Зоран Ђуровић: Против корона Латиновића

[Hadzi Vladimir Petrovic]

Др Владимир Латиновић, удостојивши српску теолошку сцену, написа текст Од хране до лека: Ефекти причешћа на телесно здравље. Уследила је полемика са о. Слободаном Лукићем, овде и овде. Не знам нешто више о ВЛ јер његов докторат није публикован, мада је 2014 помпезно најављено да ће га Брил штампати 2015, а данас смо 2020, тако да је ВЛ докторант по правилима која важе где сам ја докторирао. ВЛ је изразио жељу: „Редакција, наравно, може да настави да објављује овакве одговоре. Ја на њих убудуће нећу одговарати и нећу се даље „ћерати“ све док не видим одговор који је теолошки промишљен, поткрепљен аргументима из Светога Писма и других релевантних извора и, пре свега, логички утемељен. И уколико ме неко суочи са бољим аргументима и изворима од ових мојих, радо ћу признати да сам погрешио.“ – коју ћу му драге воље услишити, јер сам и сам писао на ову тему: 01, 02, 03, 04.

Латиновићев текст није безинтересан, што и он сам тврди, тако да иако се слажем да се преко причешћа може пренети зараза или болест, базе за наше тврдње су сасвим другачије, а тотално му је неутемељено да Писма и Предање негирају причешће као телесни лек, јер оно може бити, како мислим, али не и нужно, и телесни лек. Ту је ВЛ од Лукића тражио да му покаже одакле се појавило погрешно учење да је причешће телесни лек, тј. где је прочитао догму о томе да се зараза не може пренети причешћем, иако је сам порадио на томе у кратким цртама. Тако да је чудан његов захтев. Но да видимо Латиновићеву аргументацију.

1) „У Новом Завету нема ни помена о исцељујућим дејствима причешћа. Христос није користио причешће да би исцељивао болесне“. Ово је бесмислено. Сам он је то причешће, и што би, поред себе живога правио некакво причешће? Друго, тајна евхаристије је установљена кад су га ухапсили, па свакако није било времена да би је он употребљавао.

„Савле није прогледао и постао Павле под дејством причешћа и није васкрсао мртвог младића који је пао са прозора  причешћем, иако му је оно било одмах ту при руци (Дела 20, 7-12)“. Не даје се причешће некрштеном. Савле је морао бити најпре крштен, како и видимо из Дела. Младић је погинуо, како су неки мислили, а Павле је рекао да је само кататоничан (мада је ово можда по: Није умрла, спава). Било би сулудо гурати некоме хлеб у уста а овај не може да гута. Још у душник да му угураш па да га дотучеш. ВЛ неопрезно наведе управо текст који је против њега, јер читамо у 11-12: „Онда изиђе горе па, преломивши хлеб и причестивши се, дуго говораше све до зоре, и тако отиде. А младића доведоше живог“. Овде имамо идеју чудотворења по причешћу.

Добро пак вели Латиновић да НЗ сматра оним преко се чега достиже живот вечни, а ту бих скренуо пажњу да је то управо идеја спасења, односно телесног здравља, јер се васкрсло тело доживљава као тело, иако духовно. Пише даље: „Нигде ни речи о телесним дејствима осим у случајевима када злоупотреба причешћа у сврху опијања узрокује болест и слабост… То је, у изузетно натегнутом смислу, уједно и најближи пример исцелитељског дејства причешћа који се може наћи у Новом Завету, јер ако причешће може изазивати (телесну) болест могло би, барем теоретски, да има и супротан ефекат“. То није натегнут смисао, јер предозирање или погрешна употреба лека може довести до болести и смрти.

Сада долазимо и до недемонстриране тезе ВЛ да се у хришћанству развило погрешно учење о причешћу као леку. Као једини аргумент је употребљавао: То ја тако сматрам, али то није аргумент. Сасвим потписујем пак његову тврдњу: „Не сматрам да сам (и поред доктората на тему евхаристије) најстручнији да пишем о тој теми“, и ваљало је да послуша тај савет разума. Прво што се да запазити је да аутор не види никакву continuatio између СЗ типа пасхалног јагњета и НЗ стварности тог јагњета. Ис Хс је пасхално јагње. А оно се конзумирало у знак спасења од буквалне, телесне смрти. Леп текст о симболу и реалности, односно значењу избављења преко Јагњета имамо у Јована Благојевића. Зато НЗ слика Ис као Спаситеља човека, а тада још нисмо имали идеју подвојености на душу и тело, осим у минорним јеврејским круговима (нпр. у есена, како сведочи Јосиф Флавије), је укорењена у вековном јудејском предању. Знак доласка Царства Небеског су била и исцелења која је Месија вршио (Мт 12, 28). Он је био лекар, иако нигде није назван као таквим, осим у народу. Наиме, индиректно је сам себе назвао лекаром (ἰατρός) у Лк 4, 23: „Свакако ћете ми рећи ову пословицу: Лекару, излечи се сам“. Лекаром су га сматрали у народу јер је и лечио, али и код противника, тако да не користи случајно овај апелатив. Опет га налазимо у Матеја и Марка, где о себи говори као о лекару (Мт 9, 12; Mк 2, 17; Лк 5, 31), а поготово Лука 5, 43-4 сугерише о њему као правом Лекару: „И беше нека жена болесна од течења крви дванаест година, која је све своје имање потрошила на лекаре и ниједан је није могао излечити; и приступивши састраг, дотаче се скута хаљине његове, и одмах стаде течење крви њене“.

Ако је, дакле, Ис био и Лекар, што је несумњиво на основи НЗ текстова, тада Латиновићу не преостаје друго него да докаже да у причешћу није Ис, и да нам објасни како је то наједанпут субапостолским оцима, а затим и апологетима пало на памет да измисле тезу о причешћу као и леку! Плашим се да када бисмо следили његову логику, онда бисмо поништили и све одлуке васионских сабора, јер би оне биле накнадне измишљотине Отаца које немају директног упоришта у Писмима. Међутим то није тако, јер рефлексије и св. Игњатија, као и наведеног Кипријана, не висе у ваздуху. Но, јасно је да је Латиновић и изнад васионских сабора, када се бласфемично изражава на рачун св. Августина и не прихвата осуду пелагијанаца за јерес на Ефеском сабору. Мој магистарски се тицао Августина и пелагијанаца, и ове јефтине бљувотине на његов рачун су сасвим депласиране. Како је ВЛ „просвећен“ научник, скрећем му пажњу да је Јасперс убројао Августина у геније људског рода, док је Јулијан предат забораву, а нема га ни у теологији, за разлику од осуђених Евагрија, Теодора, Оригена итд.

Да се вратим на тему. Ис се не јавља само у НЗ као лекар. Имамо схватање Хр као „лекара телесног и душевног“ у креду Игњатијевом (Еф 7, 1-2), што је почетак 2. века, али и у хетеродоксним списима као што су Дела Јованова 108, или Дела Томина 156. Та функција Хр се проширила и на његове ученике, тако да су они сада лекари, а Талмуд забрањује по цену смрти да се иде код хришћана на исцелење. Ми смо негде у доба медицине која није одвојена од религије, култа Асклепија, а имамо и чувене лекаре као Галена и Сорана, Хипократа… Ис је постао компетативан. Јустин ће рећи да је Логос постао човек „да би учествујући у нашим немоћима, могао да их излечи“ (Друга Апологија, 23, 4). За Иринеја је Ис добри лекар који покушава да излечи болесни људски род (Против јереси, 3, 5, 2; 4, 22, 7). Слику Бога Лекара има и Тертулијан (Против Маркиона, 1, 22; 3, 17). Ис као Лекар је највише потенциран у александријском озрачју (Климент, Педагог, 1, 83, 2-3). Климент у полемици са гностицима наглашава да Ис лечи тело и душу, лечи парализованог, васкрсава Лазара (Педагог, 1, 6, 1-4; Стромата, 3, 15, 104, 4). Ориген ће наставити да развија идеју Ис Лекара у многим списима, а назива га лекаром тела и душа у Омилија на Луку, 13, 2-3; Омилији на Јеремију, 18, 5. Не бих наводио многобројне друге списе Отаца, који показују бесмисленом Латиновићеву тезу да се изнебуха појавила идеја Ис као лекара, односно причешћа као медикамента. Ако зажели, могу га упутити на друге текстове. Имамо сасвим јасну линију отаца која води „крају петог и до средине шестог века, у време кад је вера у телесну лековитост причешћа била већ чврсто установљена“. И ВЛ мисли да је то случајно, односно накарадно учење које се ваља истранчити из Цркве. Просто је невероватно шарлатанство у коме Латиновић жели да нам представи ране западне оце као помало ретардиране, па да су они унели неку забуну, односно измислили да причешће може да лечи и тело, али не штеди ни источне. Човек је сума Отаца! Још само да му видимо објављени докторат, као и Перишићеву фамозну библиографију у најави од преко 10 година. У науци ова претенциозност није пожељна, дисквалификује те.

2) Латиновићу не недостаје само вера (то не тврдим, мада је јасно, али би било превише лично па то остављам Вишој инстанци), него научничка акрив(б)ија. Учење Цркве о Ис као Лекару је несумњиво, а не „неопрезно“ или погрешно, како би хтео ВЛ. Само неко ко није стекао употребу разума би пак тврдио да је причешће (Ис Хс) лек по себи. Није, али може да буде. Да је тако, онда нико не би умро од хришћана. Дакле, причешће није лек за телесну бесмртност, јесте за следећу фазу у којој ћемо се наћи, али се не може негирати и да је и телесни лек, само зато што умиремо. Наиме, користимо и друге лекове, они нам помажу, оздрављамо, али не можемо да живимо вечно. То не значи да ови лекови нису лекови. Јесу, али привремени. Тако и причешће може да буде привремени лек за неку болест, али је првенствено лек бесмртности. И то јасно пише у Јеванђељу, што потврђује и Латиновић. Тако се Лекар душа и тела, ваља узети у ширем контексту, и укључити и божански промисао, који би требало да нам даје оно што је на нашу корист, иако тога нисмо свесни, али и не даје нам. Верник, који се нада да је сједињен са Лекаром зато може мислити и да му је телесно здравље од Лекара. Ако је код Старих важила: У здравом телу здрав дух, овде би било: У здравом духу зраво тело, мада не и нужно. Промисао онемогућује нужност као и магијски приступ.

3) Иако су депласиране Латиновићеве теолошке тврдње око причешћа, добре су ове око могућности заразе. Добре су по себи, јер их и ја делим, али су нажалост интересне, јер се јављају у време када се напада Синод као затуцан и реакционаран, а без да се осврне на друге владике које спроводе једнаку праксу. И још Латиновић, са безбедне дистанце, штити неисповеднике који су у мишијим рупама. Пише: „Али овога пута, на молбу пријатеља и под теретом савести, желео бих да напишем нешто у вези са схватањем причешћа, тј. његовог дејства на оне које га примају. Разлог је горући: епидемија коронавируса који угрожава људске животе, те реакције односно нереакције одређених црквених великодостојника (укључујући и оне највише), које више припадају неком прошлом времену, него овом савременом у коме живимо“.

Нека ми допусти Латиновић, али ја му у савест ни најмање не верујем, јер му је отрована молбом пријатеља. Да је текст био написан само са гледа епидемиологије, разумео бих га, али је написан у секташком духу, где се Оци представљају некаквим будалама и онима који немају везе са Писмима, а онда и Синод следбеником таквог мрачњаштва, тако да је текст до дна компромитован и нема никакве везе са науком.

Рим 28.03.2020

Зоран Ђуровић

 

[Hadzi Vladimir Petrovic]

Коронарна инфекција теолошког дискурса и културе говора

TEOLOGIJA.NET

---

Будући да сам обећао да ћу одговорити на онај одговор „који је теолошки промишљен, поткрепљен аргументима из...

 

[Desiderius Erasmus]

A, koja je fora ovima sa Teologija.net da objavljuju odgovor na tekst koji nisu objavili? 

[Вукашин]

Одустао овде:

Цитат

Одговор: Дакле, по мишљењу ЗЂ-а, Христос би да га нису „ухапсили“ употребљавао причешће да лечи и то је његов доказ да у Новом Завету постоји помен о исцељујућим дејствима причешћа? Уместо врдања и манипулација било би боље да нам (он и остали) наведе конкретан цитат из Новог Завета који показује да је неко веровао у исцељујуће дејство причешћа. Што се тиче изјаве да је „Христос сам причешће“ (са којом се, наравно, слажем) саветовао бих му да размисли о овоме: Христос је на последњој вечери био присутан лично. Како је уједно и он и причешће могао да буде Христос? Јесу ли у соби била два Христа? Да ли се Христос, који је исто јео од хлеба и пио из путира, причестио сам собом (аутофагија?). Ако је он ученицима дао себе, зашто је и он лично уопште јео од хлеба и пио од вина? Саветујем ЗЂ и онима који слично мисле да прочитају неколико књига на тему символичког и реалног присуства Христа у причешћу. Наше данашње схватање реалног присуства није нужно било и схватање ране Цркве,[4] тј. барем не већине источних светих отаца. Ово је код нас дошло највећим делом под утицајем западне цркве и израз је њихове средњевековне побожности.

Ако се око овога не усагласе, остало је беспредметно.

[Desiderius Erasmus]

Цитат

Саветујем ЗЂ и онима који слично мисле да прочитају неколико књига на тему символичког и реалног присуства Христа у причешћу. Наше данашње схватање реалног присуства није нужно било и схватање ране Цркве,[4] тј. барем не већине источних светих отаца. Ово је код нас дошло највећим делом под утицајем западне цркве и израз је њихове средњевековне побожности.

Pa ovo je baptističko shvatanje Pričešća...

[Zoran Đurović]

пре 17 минута, Desiderius Erasmus рече

Pa ovo je baptističko shvatanje Pričešća...

А после ми кука што га називам протестантом!

[Вукашин]

@Zoran Đurović Тражи да ти објаве одговор, кад су те узели у уста и мани личне расправе, него да видимо ова суштинска питања око Причешћа и оно око Пелагија је занимљиво и тражи појашњење. Да се не гута све без провере као православно учење.

[Вукашин]

Призвали су Ђуровића на teologija.net  

Да видимо ширину и хоће ли му објавити одговор, ако реши да отпише.

[Volim_Sina_Bozjeg]

пре 50 минута, Вукашин рече

@Zoran Đurović Тражи да ти објаве одговор, кад су те узели у уста и мани личне расправе, него да видимо ова суштинска питања око Причешћа и оно око Пелагија је занимљиво и тражи појашњење. Да се не гута све без провере као православно учење.

Pa tamo gde i sam vidiš da Latinović lupa, on stvarno lupa.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Možda bi mu apostol Pavle pomogao u poslanici gde navodi, da kako je i primio pričešće tako ga i daje.

Da ne spominjemo sada kako Latinović i ne veruje, da je Hristos pričestio apostole vaskrslim Telom.

[Жика]

1 hour ago, Desiderius Erasmus said:

Pa ovo je baptističko shvatanje Pričešća...

И мени је слично зазвучало кад сам читао текст.

[Жика]

1 hour ago, Вукашин said:

@Zoran Đurović Тражи да ти објаве одговор, кад су те узели у уста и мани личне расправе, него да видимо ова суштинска питања око Причешћа и оно око Пелагија је занимљиво и тражи појашњење. Да се не гута све без провере као православно учење.

То је сад мода да нападају Св. Августина.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Hristos pričešćujući apostole, sam sebe i apostole oblači u slavu Očevu, zato je i jeo sa njima.

To vidimo i u Jovana (mislim 19),gde Hristos više ne ostavlja učenike same, već ih oblači u slavu od Oca i za Oca.

Da pogledamo šta Latinović pita: бих му да размисли о овоме: Христос је на последњој вечери био присутан лично. Како је уједно и он и причешће могао да буде Христос? Јесу ли у соби била два Христа? Да ли се Христос, који је исто јео од хлеба и пио из путира, причестио сам собом (аутофагија?). Ако је он ученицима дао себе, зашто је и он лично уопште јео од хлеба и пио од вина? 

[Zoran Đurović]

Пре сат времена, Вукашин рече

Призвали су Ђуровића на teologija.net  

Да видимо ширину и хоће ли му објавити одговор, ако реши да отпише.

Нису ми пустили одговор. Латиновић одговорио. Сада ћу му отписати.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Inače, mišljenja sam, da je Hristos tajnu večeru prvi lično shvatio.

Tako podjednako i kao čovek i kao Bog, nerazdeljivo nesliveno.

Projavljujući Bogočovečansko telo koje je uzročno od Oca a posredstvom Svetoga Duha svojom slobodnom voljom dao sebe i posle smrti, Vaskrsenjem te je tako, upravo to Telo istinski Lekar i ne samo to, već je i On sam izrazio sopstvenu volju (Zelju) da sve stvoreno kroz Njega, jeste i od Njega kako bi uipostazirao stvoreno(smrtno) u večni Život koji je On sam.

Hristos je isceljivao i kao čovek i kao Bog i to nikako van Oca i Duha.