Психологија "Интернет препуцавања"

[АлександраВ]

Svi mi imamo manju ili veću tendenciju da gubimo svoje dragoceno vreme u začaranim krugovima rasprava na Internetu, a ovaj tekst može da nam pomogne, jer ćemo shvatiti šta se prilikom toga dešava sa našim mozgovima.

Psihologija uverenja je oblast koja savršeno objašnjava fenomenologiju “Internet prepucavanja”, i evo šta se tu ustvari dešava:

Veliki deo “žučnih rasprava” na Internetu, o politici, braku, ljubavi, jeziku, naciji, je ustvari pokušaj promene nečijih uverenja.

Najprostije rečeno – sa jedne strane imamo osobu ili ljude koje podržavaju jedno uverenje, sa druge strane ljude koji podržavaju drugo uverenje. Cilj svake od tih rasprava je da druga strana promeni svoje uverenje.

E sad, da vas pitam nešto.

Koliko puta u životu na Internetu ste doživeli da se ovo desi?

Koliko puta ste doživeli da u ovim raspravama jedna od “zaraćenih strana” napiše “E, znaš šta, gledam sad ovo što si mi napisao, i da znaš, u pravu si. Tako je kao što ti kažeš“.

Ja lično ovo nisam doživeo apsolutno nikada. A sada, čitajući psihologiju uverenja shvatio sam i zašto.

Dakle, iz iskustva znamo da nisu svi ljudi potpuno zadrti, i kada pričamo sa njima oči u oči, ponekad doživimo da promene svoja uverenja. Mi im iznesemo argumente, i oni promene stav. Ali iz nekog razloga, ti isti ljudi na Internetu neće to nikada uraditi. A evo i zašto:

Postoji jedan sociopsihološki princip koji se zove “očuvanje uverenja u javnosti“, a koji najprostijim jezikom glasi: “Ljudi će mnogo teže promeniti svoja uverenja u javnosti nego nasamo.”

Ljudi menjaju svoja uverenja i to se dešava i “najčvršćima”. Ali u tim trenucima, dok to rade, oni najradije žele da niko ne zna za to, ili bar što manje ljudi. Što više ljudi zna da mi imamo neko uverenje, to se više smanjuju šanse da od tog uverenja ikada odustanemo. Rađeni su razni sociopsihološki eksperimenti koji potvrđuju ovu tvrdnju. U pitanju je čist strah od “blamiranja” u javnosti, i nekako je i logično.

Razmišljajući na ovu temu, zaključio sam da je za ljude promena uverenja jednaka jednom drugom “intimno-stidljivom” činu, kao što je vršenje nužde.

Paralela je više nego dobra – recimo da vam je “prigustilo” i da se nalazite u parku u 5 ujutru i nema žive duše nigde unaokolo, osim jednog penzionera koji tamo negde u daljini hrani golubove. Većina ljudi će bez ikakvih problema da obavi dotičnu radnju bez ikakve dileme. Sad, zamislite, da u tom istom parku sve vrvi od ljudi. Oni prolaze pored vas, gledaju vas, neko od njih vas možda i poznaje. Da li ćete postupiti na isti način?

Ista stvar se dešava na Internetu. Onog momenta kada je neko napisao svoje uverenje na forumu, blogu, gde god, on zna da to potencijalno vidi stotine hiljada ljudi i jako su male šanse da on to svoje uverenje ikada promeni. To bi bilo identično kao da od čoveka tražimo da mokri pored bandere nasred Knez Mihajlove ulice.

Fascinantno je da se ista stvar dešava čak i kada u raspravama učestvuju ljudi pod potpuno lažnim pseudonimima. Toliko je jak ovaj osećaj da ne možemo da mu se odupremo čak ni kada smo potpuno anonimni. Vezano za metaforu o mokrenju, pada mi na pamet odličan primer – sećate se onog javnog WC-a sa providnim staklima u Švajcarskoj (na donjoj slici)? Stakla su napravljena tako da vi možete da vidite sve ljude napolju a oni vas ne mogu. Pa ipak, jako je teško opustiti se u ovom WC-u, i sve i da uspeju da izvrše željenu radnju, većina ljudi oseća nelagodnost skoro kao da su na otvorenom prostoru.

Isto je i sa lažnim pseudonimima. U tim raspravama vi ste možda Paja Patak, Dart Vejder, Agent Molder… ali vaš mozak nije toga svestan, strah od promene uverenja je isti kao da ste potpisani punim imenom i prezimenom sa JMBG-om.

Meni se ovo desilo pre 5-6 godina. Na nekom forumu sam odvalio da je laptop brži od desktop kompjutera, i iako se pojavilo na desetine komentara koji objektivno pobijaju moje uverenje, ja sam se držao svog uverenja do poslednjeg atoma snage i potkrepljivao ga najneverovatnijim dokazima. Gubio sam vreme tražeći po Guglu neke glupe i poluistinite primere u korist svog uverenja, i stavljao sam te linkove na forum ljudima koji su realno imali sto puta bolje argumente. Danas, naravno, priznajem da nisam bio u pravu (hm, jesam li ja to upravo piškio pred svojim čitaocima?)

Kako da koristimo ovo saznanje ubuduće?

Ukoliko zaista želite da osoba promeni uverenje, pošaljite joj privatnu poruku, nemojte je napasti u javnosti. Javni poziv na promenu uverenja je potpuno uzaludan, ma koliko vaši argumenti bili dobri. Isterivanje pravopisne pravde na Internetu o kojoj sam pisao u prethodnom tekstu je odličan primer – čak i kada se radi o očiglednim greškama poput “neznam” ili “samnom”, ljudi će pre umreti nego da u javnosti priznaju grešku. Ako zaista želite da ta osoba nauči da piše, nemojte pokušavati javno da joj ukazujete na grešku!

Ovo ponekad nije lako – treba da se odupremo svojoj sujeti i želji da ispadnemo u javnosti neko ko “zna bolje” – ali, da li vam je cilj da ispadnete faca ili da osoba kojoj pričate promeni svoje uverenje? Niko nije na ovo imun, meni se više puta desilo da sam javno napao nekoga iako sam mogao da pošaljem privatnu poruku.

Ovo saznanje može da se koristi i za manipulaciju ljudima. Kako? Pa, kao što vidite, ukoliko namerno želite da nekog “zacementirate” u nekom uverenju, dovoljno je da ga navedete da iznese to svoje uverenje javno. Istog momenta, šanse da ubuduće promeni to uverenje drastično se smanjuju .

I na kraju, slobodno možete link ka ovom tekstu proslediti na svaki forum, blog, portal, na kome dođe do beskonačnog prepucavanja. Moglo bi da pomogne mnogim talentovanim ljudima koji gube svoje dragoceno vreme u Internet raspravama, umesto da rade nešto pametnije. Hvala.

https://www.istokpavlovic.com/blog/psihologija-internet-prepucavanja/

[Ayla]

Valja ovo pročitati više puta. Pronađemo se na obje strane... 
Hvala