вукашин]

пре 48 минута, Volim_Sina_Bozjeg рече

@Талични Том i vladika Porfirije nije negirao strah, već ga je jasno spomenuo i rekao i mene je strah.

Ali je nepotreban strah od mitarstva mi imamo samo strahopoštovanje prema Bogu i to se kasnije izrodi u ljubav. Strahopoštovanje nikada ne prestaje, kao ni izrođena ljubav iz njega.

И међу оцима Цркве, који су били подвижници и учитељи духовног трезвења, има много оних који говоре о страху од смртии пакла. Они кажу: Имај у себи непрекидно сећање на смрт. Ове речи ако их не испитамо у дубину, стварају у нама страх од пакла, страх од казне. Покушавајући да избегне грех, човек се препушта оваквим мислима, чија је последица да му душом загосподари страх од смрти, пакла и ђавола.

Све има своје значење, своје време и своју прикладну прилику. Појам страха је добар за прве духовне кораке. Он је за почетнике, за оне у којима још живи стари човек. Такав човек, почетник, који није духовно истанчан, помоћу страха савлађује у себи тежњу ка злу. Страх нам је нужан док смо привезани за материју и док духовно гмижемо по земљи. Али то је рекосмо почетни стадијум, то је низак ступањ односа са Божанством.

Ту као да идемо на неку трговину, на неку размену услуга, не бисмо ли заслужили рај, или се избавили мука у паклу. Ако мало боље промислимо, такав однос садржи у себи извесну саможивост, известан интерес. Мени се не свиђа такав приступ...
 

[Вукашин]

пре 50 минута, Volim_Sina_Bozjeg рече

@Талични Том i vladika Porfirije nije negirao strah, već ga je jasno spomenuo i rekao i mene je strah.

Ali je nepotreban strah od mitarstva mi imamo samo strahopoštovanje prema Bogu i to se kasnije izrodi u ljubav. Strahopoštovanje nikada ne prestaje, kao ni izrođena ljubav iz njega.

Треба разликовати страх демонског порекла који паралише човекове силе.

[Вукашин]

@Талични Том  Онда би рекли Христу да је џаба долазио. 

Ако си ме пажљиво читао, рекао сам да се вежбамо у томе. Ако ништа друго макар да се радујемо овом дану и сунцу и свако дело да посветимо Богу. И копање, и кување, и шетњу...Освештавати тако време, па полако. Не искључује то свест о грешности.

 И сам Порфирије каже да се није приближио томе, Софроније каже да не испуњава прву заповест...то је јасно, али нема нам другог пута.