Пред лицем смрти

[Вукашин]

Ево једног истинског бисера - писма новомученика Василија Соколова из затвора, након што је осуђен на смрт. Поставићу само прво и последње, а остала можете пронаћи у житију мученика (линк ће бити испод).

Отрежњујуће је и корисно је ово читати. Невероватне се борбе и ломови у догађају у човеку у тим моментима. Ово је исповест из прве руке.

Цитат

19.05.1922. Мало сам заспао након бесане ноћи и почео сам да се осећам знатно боље. Истина, срце не престаје да ме тишти, као да осећам најтежу несрећу, али стање организма је спокојно и уравнотежено. Осим тога, шире се добре вести (мислим да их шире ради расположења) како је наводно одлучено да се укину смртне казне у вези с нашим случајем и да се замене другим казнама. Какве год биле те казне, несумњиво је да су боље од стрељања, али човек тешко може да поверује у такву добронамерност судија. Зашто је нису имали раније? Ускоро ће се све сазнати. Вероватно је да се случај сада поново разматра и да ће коначна пресуда одмах постати правоснажна. Господе! Шта онда! Зар ћу морати ипак да се растанем с белим светом? Ето, када организам јача, тада се и жудња за животом увећава. Мислим да су управо зато подвижници изнуравали и нису штедели своја тела да би ту животност у њему ослабили, да би пробудили у њему жудњу за другим, небеским и духовним животом. Две те жудње не могу постојати заједно у човековој духовној настројености. И зато мудрац не дозвољава да животињско-телесна чулна жудња овлада његовим организмом, већ се труди да преовлада она духовна.
Што се мене тиче морам да кажем да ни раније моја духовна жеђ није била моје стално и постојано стање духа. Тако је и сада, чак и у овим својеврсним данима, када питање о животу овде и животу тамо стоји као првенствено питање на дневном реду, када су наде у овдашњи телесни живот готово изгубљене и предстоји неизбежни сусрет са оностраним загробним животом. Чак и сада стање духа остаје колебљиво и пламсаји чулног, земаљског живота нимало не слабе, већ само понекад замиру, да би мало касније избили још снажније.
Али, мислим да не може проћи без трага оваква душевна напетост у борби за то шта човек треба да изабере – земаљско или небеско, телесно или душевно, садашњост или будућност. У сваком случају, тасови на ваги одлуке се приклањају у правцу овог другог избора. И тај резултат је најважнији плод доживљеног времена. Ма шта се догодило потом, ипак питање је решено коначно: држи се за вечни живот, за небо, за душу. Све остало пролази и не вреди озбиљне пажње. Као човек који је зашао у другу половину живота одавно би требало да се зауставим на таквом избору и да усмерим све напоре његовом спровођењу у живот. Тога није било добром вољом. Сада то морам да признам и да почнем да остварујем по нужности.
Да, затвор је велики учитељ и строги наставник. Он не воли шале и половичност. Овде треба човек да се одлучи коначно и неповратно. У слободном животу човек никако не може на то да себе примора, не може никако да дође до те свести. Управо ме је овај затвор сада коначно уверио да предавати се са свим жаром и искључивошћу световној и животној таштини јесте чисто безумље, да прави човеков посао мора да се састоји у служењу Богу и ближњему, а најмање у бригама о самоме себи. Шта ми је дала на крају крајева та моја велика брижност за земаљска стицања, за частољубиве, службене и друге привилегије, за спокојство и задовољство телесног живота? Признајем да ме је тај неправилни однос према животу и довео до затвора. Истина, у последње време (тек у последње време) постао сам нешто бољи, нешто брижљивији у односу на сиромашне и ближње уопште, али заиста врло мало. Не, треба у корену све то пресећи и живетн на хришћански начин, а не на пагански, као што је то било до сада. Али хоћу ли имати прилике, Господе, хоћу ли имати прилике да испробам живот на Божији начин? И да ли човек може да живи на Божији начин на слободи!? У затвору и у надолазећем страху од смрти одлучност не нестаје, већ јача, а на слободи, усред животне вреве и свакојаких саблазни – тамо, по свој прилици, нећеш донети такву једну добру одлуку. Да, да, и у сваком злу има неко добро, па чак и веће добро. Тако се и у затвору много добрих преокрета збива у људскнм душама. И људи одлазе одавде умногоме очишћени од старог кукоља, од некадашње прљавштине. Хоћу ли и ја такав отићи и хоћу ли уопште отићи?!
 
Протојереј В. Соколов
 

Цитат

1. 06.1922. године. Свима који ме воле и сећају ме се! Једва проживех ову бескрајну ноћ. Уистину је то била ноћ уочи многострадалног Јова. Нерви су до те мере напети, да нисам могао да заспим ни на тренутак. Сваки корак иза врата ми се чинио да долазе по мене да ме воде на Голготу. И већ је јутро, а сна нема, а нема ни позива. Усред ноћи сам се причестио. То ме је свакако духовно утешило, али се телесно није ништа променило. Колико сам пута молио ја и Господа и свете угоднике да ми пошаљу природну смрт. Завидим Розанову који се тешко разболео у затвору и умро код куће. Чак ни такву, рекло би се, не сасвим велику срећу, чак ни њу не могу да добијем. Преостаје, очигледно, да понављам једно исто: да буде воља Твоја, како на небу, тако и на земљи!
Сетио сам се јучерашње Тоњине поруке уз пошиљку намирница. Пише: многи учествују у слању пакета и моле благослов. Шаљем вам овај мој пастирски благослов, не мој заправо, већ Божији преко мене, недостојног. Како би ми било драго да вас све лично благословим, да са свима вама понаособ разговарам. Ана Васиљевна и Владимир Андрејевич су сигурно пропатили због мене грешнога, и ти си се, Ана Георгијевна, вероватно наплакала, сећајући ме се. А и сви ви: Јевдокија Ивановна, Оља, Каћа, Пања, Мања, Тања, Матрјоша и други, сви сте се напатили због свог свештеника с којим сте успоставили тако топле и пријатељске односе. Много сам тужан због вас и због растанка с вама. Макар једним оком да вас погледам, да вас видим кроз неки мали отвор! Али ништа се не види из моје ћелије, само небо и затворски зидови. Утешимо се тиме да је свако страдање човеку на корист, на корист његовој бесмртној души која само и има значај. За мене је страдање тим више неопходно, јер сам живот проживео усред непрестаног заборављања на душе поверене мојој пастирској бризи. Време је било трошено на свакојаке послове, а најмање на оне којима је било најпотребније, на пастирски подвиг. Штета што човек мора да сагледа истину након што се несрећа већ обрушила на њега, када већ не може ништа да поправи. И ево Вама свима ко хоће и ко ће ме се сећати, поука из моје трагичне судбине: освртати се назад на време и не дочекати да нам се догоде такви непоправљиви ударци које сам доживео ја. Имајте храброст да будете свесни неправилног пута којим идете, и умејте да скренете тамо куда треба. А куда треба, о томе сваком човеку говори пре свега његова савест, а затим Христос у Свом светом Еванђељу. Идите за савешћу и Христом и никада ни у чему нећете претрпети штету. Можда ћете изгубити у очима друштва, у материјалним приходима, у службеним успесима – све то на крају крајева није велики губитак. „Тражите вечни живот“ – пише ап. Павле Тимотеју. И ви пре свега и највише се брините о вечном животу, о небу, о души, служењу Христу, о помоћи мањој браћи, о љубави према ближњима итд, и тада ћете проживети свој живот без потреса и без катастрофе.
Често себи постављам ово питање: зашто ми се догодила ова непоправљива несрећа? Пре свега, ради мене самога, а затим и ради вас, моје драге духовне деце, мојих милих Самарјана и Самарјанки, парохијана и парохијанки, ради вас, браћо и сестре! Јер сви ми морамо да сиђемо у гроб у различито време, а вашем пастиру је суђено да и у смрти буде поучан и то управо зато што није умео да буде поучан за свога живота. Ако ова моја судбина остави на вас довољно уразумљујући утисак, ако вас моје невоље науче да се мирите са оним многим невољама без којих се не може ући у Царство небеско тада ће бити оправдан мој тешки удес, лако ће ми бити да гледам са онога света благотворне промене које ће се догодити у вашем животу. У противном, мени ни тамо неће бити драго да осећам, гледајући вас, како нисте изнели ништа духовно корисног из искушења које вас је задесило.
Боже мој! Како ми се много мисли роји у глави, много осећања у срцу која бих хтео да вам изразим, својој драгој браћи и сестрама, својој духовној деци! Знам да се усрдно молите Богу за мене, а и ја вас молитвено помињем. Немојте ослабити у молитви због тога што Господ не чини по вашој жељи, већ по Својој светој вољи. Тако мора бити. Наша воља је сувише кратковида и непостојана да бисмо се у њу уздали. Само нас Божија воља може довести до истинске среће. Понашајте се онако како је угодно Богу, не ропћите на оно што не испада по Вашој жељи. Тада ће Господ мира увек бити с вама. Благосиљам вас, грлим н целивам целивом светим!
 
Грешни протојереј Василије
 
* * * * *
 
Било је то његово последње писмо пред погубљење. Свештенике су стрељали заједно са скупином других затвореника. Да нико не би препознао у њима свештен лица, ошишали су их и обријали. Гробари су причали да су њихова тела била довезена на Калитњиковско гробље и тамо сахрањена.
У породици сина о. Василија, Бориса, дуго време се чувао велики свештеномучеников портрет. Када су почела нова гоњења Православне Цркве, портрет су окренули лицем према зиду, а на његову обрнуту страну су залепили слику под називом „Дедина радост“. За време Другог светског рата Борис Васиљевич је отишао на фронт. Код куће су остали жена и двоје деце – унуци о. Василија Соколова. За време ваздушних напада сви су се они скривали у рову недалеко од куће. 13. новембра 1941. године вратили су се након једног од ваздушних напада и сели да пију чај. Молитвама свештеномученика Господ им је улио у свест намеру да у случају наредног ваздушног напада остану код куће. Ноћу су чули ваздушну узбуну, а затим блиску грмљавину од експлозија бомби. Бомба је пала баш у ров где су се они обично скривали. Њихова дрвена једноспратна кућа се затресла, ваздушни талас је угнуо предњи зид и срушио пећ. Али нико није страдао. У тренутку експлозије портрет о. Василија се окренуо и у децу је гледао свештеномученик.
 

ЖИТИЈА РУСКИХ НОВОМУЧЕНИКА – КЊИГА СТРАДАЊА И УТЕХЕ – Страна 5 – Светосавље

SVETOSAVLJE.ORG