Излагање мишљења о неким црквеним питањима

[slovoA]

Питања за разматрање.

Излагање мишљења.docx

[Milan Nikolic]

Цитат

1.       ПРАВОСЛАВНА ХРИШЋАНСКА ЦРКВА – Црква није истинита зато што је православна, већ је православна зато што је истинита.

Фино речено, али још прецизније је рећи да је православље слуга и штит католичанства. Многи то заборављају, поготово јер су римојеретици злоупотребили тај појам за свој назив.

Иначе, питања су наврат нанос, са неким сумњивим тенденцијама. Мени личи да је то писао неко добро пијан.

[Иван Ц.]

Пре сат времена, slovoA рече

Питања за разматрање.

Излагање мишљења.docx 16.97 kB · 8 downloads

Пробајте поставите цео текст, не само овако као фајл. Разумете?

[slovoA]

пре 2 часа, Иван Ц. рече

Пробајте поставите цео текст, не само овако као фајл. Разумете?

Ја сам и мислио да ће тако изаћи, не сналазим се овде набоље. Можда можете ви помоћи?

[Justin Waters]

ИЗЛАГАЊЕ МИШЉЕЊА О НЕКИМ ЦРКВЕНИМ ПИТАЊИМА

 

Данас у свеколиком српству постоје озбиљне заблуде по неким црквеним питањима. Ово излагање мишљења представља смернице и покушај да се те заблуде рашчисте. Текст представља рад два верна сина Цркве и пре свега је подстицај да се та болна питања отворе.

 

1. ПРАВОСЛАВНА ХРИШЋАНСКА ЦРКВА – Црква није истинита зато што је православна, већ је православна зато што је истинита.

2. ПРАВОСЛАВЉЕ – Новоформирана религија, од делова предања које Црква није усвојила, паганских, атавистичких, менталитетних и културолошких натруха, са примесама обреда (ритуала) Православне цркве. Православље је хришћанство без Христа. Религија подложна човеколикости, уместо боголикости. Модерни култ национализма.

3. ПРАВОСЛАВАЦ – припадник протестантске секте зване православље. За верника православне хришћанске Цркве исправан назив је првославни хришћанин. 

4. СВЕТОСАВЉЕ = „НАША ЦРКВА“ – Псевдоцрквени принцип автоуподобљења човека и Бога (Његових светих) у човеколики идентитет и божанство по човековој суштини. Последица тога је мишљење да је Србима свети Сава основао цркву и као самобитни творац има статус оваплоћеног Бога. (Напомена. Видети под тезом православље.)

5. СВЕТОСАВСКИ И ЛАЗАРЕВ ЗАВЕТ – Једино логосно и спасоносно као сауподобљење у Новом завету.

6. ПРЕДАЊЕ И ТРАДИЦИЈА – Мада изгледају као синоними, суштински се разликују. Предање је традиција коју је усвојила Црква.

7. НАША (СРПСКА) ЦРКВА – И пре признања автокефалности Србин је имао начина да се спасава у Цркви, јер се не спасава у автокефалности, већ у парохијској литургији, чија је суштина Свети канон евхаристије, са Светом тајном причешћа.

8. INTERCOMMUNIO (ЗАЈЕДНИЧКА ПРИЧЕСТ СА ИНОСЛАВНИМ) – Православне помесне цркве одлучно одбијају заједничку причест без исповедања Никејско-цариградског символа вере.

9. ЗАЈЕДНИЧКА МОЛИТВА СА ИНОСЛАВНИМ – Потребна и пожељна.

10. ЕКУМЕНИЗАМ (ИКУМЕНА=ВАСЕЉЕНА) – Мисија православног екуменизма са додатком дубоко утемељене црквене пристојности.

11. СТАРИ И НОВИ КАЛЕНДАР – Календар није канонско већ астрономско питање.

12. САБОР ИЛИ ФАНАР – Ауторитет Сабора треба да буде и ауторитет Фанара.

13. ГРЧКО И РУСКО БОГОСЛОВЉЕ – Иако је Црква једна и недељива, бословља се унеколико разликују и тиме једно богословље подупире друго, у циљу постизања пуноте учења Цркве. Некада је руско доминантније, некада грчко.

14. ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ПИСМА – Свето писмо се тумачи следовањем тумачењу Св. Отаца Цркве (свети Атанасије Велики, свети Василије Велики, свети Григорије Богослов, свети Максим Исповедник, свети Теофилакт Бугарски...). Све остало, ван Отаца Цркве, нису тумачења већ само разјашњења (ерминевтика) појединих поглавља Светог писма.

15. ДУХ СИНОВ – Дух исходи од Оца, али Отац је Сину предао Духа у домостроју спасења.

16. СИЛАЗАК ДУХА СВЕТОГ – Икономијска благодат спасења човека и света је заједничко деловање све три ипостаси Божије, али се у Духу Светом, по својствима, идиомима Његове ипостаси, манифестују благодатни дарови спасења.

17. ОТАЦ ПОЗНАЈЕ САМО СИНА СВОГ ЈЕДИНОРОДНОГ – Човек се спасава, тј. усиновљује Оцу, само и једино кроз васкрсло и обожено тело Исуса Христа које је Његово властито, али не и једносушно Њему (Логосу Божијем), односно, људи се спасавају као сателесници Његови и браћа Синова. Без братимљења са Сином и у Сину, у Цркви (Телу Христовом), нема ни усиновљења Оцу.

18. БИБЛИЈСКИ БОГ КАО БОГ ОТКРОВЕЊА, А НЕ ТРАЖИТЕЉСТВА – Не тражи човек Бога, него Бог тражи човека („Адаме, гдје си?“).

19. ПИТАЊЕ ЈЕДАН – Зашто је Адам постао свестан своје наготе тек кад је згрешио?

20. ПИТАЊЕ ДВА – Зашто Богу није била угодна Каинова жртва, већ Авељева?

21. ПИТАЊЕ ТРИ – Чији је Мојсијев закон?

[Justin Waters]

Цитат

САБОР ИЛИ ФАНАР – Ауторитет Сабора треба да буде и ауторитет Фанара.

Šta podrazumjeva ovo? 

[slovoA]

пре 39 минута, Justin Waters рече

Šta podrazumjeva ovo?

Да је ауторитет Сабора над ауторитетом Фанара.

Хвала, за помоћ.

[Млађи Катон]

Moram da kažem da ima dosta zanimljivih tema. 

пре 1 сат, Justin Waters рече

• СВЕТОСАВСКИ И ЛАЗАРЕВ ЗАВЕТ – Једино логосно и спасоносно као сауподобљење у Новом завету.

Voleo bih nešto više da čujem o citiranoj tački. 

[slovoA]

On 22.1.2020. at 1:54, Млађи Катон рече

Voleo bih nešto više da čujem o citiranoj tački.

СВЕТОСАВСКИ И ЛАЗАРЕВ ЗАВЕТ.docx

Оно што је логосно и спасоносно у светосавском завету је предање Светог Саве као предање Цркве. Као што се Свети Сава уподобио Христу, тако је сауподобљење светосавског у Новом завјету то исто уподобљавање Христу. А не традицији и идентитету у односу на нацију, на чему се данас инсистира. (Види догмат исповедања вере св.Саве и проповед на Спасовдан 1221. у Жичи.) Исто вреди за завет Светог кнеза Лазара. Нпр. многи се позивају на светосавље и Лазарев завет, а нису у Цркви. И Цркву мере аршинима човека, а не Бога. Али свети заветници Сава и Лазар су Свети Цркве Божије. Који не исповедају човеколикост, већ боголикост.

Сваки завет може наћи пуноту искључиво у Новом завету, једино спасоносном (Христом Богом!). Све друго су лажни завети и богови лажи, што воде у погибељ. Без Христа, Свети Сава не би ни стао пред народ, нити би верни пратили свога предстојатеља. Логосност није јавно мњење. Да човек ту намеће своје мишљење о вери и заклања Христа. Опет по истом принципу идентитета, односећи се, и према другом, и према својој родној нацији фарисејски: да стоји на вратима Цркве, и не дозвољава верном да се спасе. А сам неће да уђе.

 

Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што сте као окречени гробови, који споља изгледају лијепи, а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте (Мт 23, 27.).

[slovoA]

ИЗЛАГАЊЕ МИШЉЕЊА О НЕКИМ ЦРКВЕНИМ ПИТАЊИМА (други део)

 

1.       НАЦИЈА И ОБОЖЕЊЕ – Србовањем се не задобија Царство Небеско, а исто тако ни расрбљавањем.

2.       ПРЕЦИ И ХРИШЋАНСТВО – У последње време се често може чути да је хришћанство религија наших предака („духови предака“) и да су нас они обавезали да наставимо њиховим путем, што је заблуда. Наши преци су били и хришћани, али и пагани, тако да је то врло недоречена тврдња. Исто тако се и израз отаџбина везује за претке. У хришћанству се, међутим, Тројични Бог назива и „Богом отаца наших“, Авраама, Исака, и Јакова. И то су преци о којима православни катихизис поучава. (Чињеница је да Адам у Божијем Едену није имао претке, а пошто је његово послушање било да принесе природу (отаџбину) Богу Оцу, тако је и мисија наша, као верника, да принесемо нашу отаџбину Оцу небескоме, а не само да је сачувамо за потомке. То је једино спасоносно и једино веродостојно, остало је све лажна метафизика.)

3.       ДОБРО И ЗЛО – Заблуда је да су добро и зло два онтолошка принципа, као што их именују старе паганске религије (Ормузд и Ахриман), као и New age, спекулативне религије. По хришћанском учењу, добро јесте уведено у постојање, али зло не постоји, оно је у домену небића и не постоји у домену творења и деловања Божијег. Зло се појављује, по предању, као одсуство добра, исто као што је тама одсуство светлости.

4.       СВЕШТЕНИ КАНОНИ – За разлику од догмата, који се суштински не могу мењати (али се могу проширивати у циљу свеобухватности или прецизности, као што је у случају са Символом вере) свештени канони су привремени и променљиви и њихова дугорочност зависи од тежине и озбиљности питања на којем канон почива, као и испита времена у којем се проверава. Нпр. епитимијски канони Св. Василија Великог су замењени канонима Св. Јована Посника, канони Сардског помесног сабора (343. г.) су временом нестали и заменили су их канони Другог васељенског сабора у Цариграду 381. године итд.

5.       СЛОБОДА НИЈЕ СВЕТА – Слобода је утиснута у природу чином стварања, а не чином увођења у биће, и она сама по себи није света, већ је услов без кога се не може извршити чин спасења. Једино се правилном употребом слободе (опредељења за добро) човек може усиновити Богу (обожити). То је лични избор, јер је слобода у домену личности. Напомињемо, да израз добро користимо у библијском смислу, као енергију Божју, а не као морални акт (нпр. добар човек и сл.).

6.       БОГ И ДАРВИН – Не прејудицирајући исход сукоба између неких делова Цркве и Дарвинове теорије, морамо приметити да се у поимању вере код одређеног броја свештеника граница те вере утврђује самим помињањем Дарвина. Чак се идентитетски православна вера дефинише непризнавањем Дарвинове теорије, као јединим доказом веродостојности код хришћана. То је уско и круто поимање, што је у колизији с речима Светог писма, иштите; и даће вам се, тражите; и наћи ћете (Мт 7, 7; Лк 11, 9.), и подсећа на време инквизиције у Римокатоличкој цркви, као на неплодоносну и окамењену веру.

7.       ОВАПЛОЋЕЊЕ ИСУСА ХРИСТА У ЕДЕНУ – Код Св. Максима Исповедника појављује се тврдња о могућности оваплоћења Исуса Христа у Едену, и без Адамовог пада у грех. То доказује да се рођење Христа у Витлејему и оваплоћење (очовечење) није десило због наших грехова, већ због немогућности да се тварна природа приопшти Божјој нетварној природи. Предгрешни Адам је могао принети своју природу Оцу само кроз тело Логоса Божијег, без обзира да ли је био грешан, или не. Зато с правом Св. Јован Златоусти говори да пост и причест нису у вези, јер постимо због наших греха, а причешћујемо се због приношења природе Оцу нашем небеском, да би је он обожио и увео у вечни живот.

[Bokisd]

пре 12 минута, slovoA рече

То доказује да се рођење Христа у Витлејему и оваплоћење (очовечење) није десило због наших грехова, већ због немогућности да се тварна природа приопшти Божјој нетварној природи.

Ovo tehnicki nije tacno.

[slovoA]

пре 14 минута, Bokisd рече

Ovo tehnicki nije tacno.

Покајање, и Адамово, и наше, Господ је могао да прими и без оваплоћења, али тиме се не би ријешио проблем приопштавања тварне природе Нетварној.

[Bokisd]

пре 1 минут, slovoA рече

Покајање, и Адамово, и наше, Господ је могао да прими и без оваплоћења, али тиме се не би ријешио проблем приопштавања тварне природе нетварној.

Slazem se, priopstavanje tvarne prirode netvarnoj,.... ali ipak, posle pada i greha prvih ljudi, greh je taj koji stoji kao pregrada izmedju coveka i Boga....i morao je da dodje Hristos da ukloni tu grehovnu pregradu izmedju ljudske prirode i Boga.

U tom smislu, ono gore tehnicki nije tacno,.... ali je tacno da je Hristos omogucio da se nasa priroda priopsti netvarnoj prirodi.

[Bokisd]

пре 38 минута, slovoA рече

3.       ДОБРО И ЗЛО – Заблуда је да су добро и зло два онтолошка принципа, као што их именују старе паганске религије (Ормузд и Ахриман), као и New age, спекулативне религије. По хришћанском учењу, добро јесте уведено у постојање, али зло не постоји, оно је у домену небића и не постоји у домену творења и деловања Божијег. Зло се појављује, по предању, као одсуство добра, исто као што је тама одсуство светлости.

Ovo mi je u principu okey.

[slovoA]

Управо сада, Bokisd рече

greh je taj koji stoji kao pregrada izmedju coveka i Boga

И без гријеха та преграда стоји, као непремостива за човјека (Адама). Једини начин (пут) да се та преграда превазиђе је Ипостас Логоса Божијег и зато Христос и јесте Пут. Али пут у Којем нема гријеха, то су само наши проблеми, а не и истина оваплоћења.