Заљубљен у Вечност

[АлександраВ]

Мрак већ лагано преузима предност на небу изнад града. После још једног дана на послу пуним свој стан мирисом кафе и излазим на терасу. Поглед се губи у даљини на град испред мене, мој омиљени град, који из мене извлачи најлепше и најгоре особине, буди у мени најлепше и најтеже успомене, уноси радост и продубљава бол. Од тог контраста саздан је читав мој живот. Јака емоција, крајност, никада средина. Осећам умор. Није то физички умор јер ме посао у манастиру испуњава толико да сам по завршетку дана пун енергије као да је дан тек почео. Ово је умор од животних турбуленција током овог лета на измаку, бол због свега изгубљеног и немир због свега што ме чека у наредном периоду. Баш ми је тих дана нешто говорило да нећу да издржим. Онда сам тог дана донео у стан вероватно највреднији поклон који сам икад добио - латицу са гроба свете Ксеније Петербуршке. Стављам је поред иконе коју ми је пар недеља раније другар поклонио, а од суза једва да видим полицу са иконама у соби. Нема шта, морам да издржим!

Света Ксенија ми је већ пар пута спашавала живот. Претходног лета ми можда није спасила живот, али јесте душу. Ко зна до кад би трајао мој рат са Богом, да нисам своју немоћ исплакао испред њене иконе. Спасила ме је од самоубиства, алкохолизма или лудила већ неколико месеци након тога, када сам поново пао под теретом животних околности. Шта је човек кад изгуби смисао? Љуштура која се беспоентно вуче од куће до кладионице, скита по граду и тражи начин да убије тугу пороцима, дружењем, иронијом, утакмицама... А онда је опет засијала њена икона и показала ми начин на који треба да се борим за оног ког сам само мислио да сам изгубио. Показала ми је пут ка правој Љубави од које више никада нисам одступио.

Мој однос према Цркви је однос блудног сина и оца из јеванђелеске приче. Једино што овај блудни син не одлази једном, већ му се то догађало више пута. Сваки пут дочекан је све лепше. Са свих својих скитњи по свету овај блудни син доносио је кући нову, продубљену тугу, тешке приче и судбине других које је упознавао на тим путовањима. Пошто му је сваки пут бивало све теже, отац је сваки пут према њему био све бољи. Овог пута, отац је у својој милости превазишао све досадашње случајеве, а блудни син би морао да да све од себе да му на томе узврати.

Моја одвајања од Цркве била су некад помогнута са стране, а некад сам их режирао сам. Искрено сам патио када ми је нешто раније наговештено да сам непожељан у градској цркви, у коју сам одлазио док сам се још као мали молио Богу да победимо у фудбалу увече. И ко зна шта би било да се те топле августовске ноћи прошлог лета, након што сам се исплакао светој Ксенији и тражио од ње да ми покаже пут јер га сам не видим, нисам срео у граду са једним свештеником ког познајем од раније и питао да у недељу идем са њим на Литургију. Тада, на врхунцу свог животног хаоса, нисам могао ни да претпоставим да ћу годину дана касније, из олтара малог храма свете Петке гледати све своје најдраже људе на Литургији, док дим из кадионице коју сам по свом обичају препунио тамјаном употпуњује херувимску песму.

Нисам могао тада да претпоставим да ће ми наредна година донети нове губитке, какве нисам могао ни да замислим у најцрњим предвиђањима. Паралелно са тим добио сам онај најлепше благодати који блудни син може да добије. И тај налет сам успешно преживео, али последице нису мале, а све веће су шансе да ме прогута туга, која се гомила у мени и изједа као термити из цртаног филма. И ко зна шта би било да ме тог дана није обрадовао поклон који ме подсећа на све и обавезује да се не предам. Тај дан за мене је јасно представљао и најаву нових животних борби. Док се у манастиру захваљујем монахињи која ми је поклонила латицу са гроба свете Ксеније, бодре ме њене речи ''Света Ксенија ће да помогне, само кад јој се искрено молиш. Ја верујем у то!''. Ја то итекако добро знам.

А тог дана, док сам испијао кафу на тераси, као да се сва патња овог света срушила на мене. Обузимала ме неподношљива туга, мој стари познаник и највернија животна пратиља. Тог лета изгубио сам кућу у којој сам одрастао, своју собу у којој су се ноћима окретале грамофонске плоче, која памти више људи него неке аутобуске станице, двориште по коме сам јурцао за лоптом, излаз на реку по којој сам се возио дрвеним сплавом... Тугу појачава и помисао на остатке моје разбијене породице. Бол због онога што су неки од њих постали и слутња да ћу ускоро остати без њих. Туга за особом којој сам посветио живот, коју дуго нисам видео и тек по некад чујем где је и шта јој се дешава. Туга за другарима који мање или више успешно воде своје борбе.

И овог пута благи поглед омиљене светитељке упућује ме на Оног ко је победио сваку патњу и бол. Признајем да волим тугу, јер ме она увек доведе до Њега. Сви моји животни порази само су ме приближавали Њему. Свака искушења појачавала су Љубав. Христос обједињује у себи све оно што сам током живота изгубио. Само када сам са Њим, ја сам сигуран и само са Њим ми не недостаје ништа.

Спадам у људе који се емотивно везују за све, и места и људе. Сваки растанак и губитак падају ми тешко. Не могу да поднесем одвојеност од људи које волим, а места, градови, возови само ми појачавају везаност за људе и догађаје, којих сам у животу имао много. Дуго сам мислио да немам страх ни од чега, а онда сам спознао свој највећи страх. То је страх од растанка, а заправо, када се загребе дубље, то је страх од пролазности. Зато сам тако јако заљубљен у Вечност. Јер она побеђује сваку пролазност. У њој се поново састаје све оно што сам изгубио, она чини да ми ни једна особа није далеко. ''Где свих времена разлике ћуте'', како је то дивно рекао Лаза Костић. Тамо где је Љубав чиста, ненагрижена сујетом, љубомором, где нема патње и плача, где више нема грешака због којих касније тешко испаштамо. А сусрет са Вечношћу једино је Он - Христос. Његова личност победила је сваку разлику. Његова победа светли изнад сваког мог пораза. Са њим губим осећај да немам ништа - јер с Њим имам све. С Њим губим осећај усамљености - јер Он превазилази све људске односе, километре, границе... Његов поглед једина је моја утеха у овом свету, победник над пролазношћу, поновни састанак свих растављених. Нема тог нашег животног пораза који Он неће да исправи, и нема тог губитка коју нам Вечност неће вратити.

Сви смо ми на овом свету скитнице. Питање је само начина и тренутка у коме ћемо то да схватимо. Једино што као скитнице и пролазници можемо је да оставимо другим скитницама боље услове за путовање, које неминовно завршавамо на истом месту. Таква помоћ скитницама које долазе после нас може да буде материјална или духовна. Неки остављају домаћинства својим наследницима, како ови не би ни у чему оскудевали и како би могли да живот проживе часно и поштено, радећи на свом имању, које ће касније оставити онима након себе. Неки остављају духовно наследство, савете и путоказе како проћи кроз овај живот и стићи до циља. Ја нисам добио ни једно ни друго. Зато сада покушавам да исправим грешке оних пре мене, и потрудим се да оставим нешто човечанству. Као професионални губитник., тежња за материјалним би за мене био пораз још пре почетка борбе. Помирио сам се са својом скитничком судбином и у томе видим своју предност. Кроз моја скитања и лутања, имам подршку оне чија су лутања мој водич. Она ми је показала како пораз претворити у победу. Покушаћу да следим њен пример а моје скромне могућности надокнађиваћу бескрајним поверењем у Оног ко је до сад беспрекорно водио мој живот, кад год нисам скретао са Пута. Бити са Христом више није питање мог избора. Он је моја егзистенцијална потреба, живот са Њим је начин мог живота и а поверење у Њега једини гарант мог опстанка.

Смрт свету