СВЕТИ СИМЕОН МИРОТОЧИВИ

[Slobodan Milošević]

Свети преподобни Симеон Мироточиви - Стефан Немања

 

Служба светом Симеону

МЕСЕЦА ТОГА (фебруара) у 13. ДАН, ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СИМЕОНА НОВОГА СРПСКОГ

Вечерња на "Господи вазвах" из октоиха на шест, и појемо стихире гласа петог, по двапут. Подобан "Радуј се".

Преподобни оче,
добру си нашао лествицу
којом узиће на висину,
којом и стече Илија колесницу огњену,
но он усходишта другима не остави,
а ти по смрти својој
у отачаству ти пут показа царевима,
небески човече,
земаљски анђеле, 
светилниче отачаству ти,
Симеоне блажени,
моли за спасење душа наших!

Преподобни оче,
ако је отачаству ти требало проповедати,
ти ниси престао говорити,
боловима и трудом и сузама својим
исправљао си на веру истиниту стадо ти
као дрво напајано учењем твојим,
дивише се анђели,
чудише се људи,
ужаснуше се демони
над трпљењем твојим, Симеоне блажени,
моли за спасење душа наших!

Силом Светога Духа
Владики своме подобећи се,
владарство своје остави,
узевши крст пође за Христом
и усели се у Гору Свету,
одакле, помоћ примивши,
истаче ти гробница миро благодати
што весели твоје синове
који пред тобом стоје, Симеоне блажени,
моли за спасење душа наших!

"Слава, и сада", Богородичан.
На стиховном у октоиху, и светоме, стихире гласа осмог, подобан "О, преславно"

Оче преподобни,
мимоишао си царство земаљско,
изабрав богатство - речи свете
и њих си изволео да чуваш, 
оставив супругу и чеда
и све земаљске красоте, 
изашав у Гору Свету
с анђелима Богу служиш,
моли се Христу непрестано
за творитеље твога спомена!

[Slobodan Milošević]

„Всјакоје диханије да хвалит Господа!”

[Slobodan Milošević]

„Всјакоје диханије да хвалит Господа!”

[Slobodan Milošević]

„Всјакоје диханије да хвалит Господа!”

[Slobodan Milošević]

1. Zaveštanje zemlje

Zaveštanje Stefana Nemanje – Sveti Simeon Mirotočivi

ROŽDAETSJA SERBIJA!

.

 

Narod koji nema svoju zemlju ne može se nazvati narodom.

Narod čini zemlja, čedo moje milo.

Srbijom i sad prohode narodi s jednoga kraja svijeta na drugi. Avari i Huni, Pečenezi i Kumani, i s njima čitavi dijelovi drugih naroda protutnjali su ovim zemljama kao strašne bujice. Ali, čedo moje, te bujice nikada nisu postale rijeke. Iza njih su ostajali samo tragovi razaranja.

Zapiši, sine moj, zemlja, kao i žena, pripada onome ko u nju sjeme ostavlja, oplodi je i kome rađa. I zapiši, čedo moje ovako: zemlja se ne može, kao žena, oteti i ponijeti sa sobom na put. Ako hoćeš da zemlja ostane tvoja, moraš na njoj biti i ostati.

...................................................

2. Zaveštanje krvi

 

I zapamti, čedo moje, krv i krv čini narod.

Krv je vječna.

Krv novorođenog djeteta stara je hiljade godina. Djetešce je mlado, a krv u njemu je ona stara krv koja je proticala u žilama njegovih predaka još prije hiljade godina.

Ničiju krv ne prolivajte zato što je iz tuđega plemena ili naroda. Ali, čedo moje, ljuto branite krv svoju ibo u njoj jest krv predaka naših.

Nikome ne dajte da lije našu krv zato što je srpska.

Mirom na rat idite i ratom mir činite.Ljubavlju na ljubav idite, ali krvlju krv srpsku branite.

.....................................................

3. Zaveštanje grobova i kostiju

Grobovi, čedo moje, grobovi i kosti čine narod.

Oni koji ne znaju za svoje grobove i kosti nikada neće postati narod. Oni su sličniji vukovima i lisicama, koji ne znaju za svoja groblja.

.....................................................

4. Zaveštanje neba i zvijezda

Ima nešto što se na zemlji ne može, a čovjek i narod ne mogu bez toga, ili ako mogu, čedo moje, to nisu ljudi niti je to narod.

Ima nešto, čedo moje, što se na njivi ne može uzorati, u kovačnici iskovati, u šumi razlistati, ni u snu sniti, ni jezikom izreći, ni mišlju doseći, ni mačem ubiti, ni u priči ispričati.

....................................................

5. Zaveštanje jezika

Čuvajte, čedo moje milo, jezik kao zemlju. Riječ se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša. A šta je narod izgubi li jezik, zemlju, dušu?

Ne uzimajte tuđu riječ u svoja usta. Uzmeš li tuđu riječ, znaj da je nisi osvojio, nego si sebe potuđio. Bolje ti je izgubiti najveći i najtvrđi grad svoje zemlje, nego najmanju i najneznatniju riječ svoga jezika.

Zemlje i države ne osvajaju se samo mačevima nego i jezicima. Znaj da te je neprijatelj onoliko osvojio i pokorio koliko ti je riječi potrao i svojih poturio.

Narod koji izgubi svoje riječi prestaje biti narod.

Zato je čedo moje bolje izgubiti sve bitke i ratove nego izgubiti jezik. Poslije izgubljenog jezika nema naroda.

 

 A jezik, čedo moje, jezik je ta voda, uvijek ista s obje strane brane, koja će kao tiha i moćna sila koja bregove roni opet spojiti narod u jedno otačastvo i jednu državu.

...............................................

6. Zavještanje crkava

Kad čovjek zida kuću ne zida je za sebe, nego za svoju djecu i unučad. Tako nastaje porodica i domaćinstvo.

Kad vladar zida crkvu, ne zida je za sebe, ni za svoje sinove, ni unučad, nego za narod koji će je kroz vjekove pohoditi. Tako se stvara država.

Kuća je ono što ostaje poslije čovjeka.

Crkva je ono što ostaje poslije vladara.

Kuća ostaje djeci, crkva narodu.

Naši daleki potomci prepoznaće nas u Studenici Znaće ko smo i kakvi smo. I, čedo moje, biće ponosni što nas imaju, pouzdano znam da hoće. Ponosiće se što su pleme nemanjićko.

Eto, čedo moje, gradite za danas, gradite za sutra, ali gradite i za vjekove. Kad se gradi za narod, onda to što se gradi mora biti trajno i jako kao sam narod.

.............................................................

 

7. Zaveštanje države

Država i narod nisu isto.

Narod je stariji od države. On je stariji od svega.

Narod je trajniji od države. Postoji prije države i ostaje poslije nje.

Jedan narod može biti u više država, i jedna država može imati više naroda.

Pokrenu se iskonski nagoni mnogih naraštaja i plemena iste krvi i jezika i počnu se okupljati u jednoj državi. Tako se rađa narod. NAROD ROŽDAETSJA!

Bliži se kraj, čedo moje, života mojega, a ja mogu objaviti najradosniju vijest: rađa se veliko čedo moje Srbija!

ROŽDAETSJA SERBIJA!

 

.

8. Zaveštanje vlasti

Kad sam se rodio, imao sam sve, a dobio ime Nemanja, onaj koji ništa nema…

U Srbiji je, čedo moje, bolje biti prosjak nego car.

Svuda je to tako. Umre car, dođe drugi, njega ubije treći, trećega svrgne četvrti, dok petoga ne svrgne šesti i tako ide redom dok je careva i carstva.

Najgore je kad nema ni carstva ni cara, ni kraljevstva ni kralja, ni vlasti ni vladara, nego samo pust i raspušten narod, kakav je naš, spreman da svakoga olako prihvati za cara i gospodara i da ga još lakše zbaci i odreče ga se kao gubavca.

.......................................................................

9. Zaveštanje knjige i pisma

Narod koji nema svoje knjige i svoga pisma, svojih knjigopisaca i svojih knjigoljubaca ne može se nazvati narodom.

Izgovori, čedo moje, našu najveću riječ, izgovori SRB, pa mi reci koliko ti u ušima traje. Tren. Izgovorena riječ traje dok se izgovara, pa nestaje kao dah iz grudi koji ju je proizveo.

Samo napisana riječ ostaje.

Reci AZ, BUKI, VJEDI, GLAGOL, i sve će te riječi odletjeti kao ptice u jatu čim ih izgovoriš. A napiši ih na kamenu, drvetu, na koži jelenjoj ili na trošnome listu papirusa i uvijek ćeš ih naći tu gdje si ih ostavio.

10. Zaveštanje pjesme i svirke

I pjesma, čedo moje, pjesma i svirka čine narod.

Svaka ptica svojim glasom pjeva. I svaki narod ima svoj glas i svoju pjesmu po kojoj se poznaje.

Kad sretneš stranca, ne pitaj nikada ko je i odakle je. Pusti ga da zapjeva ili zasvira i sve će ti se samo kazati. Odmah ćeš znati da li je Bugarin ili Grk, da li je došao iz ravne Ungarije ili iz prekomorskih zemalja. Ako mu jezik ne možeš razaznati, njegovo pjevanje i sviranje uvijek ćeš razumjeti. Gusle i diple, trube i tambure, svirale i citre govore sve jezike svijeta.

Ali kao što ptica nikad ne iznevjeri svoj pjev, tako ni nijedan narod ne može pjevati tuđim glasom i tuđu pjesmu. Šta bi, čedo moje, bilo da slavuj zagrakće, a lastavica zapućpuriče? 

11. Zaveštanje krsne slave

Slavite, čeda moja srpsku krsnu slavu na mnogaja ljeta i u vijekove vjekova.

Znajte da samo mi Srblji krsnu slavu imamo i da se po tome prepoznajemo.

Imajte vazda u svome domu svoga sveca, zastupnika pred Svevišnjim Gospodom Bogom. Neka uvijek u vijekove odjekuje naš slavski pozdrav: Sretna ti krsna slava domaćine.

Ti, Srbine domaćine, o praznicima odlaziš u crkvu svojim svecima i sveštenicima. Na tvoju krsnu slavu tvoji sveci i sveštenici dolaze u tvoj dom, tebi i svima tvojima. Kuća ti tada postaje crkva, tvoj mali Božiji hram, u kome činodejstvuješ kao patrijarh i slaužiš zvanice kao car.

..........................................

12. Zavještanje ikona

Počituj, čedo moje, ikonu i ikonopisca, jako že svjatoje sočinenije i svjatago sočinitelja. U ikoni sve sile nebesne toržestvuju i činodejstvuju. U njima ima Boga svedržitelja neba i zemlje i Matere Božije Putovoditeljnice i Šire od nebes, i arhangela ima, vojevoda angelskih četa, s erafima i heruvima, svih svjatih nebesnika, zemaljskih podvižnika i mučenika.

................................

13. Zaveštanje imena srpskih

Čuvajte, čedo moje, srpska imena. I po njima se naš narod poznaje među drugim narodima. Imena naših otaca i matera, naše braće i sestara i naša rođena imena, Rastko sine, sveta su koliko i ova svetačka koja sada nosimo.

Sveštenici tuđi, i grčki i latinski, rado bi nam tuđinska imena ponadijevali. Rado bi nam zatrijeli svako ime srpsko i svako sjeme srpsko.

Naša vjera jeste hrišćanska, naše hrišćanstvo je pravoslavno, a naše pravoslavlje je srpsko. Tako je i tako će se zvati. To je moja vjera i moje VJERUJU.

Mile Medić 

Napomena: Ne znaju svi ali ovaj divni tekst je delo književnika Mileta Medića. Nije istorijski zapis Svetog SImeona Mirotočivog kako se obično prenosi po forumima i blogovima na internetu.