"Не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни тијелом својим, у шта ћете се одјенути."

[uomo del Ve.Te.]

"Не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду; Него сабирајте себи блага на небу, гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лопови не поткопавају и не краду. "

"Не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни тијелом својим, у шта ћете се одјенути."

Кад дође време за проповед на Литургији и ако је овај Јеванђелски одељак/текст читан сваки пут ме ухвати страх и неописива туга како ће свештеник да протумачи/проповеда  верницима који су дошли тог дана на службу Божију....

...неколико пута био сам сведок где свештеник буквално каже ништа се ви не брините у животу за овоземаљске ставри само је битно да ви дођете у Цркву.... како рећи човеку који има децу, породицу, који мора да плати месечне рачуне, и рећи овом човеку: ма не брини ти ништа, или немој да се бринеш низашто... један свештеник у једној метрополи чак је рекао  људи који не долазе у Цркву иду директ у пакао.... 

У већини случајева свештеници нису способни (незнају) на прави начин да проповедају/протумаче/поуче верне на Литургији кад се чита овај битни део текста.... човек увек мора да буде пажљив како ће и шта ће да каже а поготово кад проповеда на ову тему.....

Замилите хипотетички, у апстракцији на пример да ЈА возим мерцедесов чип од 100 хиљада Евра, да имам 3 стана и 2 куће, и да препродајем плацеве, градим стамбене зграде и продајем станове...и тако још неки "ситни" бизнис... и да ја онда причам/кажем вама: Ма не сабирајте ви себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лопови поткопавају и краду,.....Ово би био велики проблем зато што ви (ти који читаш ово ниси) нисте глупи... иако ми вероватно неби рекли директно у очи: онда би барем помислили у себи чекај ти имаш то све и све то радиш а нама пирчаш причице.....

Поздрав за све људе добре воље

PS.

Ако сте присуствовали на Литургији кад је читан ова одељек, какво је ваше искуство тј. шта се чули? како је свештеник тумачио/проповедао на ову тему?

 

 

 

[Лапис Лазули]

Ne brinite se znaci bukvalno ne brinite. Ali to ne znaci ne radite ne sticite ne trudite se ili ne starajte se koliko je do vas o vasim obavezama i bliznjima. Naprotiv sve to stoji. Ali ljudi radeci sve to dodatno jos brinu pa unose nemir u sebe i svoju porodicu. Dakle radite sve sto je do vas ali bez da brinete. Sa mirom radite i Bog ce blagosloviti. Ako i radite u miru a ne bude kako ste mislili opet ne brinite, tako dakle je moralo i prepustite to Bogu, nisu vase prilike da njima upravljate vase je samo danas uradite sto je do vas i to je to.

[Bokisd]

Ja mislim da to moze dvostruko da se cita,.... po kontekstima, ..... jedan je monaski, gde to moze i literalno da se protumaci, da monah koji je napustio svet i blaga i zivi sam i kao siromah, ne treba da se brine za blaga na zemlji i sta ce da pije i jede.

Ali, koliko kontam, to moze da vazi uglavnom za monahe pustinjake, ali i to za one koji imaju veru kao ono zrno gorusicino koje pomera planine. Za opsteziteljne monahe mozda treba i malo da brinu o stvarima manastira i drugo i slicno....

Dok za nas ovakve kakve takve hriscane, ...pa,.... ako bi mogli te citate da podelimo,....50:50.. .....pa, malo (50) da se brinemo za blaga i jelo....i malo (50) za blaga na nebu,.... 

[uomo del Ve.Te.]

пре 46 минута, Bokisd рече

Ja mislim da to moze dvostruko da se cita,.... po kontekstima, ..... jedan je monaski, gde to moze i literalno da se protumaci, da monah koji je napustio svet i blaga i zivi sam i kao siromah, ne treba da se brine za blaga na zemlji i sta ce da pije i jede.

Ali, koliko kontam, to moze da vazi uglavnom za monahe pustinjake, ali i to za one koji imaju veru kao ono zrno gorusicino koje pomera planine. Za opsteziteljne monahe mozda treba i malo da brinu o stvarima manastira i drugo i slicno....

Dok za nas ovakve kakve takve hriscane, ...pa,.... ako bi mogli te citate da podelimo,....50:50.. .....pa, malo (50) da se brinemo za blaga i jelo....i malo (50) za blaga na nebu,.... 

Да, могло би се рећи конкретно: ради се о молитви на једну страну и на дургу страну о послу/раду....

Да, често људи су ни тамо ни овамо као клацкалица - та двојност/подељеност/дулаизам  реч шизофренија би била вероватно непримерена/прејака у овом контексту....

Како то један човек' каже везано за двојност/дулизам:

"Зла под небом што су сваколика
човјеку су прћија на земљи
Свјет је овај тиран тиранину
а камоли души благородној!
Он је состав паклене неслоге
у њ ратује душа са тијелом
у њ ратује море с бреговима
у њ ратује зима и топлина ...

...у њ ратују дневи са ноћима...
 
Тјело стење под силом душевном
колеба се душа у тијелу...
..Нико срећан, а нико довољан
нико миран, а нико спокојан...

Нашу сферу да ноћ не полази
би л’ овако лице неба сјало?
Без остријех зубах ледне зиме,
би л’ топлоте благост познавали?
Без будалах тупога погледа
бил’ умови могли блистат св’јетли"...

Час се интерсујемо за небески Нови Град и певамо Свјетисја Свјетисја.... и усмеравамо  очи /поглед душе своје горе у висине, а час у нама преовлада брига за овоземаљско....

Борба између душе (молитва) и тела (рад/поса)... да ли је једно битно а друге небитно или постоји неки редослед који треба да се постави? Или су то Марта и Марија....?

Баш ових дана читам једну књигу која говори конкретно о молитви у Раној Цркви... и наишао сам на један део књиге где се говори о томе какву је новину монаштво са собом донело кад је у питању релација: молитва vs рад/посао... или релација монаштво vs мирјани у раној цркви...

Тренутно решавам ситуацију (заузет сам са неким обавезама...) чим стигнем  гледаћу да поставим један интересантан текст овде.... ако не данас/вечерас онда најкасније сутра....

Поздрав за све људе добре воље

[uomo del Ve.Te.]

Део текста из књиге (стр. 93) који говори о томе какву новину је Египатско монаштво са собом донело у Цркву, а у вези је са постављеном темом....

Daily Prayer in the Early Church: A Study of the Origin and Early Development of the Divine Office  by Paul F. Bradshaw

“У Раној Хришћанској традицији (Цркви) било је увек оних који су гледали на практиковање одређених периода за молитву у току дана као ништа више него други најбољи начин да се испуни апостолска заповест да се моли без престанка: идеал је био уистину непрестана молитва дан и ноћ. Ми смо већ видели ово настројење, на пример,  код Климента Александријског и то су касније наследили еремити и монашки покрет у четвртом веку а све то се налази у самом Срцу/центру њихове духовности. Али у свему овом постојала је  јадна битна разлика у њиховом (моншаком) разумевању непрестане молитве у односу на претходне генерације, као што то Александра Шмемам јасно показује:

‘Шта је овде било ново јесте идеа да је молитва једини садржај живота, као један задатак који захтева одвајање и одрицање од световног и свих његових дела (радова). У раном Хиршћанском разумевању молитва није била опречна животу или животном занимању, молитва је прожимaла живот и састојала се изнад свега у новом разумевању живота и животних занимања – у односу према централном објекту вере, према Цаству Божијем и Цркви. “ И  све што год чините, од срца чините, као Господу, а не као људима.” (Колошанима 3.23 ). Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Богжију чините, јер је Господња земља и све што је на њој.” (1. Коринћанима 10. 31, 26). Дакле,  “Молите се у Духу у свако добра” ( Ефесцима 6. 18). Рад/посао је био контролисан, осветљен и процењиван молитвом, рад/посао није био у супротности према молитви. Без обзира на ово монаштво је представљало одлазак из живота и животних дела ради молитве...

Ако је у Раном Хиршћанском разумевању сваки подухват (рад/посао) могао постати једна молитва, једно  служење, једно стварање и ношење сведочанства Царства (Божијег), у монаштву молитва сама постала је једини подухват који замњује све остале послове/радове.  Посао прописан монашким правилима (плетење корпи, ужади итд.) није био у правом смислу те речи посматран као занимање/посао/рад. То није имало значај у себи, није било служење или позив. То је било једино потребно као подршка за посао молитве, као једно од њених средстава. Ово није  било освећње/просвећивање/осветљивање живота и занимања (рада/посла) помоћу молитве, не удружење ових у молитви, чак не претварање живота у молитву, него молитва као живот или речено на одговарајући начин, то је било уклањање/замена живота молитвом.’ “

Ако неко има времена и жели да чита даље може целу књигу да преузме овде:

https://libgen.is/book/index.php?md5=B6E678CDFA1D99EF74491CAD1EC600DA