Sećate se devojčice koja je po planini u Srbiji gurala kolica s ocem i niko im nije pomogao?

[JESSY]

Ovo nije obična košarkaška priča. Nikada i nije bila. Nije košarkaška, iako počinje sa našom reprezentacijom. Nije čak ni klasična sportska. Iako je njeno centralno mesto zauzela fotografija koju je napravio član stručnog štaba naše nacionalne selekcije.

 

Jedan od pomoćnika selektora Aleksandra Đorđevića u stručnom štabu "orlova", Adam Tatalović, tokom obilaska srpskih manastira 2018. godine je blizu Studenice zapazio neobičnu scenu na regionalnom putu. Uzbrdica, a na njoj jedna invalidska kolica. U njima čovek, kog uzbrdo gura - ćerka.

Adam Tatalović nije baš običan košarkaški radnik. Kada smo vam ga prvi put predstavili, mogli ste da saznate da srpski baš i ne poznaje savršeno jer je rođen, odrastao i još uvek živi u Sjedinjenim Američkim Državama, ali dušu našeg naroda poznaje bolje od mnogih koji su u Srbiji od malena. Inače, odrastao je u porti jedne crkve, prosto je kuća njegove porodice delila dvorište sa hramom, pa je i sam sanjao da će jednog dana, "sigurno", biti sveštenik. Otišao je, međutim, u košarkaške vode. I dostigao velike visine.

[JESSY]

U košarci je od studentskih dana, pomagao je "plavima" u Indijanapolisu još kao student, voli da obilazi manastire, pa čak i sam bane po kosovskim putevima, zbunjujući tamošnje patrole svojom rešenošću. Ali, ova situacija - i njega je rasplakala.

Sada, dve godine kasnije, blista od radosti - na istom mestu.

[JESSY]

Podsetimo, Tatolović je te 2018. za Blicsport ispričao kako je došlo do sada već čuvene fotografije.

"Obično bih uzeo tri dana pred FIBA kvalifikacije (za Svetsko prvenstvo) da sam obiđem manastire po Srbiji. Posetio sam Novi Pazar i manastir Sopoćane, pa sam se vraćao u Beograd. Kada sam prolazio pokraj Studenice, primetio sam malu devojčicu kako na putu gura kolica u kojima je otac. To nije uobičajena scena koju vidite kad odrastate u SAD. Zaustavio sam kola i pitao da im pomognem, ali taj čovek nije hteo. Dok sam odlazio, primetio sam kako kola i kamioni jure niz put velikom brzinom, a primetivši to, kao i planinski teren, počeo sam da se pitam koliko li je teško sve ono za devojčicu, a i koliko je nebezbedno za njih oboje.

Posle tri, četiri kilometara, rešio sam da se okrenem i probam ponovo da im pomognem. Pitao sam ih na lošem srpskom da li mogu nekako da im budem od koristi, a oni su mi rekli - da su u redu. Zaprepašćen, seo sam nazad u kola, fotografisao ih onako, za svoju dušu, da bi ih upamtio. Ponekad fotografišem neke detalje da bih se prisećao koliko sam blagosloven, a i da pokažem sebi koliko ljudsko biće može da izdrži u svojoj svakodnevici. Kako sam proveo dosta vremena u Srbiji u poslednjih nekoliko meseci, shvatio sam da ljudi u njoj imaju mnogo teži život nego mi koji smo odrasli u SAD. I, baš zbog toga, ljudski duh u Srbiji, otpornost, rešenost i ljubav koji ljudi imaju jedni prema drugima, mnogo su tu jači nego u SAD. Ilustracije te tvrdnje primećujem svakog dana.

[JESSY]

Sutradan sam objavio tu fotografiju na mom Instagram nalogu, samo uz opis šta sam video. Prosto sam hteo da pokažem tu ljubav između oca i ćerke, a i da pokažem mojim prijateljima u SAD i ostatku sveta kakav život u Srbiji ume da bude. Mnogo sam mislio o toj porodici pre nego što sam objavio fotografiju. Nisam imao drugu želju tom prilikom, osim da ljudi ostave neki komentar, eventualno "lajkuju"..."

Tada je počela potraga za porodicom. Uz pomoć raznih, divnih ljudi, saznalo se za tužnu životnu priču: Otac je bio rudar dvadeset godina. Baš je bio vozio njegovu ćerkicu u školu, niz ono brdo, kako bi se potom vratio po suprugu da bi s njom otišao u Studenicu. Kao mladi par, hteli su tamo, praznik je bio, Mladenci. Mačka je istrčala na put... A on nije želeo da je ubije. Skrenuo je naglo - i njegov život se promenio za sva vremena. Kažu da njegova devojčica nije htela da uzme ni zalogaj dok su ga operisali, a potom dok se (u narednih dan, dva) oporavljao od hirurških zahvata...

A paralelno s otkrivanjem ko su i gde tačno žive ljudi, počele su da se dešavaju čudesne stvari. Ljudi su se udruživali da pomognu, javili su se i čelnici KSS-a, i tadašnji selektor "orlova" Saša Đorđević, i neki ljudi iz NBA... skupilo se 7.000 dolara i nabavljena su, i dopremljena, kolica na električni pogon. Devojčurak sa ogromnom ljubavi - više nije morao da gura uzbrdo svog tatu.

Međutim, kada je Adam Tatalović dopremio kolica, ispostavilo se da pomenuta porodica živi u veoma, veoma skromnim uslovima. Devojčica ni svoju spavaću sobu nije imala... ali, imala je dovoljno ljubavi - da inspiriše svet oko sebe.

[JESSY]

Tatalovićeve reči kojima je tada počeo da zaključuje svoju ispovest za Blicsport, "Ako neko ovu priču čuje ili je pročita, možda će neko pružiti ruku onima kojima je pomoć potrebna, bilo da je to stranac na koga naiđe, ili voljeni član porodice" - mnoge su pokrenule na akciju.

I, sada, dve godine kasnije, kada je opet otišao da obiđe devojčicu i njenog oca - imao je i te kako razloga za istinsku radost.

"'Nemojte da gubite veru u ljudskost. Umesto toga, živite tako - da pomažete drugima. Možemo da promenimo stvari'. Nakon što sam napravio fotografiju pre dve godine, kako devojčica gura oca u kolicima uzbrdo i to putem, a potom došao u priliku da sa drugim ljudima pomognem porodici Radonjić, svratio sam da ih pozdravim i ukažem poštovanje. Mala Leontina sada ima novu sobu, a ispred nje i betonski pločnik! Apsolutno nestvarno!", otkrio je Adam Tatalović.

[JESSY]

Da, nestvarne stvari se dešavaju kada se ljudi udruže i krenu po čuda. U ova današnja vremena, ljudskost, zapravo, i nije čudo. Samo staza ka njemu.

 

I sam Tatalović je na to podsetio svojim rečima:

"Vratio sam se u SAD i ostao u kontaktu sa R.R. i njegovom porodicom, sjajno je bilo videti njihove fotografije iz Studenice. Mnogo volim našu crkvu i sve što je učinila za mene. Voleo bih da i ova porodica nastavi da čuva crkvu blizu svojih srca. Ponekad sam malo ljubomoran na to koliko su blizu Studenice. Divno je to i posebno mesto. A možda je upravo u tom hramu, gde su mošti svetog Simeona Mirotočivog (rodonačelnika Nemanjića, Stefana Nemanje) i Stefana Prvovenčanog, stigla do mene ona duhovna energija da uradim nešto dobro", zaključio je Tatalović.

[JESSY]

                                         

I, većeg zaključka ove priče nema od podsećanja na neke od poslednjih reči koje je Stefan Nemanja rekao na ovom svetu, a u žitiju zapisao njegov sin, sveti Sava: "Jer ja vam dajem ovu zapoved: da ljubite brat brata, ne imajući među sobom nikakve zlobe ... A vi, među sobom pravdu i ljubav imajući, ne zaboravljajte milostinje".

Tu negde, blizu Studenice, gde mošti svetog Simeona i počivaju, misao o milostinji i ljubavi za bližnje - pokrenula je ovu priču koja je pred vama. Ono što je u njoj najlepše je: svako od nas može da napiše njen nastavak.

Svako, uvek i svuda.

https://sport.blic.rs/kosarka/nba/rudar-i-ljubav-adam-tatalovic-devojcica-gura-oca-u-kolicima-nova-soba/bk25ps9