Можемо ли неком хришћанину, који има смртни грех, забранити да се причести?

[JESSY]

1. питање: Треба ли свима, неконтролисано давати Свето Причешће?
2. питање: Можемо ли неком хришћанину, који има смртни грех забранити да се причести? Ако можемо, на који начин?
3. Треба ли причешћивати хришћане којима смо претходно препоручили да се исповеде, а они приступају неприпремљени?

---

Сва три питања се односе на тешку тему давања Светог Причешћа вернима од стране свештеника. Кажем тешку, јер је са једне стране спојена са питањем одговорности свештеника као пред Богом одговорним за располагање Светим Тајнама, а са друге са савешћу верника, као и са посебним околностима у свакој парохији. Случајева је толико много да се не могу ни предвидети, нити се ο њима може судити истом мером. Сваки човек представља јединствен случај и, по Светом Апостолу Павлу, нико не зна «дубину срца човековог», до сами дух његов. Осим тога, не треба заборављати да је наша вера – вера слободе и благодати, и да сви наши поступци треба да имају у виду само спасење човека, за којег је Христос умро, и за чије је избављење дао Тело Своје, «које се за вас ломи на отпуштење грехова», и Крв Његову, «која се за вас (…) излива на отпуштење грехова», као што се на свакој Литургији понавља. Управо то и јесте циљ Тајне: отпуштење грехова грешницима, а не награда безгрешности.

С друге стране стоје савети Апостола Павла (1Кор 11, 27-32) и Цркве за припрему пред Причешће, «испитивање», да би нам учешће у Тајни било на корист a «не на суд или осуду». Свете Тајне, наши мислени бисери, не бацају се пред свиње, јер ће их погазити и оскрнавити. Одатле почиње одговорност свештеника.

[JESSY]

Сад, просветљен, верни свештеник ће између ове две тачке наћи средину која ће одговарати сваком. Поучавајући хришћане, нити ће их превише подстицати, како не би Светом Причешћу приступали неприпремљени, нити ће их плашити толико да се из превеликог осећаја грешности лишавају чаше Живота. Мера се налази у подстицају Свете Литургије, чије речи толико пута механички изговарамо или слушамо не разумевајући њихов смисао: «Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите». «Страх Божији» спутава грешног човека од учешћа у вечери Господњој. Савршена «љубав» га привлачи и, по Апостолу Јовану, «изгони страх напоље» (1Јн 4, 18). «Вера» ће представљати свештену свезу ова два пола и показати човеку начин на који ће се исправно поставити у односу са Богом и Његовим Тајнама. Сво пастирско дело свештеника треба да има за циљ подршку, разрастање и просветљење ове вере. Тако ће се појављивати мање проблема попут ових који се постављају у три горе наведена питања, јер ће осведочени Хришћани, благовремено руковођени ка познању и мистагошки поучавани од стране свог свештеника, знати кад и како да приступе Светом Причешћу.

И још нешто. Ова питања претпостављају идеалну везу између свештеника и његовог стада. Свештеник их зна «по имену» и познаје проблеме верника у његовој парохији, исповеда их, надгледа, руководи у животу по Христу, једном речју «чува их». Данас то, нажалост, није посвуда могуће, посебно у великим градовима, са многољудним парохијама и мало пастира. Питање је да ли свештеник познаје један мали проценат од стотина људи који ο Пасхи или Божићу приступају Божанском Причешћу.

 

[JESSY]

Хајде да, после ових општих напомена, изблиза по-гледамо ваша питања.

Пре свега, не можемо свима неконтролисано давати Свето Причешће. Свето Причешће се даје само верницима, значи онима који су Крштењем постали чланови Цркве, који јој припадају и који су у светотајинској заједници с њом. Другим речима, причестити се могу само Православни Хришћани. Искључују се нехришћани (према томе и некрштена деца), Хришћани који припадају другој цркви (Римокатолици, Протестанти, Јермени, Копти итд), расколници и званично изопштени из Цркве. Свето Причешће је символ и саставни део Хришћанске Цркве, породице у Христу. Оно народ Божији чини «једнотелесним» и «једнокрвним». Оно нас чини браћом у Христу, било ком простору, нацији, језику и времену да припадамо, будући да се сви «од једног Хлеба» и «исте чаше Његове» причешћујемо, будући да и у нашим венама тече Крв Христова и да је наше тело примљено Телом Његовим. Онима који не претстављају чланове ове Заједниде, свештеник не само да не може дати Свето Причешће, него и сноси велику одговорност ако то учини. Кад приступе нашој Цркви, онда ће учествовати и у Причешћу.

Али наша Црква налаже и «епитимију», лишење Светог Причешћа, као васпитну меру за људе који су подлегли одређеним гресима. Тако је бивало и у древној Цркви, где је постојао посебан ред «кајућих се» Хришћана. Појединим од њих не само да није било дозвољено Свето Причешће, него им није било дозвољено ни да прате Свету Литургију, него да само саслушају читања и проповеди. У појединим случајевима великих сагрешења, као што је одрицање од Христа, трајање одлучења од Светог Причешћа сезало је и до самртничке постеље. Црква је, како је време пролазило, постајала све снисходљивија. Довољно је да упоредимо каноне Василија Великог са канонима Јована Посника, и са данашњом праксом, да би увидели постепено смањивање строгости. До налагања ове епитимије је долазило и долази од стране духовног оца при исповести. Природно, он ће то учинити са свом љубављу и психолошким умећем, како би се исповедани уверио да то бива за његово добро и за његово душевно спасење.

[JESSY]

Исто тако, ако је свештеник сазнао да је неко од његових парохијана учинио неки велики грех, у том случају ће се свештеник постарати да му, пре него што он приступи Светом Причешћу, с љубављу и брижношћу приђе и очински му укаже погодну терапију и да му евентуално препоручи удаљење од Светог Причешћа. У часу приступања Тајни је већ сасвим доцкан, и било каква примедба у том тренутку може постати разлог да се онај који приступа увреди те да наше упозорење донесе супротан резултат и његово удаљење од Цркве или, да чак постане разлог да свештеник, кршећи неприкосновену тајност исповести, падне у смртни грех и тако постане крив пред Богом и људима.

Ако се, опет, не ради ο нечем тајном, него је онај који приступа постао узрок јавне саблазни, свештеник тада може са свом љубављу, хришћанском учтивошћу и озбиљношћу, да му ускрати Свето Причешће тражећи да се виде на крају Свете Литургије, или поступајући на неки други погоднији и финији начин како би задобио, а не изгубио «болесног» хришћанина. Нешто слично је учинио и Свети Амвросије Милански са царем Теодосијем, убицом Солуњана. Свакако и у овом случају не треба губити из вида да је сасвим доцкан чекати моменат Светог Причешћа да би поучили верника. Ако је грешник «изгубљена овца», велика је одговорност пастира који је исту пустио да лута по брдима и постане плен мисленога вука, и није од првог тренутка потрчао за њом. У сваком случају, нека се свештеник запита шта би Христос урадио кад би био на његовом месту.

[JESSY]

На крају, мислим да одговор код трећег дела питања, дакле: да ли ће свештеник онемогућити да се причесте људи којима је препоручио да се исповеде а они се нису исповедили, није толико тежак. Свештеник је дужан да упућује вернике да Светом Причешћу приступају што је могуће спремнији. Указаће им на начине припреме, од којих је један и исповест. Одатле па надаље је питање савести верника. Добро је да се верник пре Светог Причешћа исповеди и добије опроштај грехова. Тако приступа достојнији и са мањим страхом од осуде. Међутим, свештеник не треба да заборавља да је Света Тајна Исповести једно, а Света Тајна Причешћа друго. Друго не претпоставља обавезно прво. Покајање је самосталана и независна Света Тајна којој хришћанин не приступа сваки дан, него кад осети потребу за духовном терапијом, исповешћу и отпуштањем грехова који га оптерећују. Свето Причешће је храна, извор бесмртни, мана, «истинско јело и пиће». И њој се приступа често, што је могуће редовније, «да не умремо». Зато се Света Литургија и врши готово свакодневно. Речима: «…приступите» позиваш сав присутни народ на Свето Причешће, и пре Причешћа за њега се молиш да се достојно причести, и у његово име потом благодариш човекољубивом Владици.

Да поновим: Код ових озбиљних питања, као што је давање Тела и Крви Господње верницима, кључ се налази у рукама доброг свештеника, мудрог, пуног љубави и страха Божијег. Не преостаје му ништа друго него да њиме отвара срца парохијана како би у њих ушао њихов Женик, Христос.

 

https://grigorijepalama.wordpress.com/2020/07/11/joanis-fundulis-mozemo-li-nekome-uskratiti-pricesce/