Архимандрит Сава Јањић: Православље и духовност Далеког истока

[Дејан]

Ово је јако важно питање. Пре доласка у манастир гутао сам литературу о Зен будизму и дан данас имам дубоко поштовање према култури коју је овај духовни правац подстицао на Далеком истоку. Међутим, када сам почео да читам о исихазму разумео сам да ми православни имамо много више од тога. Одређене методе чак могу изгледати јако сличне. Например будистичка пракса sati (на енглеском mindfulness) који подразумева неговање активне пажње (сабраностси) на унутрашња и спољашња искуства у садашњем тренутку, чиме се зауставља неконтролисани покрет ума било у правцу размишљања о прошлости или будућности је веома важна у будизму и данас се примењује у разним облицима у борби против стреса и других болести садашњег времена.

Међутим, ми православни имамо ТРЕЗВОУМЉЕ (ΝΗΨΗΣ, нипсис) које подразумева врло сличан однос према реалности али у перспективи живог односа према личном Богу који је утемељен на покајању и плачу (ΠΕΝΘΟΣ, пентос). У трезвоумљу је суштина непрестане молитве, која није само стално понављање имена Исусовог, посебно не као неке мантре која сама по себи има магијско дејство, већ молитве без речи која представља тихо и смирено пребивање ума и срца у сталном присуству Божијем. Лични Бог, покајање, плач, хришћански појам личности човека која је створена по икони Божијој су "менталне конструкције" за будизам којих се човек мора ослободити да би се ослободио патње (dukha). Будизам деконструише појам личности који је суштински важан за нас хришћане јер ми верујемо не само у Бога, већ Бога кога нам је открио сам Син Божији, вечносуштан Оцу, који је постао човек, ходио међу нама, пострадао за нас и васкрсао и у коме имамо вечни живот. Ово су суштинске разлике. Неки римокатолички мистици (као Томас Мертон) пробали су да нађу неку врсту синтезе између Зена и хришћанске мистике, али римокатолички мистицизам је јако далеко од исихазма, иако данас многи римокатолици показују све више интересовања за нашу традицију. Треба имати у виду да исихазам није метода као што су то будистичке методе медитације и он подразумева један целовит преображај човека у православној вери и активном литургијском животу. Само понављање Исусове молитве може да постане својеврсна идолатрија ако није засновано на правилном схватању човековог пада, греха, покајања, обожења које имамо у Христу и ако се практикује ван евхаристијског живота. Може да помогне, као што могу да помогну разне методе, али не спасава по себи. 

Немојте ме погрешно схватити. Нас не спасава правилно исповедање вере само по себи, као што можемо често да чујемо од квази-зилота, већ правилно исповедање вере ОРТОДОКСИЈА мора да буде праћено и ОРТОПРАКСИЈОМ (правилним животом, трудом, подвигом) кроз коју постајемо нова твар у Христу. У нама се обликује лик Христов и једино тако ће Бог у нама препознати лик свога Сина. То је спасење. Крштењем умиремо старом човеку, али без активног преображаја у Христу који подразумева наш труд тј. подвиг, крштење само по себи не делује магијски и нема ефекта без живота у Христу, пре свега евхаристијског. Кључни елемент молитве у православној традицији јесте "плач" који неопходно не подразумева само проливање суза, већ дубоко понирање у тајну пада човековог и вапај Христу из срца које жуди за животом који једино у њему имамо. О томе много лепо говори старац Силуан, који помиње "плач Адамов". Његове речи "држи свој ум у аду и не очајавај" представљају један од најјачих израза исихастичке традиције у Православљу. Ми то можемо интелектуално само донекле разумети, али без непосредног искуства ова тајна се не може заиста разумети срцем тј. целим човековим бићем. Ко је разуме и заживи силом Духа Светога још у овом животу, све остало сматра за "трице и кучине". Царство небеско је у нама, у нашем срцу. Читава књига поука Старца Силуана је написана у благодатном стању молитвеног плача и само читање његових поука делује као духовни лек.

Богу нису потребне наше молитве и наше жртве, наше службе, појање, то све треба нама да бисмо се одвојили од оног пролазног и привременог и заживели у Духу Светоме. Он тражи наше срце да би га испунио својом љубављу, тј. нетварним енергијама које су сам Бог. Тада човек постаје Бог по благодати иако и даље остаје људска личност (ипостас). Молитва која не долази из срца покајног обично је расејана, испуњена сликама и маштањима, док молитва која долази у покајању води истинском духовном препороду. Овде не мислим на покајање као кајање због неких наших сагрешења иако је то важно за покајање, већ покајање као начин живота, начин постојања који нас враћа у аутентични однос са Богом који је Адам имао пре пада. 

 Завршио бих са пар цитата из незаборавног текста о. Василија Гондикакиса (бившег игумана Ивирона, великог и светог старца) "Монашко ткање на чунку живота". Овде ћете наћи многе одговоре на ваша питања: http://www.manastirvavedenje.org/page66.html 

"Православни монах није просто “мистичар”. Он не спада у оне који покушавају да преко неке одређене дијете или технике постигну високи степен самосавладавања и аскетских подвига. Јер сваки људски труд, сам за себе, припада овоме вијеку и као такав је безначајан и неспособан да побиједи смрт, било у монаху билу у брату.
Заиста, тајна православног монаха је тајна васкрслог човјека.
Циљ монаховог живота није да постигне личну сконцентрисаност или напредак, него да буде служитељ тајне спасења, тиме што не живи за себе него за Онога који је за нас умро и васкрсао. И за сву браћу."

Архимандрит Сава Јањић

 

ИЗВОР

View full Странице