Епископ бачки Иринеј: Светски моћници циљају православље и блага иза Урала

[Milan Nikolic]

Епископ бачки Иринеј: Светски моћници циљају православље и блага иза Урала

29. децембар 2019.

У нашој помесној Српској православној цркви све док на сцену нису ступили комунисти - титоисти, није никада било раскола, каже епископ бачки

НИСАМ сигуран да ли силе које владају светом - или бар верују да владају светом - више нишане православље или силна блага иза Урала, и то не само гас и нафту него и руде, а поготову питку и чисту воду, најважнији и најдрагоценији ресурс будућности. Не знам ни да ли им је стало да униште исламски свет, или да подстичу сукобе и управљају сунитско-шиитским антагонизмима ради владања над изворима нафте и гаса. Ово последње већ отворено говоре: Трамп, изјављује, искрено, без камуфлаже: "Ми контролишемо нафту, запамтите! Ми желимо да je задржимо." Ради се о похлепи гигантских размера.

Овако, у традиционалном божићном интервјуу за недељник "Печат", чије изводе "Новости" преносе, говори Његово преосвештенство епископ бачки Иринеј Буловић. У разговору са Милорадом Вучелићем и Љиљаном Богдановић, промишља и коментарише актуелне догађаје, али и многа питања важна за будућност српског народа.

На констатацију да аналитичари кажу како религија игра водећу улогу у новом хладном рату између Запада и Русије, Његово преосвештенство каже:

- Западу вероватно највише смета снажна веза Цркве са руском војском. Морам да признам да и ми у Србији негујемо присуство Цркве и у војсци и у свим установама од јавнога значаја. Али, у Русији је то много наглашеније: сваки род војске има свога светитеља заштитника и нема касарне без храма и свештеника.

* Минула година била је пуна искушења не само за СПЦ, него и за свеукупно православље. Сведоци смо да се политика поново сурово меша у освештани црквени поредак.

- О томе смо разговарали и уочи прошлог Божића. У међувремену се само разоткрива оно што смо претпостављали или наслућивали, јер протагонисти више не осећају потребу да ишта крију: на отвореној сцени, увек документовано и понеком фотографијом, високи чиновници америчке администрације посећују православне првојерархе и архијереје, срећу се са игуманима древних манастира, и отворено захтевају да се прикључе Цариградској патријаршији у несумњивом кршењу устројства и канонског поретка православне цркве. У томе, бар наизглед и засад, имају извесног успеха: Александријска патријаршија и Грчка црква су признале лажну цркву Украјине. Фанарским архијерејима је и то мало и споро, те на подручју Православне цркве чешких земаља и Словачке, оснивају тобожње удружење грађана које, вероватно, макар у прво време, треба да маркира прави циљ, а то је успостављање паралелне јерархије. Дакле, Кијев није коначни циљ, него тек успутна станица. Али то да једна помесна црква, иако заиста прва по части и рангу, која себе кити називима Васељенска патријаршија или чак Мајка свих цркава, угрожава организам неке од помесних цркава за које тврди да им је Мајка црква, заиста је небивала појава у хришћанској историји. Али, мада небивала, ни ова појава нас не сме обесхрабрити.

* Траје бојазан да ће дух раскола још дуго поживети, чак да ће бити продубљен у православном свету.

- У нашој помесној Српској православној цркви све док на сцену нису ступили комунисти - титоисти, није никада било раскола - никада, за безмало осам векова. И расколе у нашем исељеништву у Америци, Аустралији и Западној Европи, као, уосталом, и раскол у нашим јужним епархијама, на територији која се однедавно зове Северна Македонија, произвеле су комунистичке власти. О томе постоји веродостојна архивска документација. Сада имамо ситуацију да је цариградски патријарх доделио тобожњу аутокефалију расколничким групама, и то против воље Украјинске и Руске православне цркве, чија је Украјина канонска територија. Због свега тога наша Црква је упозорила - и даље упозорава - да нам прети раскол можда тежи од оног између Истока и Запада из 1054. године. Пред свима је избор. Наша светосавска црква је изабрала: ми нисмо против своје Мајке цркве, Цариградске патријаршије, а за Московску патријаршију из разлога словенске солидарности, или пак из интереса (како нас неки неправедно оптужују), него смо за безусловну верност канонском поретку Цркве и њеном учењу, без икаквих и ичијих варијација на тему некаквог "источног папизма". Дакле: не за Москву, а против Цариграда, ни за Цариград, а против Москве!

* Колико је прихватљива иницијатива Јерусалимске патријаршије за свеправославно саветовања око украјинског питања?

- Та иницијатива је буквално богонадахнута и спасоносна. Наша Црква је ту идеју од самог избијања кризе доследно и одлучно заступала. Већина цркава је за њу. Проблем је у томе што цариградски патријарх одбија да сазове такво саветовање, знајући да ће на њему остати у мањини, а неке цркве грчког језика - Јеладска и Кипарска, на пример - не желе да учествују на свеправославном скупу који није сазвао васељенски патријарх као први по рангу међу предстојатељима православних цркава.

Ипак, постоји особено, духовно, благодатно првенство Јерусалима као Мајке свих цркава, једине цркве чији је непосредни оснивач сам Господ Христос, те стога сматрам да јерусалимски патријарх има и морално право и дужност да сазове све православне цркве на саветовање.

* Да ли су у праву они који закључују да Америка покушава да ослаби супарничке цивилизације како би са савезницима успоставила "хиљадугодишњу хегемонију Запада"?

- Сматрам, дакле, да Америка и сав Запад већ поодавно верују у своју цивилизацијску надмоћ над свима и да мисле, како се изразио њихов идеолог Фукујама, да је "крај историје" већ наступио и да ће њихова цивилизацијска и свака друга хегемонија трајати док је света и века.

Тешко народима и културама уколико мисле друкчије! Јер, у том случају ће им једини и незаменљиви модел бити силом наметнут, а њихов аутохтони духовни свет и из њега проистичућа организација друштва и јавног живота биће искорењена или, док се то не оствари, маргинализована и сатанизована. То се већ примењује на муслимански свет и на кинески духовни "пут свиле" у друштву и култури, али и на свет православља, нарочито на руски свет.

* Чини нам се да су верници СПЦ више него икада раније узнемирени због стварне или умишљене неслоге међу нашим владикама. Има ли повода за озбиљну зебњу?

- Велики је проблем то што већина оних који код нас уобличавају јавно мњење, а под њиховим утицајем и многи други, међу којима и један број недовољно обавештених или заведених верника наше Цркве, не праве разлику између стварних чињеница црквеног живота и произведених (читај: исфабрикованих, измишљених, лажних) медијских вести и коментара о црквеном животу. Сама Црква није у том медијском огледалу приказана онаквом каква јесте - а јесте богочовечански организам - него као пирамидално устројена, и то на одређени начин милитаризована, тоталитарна, простор у коме нема слободног изражавања мишљења нити отклона од некакве "генералне линије" или "директиве са врха". Живот Цркве се представља као лоша копија или карикатурални одраз живота појединих политичких странака и невладиних организација.

Дакле: и патријарх Гаврило, и патријарх Герман, чак и патријарх Павле, имали су један број неистомишљеника - па и опонената - у Сабору архијереја, али све дискусије су се завршавале у Сабору, а не у таблоидима. Увек је тражено решење које ће бити најбоље за Цркву. Метод су били дуги разговори све до постизања консензуса. Ако тако није ишло, одлучивало се гласањем. Резултат гласања је био светиња. Њега су се сви држали и никад нико није јавно причао о свом личном неслагању са ставовима и одлукама већине. Тако су, ето, поступали одговорни архипастири Цркве.

* Јавност је пратила ваше полемике са епископом западноамеричким Максимом. Да ли је на проби јединство наше Цркве у Америци?

- Јединство наше Цркве је свагда и свуда на проби, а не само у Америци. Неке исхитрене потезе наших епископа у САД Свети синод је ставио ван снаге. Замисли и предлоге по питању организације наших епархија на америчком континенту размотриће Свети архијерејски сабор и донети коначне одлуке.

* У минулој години било је неколико важних сусрета државног и црквеног врха који су изазвали много јавних и медијских спекулација, а понекад и критичких коментара.

- Једни говоре о "пресудном и наметнутом" утицају политике, у првом реду државне власти, на Цркву, а други о малигном утицају Цркве на државу. Ко ту да буде паметан? Сматрам да је однос Црква - држава у принципу коректан и конструктиван, заснован на њиховој институционалној одвојености и истовременој потреби за сарадњом у областима у којима је она природна и потребна, као што је стање нашег народа свугде где је угрожен, првенствено на КиМ, затим просвета, култура, социјална делатност и слично.

* Српска друштвена и интелектуална елита тема је честих јавних критичких промишљања. Шта недостаје, откуда та слабост наше елите захтевним приликама света у епохалним променама?

- Ми, нажалост, немамо елиту. Имамо само остатке негдашње елите, елитне појединце и неке елитне установе. Наша елита је уништавана - и готово уништена - за време балканских ратова и Првог светског рата, за време Краљевине Југославије, у току Другог светског рата и после њега, све донедавно. Обнова елите у српском народу представља императив наших дана за нашу Цркву и за читаво наше друштво.

Али пошто је, како рекосте, друштвена и културна елита, ма колика и ма каква била, тема критичких промишљања, значи да има ко да промишља. То је, за почетак, више него довољно. Право питање гласи: Ко данас игра улогу елите? Ко су ти изабрани? Да ли су изабрани они који су, стицајем ратних околности, уз туђе станове и куће у центру Београда, на Сењаку и на Дедињу, од својих родитеља и дедова наслеђивали, с колена на колено, уредничка места, катедре на Универзитету и слично? Наследили су и борбу против "српског национализма", заправо против било чега српског, само што су њихови дедови то чинили у име бољшевизма и Коминтерне, очеви у име братства и јединства и социјалистичког самоуправљања, а они, унуци и синови, то чине данас у име демократије и неолиберализма.

Црква православна, поготову зато што је српска, за њих је била и остала црвена марама у арени за кориду.

УЈДУРМА МИЛА ЂУКАНОВИЋА

* Колико је угрожена СПЦ, посебно Митрополија црногорско-приморска?

- Главна опасност није више секта Мираша Дедеића, него претња Мила Ђукановића, човека некрштеног и неверујућег, да ће он "створити" неку нову "црногорску" цркву. Најновија ујдурма г. Ђукановића и његове камариле јесте намера да се озакоњеним безакоњем, упереним само и искључиво против наше Цркве, забрани њено постојање, поништи њено биће и преотму њене светиње и њена имовина. Не обазире се ни на кога и ни на шта - ни на међународно право, ни на став Венецијанске комисије, ни на апеле римског папе, ни на протесте сопствених грађана, ни на извесност да ће насилничким понашањем према СПЦ изазвати још дубље поделе и сукобе у својој земљи. Упркос свему, надам се да ће се зауставити пред зјапећим амбисом.

БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ

* Богословски факултет нашао се, због смене декана, у центру пажње јавности.

- Мислим да је овај излишни проблем већ прошлост. Ван сваке памети је била пропаганда да за Богословски факултет Црква уопште није надлежна и да је он тек један од факултета Београдског универзитета. Ко уопште може да тврди да је теологија могућна мимо Цркве, без Цркве, ван Цркве или, Боже ме сачувај, против Цркве?

 

https://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:838707-Епископ-бачки-Иринеј-Светски-моћници-циљају-православље-и-блага-иза-Урала