О. Ненад Илић - живот у доба Короне

[obi-wan]

Дан је леп, а ја сам се запутио због опела једном парохијанину, једно сат возом од куће.
Човек је имао педесет година, умро је нагло, од можданог удара. Причам с његовим зетом, а много су се дружили. Каже ми да покојник никад није ишао код лекара и ништа му није фалило. Само је последњих неколико недеља због ове ситуације са епидемијом био под стресом. Повукао се у кућу, нигде није излазио. И ето - одједном.
Испаде да је и он жртва Короне, само некако из одбитка.
И то овде у Холандији, где ипак људе плаше пет мање него у Србији...

Успут срећем мало људи, возови скоро празни, станице пусте. Један црнпурасти са конзервом фанте у руци гледа ме забезекнут. Ја у мантији, раскопчао мантил па се види дрвени крст који иначе носим по граду да ме не замене са неким муслиманским верским радником.
Гледа ме човек, сав се избечио. Мислим, ко зна шта му је. Нисам ипак толико чудан за Амстердам.
А онда он поче да се крсти. Креће ла мени.
Ма рудиментарном енглеском понавља ми "Ја сам православан. Ја сам православан. Етиопљанин".
Ни не помишљам да га терам да ми изложи Символ вере да проверим ниво православности, смешкам му се благосиљам из даљине.
Он ми приђе, рукујемо се, а онда се сети оних метар и по обавезне раздаљине о којој нас из звучника на станици мало мало подсећају и повуче се корак уназад .
Смешка се и говори ми да је и њему Васкрс сад у недељу. И понавља да је православан. Наилази његов воз,у супротном смеру од мог. Одлази, маше ми са врата из воза и понавља "Ја сам православан".

Долази мој воз и ја настављам на сахрану индиректне жртве Короне. Гледам земљу коју тешко да ћу икад моћи да доживљавам као своју, али сам јој захвалан због тога што могу да служим литургију за Васкрс. Истина са ограничењем, али биће нас тридесетак, а после ћемо да продужимо с причешћем, па докле буде људи. Није лако организовати групе, ради и сајт и фејсбук и телефон.
Не питах онога где ће он на литургију. Не служе ни овде сви православни са народом.

И размишљам о томе како сам заправо срео једног сународника, скоро рођака. И како смо ето и он и ја странци у овој земљи. А онда се сетим да сам се и у земљи у којој сам рођен и до скора живео - често осећао као странац. Поготово бих се сад у свим полицијским мерама осећао у Србији као тотални заробљени странац. Као хришћанин заправо и јесам. Странац у свакој земљи.
Хвала Богу да то сад постаје тако огољено. Да се руши илузија о разливености Цркве у народу. Граница ипак постоји. Праве је они споља. Они који иако су и крштени - нису Црква. Не желе то да буду. Видимо и како.
Иако смо то теолошки знали сад је потпуно видљиво и не само код нас. Нема православних земаља и православног народа. Постоји Народ Божији и они остали. Постоји и мисија али она не може ићи у бескрајном прилагођавању осталима. Није свако прилагођавање павловско. Постоји граница.

"Ја сам православан". Тако се изјашњавало и 85% грађана Србије. Чиста идила. А сад мржња на Цркву долази можда не баш у толиком проценту, али у знатном. Поново су поносно дигли главу и "православни атеисти".
А и унутар Цркве је велико комешање. Бог сва искушења даје не да бисмо пропали, него да бисмо ојачали и усмерили се на прави начин. Можда ће после свега овога ствари постати јасније. А Црква јача. Не нужно у бројном и економском погледу.

https://www.facebook.com/dakon.ilic/posts/10222466837128067