Када је страх непријатељ, а када пријатељ човеку?

[Сефора]

У љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави. Ми љубимо њега, јер Он први заволи нас. Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио. Ову заповијест имамо од Њега: Који љуби Бога, да љуби и брата својега.

Прва саборна посланица светог апостола Јована  Гл. 4, 18-21.

Ја ћу одмах на почетку рећи да страхови који су на изглед нешкодљиви (страх од узаног простора, страх од дубине, страх од висине, страх од затвореног простора, страх од пакла, стах од видљивих и невидљивих непријатеља,  ... ) онемогућавају човеку слободно кретање и норамалан друштвени- духовни живот.

Неколико речи о страху од пакла ...

Примећено је да код човека освешћеног за Бога у себи, страх од смрти престаје да буде страх од биолошког умирања, већ се замењује страхом од пакла. Шта је то пакао !?

Уколико човек не схвати пакао као вечну одвојеност од Бога и људи,

страх од пакла код таквог човека, може да изазове ( римокатолички однос према Богу ) страх који онемогућава човеку нормалан друштвено - духовни живот.

Неколико речи о страху од видљивих и невидљивих непријатеља ...

Још је примећено да умишљени страх од невидљивих и видљивих непријатеља

постаје човеков највећи непријатељ на његовом путу ка достизању савршене љубави према Богу и људима.

Како се излечити од страхова !?

[Сефора]

Додала бих још једну реченицу св. Исака Сирина...

Да би изабраник Божији, стигао до савршене љубави, неопходно је да осећа страх.

Св. Исак Сирин

У први мах може да нас збуни реченица св. Исака Сирина у којој он повезује љубав са страхом, када познајемо речи из прве саборне посланице св. Апостола Јована Гл. 4, 18.

Наиме, св Исак Сирин је рекао да без позитивног и пријатељског страха од Бога, није могуће живети један нормалан друштвено - духовни живот !

Позитиван и пријатељски страх од Бога !?

Ја мислим да је то страх љубави - страх да не ожалостимо Бога нашим речима или делима које нису плод љубави.

Открићу Вам моју тајну ...

Ја сам сваки пут када су деца била немирна или непослушна глумила да плачем.

Сваки пут су ми се извињавали и говорили ми да ће бити добри !  lqj2e2sokakote

[Сефора]

СТРАХ ОД ОТВОРЕНОГ ПРОСТОРА

Већина људи је чула за клаустрофобију ( страх од затвореног простора ), али доста људи није упозната са агорафобијом, која представља много озбиљнији проблем. Агорафобија јесте реч грчког порекла, и у буквалном преводу значи страх од великих тргова, шетања улицом и слично. Заправо она представља страх појединца од отворених простора, односно страх од изласка из куће

Људи који испољавају симптоме агорафобије ретко имају храбрости да о томе причају са својим духовником. Они ће урадити све само да би пронашли изговоре да не излазе напоље, да не иду у посете пријатељима, у продавницу и слично. Многи људи чак и не знају да су агорафобични !

Како се излечити од агорафобије ?

[sekastarča]

На овом линку је писано о стресу који је последица страха!!!

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,159.msg200989.html#msg200989

А што се тиче страха Божјега, то је страх који дете има пред опасношћу да ће разочарати своје родитеље! То је страх како нас је Мара научила страх кривца пред судијом који није осветник! Он износи кривњу, износи грешку и последице и кори као отац дете које воли! Када је грешка учињена, кад је учињено против познатог закона, следи страх од казне... Али овај страх такође води у понизност, у немоћ и молбу за опрост... Даљи страх хлади љубав, јер је одраз неповерења у љубав и моћ праштања!

Религиозни страх опомиње на суд и опасност да се изађе пред суд, а тиме је и путоказ да се не скрене са пута љубави, а када се грех почини, следи страх због кривице и предстојећег суда...

У тренутку неповерења у љубав Божију и опрост, страх постаје непријатељ, као и у немарности за његов наук, у напуштању Оца и његове мудрости!

[Јован Чакарески]

На овом линку је писано о стресу који је последица страха!!!

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,159.msg200989.html#msg200989

А што се тиче страха Божјега, то је страх који дете има пред опасношћу да ће разочарати своје родитеље! То је страх како нас је Мара научила страх кривца пред судијом који није осветник! Он износи кривњу, износи грешку и последице и кори као отац дете које воли! Када је грешка учињена, кад је учињено против познатог закона, следи страх од казне... Али овај страх такође води у понизност, у немоћ и молбу за опрост... Даљи страх хлади љубав, јер је одраз неповерења у љубав и моћ праштања!

Религиозни страх опомиње на суд и опасност да се изађе пред суд, а тиме је и путоказ да се не скрене са пута љубави, а када се грех почини, следи страх због кривице и предстојећег суда...

У тренутку неповерења у љубав Божију и опрост, страх постаје непријатељ, као и у немарности за његов наук, у напуштању Оца и његове мудрости!

Да додам и овај текст исто Профке нам је дала да учимо  4chsmu1

• Религиозни страх `је трећа компонента религије која се још назива и страх Божији. Приметан је не само религијама примитивних народа већ и у религијама културних народа. Он је по речима Светог писма почетак мудрости (Пс 111, 10). Зато се тражи страх Божији и чување заповести (Проп 12,13). Новозаветно богослужење, нарочито богослужење Православне цркве, такође наглашава  ову компоненту религиозности: Црква се свакодневно моли за оне који са страхом Божијим и вером улазе у храм (Велика јектенија) и позива да се светом причешћу приђе са страхом и вером (на Литургији).

Страх као психолошки доживљај има свој квалитет који зависи од врсте страха. Приликом осећања кривице јавља се ванредно психичко стање код човека: он се боји одмазде, казне за почињену кривицу (дрхти пред судијом, пред оружјем…..). имамо и страх када се човек плаши неких измишљених појава (вештице, вампири, звери….). Оба ова страха су профана, јер се јављају у свакодневном, профаном животу.  Основна карактеристика овога страха јесте осећање непријатности које испуњава човека и он све своје силе (ако је страх велики) напреже да се ослободи бића или предмета који је извор страха.

Религијски страх је квалитативно сасвим друго стање. Психолошки гледано он се донекле може упоредити са страхом детета пред родитељем. Човек пред Богом осећа своју ништавност, грешност, недостојност, очекује казну коју сматра заслуженом – али то му осећање није непријатно, те он не жели да се удаљи од њега, него да остане уз њега.  Улазећи са страхопоштовањем у храм, човек је испуњен страхом, али се тај страх потпуно по суштини разликује од страха када би рецимо улазио у пећину из које га вреба звер. Од религијског страха се не осећа никакво незадовољство, него напротив радост и топлина. Религиозни страх се може упоредити, ради схватања, са страхом кривца пред судијом који није осветник. Кривац који стоји пред судијом и чека казну  тек тада постаје свестан лошег дела који је починио. Значи, овде страх долази пошто је лоше дело учињено! А религиозни страх ми имамо пре самог дела (прељуба, крађа): тек када се страх изгуби, онда се јавља дело због којег човек мора да се плаши.

Овај други,(профани страх) нам је непотребан.

Посетите кад можете много тога се научи

[sekastarča]

:cheesy2: klapklap

hvala ја из главе!!!  stadaradim

4chsmu1

[Јован Чакарески]

:cheesy2: klapklap

hvala ја из главе!!!  stadaradim

4chsmu1

Сажето и јасно  ekstra

[Сефора]

Што је шира и дубља љубав у човеку, не само према Богу, људима, већ и према целом свету и свему живом, смањује се и његов страх, а расте страхопоштовање, да би најзад, истина тек уз Божију помоћ, љубав, збиља, истерала страх напоље – како нам поручује дивним речима апостол Јован у својој Посланици.

Само љубав може да нас одржи будним на стражарском месту, на коме нас страхопоштовање према Богу спречава, не да наљутимо Бога, већ да Га не ожалостимо.

Друга фаза страхопоштовања Божијег је одлика Духоносних подвижника, који су више узнапредовали у врлини и састоји се у страху да се не лишимо Његове божанске благодати.

heaven

[Никола Ђоловић]

Када је страх непријатељ, а када пријатељ човеку ?

Непријатељ - када га преувеличамо, пријатељ - кад у њему нађемо савезника за храброст.

[Сефора]

Наиме, страх се појављује када за своје сопствене поступке сматрамо себе кривим, а не страсти које их подстичу.

Овакав страх се најчешће појављује када треба да исповедимо неки грех свештенику.

[Драган]

Наиме, страх се појављује када за своје сопствене поступке сматрамо себе кривим, а не страсти које их подстичу.

Овакав страх се најчешће појављује када треба да исповедимо неки грех свештенику.

Господу пред свештеником.

[Сефора]

Наиме, страх се појављује када за своје сопствене поступке сматрамо себе кривим, а не страсти које их подстичу.

Овакав страх се најчешће појављује када треба да исповедимо неки грех свештенику.

Господу пред свештеником.

hvala

Наиме, хвала Вам што сте ме исправили !

0110_hahaha

[Драган]

Наиме, страх се појављује када за своје сопствене поступке сматрамо себе кривим, а не страсти које их подстичу.

Овакав страх се најчешће појављује када треба да исповедимо неки грех свештенику.

Господу пред свештеником.

hvala

Наиме, хвала Вам што сте ме исправили !

slava3

Ништа, само постоји разлика, исповедамо се  :229229229: а не pravopop  dada

[Aristotel]

Strahovi koji nas prate kad želimo odgovoriti pozivu

Općenito možemo naići na šest strahova koji se javljaju u traženju poziva za posvećeni život.

1) Prvi strah je: Nisam slobodan – Već imam svoj životni program, plan, već sam sredio svoj život ili ga već sređujem i tko će sada mijenjati taj životni ritam.

I Abraham je sigurno tako razmišljao kada ga je Bog pozvao da napusti svoju zemlju, da mu se odazove i da krene u nepoznato, na daleki put. Oko sebe je okupljao mnogo ljudi koji su radili za njega, osiguravao je za njihove obitelji plaću. A sada bi se trebao uputiti na daleki put dovodeći u pitanje ne samo svoju fizičku i materijalnu sigurnost, nego i svih njegovih radnika. No ipak, unatoč zabrinutosti, on vjeruje i odaziva se i kreće na daleki put.

2) Drugi strah je: Nisam sposoban – Netko to može uistinu reći iz poniznosti da nije sposoban, ali također može tako reći da bi izbjegao odaziv jer ga je strah ili nema snage učiniti onaj konačni odgovor.

Tipičan primjer je Mojsije koji razgovara sa Bogom pred gorućim grmom. Bog mu govori da ide pred faraona u Egipat i da traži od njega da dopusti Izraelcima da napuste Egipat. No Mojsije iznosi pred Boga sve moguće argumente da ne ide u Egipat. Na kraju kada je sve iscrpio reći će: Tko sam ja da idem pred faraona?(Iz 3,11).

3) Treći strah glasio bi: Nisam dostojan – netko može reći da njegov život nije bio takav da bi se sada mogao dostojno odazvati redovničkom pozivu, da nije uvijek bio potpuno moralan na svim područjima života. Svatko od nas nosi svoje slabosti, pogreške no i svatko od nas nosi u sebi i iskustva Božje ljubavi i blizine koja se je za nas brinula i usmjeravala nas na ispravni put. Isus, kao da nam govori istim riječima kao svetom Pavlu: Dosta ti je moja milost(2Kor 12, 9). Zbog toga, vidjevši Božju blizinu u svojemu životu, Pavao govori: Hvalit ću se svojim slabostima jer kada sam slab onda sam jak!

4) Četvrti strah: Ne znam gdje će me odgovor na poziv odnijeti, što će sve biti od toga – No to je potpuno krivo pitanje, jer npr. muž i žena kada ulaze u brak, ne znaju kako će se razvijati njihov zajednički obiteljski život. Ili npr. niti Blažena Djevica Marija nije pitala anđela da joj dadne plan što učiniti u slučaju bijega u Egipat. To se je jednostavno iznenada dogodilo, otišla je u nepoznato s Isusom i Josipom.

5) Peti strah glasio bi nekako ovako: Nemam dovoljne ljudske garancije – U bilo kojem pozivu, ili poslovima nikada nećemo imati do kraja ljudske garancije, bitna je naša slobodna odluka.

U traženju poziva veliku pomoć može imati duhovnik ili neka druga osoba, oni mogu usmjeravati, mogu u osobi prepoznati klicu poziva, no onaj konačni odgovor i hrabrost reći DA ovisi o samoj osobi koju Bog zove. Mi se moramo slobodno odlučiti, bez ikakvih ljudskih garancija koje često puta mogu stvarati samo teret u duši.

6) Šesto: Strah me je da ne doživim neuspjeh – Ako se iskreno odazovemo nećemo doživjeti neuspjeh. Vjerujemo u Božju pomoć i njegovu milost. Kada osoba u svojoj slobodi potpuno predaje svoj život, tada unatoč svih raznih kušnji ide naprijed. Sve dok si iskreno znamo postavljati pitanje: Bože što želiš da učinim?, ne može se pogriješiti. No bitno je da odgovorimo na ono što nosimo u sebi. Ima jedan dokumentarac o slavnome umjetniku Michelangelu u kojem je jako dobro prikazana njegova bojazan da li će uspjeti ocrtati strop Sikstinske kapele u Vatikanu. No odvažio se i napravio je jedno od najvećih remek djela povijesti umjetnosti, stvaranje Adama. A da je podlijegao strahovima ništa od toga ne bi bilo. Tako je i za nas isto: strahovi mogu postojati, no ako se ne odvažimo nećemo postići naše potpuno ostvarenje.

Izvor: http://www.karmel.hr...i/duhovni2.html

[ivona]

e ovo je tema sa kojom se svaki dan nosim u mislima!ali bih opet dodala, pored svih ovih racionalnih apelacija ,neophodno je moliti se!