О СВЕШТЕНОЈ МОЛИТВИ

[Ninoslav]

НАЈБЛАЖЕНИЈИ СИМЕОН, СОЛУНСКИ АРХИЕПИСКОП

Кратка напомена
 
Сабирајући списе светих отаца, углавном ради коришћења монаха, свети састављачи Добротољубља су имали братољубиву жељу да духовну корист задобију и једноверни световњаци, њихова браћа. Посебан значај су дали истицању умне молитве, коју је могуће узгајати као пресудно оружје у духовним подвизима и монаха и оних који се подвизавају добрим подвигом у свету. Они су веома ценили вредност тајног делања умне молитве. Свети Никодим у предговору Добротољубља у више наврата наглашава њену неопходност, истичући њено неговање и код византијских достојанственика. Узрок одсуства светих у наша времена он налази у запостављању поменутог животворног и боготворног дела.
У оквирима својих предлога, они су пажљиво одабирали списе отаца, који се баве свим духовним садржајима, а нарочито умносрдачном молитвом. Сакупивши обилну грађу за издавање, они су сматрали за добро да на крају књиге додају још неколико списа, које су преписали из рукописних ризница светогорских библиотека.
Из књиге светог Симеона Солунског уврштена су поглавља у којима значајни тумач црквеног богослужења излаже своја искуства у Исусовој молитви, наглашавајући неопходност њеног непрестаног понављања да би се дошло до богатих плодова. Он молитву сматра исповедањем вере и главницом духовног живота. Захваљујући њој апостоли су изгонили демоне и чинили разна чуда. Напротив, неисповедање Исусовог имена и непризивање Његове помоћи приближава антихристу.
Свети солунски архиепископ наглашава да сви правоверни треба устима и умом да непрестано изговарају молитву, и свештеници, и монаси, и световњаци, као што ће благочастиви читалац и прочитати у кратком спису.

 

О СВЕШТЕНОЈ МОЛИТВИ
 
1. Реч о молитви, брате, има велику важност. Истински говорећи, она нам је дело које нам је Бог предао, и представља главу свега другога. Молитва значи пребивање са Богом, свагдашњи боравак заједно са Њим, као што говори Давид, тј. имати душу прилепљену уз Њега и неодвојиву од Њега, и ум нераскидив од Њега. Прилепи се душа моја уз тебе (Пс. 62, 9), говори он, и још: Ожедне тебе душа моја (Пс. 62, 2), и још: Као што чезне јелен за изворима вода, тако чезне душа моја теби, Боже (Пс. 41, 2), и још: Љубићу те, Господе, снаго моја. Господ је утврђење моје, и прибежиште моје (Пс. 17, 2-3), и још: Душа је моја у рукама твојим свагда (Пс. 118, 109) (тј. уместо [да каже]: „Увек са тобом“). Стога он и каже: Благосиљаћу Господа у свако време, хвала је Његова свагда у устима мојим (Пс. 33, 1). Пророк износи да је на молитви заједно и са анђелима, сједињујући се са њима у добром делу изјављивања своје љубави према Богу и чежње према Њему: Хвалите Господа са небеса, хвалите га на висинама. Хвалите га, сви анђели Његови; хвалите га, све силе Његове (Пс. 148, 1-2). Он нема намеру да каже да се анђели не моле и да их он призива на молитву, већ хоће да их похвали што она представља њихово властито и непрекидно дело због љубави према Богу, и сам им се присаједињавајући, будући да молитва и хвала Богу треба да буду непрестано и неућутно дело сваког словесног створења. Штавише, добри и анђелски песмопојац Давид разгорева и читаву васељењу, предсказујући, како ми се чини, јављање Спаситеља на земљи и кроз Њега познање Пресвете Тројице од стране свих народа, те њихово непрестано Њено славословљење: Хвалите Господа све народности, похвалите Њега сви народи (Пс. 116, 1).
И Исаија учи да анђели узносе неућутну хвалу Богу, [наводећи] своје виђење славе Божије и анђела који непрестано певају трисвету песму. Слично је и са Језекиљем. Поменута песма је дело првих чинова, серафима и херувима, од којих се први називају огњеним због њихове силне љубави и пламених песама, а други – изливањем, због ширине или ширења виђења и хваљења Бога. Они се још називају многоочитима због обиља, тананости и проницљивости њиховог умозрења и славословља, и њихове непрекидности. Најзад, и међу нама се огњенима називају преподобни мужеви, који горе пламте љубављу и ревношћу и срдачном молитвом, по реченоме: Запали се срце моје у мени, и у размишљању моме разгоре се огањ (Пс. 38, 4), и још: Не гораше ли срце наше у нама (Лк. 24, 32), и још: Будите духом ватрени; Господу служите… у молитви постојани (Рим. 12, 11-12). Многи међу нама су имали преливајуће изобиље богопознања, као велика вода се изливајући у божанственој чежњи, као што се говори: Благодат тече из уста твојих (Пс. 44, 3), и још: Раширио си срце моје (Пс. 118, 32). Међу нама има и оних који се могу назвати очитима, с обзиром да виде Бога, по писаноме: Очи су моје свагда ка Господу (Пс. 24, 15), и још: Провиђам Господа преда мном свагда, јер је с десне стране мени (Пс. 15, 8). Као и чисти срцем, они виде Бога (Мт. 5, 8). И трећи чин анђела, тј. престоле неки међу нама подражавају. На њима се Бог успокојава, а успокојење јесте седиште и престол. На седишту се успокојавају они који седну на њега, а Бог се успокојава на онима који га поштују помислима, песмама, речима и делима. Јер, Његов покој је част (Ис. 11, 10). Стога и Бог, коме угађају, говори о њима: Уселићу се у њих, и живећу у њима (2. Кор. 6, 16). Таквима Он говори: Ја и Отац мој… њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јн. 14, 23). Тврдећи да се речено дешавало, апостол говори: Или не познајете себе да је Исус Христос у вама. Сем ако у нечему нисте ваљани (2. Кор. 13, 5). Ето дела молитве: имати Христа, носити га у срцу и уму, непрестано се на Њега сећати и о Њему мислити, горети љубављу према Њему, као серафими, увек га гледати, као херувими, и успокојавати га у срцу своме. Стога за слуге Христове молитва јесте и треба да буде најважније дело. Сва друга служења стоје на другом месту.
Остали анђели се шаљу на наше спасење и саопштавају нам наредбе Божије. И премда делатно служе, помажући наше спасење, ипак је молитва и њихово непрестано занимање. Стога, јављајући нам се и устројавајући оно што је неопходно за наше спасење, они су [заузети] хвалом Богу и молитвом, учећи и нас исповедању и слављењу Бога. Исаија их је чуо како певају славу Богу, као и Језекиљ и Данило. Пастири су у часу рођења Господњег видели мноштво небеских сила како хвале Бога, говорећи: Слава на висини Богу (Лк. 2, 14). Јован је у Откривењу такође слушао многе њих како певају. И анђео који му је откривао тајне Откривења такође му је, када му се Јован поклонио, рекао: Пази, немој! Ја сам слуга као и ти и као браћа твоја која имају сведочанство Исусово; Богу се поклони (Отк. 19, 10). Видиш ли какву сви они част указују Богу. И при свом служењу њихово најважније дело јесте певање славе Богу. Стога и сам свети Павле, серафимски благовесник, који је био узнесен до трећег неба, говори: Молите се без престанка (1. Сол. 5, 17). Њега самог је научио Владика свих, који учи: Бдите, дакле, у свако време молећи се (Лк. 21, 36), и још: Стражите, дакле, јер не знате дана ни часа у који ће Син Човечији доћи (Мт. 25, 13), и још: Бдите и молите се да не паднете у напаст (Мт. 26, 41), и још: Нека буду бедра ваша опасана и светиљке запаљене, а ви слични људима који чекају господара свога, када ће се вратити са свадбе да му, чим дође и куцне, одмах отворе (Лк. 12, 35-36). Наведеним речима Он нас учи унутрашњој молитви, пажњи ума и непрестаној молитви. Он потом наводи: Благо слуги ономе кога господар његов, дошавши, нађе да чини тако (Лк. 12, 43), додајући речи о даровима за бдење и молитву: Заиста вам кажем, над свим имањем својим поставиће га (Лк. 12, 44). Он ће њега и друге учинити сличне боговима, небеским царевима, који су светлији од сунца. Видиш ли какве дарове Бог припрема онима који бдију и моле се! Нека бисмо их се и ми удостојили, свагда остајући бодри и непрестано се молећи, као што смо научени.
2. Постоје многе молитве, али је превасходнија од свих она коју је дао сам Господ (Оче наш…), као што пише у Јеванђељу, с обзиром да укратко обухвата читаву јеванђелску истину. После ње се налази спасоносно призивање Господа нашег Исуса Христа, Сина Божијег (Исусова молитва), којој су нас научили преподобни оци наши, нарочито златоречити отац наш, који је у три слова изложио учење о божанственој молитви, те богоносни Лествичник, свети Дијадох епископ фотички, Симеон Нови Богослов, Никифор подвижник и многи други. Они су о њој говорили у складу са Духом Божијим, који је живео у њима. И сама молитва се изговара Духом Светим, као што говори свети Павле: И нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим (1. Кор. 12, 3). Онај ко је изговара јесте од Бога, као што говори свети Јован: Сваки дух који признаје да је Исус Христос у телу дошао, од Бога је (1. Јн. 4, 2). У наше дане најбоље су о њој писали Духом вођени, богоречити, богоносни, христоносни и заиста божанствени оци наши Калистос, ранији патријарх царског града, новог Рима [тј. Константинопоља], и његов сарадник и саподвижник преподобни Игњатије. Они су у сто поглавља изложили целокупно духовно, узвишено и богомудро учење о њој.
3. Божанствена молитва се састоји у призивању Спаситеља: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме. Она је и молитва, и обећање и исповедање вере, те даривалац Духа Светога и божанствених дарова. Она је очишћење срца, одагнање демона, усељење Исуса Христа, извор духовних прозрења и божанствених помисли, отпуштење грехова, лечилиште душе и тела, дародавац божанственог просвећења, источник Божије милости, испоручење тајни Божијих, једини носилац спасења с обзиром да носи име Спаситеља нашег у себи, које је призвано над нама. Јер, апостол говори: Јер, нема другога Имена под небом даног људима којим бисмо се могли спасти (Дап. 4, 12). Речено призивање је и молитва (стога што кроз њега саме себе предајемо Христу у вапају), и исповедање (стога што је Петар био ублажен за сличан посту пак), и очишћење срца (стога што су именом Исуса Христа били изгоњени демони и изгоне се), и уселење Христа (стога што је Христос у нама кроз сећање на Њега, будући да га сећање усељава у нас и испуњава нас радошћу, по речима светог Давида: Сетих се Бога, и обрадовах се (Пс. 76, 4), и извор духовних прозрења и помисли (стога што је Христос светлост истинита – Јн. 1, 9, и што онима који га призивају саопштава просвећење и благодат, по узвику пророка: И нека буде светлост Господа Бога нашега на нама – Пс. 89, 17, и као што је Господ обећао: Ко иде за мном имаће светлост живота – Јн. 8, 12), и источник милости Божије (стога што је Господ милостив и штедар према свима који га призивају – Пс. 85, 5, и брзо штити оне који му вапију – Лк. 18, 7-8), и испоручење смиренима тајни Божијих (као што је рибару Петру истину о Христу јавио Отац небески – Мт. 16, 17, и као што је свети Павле био однесен до трећег неба и чуо неисказане речи – 2. Кор. 12, 4), и једини носилац спасења (стога што нема ни у једноме другоме спасења – Дап. 4, 11, осим у Господу, кога призивамо, с обзиром да је Он једини Спаситељ света, Христос – Јн. 4, 42). У последњи дан ће сваки човек, хтео или не хтео, исповедити да је Исус Христос Господ на славу Бога Оца (Фил. 2, 11). Речено исповедање је знак наше вере и сведочанство да смо од Бога. Јер, сваки дух који признаје да је Исус Христос у телу дошао, од Бога је, а онај ко не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога, већ – антихристов (1. Јн. 4 ,2-3). Дакле, сви верујући треба непрестано да исповедају речено име и ради проповедања вере, и ради сведочења наше љубави према Господу нашем Исусу Христу (од које ништа и никада не треба да нас раздвоји), и ради благодати која долази од њега, тј. отпуштања грехова, лечења душе, освећења, просвећења и пре свега – спасења. Божанствени јеванђелист говори: А ова су записана да верујете да Исус јесте Христос, Син Божији (ето вере), и да верујући имате живот у име Његово (ето спасења и живота – Јн. 20, 31).
4. Наведено призивање сваки благочастиви [Хришћанин] треба да изговара као молитву и својим умом, и језиком, и стојећи, и ходећи, и лежући на кревет, и говорећи са другима, и чинећи било шта. Он свагда треба да се приморава на њега, с обзиром да ће наћи велики плод и радост, као што из искуства знају они који се о њему марљиво старају. Међутим, световни људи, па чак и монаси, налазећи се усред неизбежних животних старања, не могу речено да испуне. Стога нека се макар у одређено време њему посвете. Нека сви као правило имају да неизоставно творе речену молитву, тј. и лица освећеног чина, и монаси, и световњаци. Монаси су на њега ионако призвани, имајући га као неодложни дуг, макар се налазили у старањима око својих послушања. Они увек треба да се принуђавају да творе речену молитву и да Господа непрестано призивају, чак и са расејаним мислима и поробљеним умом. Иако су расејани, дакле, они не треба да дозволе да је занемаре, већ на сваки начин треба да се старају да јој се враћају и да се радују свом враћању. И лица свештеног чина треба да се старају о поменутом делу као и о проповеди, о свештенослужењу, као пројављивању своје љубави према Христу Господу. Световњаци, пак, треба да чувају молитву као печат и знамење своје вере, као заштиту, освећење и одгнање искушења. Стога сви, и лица свештеног чина, и монаси и световњаци треба да се, уставши од сна, најпре сете Христа и да на Њега помисле, приносећи му првине својих мисли као жртву, с обзиром да их је Он спасао, да носе Његово име, да су се у Њега обукли у светом крштењу, за су Њиме запечаћени у светом миропомазању, да се причешћују Његовим Телом и Крвљу, постајући Његови удови и храм у коме Он увек пребива. За све речено сваки Хришћанин је дужан да га увек љуби, и да се из љубави свагда Њега сећа. Стога свако у одређено време треба да твори Његову молитву по сили својој.

ТУМАЧЕЊЕ МОЛИТВЕ: „ГОСПОДЕ, ПОМИЛУЈ“
 
Господе Исусе Христе, помилуј ме, и скраћено: Господе помилуј, од апостолских времена је дато Хришћанима и установљено да непрестано понављају, као што и понављају. Па ипак, иако многи чине речено, малобројни знају шта значи Господе помилуј. Стога бесплодно узвикују и вапију: Господе помилуј, а не добијају милост Господњу, с обзиром да сами не знају шта ишту.
Стога ми треба да знамо о каквој милости Господа Исуса се ради. О каквој, дакле? О свакаквој. У Његовој десници се налази све што нам је неопходно у садашњем палом стању. Јер, од времена Његовог Оваплоћења и Очовечења, од узимања на себе страдања и изливања Свесвете Његове Крви, Он је избавио човека из руку ђавола, поставши Господ и Сведржитељ људске природе на посебан начин. Стога се и све наше нашло у Његовим рукама.
Господ је и пре Оваплоћења од искони био Господ све видљиве и невидљиве твари, као њен Саздатељ и Творац. Ето како је и како ће увек бити по бићу, али не и по слободној делатности словесних бића. Демони, а за њима ни људи нису усхтели да га сами од себе имају за Господа и Сведржитеља свога, те су се одвојили од Њега, иако је Владика свега. Јер, свеблаги Бог је људе и анђеле саздао самовласним [слободним], обрадивши их словесношћу и неће да наруши њихову слободу, нити да над њима господари насилно, против њихове воље. Стога Он господствује над онима који хоће да буду под Његовом влашћу и управљањем и штити их, а оне који неће као самовласне оставља да чине своју вољу. Када је Адам, прелешћен богоодступником ђаволом, и сам постао одступник, не хотећи да слуша заповести Божије, Бог га је оставио његовом произвољењу, не желећи да властелински господари над њим. Прелестивши га у почетку, завидљиви ђаво није престајао и даље да га прелашћује све док га по неразумности није учинио сличним бесловесној стоци, учинивши да живи као неразумне животиње.
И над њим се сажалио многомилостиви Бог, те је спустио небеса, сишао на земљу и постао Човек ради човека, избавио га својом Пречистом Крвљу и устројио му спасоносни пут живота. Он му је у Светом Јеванђељу указао како да угађа Богу, препородио га и пресаздао божанственим крштењем и успоставио му небеску храну у Пречистим Тајнама. Укратко, са највећом мудрошћу Он је нашао начин да са човеком буде нераздвојан, као и човек са Њим, како ђаво више не би имао места у човеку. Ипак, ни након реченога, Он никога не принуђава, већ свима оставља на произвољење да се спасавају, као што им предлаже, или да гину. И на делу и бива да се једни спасавају, док други не брину о свом спасењу. Од других једни уопште не верују у Јеванђеље, а други верују, али не живе по њему.
Неке Хришћане је и после наведених великих благодатних дарова и доброчинстава Божијих ђаво опет прелестио. Они су се по дејству света и тела удаљили од Бога, потпавши под ропство греху и ђаволу, творећи вољу његову. Ипак, они нису у потпуности постали неосетљиви да не би осетили зло од кога су пострадали и да не схвате своју грешку и ропство у које су пали. Међутим, они у себи не виде и силу да се избаве од њега. И они прибегавају Богу и вапију: Господе помилуј, како би се сажалио на њих многомилостиви Господ и помиловао их, како би их прихватио као блудног сина и опет им даровао своју божанствену благодат, избавио их од ропства греху, удаљио од њих демоне и вратио им слободу како би убудуће могли да живе богоугодно и да чувају заповести Божије.
Хришћани који, дакле, са наведеним циљем вапију: Господе помилуј, свакако ће се удостојити милости Божије и добити благодат како би се ослободили ропства греху и спасли. Они, пак, који уопште немају наведене помисли и не знају несрећу свог положаја и поробљеност вољи тела и светским обичајима, па чак ни наведени циљ, већ по навици вапију, Господе помилуј, уопште не могу добити милост Божију, а нарочито дивну и безмерну милост. За њих је чак и боље да је не добију, неголи да је добију и изнова изгубе, стога што ће имати двоструко прегрешење.
Речено ћу ти појаснити примерима. Замисли бедног и ништег човека, који жели да добије милостињу од неког богаташа. Шта ће он рећи богаташу, дошавши пред њега? Једино: „Помилуј ме. Сажали се над мојом бедом и уреди мој живот“. И онај ко има дуг и нема чиме да га плати, те усхте да се избави од терета и реши да замоли зајмодавца да му га опрости, шта ће, дошавши, рећи? Опет једино: „Помилуј ме. Сажали се на моју беду и опрости ми дуг који сам ти дужан“. Шта ће учинити и онај ко некоме згреши и зажели да од њега добије опроштај? Доћи ће ономе коме је згрешио и рећи: „Помилуј ме. Опрости ми оно у чему сам ти погрешио“.
Поменути знају шта траже и ради чега траже, те добијају по тражењу сагласно околностима, употребљавајући добијено на своје добро. Постави сад са друге стране грешника који духовно осиромашује, који је дужан пред Богом и који га је много пута ожалостио. Можда он и вапије Богу: Господе помилуј, али не схвата шта говори и због чега говори. Он чак не зна ни у чему се састоји милост коју би желео да добије од Бога и због чега је потребна. Он једноставно по навици узвикује: Господе помилуј. И како да му Бог укаже милост кад не може ни да зна да ју је примио, нити обраћа пажњу на њу. Напротив, он је може злоупотребити или изгубити, постајући још већи грешник неголи раније.
Милост Божија заправо јесте благодат Светога Духа, коју ми грешни треба да тражимо од Бога, непрестано му вапијући: „Господе помилуј. Покажи милост своју, Господе мој, на мени грешноме, у жалосном стању у коме се налазим, и опет ми дај благодат своју. Дај ми дух силе да би ме укрепио у супротстављању искушењима ђаволским и мојим рђавим греховним навикама. Дај ми дух савета како бих дошао себи, освестио се и исправио. Дај ми дух страха како бих се бојао да те жалостим и како бих испуњавао заповести твоје. Дај ми дух љубави како бих те волео и како се више не бих удаљавао од твоје близине. Дај ми дух мира како бих сачувао мир у души својој, како бих сабрао све помисли своје и остао у тиховању, избегавајући мучење мислима. Дај ми дух чистоте како би ме сачувао чистим од сваког оскрнављења. Дај ми дух кротости да био имао тиху нарав у општењу са братијом својом, Хришћанима и како бих се уздржавао од гнева. Дај ми дух смирења како о себи не бих мислио високо и како не бих био горд“.
И онај ко зна и осећа колико је потребно све речено, те га и измољава од многомилостивог Бога, узвикујући: Господе помилуј, свакако ће и добити тражено и удостојити се милости Божије и Његове благодати. Онај, пак, ко не зна ништа од реченога, као што смо рекли, и само по навици узвикује: Господе помилуј, у ствари нема могућности да било када добије милост од Бога. Јер, он је и раније већ добио много милости од Бога, премда је није познао, нити је заблагодарио Богу, који му је дао. Он је добио милост Божију када је био саздан и када је постао човек. Добио је милост када је био препорођен у крштењу и постао православни Хришћанин. Он је добио милост када се избављао од великих, душевних и телесних невоља, које су га сретале у животу. Он је добио милост Божију сваки пут када се удостојавао да се причести Пречистим Тајнама. Он је добијао милост Божију сваки пут када је грешио пред Богом и када га је жалостио својим гресима, а није био погубљен и када није био кажњен као што приличи. Он је добијао милост Божију када је му је Бог много пута чинио добро, премда он није ништа знао или је заборављао. И како сличан Хришћанин још да добије милост од Бога кад уопште не зна и не осећа да је већ добио много милости од Њега? Чак и када призива: Господе помилуј, он не зна шта говори, произносећи речи без сваке мисли и циља, једино по навици.

ДОБРОТОЉУБЉЕ – ТОМ V (https://svetosavlje.org/dobrotoljublje-tom-v/18/)

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B8%D0%BC%D0%B5%D0%BE%D0%BD_%D0%A1%D0%BE%D0%BB%D1%83%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8