Сећање на оца Иосифа Фудеља

[JESSY]

                                                                          

 

У разреду су девојчице 12 – 13 година, мало их је, свега 38. Клупе се протежу у два реда. Између редова широки пролаз. Њиме воле да пролазе наши учитељи. (…) Чекамо учитеља, нисмао нарочито тихи. Данас први час после великог одмора имамо Закон Божији и сви су се мало утишали тј. зује шапатом. И ето, полако, као и увек, приближава нам се фигура оца Јосифа и ми, ако још нисмо, вадимо уџбеник и Нови Завет, обавезно на славенском. И ја га вадим из торбе и стављам на горњи угао клупе да би оцу згодно било да га узме када му затреба. Обично он чита с нама Јеванђеље на сваком часу и учи нас да читамо исправно и да тачније изговарамо славенске речи. Седимо веома тихо, само у задњим клупама понекад некаква необична веселост, али треба отац Јосиф само да подигне главу и каже једну реч упитним тоном и све се одмах утишава. Девојчице га воле стиле се утисак као да га чувају. Он долази обично уморан, изгледом слаб, али увек спокојан и љубазан. Упита да ли смо научили задато, понекад неког пита, а понекад и не и обележи наш шта треба научити за следећи час. Затим узевши Нови Завет устаје и полако идући између наших редова почиње с нама да прича. Тако пролази више од пола часа, нама је лепо да га слушамо и одједном он престаје да нам се чини слаб и уморан, а његов тихи разговор с нама нас саме тера да се сконцентришемо и слушамо га са пажњом и интересовањем, најискренијим и најозбиљнијим.

[JESSY]

Сећам се као јуче неколико његових беседа, посебно за нас тада изненађујуће потребних. „Изненађујуће“ говорим зато што смо се питали „како је могао да се досети“ да је управо то оно на шта смо тражили одговор и питање се подизало већ више пута.

„Девојчице, ево шта сам желео да вам кажем; то је за вас веома потребно да знате пошто сте ви још увек мали људи окружени одраслима и свакакве разговоре можете да чујете и разне људе сусрећете и све што чујете не радује вас увек и не весели, а понекад и веома растужи. Пошто и одрасли нису увек у праву, а ви као мали још не можете, немате права да им одговорите или се супротставите и не знате како се поставти, шта радити, много због тога преживљавате, не налазећи излаза. И стварно, шта радити да би се и сами мало заштитили и одрасле успокоили, а можда им мало и помогли? Знам како вам бива тешко и тужно понекад, и да се осећате потпуно беспомоћнима. А ево шта је најважније, шта треба да упамтите: да ви у рукама имате моћно оружје које све побеђује и свима је доступно, а то је молитва. Ви можете да се помолите за те којима не смете да упутите примедбу, ни да приговорите, а можда се и просто бојите да то урадите. Не мислите  да је молитва само изрицање молитвених речи које су се чуле и заћутале, покушајте да се унесете у молитву и осетићете која велика сила се крије у њој. И када вам она једном помогне онда се више не повлачите и не заборављајте то како вам је она помогла. Желим да вас упозорим да вам предстоји много напора, много разних тешких и наиглед безизлазних случајности – никада не мислите да сте сами и да вам нико неће помоћи. А сада хајде да прочитамо Јеванђеље. Где смо стали прошли пут?“

[JESSY]

Тако су пролазили часови и много је било предлога да нас поправи, да нам објасни – где се крије сила која ће нас заштити као и над чиме треба да се потрудимо, да би се отвориле и развиле наше „ душевне силе“.

Ево опет час, читамо Јеванђеље, отац нас исправља веома стрпљиво и са љубављу. Сви читамо, редом. После тога разговор иде о томе како се у нама буди осећај живе тежње за Богом. Оно код свих постоји. Али то обраћање Њему не сме се напустити, оставити на вољу судбини. „Како иде, тако нека буде“. Тај осећај обраћања Богу живоме треба да се чува као најнежнија млада зелена биљчица тек изашла из земље. Она је још тако неочврсла, потребна јој је брижљива нега, сама још не уме ништа себи да да, треба је сачувати и ојачати да би израсла јака и била наша основна нада и ослонац. „Чувајте тај осећај у себи, не дајте му да увене“.

После такве беседе и таквог читања, Јеванђеље се брижљивије склањало и на унутрашње душевно благо се посматрало са већом пажњом.

Тако смо расли имајући духовну „негу“ нашег доброг наставника, који вероватно није ни знао како су се дубоко урезивале његове речи у наша срца. Тим пре што нам он никад није држао придике, већ само реч Божију, и причао је са нама као са потпуно разумним, иако смо још били и мала и нејака деца.

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2020/04/02/otac_josif_fudelj/