Отац кога сам волео

[JESSY]

На улици испред кафане пријатељ ми је стегао руку и рекао: причаћемо о сценарију другом приликом и на другом месту… И отишао је својим путем

(Срђан Печеничић)

Пријатељ ме је позвао да се нађемо и попричамо о његовом филмском сценарију који ми је дао да прочитам. Да будем искрен, не волим да читам текстове својих пријатеља. Ако их похвалим, мислиће да тако говорим зато што су ми пријатељи. Ако говорим лоше, изгубићу пријатеља. Смишљао сам разне изговоре да одложим виђење, али није вредело. Пријатељ ми је предложио да се нађемо у једном лепом италијанском ресторану код Конака књегиње Љубице. Мој пријатељ је стигао први. Срдачно смо се поздравили. Рекао сам: „Извини, молим те, да променимо кафану. Ово место ме сећа на неке ружне ствари из мог живота. Ово је кафана у коју сам често долазио као дете.”

„Долазио си у кафану као дете? С родитељима?”

„Не. Сам. Наравно, није била овако отмена, била је то сиротињска кафана, а власник је био мој отац. Мој отац је држао ову кафану пре рата, за време рата и после рата. Причало се да је био добар и с Немцима и с партизанима. Када су Немци 1941. године ушли у Београд, међу првима су ухапсили мога оца. Држали су га 24 сата у затвору и пустили га. Отац је касније причао да га је то доста коштало, али се исплатило. Кад су партизани 1944. године ослободили Београд, међу првима су ухапсили мога оца. Држали су га у затвору 24 сата. И пустили. Отац је касније причао у пола гласа да га је то скупо коштало, много скупље него код Немаца. Кафана није престајала са радом ни у миру ни у рату. У то време то је била периферија Београда. У кафани су се сакупљали лађари, рибари, лопови, просјаци, посрнуле жене… Талог Београда. Отац и мајка су се развели. Ја нисам као дете тачно знао шта то значи. Нити ми је било јасно зашто отац више не станује са нама. Када је отац отишао, мајка и ја смо остали сами. Мајка није радила. Били смо веома сиромашни. Скоро да нисмо имали шта да једемо.

Шта је била моја мука? Једном месечно мајка би ме окупала, лепо обукла и послала код оца. Пошто се он никад није сам сетио да нам помогне. Ишао сам код оца у његову кафану да би ми он при одласку гурнуо у џеп мало новца који сам носио мајци. Али, требало је преживети до тог тренутка кад би се он сетио да ми да новац. Мајка ме је молила да, ако отац није у кафани, седим и чекам док се врати из града. Седео сам за овим столом и чекао оца, често сатима… А онда, кад би он дошао, нисам знао шта да разговарам с њим. Нити је он знао шта мене да пита. Желео сам да ме загрли, помилује по глави, пољуби… Ништа од тога њему није падало на памет. Прилазиле су ми жене које су мирисале на ракију, грлиле ме, љубиле, јер сам их подсећао на њихову децу која су била жива или нестала за време рата. Пијани бродари су ми наручивали пиће… И терали ме да пијем кувану ракију јер је то здраво и тако се постаје „мушко”. Нудили су ми да пушим љуте и горке цигарете. Очи су ме пекле од дима, био сам потпуно мокар од зноја, нервозе, туге што морам да седим у тој прљавој и задимљеној кафани и чекам да ми отац удели мало новца. Али сам знао да тај новац нестрпљиво чека код куће моја мајка… Чинило ми се да би ми било лакше да седнем испред кафане и да просим него да чекам да ми отац удели милостињу. Сваког месеца бројао сам дане до одласка код оца. И мој ужас се повећавао како се ближио тај дан… Било је мучење и понижавање, али смо на тај начин преживљавали и ја и мајка.

Питао сам мајку: „Мама, зашто ме отац не воли?” Добио сам утешан одговор: „Воли те, само то не показује.”

Отац је старио и почео је да поболева. Обилазио сам га скоро сваког дана. Доносио му воће, чистио стан, помагао му да се окупа. Нисам више хтео да узимам новац од њега. Био ми је некако симпатичан и драг у тој својој беспомоћности. И ако он није волео мене, ја сам волео њега.

Једног дана када сам дошао у кафану затекао сам необичајену тишину. Сви су ме љубили, миловали по коси и тихо говорили: „Дете, прими саучешће… Умро је твој отац.” То је значило престанак мог мучења и понижавања. Тада сам први пут у животу попио пола чаше вина. И напио се… Имао сам осам година.

Знали смо да је отац имућан и да поред кафане има и неколико станова које је издавао. Није имао никога од родбине, осим мене. Мислили смо да ће отац све оставити мени и мајци. И да ћемо мајка и ја најзад нормално живети. Нажалост, преварили смо се. Пред смрт, кад је већ био тешко болестан, отац се оженио својом младом конобарицом и све оставио њој. Баш све: и кафану и станове. Мени и мајци ништа. И даље смо годинама живели у беди и немаштини…

Да ли сам због тога мрзео свог оца ? Не. Волео сам га много више него што је он волео мене. Тако је у животу: волимо највише оне који најмање воле нас…

На улици испред кафане пријатељ ми је стегао руку и рекао: причаћемо о сценарију другом приликом и на другом месту. И отишао је својим путем.

Вратио сам се у кафану и сео за сто за којим сам увек седео кад сам чекао оца. Био сам сигуран да ће се вратити… Да ће ме загрлити, пољубити и рећи: сине, тако сам срећан што те видим… Волим те!

Седео сам и чекао… И чекао. Нико није дошао.

Професор ФДУ

http://www.politika.rs/scc/clanak/458760/Pogledi/Otac-koga-sam-voleo