Александар Митровић: Причешћивање, причешће, причест у доба короне

[Поуке.орг инфо]

 

Насловљавајући чланак на овај начин, намера ми није била да искажем широки дијапазон појмовних варијација у српском језику. Напротив! Оваквим насловљавањем чланка интенција ми је била да укажем на различито разумевање појмова који су од суштинског значаја за хришћанско саморазумевање. То практично значи да када се  акт причешћа појмовно изменио, променио се и његов садржински смисао. С обзиром да су се у претходним данима појављивали чланци на сајту teologija.net, који су својом садржином били везани за новонасталу (ванредну) ситуацију у којој смо се нашли, нашао сам за сходно да се на неке од њих у овој форми осврнем.

   Ако ли зађемо у новозаветни текст, најаутентичнија сведочанства о природи причешћа можемо наћи код светог апостола Павла. У 12. поглављу, прве посланице хришћанима из Коринта, видимо да апостол Павле Цркву доживљава као сабор хришћана међусобно различитих талената, дарова и служби, који, упркос, својим разликама, не само конституишу, већ и изграђују Тело, чији су и они сами удови. „А око не може рећи руци: Не требаш ми...“ (1. Кор. 12, 21). То, пак, саборовање није било утемељено на хуманистичкој социјалној ангажованости. Оно је имплицирало и саборовање је резултирало харатативну делатност. Ипак, темељ је био акт потврде припадности таквом сабору, акт причешћивања. У том контексту, припадност Цркви кроз акт причешћивања је био крајње самосвесни чин, лишен сваког магијског и сујеверног приступа. Овакво поимање свештених Дарова уопште није могло тематизовати причешћивање у категоријама, нама савремене, медицинско-хигијенске проблематике. Можемо рећи да је основна и једина преокупација оваквог приступа лежала у чињеници припадности или непропадности Телу Христовом. Припадности која је нудила залог за живот вечни или непропадности која је значила свођење живота на природни (смртни) поредак. 

   У чланку

Од хране до лека: Ефекти причешћа на телесно здравље

TEOLOGIJA.NET

---

Ретко се мешам у српску теолошку сцену, из разлога које овде не бих желео да образлажем. До сада нисам никада ништа написао или објавио на српском језику, осим једног...

1.      Прогласићемо период апостолског и непосредног пост-апостолског периода једино аутентично хришћанским.

2.      У Хришћанству после 3. века ћемо препознавати исту феноменолошку стварност, међутим, другачије доживљавану.

3.      Негираћемо чињенице и мислићемо да се ништа није променило

   С обзиром да се од 4. века окончао процес матаморфозе у доживљавању причешћивања (од чина потврде припадања Телу постаје чин потврде моралног усавршавања - Шмеман), може ли се и сме ли се седамнаест векова хришћанства окарактерисати као декадентно, сујеверно и магијско? Пре бисмо могли убеђења, оних који прокламују овакву лимитираност светодуховског вођења Цркве, окарактерисати као сујеверно и магијско, некритичко усвајање културолошких светоназора времена у којима промишљају реалност. Јер, ако су свети Јован кронштантски, свети Павле патријарх српски и преподобни Јустин ћелијски изгарали да сваког јутра савршавају светајну Цркве (па и у време сезонског грипа у чију се групу сврстава и COVID-19), може ли се ускраћивати причешће онима који поменутим оцима Цркве желе да последују? Убеђен сам да би поменути оци први међу зараженима савршавали Литургију и након њих употребљавали причешће. Довољно је читаоце упутити на текст светог Павла, патријарха српског, о употреби литургијске кашичице. Ово не узимамо као догму, нити као неупитно мишљење, већ га супротстављамо мишљењу, уваженог доктора богословских наука Владимира Латиновића, да причешће задржава и самим тим преноси вирусе, јер садржи све одлике хлеба и вина. Ја овде могу подсетити на праксу примања Тела Христовог у руку причасника и кушање Крви Христове из Чаше. Такође, сигуран сам и да данас постоје хришћани који би себе мртвима сматрали уколико у недељу не би били причешћени свештеним Тајнама. Баш због ових хришћана, у Црквама се макар недељом мора служити света Литургија. Поред ове групе самосвесних и црквено активних хришћана, не смемо заборавити ни оне који из сујеверно-магијских разлога приступају Чаши (ваља се отићи на причест у Цркву)! Овакве групе би нас могле подсетити на новозаветна времена и оне које је апостол Павле називао „неутврђенима у вери“. Одговорни став Цркве, мишљења сам, био би да у наступајућим временима након завршетка ванредног стања ови хришћани буду поучени свеживотном значају припадања Телу Христовом. А до тада њихове „савести“ ради, остану у својим домовима и прескоче ово, једном у години, сујеверно-магијско-медикаментно приступање Чаши Живота.      

   Што се друштвене одговорности тиче, убеђен сам да се активно црквени људи неће гордити својом вером, већ ће у духу хришћанског унижавања и кротости придржавати свих безбедоносних мера и бивајући удеоничари Тела и Крви Христове вршити и харитативну делатност, помажући и допремајући неопходна средства за живот особама старијим од 65 година. Јер како критичари причешћивања у доба епидемије могу тврдити да се на тај начин преноси вирус, а паралелно са том тврдњом позивати свештенике и верни народ да се социјално ангажују? Да ли нас кушање Тела и Крви Христове чини преносиоцима заразе, а додиривање хуманитарне помоћи на пример не? Тога ради, и у ове дане, мишљења сам, да не треба подилазити духу времена, већ се враћати непатвореним хришћанским идеалима.

 

Извор: Поуке.орг

View full Странице