Архимандрит Андреј (Конанос) је одлучио да напусти свештеничку службу

[Родољуб Лазић]

How sweet...

[Вилер Текс]

Пре сат времена, Вукашин рече

Rad, kreativnost, napetost i ludilo tokom dana i dobar san!

Мени ово указује да Андреас изгледа не зна шта значи имати посао који је креативан, напет и луд. Креативност из мог искуства у послу значи штапом и канапом се сналази, крпи рупе и вади кестење иЗ ватре ако желиш да те платимо.

Уз сво дужно поштовање, ово нико ко ради у свету неки да кажем озбиљнији посао не би пожелео никоме. Ово звучи као реклама за кокаколу.

[Родољуб Лазић]

Видео сам његову фотографију  са Јефремом Филотејским, читао његова размишљања о поукама и разговорима које је имао са светим Порфиријем и св. Јаковом Цаликисом...Надајмо се да ће то семе, које је негде посејано у његовој души, поново оживети и да ће у неком тренутку уместо напетости и лудила поново на ред доћи спокој духа, смирење, а креативност се огледати и у молитви. Кад будемо видели тако нешто, значи да је кренуло набоље. Дај Боже!

[Талични Том]

пре 14 часа, Вилер Текс рече

Човек је напусито свештенство- Нажалост. Дешава се. Не желим да се упуштам у разлоге тога, то ће он видети са Богом шта како куда. Желим да прокоментаришем само изјаву да је напустио организацију. Мени је тужно да неко може Цркву тако да окарактерише, шта год да га је навело на то.  Нек је човек жив и здрав али Црква није организација.

Заиста је тужно да Цркву карактерише као организацију. Како ли је тек Христу што свих ових 2000 и кусур година у тој истој ”организацији” - коју је Он основао, и којој је Он глава - мора да трпи све нас. А трпи нас, и ћути. На жалост, поновићу за брата Андреја Конаноса морамо се молити. Сваким даном све више и више показује да је у прелести, свидело се то некима од нас или не. И овде се не ради о томе да му духовну прелест спочитавају људи који су мање грешни од њега, још мање људи који су се можда и више него он разочарали у Цркву. Не! То му говоре људи који остају чланови те ”организације” иако у њој има хиљаду нагомиланих проблема. А остају у Цркви, због Христа.

Од многих свештеника са којима сам имао прилику да разговарам, и које сам имао прилику да питам - са којим људима је најтеже ступити у контакт и приближити им Јеванђеље, добијао сам готово исти одговор: са оним људима који кажу како верују у Бога, али им је небитно да ли су или нису чланови Цркве. Још мање им је битно да иду на богослужења, да учествују у Светим Тајнама. Те ”свезналице” које мисле да су изградиле неки свој лични однос са Богом, и да им Црква као институција (”организација”) није потребна, најтеже је убедити да греше. 

[Тражитељ]

Па добро, црква и јесте у неку руку организација са хијерархијом. Зато у Србији и већина људи који за себе говоре да верују у Бога и , изјашњавају се као православни Срби и крштавају се у СПЦ, не учествују у литургијском животу, тачније свесно одбијају да у њему учествују и јавно говоре да се дистанцирају од тога.

Оно наше чувено, "верујем ја у Бога и крштен сам, али нисам ти ја превише у цркви". Или најновија појава, све више православних Срба који се не крштавају и не крсте децу. А славе код куће и славу и Божић и Ускрс.

[Талични Том]

пре 2 часа, Тражитељ рече

Па добро, црква и јесте у неку руку организација са хијерархијом.

Очигледно је да брату Андреју Конаносу управо то и смета, та хијерархија и само устројство Цркве. Јер да му то не смета, чак и поред великог разочарења, остао би у њој као свештеник и борио би се да се неке ствари поправе. И ту нема оправдања, у стилу: ”све сам покушао, али ме нико не разуме, зато одох ја: ћао-здраво!”. Значи, одлазим из ”организације” која спутава моју слободу, моју креативност, ограничава ме до те мере да не могу да дишем пуним плућима. Да су тако мислили многи свети људи, данас би било мање Светих. Но, Богу хвала, људи попут њему блиских Грка - попут Светог Нектарија Егинског, Порфирија и Пајсија и многих других - и поред свих слабости које Црква уме да пројави у све векове знали су (и знају) да је Црква брод спасења. И остали су јој верни до краја својих овоземаљских живота, у оној улози која им је допала по Божијем промислу, вољи или, макар, по Његовом допуштењу.

[Млађи Катон]

@Талични Том Тако је, јер, како кажу Оци, светима је све свето. У потпуности се слажем са тобом. Међутим, треба разумети Конаноса, бар из тог разлога што не знамо шта је све утицало на њега.   

[Талични Том]

пре 12 минута, Млађи Катон рече

@Талични Том Тако је, јер, како кажу Оци, светима је све свето. У потпуности се слажем са тобом. Међутим, треба разумети Конаноса, бар из тог разлога што не знамо шта је све утицало на њега.   

У мом првом, и до данас једином посту на ову тему и ја сам управо то написао (помислио) - треба га разумети, не треба га осуђивати, већ се за њега морамо молити јаче и него раније. Али, и он сам (Андреј Конанос) могао би мало да ”сјаше” и одложи ”пушку” (тастатуру) и ”пиштољ” (друштвене мреже) са стране. Да се мени којим случајем десило да се развенчам/растанем са особом/”организацијом” до које ми је било јако стало, ја не бих могао макар (минимум) месец-два дана (ако не и више) да се појављујем у јавности. Једноставно, од бола због растанка са вољеном особом/”организацијом” не би ми било ни до чега, најмање би ми било до друштвених мрежа и промовисања мојих идеја, начина размишљања, животних ставова и иног. Е, то је оно што боде очи сваком иоле мислећем створењу. Да не причам о многим либералним члановима Цркве, па и оним међу свештенослужитељима, који су једва дочекали да се деси нешто попут овога што се десило са бившим архимандритом Андрејем. Тек што су се они распиштољили па пуцају из свих врста оружја, ликујући и подврискујући из све снаге. Но, као и увек, њихово ликовање и врисак биће кратког даха. Преживеће Црква и ово ”разочарење”, као и много пута до сада што је преживела и горе ударе на њено битије...

[Млађи Катон]

пре 1 минут, Талични Том рече

У мом првом, и до данас једином посту на ову тему и ја сам управо то написао (помислио) - треба га разумети, не треба га осуђивати, већ се за њега морамо молити јаче и него раније. Али, и он сам (Андреј Конанос) могао би мало да ”сјаше” и одложи ”пушку” (тастатуру) и ”пиштољ” (друштвене мреже) са стране. Да се мени којим случајем десило да се развенчам/растанем са особом/”организацијом” до које ми је било јако стало, ја не бих могао макар (минимум) месец-два дана (ако не и више) да се појављујем у јавности. Једноставно, од бола због растанка са вољеном особом/”организацијом” не би ми било ни до чега, најмање би ми било до друштвених мрежа и промовисања мојих идеја, начина размишљања, животних ставова и иног. Е, то је оно што боде очи сваком иоле мислећем створењу. Да не причам о многим либералним члановима Цркве, па и оним међу свештенослужитељима, који су једва дочекали да се деси нешто попут овога што се десило са бившим архимандритом Андрејем. Тек што су се они распиштољили па пуцају из свих врста оружја, ликујући и подврискујући из све снаге. Но, као и увек, њихово ликовање и врисак биће кратког даха. Преживеће Црква и ово ”разочарење”, као и много пута до сада што је преживела и горе ударе на њено битије...

Сажем се и добро сам те разумео, само сам сматрао да овај део треба нагласити. Здраво био!

[JESSY]

Сувишни људи у Цркви

21. СЕПТЕМБАР 2020 ОЛЕГ КУРЗАКОВ

Све је више свештеника који напуштају свештенство. У овом случају, православне добре мисли увек прелазе на појединца: он је посрнуо, напустио нас, није био наш, пао је у мрежу световних искушења. Остали су само јунаци вере и џинови духа. Читава ствар је само у посрнулом и палом свештенику-идиоту, а не у цркви, у којој је све како треба. Сами верници нису спремни да разговарају о томе и на ситуацију гледају очима оних који одлазе или једноставно споља.

Замислите да вам сваке године дође добродушни деда мраз који вам даје поклоне, обећава да ће испунити ваше жеље и охрабрује вас. А онда једног дана дође без свега, седи на столици и почиње да скида браду и гримизни крзнени капут. И видите тужног човечуљка који вам каже: „Зовем се Николај Петрович, осећам се лоше, разговарајте са мном. Тако сам уморан. Кад бисте само знали како је заиста у нашој корпорацији Дедоморозов “. И схватате да вам све ово није потребно , не желите да комуницирате са неким Николајем Петровичем, па чак ни о његовим проблема. Потребан вам је магични старац који вам пружа срећу.

 Свештеник није Деда Мраз, али већина се тако понаша према њему. Човек сам, изван својих друштвених улога, ни у цркви ни у држави, данас није вредност, ма колико он то желео. „Немамо незаменљивих људи! - колико пута сам то чуо! То је или функција или оруђе. Али то  је у супротности са јеванђељем; са таквим ставом се ништа вредно не може изградити и развити. Све се претвара у имитацију и позоришну сценографију.

 Чини ми се да је важније одговорити не толико на питање „зашто одлазе мирјани и свештеници“ (овде можете без проблема направити дугачак списак), већ размислити о томе чега то може бити знак?

 Досадне појединости, када се анализирају и ставе у једну слику, одражавају много темељнији проблем. Наши преци су у 10. веку ушли у већ успостављену цркву традиционалног друштва. Било је само искуство спашавања свега без претеривања. Црква је у средњем веку била пропорционална самом средњовековном друштву, одражавајући његове ставове, структуру и начин размишљања.

  Али сада се друштво променило, добро или лоше, али се неповратно променило и треба нешто предузети у вези са овом чињеницом. Утопијски покушај РПЦ у последњих 30 година да врати ово друштво на пут традиција и свих врста веза уместо истинске јеванђелизације, учећи модерне људе да живе по Христовим заповестима, није успео. Људи који су одрасли у совјетском систему и дошли у Цркву деведесетих година прошлог века носили су мноштво обележја која су их учинила блиским са средњовековном Црквом: друштвена пасивност и навика ауторитарног управљања, недостатак избора, безначајност појединца и њених права пред колективом и властима, тенденција да се следе обрасци понашања, некритичко размишљање и лаковерност итд. И то је створило неку врсту наивне еуфорије поновног рађања.

 Током година, ти људи су се мењали, а друге генерације су већ почеле да их замењују, које ипак мало више цене лично достојанство, поштовање, независност и индивидуалност и критичније су. Такође је било неопходно нешто предузети у вези са овим, преговарати, изградити нову врсту односа. Али ови верници су жигосани као црквени либерали, обновитељи-модернисти и екуменисти.

 Догодила се класична криза традиционализма када је, неспособна да се избори са новим, не интегришући се у њега, хијерархија кренула путем самоизолације и јачања свих средњовековних реквизита. Испоставило се да је то било корисно и за њу саму и за већину верника од којих се много не тражи. На крају крајева, удовољавање конзумеризму, сујеверју и магичном размишљању увек се добро монетизовало. И култивисана психологија опкољене тврђаве, иза зидова и унутар које су непријатељи, добро је позната онима који потичу из СССР-а. А ово је обична манипулација уз помоћ страха.

За хијерархију, навикнуту на архаичне облике владавине засноване на пасивним, безгласним и безличним црквеним људима одсеченим од владе, са фетишем потпуне послушности, са потпуном непрозирношћу и одговорношћу црквених финансија, са често ниским нивоом образовања и осредњим талентима администратора и преговарача, са неуочљивиме духовним способностима, у савременим условима цивилног друштва једноставно више нема места. Као  резултат њихове властите тираније, десетине прогнаних свештеника и лаика, уништене парохије, уништени црквени пројекти, често остају поред циганског кампова са епископима који тумарају око тела цркве. У жељи да, с једне стране, равноправно са световним вођама уживају у свим благодетима савременог света, а истовремено - да би задржали сву контролу над црквеним животом, покушавају да сачувају своју подршку у облику мрачне масе верника са архаичном магичном свешћу, који нису ни свесни постојања Парохијског правила, а да и не говоримо о осталим документима РПЦ.

Због тога ће они који подстичу на размишљање, постављање питања, подржавање истинских норми хришћанског живота, критичко прихватање одговора, директно и искрено разговарање о невољама црквеног живота, бити неизбежно прогоњени и протерани као директна претња њиховој моћи.

 Цела ова споља комична, али у стварности страшна и трагична прича са Сергијем Романовим и његовим следбеницима одраз је овог процеса. Ни данас, ни једног јединог дана, није се формирао сличан поглед на свет, карактеристичан за огроман број верника у РПЦ. Ови путеви попут печурака појављују се више од једне године у црквеној порти, увек проналазећи и хранљиво тло и масу следбеника. Средњовековни реквизити показали су се непоузданим, узрокујући много веће проблеме од застрашујуће сабласти модернизма и секуларизма.

 Изграђени систем црквених односа, феудални по својој средњовековној природи, и смештен у „капиталистичке“ услове са култом профита, дао је ружни хибрид и почео да носи паразитски карактер. Највиша црквена хијерархија, ограђена зидом канона, прикупљајући подршку световне власти, неконтролисана , не делује у општем црквеном интересу, не следи заповест Христа, који је одредио сврху и смисао постојања Цркве, већ је користи као средство у својим уско себичним људским жељама за задовољење жудње за моћи и похлепе, лако је стављајући  под државу и претварајући веру у део њене идеологије. Како је рекао о. Павел Аделхеим, „Вера живи од Бога и тежи идеалима. Идеологијом доминирају идоли и досадни бирократски интереси: тренутна похлепа и равнодушност према потребама и судбини људи “.

 И сав овај добро прилагођен и пажљиво заштићен систем неизбежно доводи до деградације и колапса. У њему се читав слој свештеника и лаика показао једноставно сувишним и непотребним људима својим мисионарским радом и апологетиком, просвећеношћу и трезвеном перцепцијом црквене историје и модерности. Најупечатљивији пример је гоњен и бачен на маргину црквеног живота, о. Павел Аделхеим, чија крв до данас вапи за оним што је рекао и написао током свог земаљског живота: „У Руској Федерацији грађанин је постао сувишан, а у РПЦ човек је постао сувишан“.

 Такви људи, споља незгодни, витални су за Цркву. Јер они често једини могу да кажу да се то не може учинити на овај начин, да ће то довести до катастрофе. Којима духовно искуство, образовање и природне способности омогућавају да виде даље и започну разговор о грешкама .

 Кад школовани свештеници са дугогодишњим служењем и добрим именом одлазе или буду протеривани, када се црквени пројекти затварају један за другим, када је несташица у богословијама, када побуњени јеромонаси са хиљадама следбеника упадају у раскол, када се наруши јавно поверење због непрестаних скандала , када настане изолација од светског православља и све веће финансијске потешкоће - знајте да сте у свеобухватној системској кризи. Многи верници не желе да размишљају о овоме или не могу. Штавише, ружичаста магла све више открива блиску будућност са стварима у које је немогуће веровати.

 У стварном животу човек расте и мења се, треба му слобода, прилика да оде и врати се. Бити изгубљени син који и даље жели да верује да има породицу. А када се спрема да крене и учини први корак, одједном са ужасом види да га ускраћују они које је сматрао оцем и браћом, који га не зову и не чекају натраг. Да то није била породица, већ игра улога у њој. А испостави се да је отац милосрдни тужиоц, а браћа - судије за које је и Јуда изрод. Да би се вратио, треба понизно да пузи на коленима. Нико неће потрчати у сусрет, већ ће арогантно стајати и чекати, с гађењем гледајући надоле. Са овим ћете морати да живите даље, знајући да је ружичаста бајка заувек готова и да се ништа више неће вратити. И ова горчина осећања згажених нада и идеала неће бити испуњена ниједним слатким сирупом из црквених беседа о љубави.

 

Аhilla.ru

[Родољуб Лазић]

Напомена: Олег је напустио свештенство пре неколико година, "Ахилла" је сајт који је основао и води Алексеј Плужњиков, такође човек који је напустио свештенство.

Много од овога што је Олег написао је тачно, без двојбе. Тога има у свим Помесним Црквама, и у СПЦ.  Много тога би требало да се побољша у односу епископа и свештеника, свештеника и свештеника, а и у њиховом односу према лаицима.То сви знамо, а епископи и свештеници би требало да буду највише свесни тога (невероватно би ми било ако и до сада нису били). 

То је једна страна медаље. Друга страна медаље је да свако ко креће у богословију или на Богословски факултет треба, пре него што то уради, да себе преиспита  да ли ће моћи да носи тај крст. Имајући на уму и своје снаге и мотиве, али и све "мрље и боре" о којима је, у вези са Црквом, говорио још Ап. Павле. А којих смо сви ми у Цркви свесни. Да себи да одговор због чега хоће да постане свештеник. И, наравнно, да разговара са духовником о томе.  Сваки онај ко има друге мотиве осим да служи Христу и Цркви (подразумева се је Црква свештенство и народ) или процењује да не може да истрпи све проблеме са којима ће се срести у Цркви, нека се не прихвата свештенства. Јер се при рукоположењу заклиње самоме Христу, даје страшну заклетву и епископ му даје Агнец уз речи да ће за њега, Агнец,  дати одговор у Последњи дан.

Да ли је само он одговоран ако се деси да напусти свештенство (из разлога рђавих односа и поступака епископа и других свештеника према њему)? Није. Одговорни су и они који су допринели да се на ово одлучи. Господ зна ко је и колико одговоран за овакав чин, и свакоме ће то бити јасно у Онај Дан. Није добро да се тамо где треба да царује љубав, дуготрпљење, милост, благост, доброта...а то је Тело оваплоћеног Бога-Љубави, није добро да то Небо на земљи бива крст и мука онима који су се приопштили том Телу кроз крштење (а касније додатно и кроз свештенство, монаштво, брак...). Много иначе има муке и нељубави у свету ван Цркве, зашто да то буде и у Њој? Она треба да је Лука спасења, мира, љубави. 

И управо зато што сви ми који смо у Цркви јесмо одговорни за све што се у њој дешава (и више од тога, у целом свету), коме је више дато, више ће се од њега и тражити. Од епископа највише, па од свештеника, па онда од лаика. И зато треба свако да буде свестан где се налази и куда је кренуо.

 Није прихватљиво да у Цркви постоји оно што је Христос говорио о фарисејима. Али није прихватљиво ни напустити је због тога. Јер ако је прихватљиво за свештенике, зашто не би било и за лаике? Онда ћемо и ми лаици да останемо у кућама и молићемо се Богу у срцу. Не требају нам ни епископи, ни свештеници, ни проичешће, ни исповест....  Или, ако ћемо баш доследно, да се у свему угледамо на Конаноса и Олега - раскрстићемо се. Нећемо бити у тој "организацији". 

 

 

[JESSY]

О начинима напада на „доброг хришћанина“

Пре неколико дана, мој пријатељ Андреас Конанос oбјавио је свој добровољни одлазак из хришћанског свештенства.Као што се и очекивало, много тога је написано о овом , мора се признати, важном догађају.

Прочитао сам готово све коментаре на Андреасовим друштвеним мрежама и већину онога што је написано на Интернету и имам нека размишљања која бих желео да поделим.

 Пре свега, не желим да заузмем став о томе да ли је он учинио добро или не, јер, чак и кад бих хтео, ја нисам тај који ће судити. У ствари, нико није „способан“ да суди о одлукама друге особе, а камоли да критикује, напада и тврди да о њој има мишљење. Не говоримо о посластици Парлиарос која нам се свиђа или не, нити о Митсотакисовој политици, о којој можемо, као активни грађани, да имамо реч. Говоримо о личном животу особе, а реакција треће стране на личне одлуке ове особе, коју он ни не познаје, не може бити производ мисли, уверења која је добио пре свега из породичног окружења и друштвених група којима припада .Понашање вођено инстинктом карактеристично је за животиње. Стога сам, ради оштрине, са животињском врстом идентификовао сваку од различитих категорија реакција, које донекле одражавају степен језичке и емоционалне интелигенције њихових говорника.

 На најнижем, потпуно животињском нивоу је „добра стара“ псовка. Ова особа реагује потпуно инстинктивно, попут мале слабе животиње која се уплаши нечим непознатим, а из страха од могуће опасности брани се најбоље што може: инстинктивно изговара неколико псовки и одлази.

 На следећем нивоу упознајемо категорију „кућна змија“. Учестали су на Фејсбуку и друштвеним мрежама и зависни су од обрачуна са благим увредама и злобом. То је можда неко кога познајете, али кад проговори инстинкт страха, нема познаника; ако се осећају угроженима вашом разликом, сигурно ће брзо загристи пре него што оду у страху. Они вам не могу нашкодити, јер немају отров, али можда ће вам сметати њихов ненајављени напад.

Затим постоји категорија „свиње“. Прилично су паметни - за животиње - али имају прљаве навике. Воле да се ваљају у блату и трудиће се да вас упрљају. Ови људи ће исцрпити своју интелигенцију ширењем клевете, непристојних лажи и свега што може оцрнити ваше име. Као и друге животиње, можда немају лошу душу, али је могу  стећи.

 На следећем нивоу налазимо "мајмуне". Нешто између животиње и човека, ова животиња ће својим малим мозгом размишљати и организовати свој напад. Можда се појави са својим пићем и почне да баца камење или орахе на вас. Никада не нападају блиске рођаке, као претходне категорије. Супротно томе, будући да су смеле животиње, нападају издалека, уписујући памет и иронију у своје затворене профиле и имплицитно разговарајући, не спомињући ваше име. Висећи са мрежних грана, вриште и трзају се како би видели више и скренули пажњу на себе. Злонамерне и опаке животиње.

 Таквих је у овом случају било много.

 Још више срећемо „вране“. Ове животиње су прилично паметне, али злонамерне. Њихова сврха је лична корист, на штету неког другог. Начин на који ће покушати да вам наштете прилично је софистициран у поређењу са другим животињама. Они неће изнети очигледну злобу, али кроз лажну учтивост и суптилно управљање речима, покушаће да вас смање, док ће истовремено себе уздићи.

 Од њих ћете чути дивне примере пасивно-агресивне фразеологије цркве, као што су:

 „Живите у заблуди, нека вас Бог просветли“.

 (Као што је мени учинио да могу да разазнам вашу заблуду, јер ја сам просветљен.)

 "Изгубио си веру, штета, нисам то очекивао."

 Подразумева се да је управо та вера једина исправна, јер је то моја сопствена вера, а након што сте је „изгубили“, пали сте у мојим очима, и то је нешто врло важно за вас, јер моје мишљење има велику тежину.)

 „Јеси ли бацио мантију? Монаштво је тешко ... ”

 (Иако сте одлучили да ћете бити свештеник , свештенство је био дар који сте „одбацили“ из незнања и на крају то није било за вас, јер нисте могли да га задржите. Ја бих, наравно, успео да сам желео, једноставно не желим.)

 „Велики је твој пад, добро је покајање“.

 (Супериоран сам, будући да видим ваш пад, и великодушан сам, јер чак и у овој фази вас волим и желим да се покајете, јер знам боље од вас да грешите.)

 И још неке друге исто тако лепе.

 Генерално, иако ме нико није питао за мишљење, ја се појављујем као нека врста самозваног спасиоца и покушавам на тобоже пристојан начин да покажем да сам супериорнији на свим нивоима, зато ме занимате ви, несрећни, слаби, збуњени, наивни, изгубљени.

 Једна од најодвратнијих и најлицемернијих животиња, заиста.

 Наравно, има их још много. Црви, бубашвабе, хијене итд. Не треба их све анализирати. Схватили смо значење.

 Дакле, оставимо животиње да би достигли последњу категорију, а то је Човек - биће са рационалним размишљањем, емпатијом и духовношћу, способно да контролише своје страсти и инстинкте.

 Тако је реаговало 99% „обичних људи“, који су у један глас пожелели Андреасу Конаносу: „Добар почетак!“. Претпостављам да ови људи верују да је Бог љубав, поштују слободу појединца и подржавају право појединца на срећу. Ипак, претпостављам да су они ти који не би рекли себи „припадам цркви“.

 То су, укратко, категорије хришћана (?) које смо видели како конзумирају велики проценат сиве материје њиховог мозга како би се одупрли човековом праву да живи како жели. Ставио сам знак питања на „хришћани“, да ли су, заиста, сви они „хришћани“? Да ли су икада читали Библију себи? Да ли редовно учествују у тајнама Цркве? Да ли живе и понашају се онако како би Исус желео? Да ли су усавршили свој живот и тако прелазе на обавезно усавршавање живота и других?

 Верујем да из свега наведеног произилазе многи закључци о етосу црквеног простора у Грчкој 2020. године.

 Нека свако направи своје.

 ——————————–

 Као постскриптум, дозволите ми да кажем још једну ствар. Добра религија и хришћанство. Они су човечанству дали и дају много. Међутим, желео бих да изразим своју неограничену захвалност западној цивилизацији на чињеници да више не живимо у свету којим доминирају хришћани (као што су Византија и средњи век уопште), где је свако одступање од Доктрине било довољно да ускрати живот сваком Андреасу .

https://orthodoxia.info

 

[Тражитељ]

пре 11 часа, Талични Том рече

У мом првом, и до данас једином посту на ову тему и ја сам управо то написао (помислио) - треба га разумети, не треба га осуђивати, већ се за њега морамо молити јаче и него раније. Али, и он сам (Андреј Конанос) могао би мало да ”сјаше” и одложи ”пушку” (тастатуру) и ”пиштољ” (друштвене мреже) са стране. Да се мени којим случајем десило да се развенчам/растанем са особом/”организацијом” до које ми је било јако стало, ја не бих могао макар (минимум) месец-два дана (ако не и више) да се појављујем у јавности. Једноставно, од бола због растанка са вољеном особом/”организацијом” не би ми било ни до чега, најмање би ми било до друштвених мрежа и промовисања мојих идеја, начина размишљања, животних ставова и иног. Е, то је оно што боде очи сваком иоле мислећем створењу. Да не причам о многим либералним члановима Цркве, па и оним међу свештенослужитељима, који су једва дочекали да се деси нешто попут овога што се десило са бившим архимандритом Андрејем. Тек што су се они распиштољили па пуцају из свих врста оружја, ликујући и подврискујући из све снаге. Но, као и увек, њихово ликовање и врисак биће кратког даха. Преживеће Црква и ово ”разочарење”, као и много пута до сада што је преживела и горе ударе на њено битије...

Да, у сваком случају не треба осуђивати... а додао бих, ни претерано оправдавати. Једноставно, не знамо и не можемо знати.

Пок. патријарх Павле се својевремено успротивио иницијативи да се Фрушка Гора прогласи светом гором у Србији, због мноштва манастира. Мени ту пада на памет пример Доситеја Обрадовића који се баш тамо замонашио - као младић је читао житија светих и једина жеља му је била да оде у манастир и да се посвети Богу и изучавању црквених књига. А кад је тамо видео да се више посвећује виноградарству, трговини и криомичним виђањима са сремачким сељанчицама, отишао је одатле и никад се није вратио. Оновремена црква му никад то није опростила, али он је током живота остао хришћанин, задржао је монашко име, никад се није женио нити одавао блуду, а другу половину живота несебично је посветио просвећивању људи у хришћанским и хуманистичким вредностима.

[Тражитељ]

Али опет, да је Свети Сава као млад гледао само оно шта онда у црквеној организацији није ваљало (а нашао би и онда), никада не би настао Свети Сава, а то је постао у зрелим годинама, ближе старости него младости, а након послушности у младости. Ипак, није свако Свети Сава...

Не знам шта овде рећи. У сваком случају, тешко онима од којих долазе овакве саблазни, које поштене људе пуне љубави према Богу, али недовољно јаког стомака, терају из цркве.

[florenntina]

пре 12 часа, JESSY рече

Сувишни људи у Цркви

21. СЕПТЕМБАР 2020 ОЛЕГ КУРЗАКОВ

Све је више свештеника који напуштају свештенство. У овом случају, православне добре мисли увек прелазе на појединца: он је посрнуо, напустио нас, није био наш, пао је у мрежу световних искушења. Остали су само јунаци вере и џинови духа. Читава ствар је само у посрнулом и палом свештенику-идиоту, а не у цркви, у којој је све како треба. Сами верници нису спремни да разговарају о томе и на ситуацију гледају очима оних који одлазе или једноставно споља.

Замислите да вам сваке године дође добродушни деда мраз који вам даје поклоне, обећава да ће испунити ваше жеље и охрабрује вас. А онда једног дана дође без свега, седи на столици и почиње да скида браду и гримизни крзнени капут. И видите тужног човечуљка који вам каже: „Зовем се Николај Петрович, осећам се лоше, разговарајте са мном. Тако сам уморан. Кад бисте само знали како је заиста у нашој корпорацији Дедоморозов “. И схватате да вам све ово није потребно , не желите да комуницирате са неким Николајем Петровичем, па чак ни о његовим проблема. Потребан вам је магични старац који вам пружа срећу.

 Свештеник није Деда Мраз, али већина се тако понаша према њему. Човек сам, изван својих друштвених улога, ни у цркви ни у држави, данас није вредност, ма колико он то желео. „Немамо незаменљивих људи! - колико пута сам то чуо! То је или функција или оруђе. Али то  је у супротности са јеванђељем; са таквим ставом се ништа вредно не може изградити и развити. Све се претвара у имитацију и позоришну сценографију.

 Чини ми се да је важније одговорити не толико на питање „зашто одлазе мирјани и свештеници“ (овде можете без проблема направити дугачак списак), већ размислити о томе чега то може бити знак?

 Досадне појединости, када се анализирају и ставе у једну слику, одражавају много темељнији проблем. Наши преци су у 10. веку ушли у већ успостављену цркву традиционалног друштва. Било је само искуство спашавања свега без претеривања. Црква је у средњем веку била пропорционална самом средњовековном друштву, одражавајући његове ставове, структуру и начин размишљања.

  Али сада се друштво променило, добро или лоше, али се неповратно променило и треба нешто предузети у вези са овом чињеницом. Утопијски покушај РПЦ у последњих 30 година да врати ово друштво на пут традиција и свих врста веза уместо истинске јеванђелизације, учећи модерне људе да живе по Христовим заповестима, није успео. Људи који су одрасли у совјетском систему и дошли у Цркву деведесетих година прошлог века носили су мноштво обележја која су их учинила блиским са средњовековном Црквом: друштвена пасивност и навика ауторитарног управљања, недостатак избора, безначајност појединца и њених права пред колективом и властима, тенденција да се следе обрасци понашања, некритичко размишљање и лаковерност итд. И то је створило неку врсту наивне еуфорије поновног рађања.

 Током година, ти људи су се мењали, а друге генерације су већ почеле да их замењују, које ипак мало више цене лично достојанство, поштовање, независност и индивидуалност и критичније су. Такође је било неопходно нешто предузети у вези са овим, преговарати, изградити нову врсту односа. Али ови верници су жигосани као црквени либерали, обновитељи-модернисти и екуменисти.

 Догодила се класична криза традиционализма када је, неспособна да се избори са новим, не интегришући се у њега, хијерархија кренула путем самоизолације и јачања свих средњовековних реквизита. Испоставило се да је то било корисно и за њу саму и за већину верника од којих се много не тражи. На крају крајева, удовољавање конзумеризму, сујеверју и магичном размишљању увек се добро монетизовало. И култивисана психологија опкољене тврђаве, иза зидова и унутар које су непријатељи, добро је позната онима који потичу из СССР-а. А ово је обична манипулација уз помоћ страха.

За хијерархију, навикнуту на архаичне облике владавине засноване на пасивним, безгласним и безличним црквеним људима одсеченим од владе, са фетишем потпуне послушности, са потпуном непрозирношћу и одговорношћу црквених финансија, са често ниским нивоом образовања и осредњим талентима администратора и преговарача, са неуочљивиме духовним способностима, у савременим условима цивилног друштва једноставно више нема места. Као  резултат њихове властите тираније, десетине прогнаних свештеника и лаика, уништене парохије, уништени црквени пројекти, често остају поред циганског кампова са епископима који тумарају око тела цркве. У жељи да, с једне стране, равноправно са световним вођама уживају у свим благодетима савременог света, а истовремено - да би задржали сву контролу над црквеним животом, покушавају да сачувају своју подршку у облику мрачне масе верника са архаичном магичном свешћу, који нису ни свесни постојања Парохијског правила, а да и не говоримо о осталим документима РПЦ.

Због тога ће они који подстичу на размишљање, постављање питања, подржавање истинских норми хришћанског живота, критичко прихватање одговора, директно и искрено разговарање о невољама црквеног живота, бити неизбежно прогоњени и протерани као директна претња њиховој моћи.

 Цела ова споља комична, али у стварности страшна и трагична прича са Сергијем Романовим и његовим следбеницима одраз је овог процеса. Ни данас, ни једног јединог дана, није се формирао сличан поглед на свет, карактеристичан за огроман број верника у РПЦ. Ови путеви попут печурака појављују се више од једне године у црквеној порти, увек проналазећи и хранљиво тло и масу следбеника. Средњовековни реквизити показали су се непоузданим, узрокујући много веће проблеме од застрашујуће сабласти модернизма и секуларизма.

 Изграђени систем црквених односа, феудални по својој средњовековној природи, и смештен у „капиталистичке“ услове са култом профита, дао је ружни хибрид и почео да носи паразитски карактер. Највиша црквена хијерархија, ограђена зидом канона, прикупљајући подршку световне власти, неконтролисана , не делује у општем црквеном интересу, не следи заповест Христа, који је одредио сврху и смисао постојања Цркве, већ је користи као средство у својим уско себичним људским жељама за задовољење жудње за моћи и похлепе, лако је стављајући  под државу и претварајући веру у део њене идеологије. Како је рекао о. Павел Аделхеим, „Вера живи од Бога и тежи идеалима. Идеологијом доминирају идоли и досадни бирократски интереси: тренутна похлепа и равнодушност према потребама и судбини људи “.

 И сав овај добро прилагођен и пажљиво заштићен систем неизбежно доводи до деградације и колапса. У њему се читав слој свештеника и лаика показао једноставно сувишним и непотребним људима својим мисионарским радом и апологетиком, просвећеношћу и трезвеном перцепцијом црквене историје и модерности. Најупечатљивији пример је гоњен и бачен на маргину црквеног живота, о. Павел Аделхеим, чија крв до данас вапи за оним што је рекао и написао током свог земаљског живота: „У Руској Федерацији грађанин је постао сувишан, а у РПЦ човек је постао сувишан“.

 Такви људи, споља незгодни, витални су за Цркву. Јер они често једини могу да кажу да се то не може учинити на овај начин, да ће то довести до катастрофе. Којима духовно искуство, образовање и природне способности омогућавају да виде даље и започну разговор о грешкама .

 Кад школовани свештеници са дугогодишњим служењем и добрим именом одлазе или буду протеривани, када се црквени пројекти затварају један за другим, када је несташица у богословијама, када побуњени јеромонаси са хиљадама следбеника упадају у раскол, када се наруши јавно поверење због непрестаних скандала , када настане изолација од светског православља и све веће финансијске потешкоће - знајте да сте у свеобухватној системској кризи. Многи верници не желе да размишљају о овоме или не могу. Штавише, ружичаста магла све више открива блиску будућност са стварима у које је немогуће веровати.

 У стварном животу човек расте и мења се, треба му слобода, прилика да оде и врати се. Бити изгубљени син који и даље жели да верује да има породицу. А када се спрема да крене и учини први корак, одједном са ужасом види да га ускраћују они које је сматрао оцем и браћом, који га не зову и не чекају натраг. Да то није била породица, већ игра улога у њој. А испостави се да је отац милосрдни тужиоц, а браћа - судије за које је и Јуда изрод. Да би се вратио, треба понизно да пузи на коленима. Нико неће потрчати у сусрет, већ ће арогантно стајати и чекати, с гађењем гледајући надоле. Са овим ћете морати да живите даље, знајући да је ружичаста бајка заувек готова и да се ништа више неће вратити. И ова горчина осећања згажених нада и идеала неће бити испуњена ниједним слатким сирупом из црквених беседа о љубави.

 

Аhilla.ru

Al ga je srocio brat Rus, svaka cast! Ne znam ko je covek ali sve sto je napisao osecam i u nasoj SPC, samo sto kod nas jos ne beze toliko koliko ih progonimo (ljude koji se usude imati razlicito misljenje).