Упознајмо монаштво у Раној Цркви

[uomo del Ve.Te.]

Гостопримство:

Верујем да је већина од вас имала прилику да посети неки манастир и да буде дочекана/угошћена на овај или онај начин од стране манастирских житеља (монаха/монахиња). Сигруна сам и то да постоје различита искуства.  

 Египтаско монаштва је познато између осталог и  по томе што је посебну пажњу показивало према својим ближњима. Ава Пимен је говорио својим монасима да требају следити следеће правило: страх према Богу, непрекидна молитва, и чињење добра ближњима.

Неки од монаха су живли изоловано по неприступачним местипа где је тешко било да неко уопште дође до њих. Тако да има примера где су неки проводили велики део живота а да нису никог видели од људи. Други поустињаци који су били на таквим местима где су посетиоци/поклоници ипак могли да дођу, ови монаси су различито поустпали. Неки од монаха нису хтели да комуницирају са посетиоцима, (или можда кроз прозор или кроз затворена врата), молећи се пред Богом непрестано за цели свет и на тај начин чинећи добро. Док је већи део монаштва ипак показивао гостопримство према гостима од који су засигурно већина били ходочаснисци који су долазили због поуке/савета.

Из текстова које имамо (као Apophthegmata Patrum) може се видети на који начин су монаси дочекивали госте.  Када би монах видео да неко долази молио би се Богу пре него ови дођу речима: Господе Исусе Христе сачувај нас од празнословља, оговарања, увреда и испратих их одавде у миру. По доласку гостију, у текстовима се спомиње да је био обичај да се монах и посетиоци заједно помоле Богу пре него што им каже поуку, па чак има и места који кажу да су гостима пране ноге по доласку.

Ова част је указивана јер су монаси видели у гостима/посетиоцима самог Господа Исуса Христа. Једна донекле устаљена пракса је била кад се дође у госте код монаха да гости не почињу први разговор/дискусију него чекају да буду питани. Али исто тако у текстовима има и примера који јасно показују да су и гости некад први почињали разговор представаљајући разлог доласка. Тако да се може извући закључек из овог боље сачекати прво па онда говорити.

Што се тиче посета египтаским монасима често је разглог био поука или молба да се монах моли за некога. Исто тако био је обичај да се посетиоци угосте са храном и монаси су саветовани увек да једу заједно са гостима и да наруше своје правило што се тиче хране. Па чак у случају да монах у истом дану има два пута госте има исто да понови сваки пут, а да по испраћају гостију да се врати на своје молитвено правило и правило што се тиче исхране.

У сваком случају у египаској пустињи посетиоци нису могли очекивати шведски сто од монаха. Монах Касијан  каже (Conf. 5. 11) да су гости имали бити задовољи са оним што се изнесе пред њих и да ништа не траже, и да не одбијају оно што им се нуди за јело. Једино у неким случајевима вино ако би гост одбио да пије – било је прихватљиво.  Али треба рећи нагласити да је постојало правило прво да се нахрани посетилац духовном храном кроз поуке/разговор а потом је долазило у обзир да се једе – ово је била општеприхваћена пракса код пустињака.

Према казивањима у текстовима посетиоци су често долазили у групама али је било и појединачних посета.  Исто тако треба рећи према сведочанствима текстова ако би неко долазио до високих цивилних или црквених људи, монаси нису показивали неку журбу/ужурбаност да их дочекају боље него било кога другог ко није у овом рангу. Постоје многе анеготе кад би неко дошао од виђених угледних госитју.   Према сведочењу монаха Касијана (Sources Chrétiennes 109, p. 445) неки монаси су били саветовани да беже од епископа као што беже од жена. Према правилу, монасима је било забрањено да примају жене у својим келијама.

Исто тако треба рећи, из текстова се може извући закључак,  да су монаси гостољубивије дочекивали паганске свештенике него епископе.  Али опет на другу страну имамо сведочаства да су и епископ примани достојаствено као што је то случај са Св. Атанасијем. Кад је гост одлазио монах је испрађао госта до врата али често би излазио даље да у миру испрати посетиоце. 

Пошто се у египтаској пустињи веома брзо  број монаха  увећао, а и посетилаца, прављене су  организоване гостопримнице  за поклонике/госте. Исто има сведочанстава да су и жене долазиле, као што су познате госпође из ромејске империје Паула (у пратњи Јеронима) као и Меланија (у пратњи Руфина) и одседале у тим гостопримницама.

Толико народе и поздрав.  

[Предраг М]

Лепо би било када би неко написао нешто и о синаитима у Србији. Тема је иначе феноменална и радо ћу је испратити. 

[uomo del Ve.Te.]

Што се тиче синаита у Србији, ево већ је неко писао на ту тему на википедији, иако је википедија чланак је за похвалу, сажет/прегледан,  подкрепљен цитираном литературом. 

Синаити у средњовековној Србији — Википедија, слободна енциклопедија

SR.WIKIPEDIA.ORG

Тренутно, кад стигнем још ћу писати о египатском монаштву, а кад дође на ред хронолошки писаћу и о синајском монаштву .... надам се де ће бити још неко да пише понешто.....сигуран сам да има људи на форуму који су читали студије/текстове вазане конкретно за ову тему како је насловљена на почетку....

Поздрав

[uomo del Ve.Te.]

Укратко неке резлике између кападокијског и египтаског монаштва:

Узима се да је Св. Василије Велики подигао први кеновијски манстир у Кападокији како ми то данас познајемо  око 365 године. Док је на другу страну у египаској пустињи много раније Пахомије саградио први манастир истог типа око 318 год.

Постоји велика сличност између ових манастира што се тиче устројства. У горепоменутом египтаском манстиру било је правило да постоји одређено време за заједничку јутарњу и вечерњу молитву као и рад у току дана који је предвиђен за монахе, а ово исто налазимо и устројству Василијевих манастира у Кападокији, ако и многе друге детаље.

А ово није ни чудо јер Св. Василије (као и Св. Сава-Хландар) пре уређења манастира у Кападокији ишао да се упозна са монаштвом у египтаској пустињи.  Св. Василиј је 357 године посетио Палестину и Египат.

Заједно са Св. Григоријем Богословом Св. Василије се подвизавао у Кападокији од 358 до 359 године, кад је Василије написао мала монашка правила.  У време кад је Василије био епископ из Сирије је дошла група аскета-монаха у Кападокију која је била анархиски насторијена и који су названи Месалијани јер су сматрали да их само непрестана молитва може спасити. Ова аскетска група која се појавила у Кападокији је између осталог омаловажавала брак и јерахију. Али је настојањима Св. Василија ова аскетска групација доведена по контролу Цркве.

Једна од главних разлика у односу на египтаско монаштво је то што је Св. Василије осмислио тако да кападокијско монаштво-манастири да буду у близини насељених места и да се посвети раду, мисиј Цркве, помагању болесних, старих и сиромашних. Градио је болнице, старачке домове и гостопримнице за путнике.

У односу на египаско монаштво које није ценило толико образовање Кападокијци (Василије, Григорије Назијанз. и Григорије Нисијски) били су према истраживањима православних историчара најобразованији људи свог времена. Познавали су изузетно добро филосовију и гричку литературу.  И били су аристократског порекла и изузетно богати. Отац Григорија Богослова је подигао Цркву својим новцем и био епископ у истој.

Родитљи кападокијаца су били права ромејска господа и према тадашњем систему су образовали своју децу да буду оратори и да имају праве аристокраски манире а што се посебно види из списа Григорија Богослова, који је био букавло речено монах аристократа/господин чоек, па чак није био толико наклољен ни Василијвој блажој верзији египаске строге монашке праксе.

Даље што се тиче образовања Кападокијци су учили-студирали код најбољих учитеља свог времена од којих многи  нису били хришћани. Григорије Богослов је учио у Кесарији кападокијској па Кесарији Мартима-палестинској, Александрији, па потом заједно провео је више година на студијама у Атини заједно са Св. Василијем а што он доста пута спомиње својим списима.

Углавном у СПЦ  постоји да се тако изразим најблаже речено један мали неспоразум/сукоб унутар монаштвa тј. код нас у монаштву који су строги сматрају за издајнике (или уписане монахе/монахиње) оне који не проведу цели дан у Цркви, итд... , а опет ови други сматарју ове прве за зилоте.  И ето укратко то је то.

 

 

[uomo del Ve.Te.]

Eво и карта Кападокије, да се има представа о коме простору се говори.

 

[uomo del Ve.Te.]

Ево и ова још детаљнија карта-мапа.

[Bokisd]

пре 29 минута, uomo del Ve.Te. рече

Eво и карта Кападокије, да се има представа о коме простору се говори.

 

Cuvena Kapadokija i spilje i supljine u stenama - kao neke kule i dimnjaci,....koje su sluzile hriscanima da se sakriju od progona. Inace, bas lepo i pregledno si nam predstavio neke osnovne pocetke monastva,...  ....uf, trebalo je za takvo poznavanje procitati dosta knjiga i raznih istorijiskih i crkvenih izvora.

Eto, nesto o monastvu od sv.Ignjatija Brjancaninova iz njegovog cuvenog dela Asketski ogledi :

https://ignjatije.wordpress.com/category/o-monastvu/

(jedan zanimljv deo)

"Mirjanin: Od kada postoji monastvo?

Monah: Od vremena apostola, po tvrdjenju prepodobnog Kasijana.[11] Prepodobni Kasijan, monah cetvrtog veka, pisac koji je, izmedju ostalog, pisao i o monaskim obiteljima Egipta, u kome je monastvo tada posebno procvetalo, covek koji proveo prilicno vremena medju monasima egipatskog Skita i predao kasnijim narastajima tipike i ucenje egipatskih monaha, govori da suu prvim vremenima hriscanstva naziv monaha dobijali izabrani ucenici svetog apostola i jevandjeliste Marka, prvog episkopa Aleksandrije. Oni su se udaljili u najzabacenija prigradska mesta i tamo provodili najuzviseniji zivot po pravilima koja im je jevandjelist predao.[12] U zitiju prepodobne mucenice Evgenije kazuje se da je za vreme vladavine rimskog cara Komoda (Komod je stupio na presto 180. godine posle Hristovog rodjenja) rimski velikas Filip odredjen da upravlja Egiptom. U to vreme u aleksandrijskom predgradju postojao je manastir; o svetom Eliju, episkopu tog vremena, navodi se da je jos u mladosti stupio u monastvo.[13] Judejski istoricar Filon, savremenik apostola, gradjanin Aleksandrije, opisuje zivot terapevta, koji su se udaljili u predgradja Aleksandrije, upravo onakvim kakvim je prepodobni Kasijan prikazao zivot prvih aleksandrijskih monaha i nazvao njihove stanove manastirima.[14] Iz Filonovog opisa ne vidi se da li su terapevti bili hriscani; ali Filon je svetovni pisac, i zato je taj njegov opis povrsan; sem toga, mnogi tada nisu razlikovali hriscanstvo i judejstvo, jer su smatrali da je prvo sekta drugog. U zitiju prepodobnog Antonija Velikog, koje je napisao njegov savremenik sveti Atanasije Veliki, arhiepiskop aleksandrijski, pominje se da su u to vreme, kada je sveti Antonije stupio u monastvo – Antoniju je tada bilo oko 20 godina – egipatski monasi provodili usamljenicki zivot u okolini gradova i sela. Prepodobni Antonije Veliki se prestavio 356. godine posle Hristovog rodjenja, u sto petoj godini zivota.[15] Postoji fakt koji dokazuje da je u Siriji monastvo postojalo od apostolskih vremena. Prepodobnu mucenicu Evdokiju, koja je zivela u sirijskom gradu Iliopolju, za vreme vladavine rimskog cara Trajana, obratio je u hriscanstvo prepodobni German, nastojatelj muskog manastira, u kome je bilo 70 monaha. Evdokija je primila hriscanstvo i stupila u zenski manastir, u kome je bilo 30 monahinja.[16] Trajan je poceo da vlada 96. godine posle Hristovog rodjenja. Poslednjih godina III veka prepodobni Antonije Veliki je postavio temelje pustinozica; krajem prve polovine IV veka prepodobni Pahomije Veliki je osnovao tavenisiotska opstezica u Tivaidskoj pustinji, a prepodobni Makarije Veliki je osnovao obitaliste tihovatelja u divljoj pustinji Skit, blizu Aleksandrije, zbog cega je takav zivot dobio naziv skitski, a manastiri uredjivani za takav zivot dobili su naziv skitovi. Sveti Vasilije Veliki, arhiepiskop Kesarije kapadokijske, koji je ziveo u drugoj polovini IV veka, izucio je monaski zivot medju egipatskim monasima; kada se vratio u svoj rodni grad, Kapadokiju, provodio je tamo, u pustinji, monaski zivot do svog stupanja u sluzenje Crkvi, i napisao pravila za monahe: neka od njih cela Istocna crkva kasnije je prihvatila kao rukovodstvo, a neka kao pouku. Tako se monastvo, koje se prikrivalo u okolini gradova i sela, u IV veku vecim svojim delom premestilo u nenastanjene pustinje. U njima se ono razvilo i razraslo: one su tlo njemu najsvojstvenije. Uostalom, i u gradovima i u okolini gradova manastiri su i ostali i nanovo su podizani. Prepodobni Kasijan je izvestio da je monastvo osnovao sveti jevandjelist Marko, i to u Aleksandriji, a onima koji traze detaljnije podatke o monastvu on prepusta da se obrate crkvenoj istoriji. Ta istorija nije dosla do nas – skoro sve pisane dokumente Egipta unistili su muhamedanci u VII veku; to isto, doduse u manjem obimu, oni su ucinili i u drugim hriscanskim zemljama koje su pokorili."

[uomo del Ve.Te.]

Да тачно је, од апостолског времена је постојала та акскетска димензија-нота код хришћана. Исто тако има примера где су људи у овом периоду не увек из духовних разглога већ због неслагања са управом римских царева по градовима, често због пореза су бежали у пустињу, наравно било је сигурно више који су из духовних разлога ишли у постињу.  Нешто можда слично као и за време турског ропстава на нашим просторима, на пример у Црној Гори и на простору БиХ, где су људи бежали у планине и тешко достпуна места, тако да су турци из турске и потурице живели у равницама и имали најбољу обрадиву земљу, погледајте само где се налазе муслиманска гробља ни једно нећете наћу у планини.

Да се вратим на тему раног монаштва, уопште људи који сe баве науком-истраживањима се слажу да је тешко са сигурношћу рећи кад и где се појављује монаштво типа-облика као што је то од краја трећег и почетком четвртог века. Углавном узима се Египат као полазна тачка, али у исто време или чак раније и у Срији постоји аскетска-монашка традиција. Али све је то у каснијем периоду монашка литература почевши од списа живот св. Антонија па надаље, та литература је касније тако да кажем преплавила прекрила. Тако да историчари узимају са малом дозом несигурности да монаштво какво ми то знамо данас да потиче води корене из египтске пустиње. 

Поздрав народе 

[Биљана, два]

Може ли нека препорука за литературу допунску? И стручну, и поуке...и споредне дисциплине (археочогија, антропологија на пример).

За нас који не можемо бити теолози...

[uomo del Ve.Te.]

Library Genesis

LIBGEN.IS

---

Library Genesis is a scientific community targeting collection of books on natural science disciplines and engineering.

Sci-Hub: removing barriers in the way of science

SCI-HUB.SE

---

The first pirate website in the world to open mass and public access to tens of millions research papers

 

Сестро на овим горе страницама (тренутно највећим базама и најдоступнијим бесплатним базама у историји човечанства) можеш да нађеш књиге/чланке за читање - у вези конкретне теме али и у вези многих других , али зависе опет које језике познајеш?......

[uomo del Ve.Te.]

Одећа и начин одевања египатског монаштва:

Иако није подвижнички конкретно везана за етипатско монаштво треба споменути прво општепознати пример Св. Марије египћанке (344-420) која се подвизавала 47 година у јораднској пустињи, тј. овде треба навести догађај из описа њеног живота кад  је Зосим покушао да успостави контак са створењем које је бежало испред њега у пустињи и пошто је Зосим дао свој огртач да се покрије јер је била нага, она је разговарала са њим.

“Кад ју је неочекивано срео у пустињи, она беше потпуно нага, суха и скоро непрепознатљива као људско биће. Испрва, она се уплаши, а затим га осови по имену и затражи му огртач да се покрије да би му испричала свој живот.”  Охридски Пролог

Ово није био јединствен случај у аскетској-подивжничкој пркаси ране Цркве, има исто тако примера и код египтаских пустињака-анахорета који нису имали на себи у опште одећу.  Тако се спомиње у списима пример једног епископа који је више од четрдесет година окајавао грех апостасије у пуситњи и само његова дуга коса у брада су га покривали.

У сваком случају овакви примери нису многобројни и претежни. Одећа првих пустињака је била веома једноставна а вероватно по узору Св. прорка Илије као и Св. Јована Крститеља

На пример у спису о животу Св. Антонија (а који је служио као главни аскетски узор многима прво на Истоку а касније и на Западу) дакле у житију Св. Антонија се каже да га нико никад није видео нага.  Исто тако   у монашком правилу египаског Св. Пахомија скреће се посебна пажња и упозорава се на то да се не види нечија нагота у монашкој заједници.

Како код пустињака тако и код кеновијског монаштва кожа животиња је кориштана често као одећа. Старац Памбо је говорио да монах треба да носи такву одећу да кад је монах остави за три дана негде и да је нико не узме, тј. да кад се врати после три дана и ако то нико није узео да је то онда то.

Како данас а тако и у време аскета вода је била у етипатској пустињи веома драгаоцена и ташко доступна/далеко -- кад је у питању лична хигијена-купање или прање одевних предмета.

Јероним  описјући живот пустињака Илариона каже за њега да је мењао то што је носио (а што је било налик врећи или нешто као туника ) само кад је то што је носио било у стању распада и још каже да никада није прао одевни предмет. Као и то да је Иларион наследио од Св. Антонија једну кожну хаљину-тунику. На другу страну Св. Атанасије каже за Св. Антоније да је толико био срог да се чак никада није купао и да је ноге стављао у воду ако је због потребе то баш морао, као и то да је отприлике само једном опрао хаљину од коже коју је носио цео живот (Vita S. Antoni 46,47).

Оваква аскетска пракса за изузетно богате Кападокијце аристократксог порекла је била престрога.

Што се тиче монашке одеће какву ми то данас познајемо тј. мантија ситуација је оваква:

Текст који говори како је Павле Прости дошао код Св. Антонија као искушеник, текст не спомиње да је Св. Антоније дао Павлу неку посебну монашку одећу.  Док средином четвтог века имамо сведочанство код Макарија Египатског у Скиту да су подвижници имали монашке каише као и капе/капуљаче нешто слично као  што то данас имају велико-схимици у Православној Цркви, као и велик број свештенослужитеља у Копској Цркви.  Даље имамо пример кад је исти Макарије Египатски ишао у Тебаиду да посети монахе на томе месту, каже се да је променио одећу да га не би препознали. Даље око 375 спомиње се Порфирије који је отишао у Скитску пустињу где му је додељена монашка одећа.  Ова одећа је била кратких рукава и према сведочанству Касијана била је сачињена од лана.  Исто тако још пре овога Пахомије египатски је после три месеца искушеништва добио монашку одећу од свог духовног учитља Паламона.

Текст не спомиње монашење нити заклетву како ми то данас познајемо. Сведочанство каже само кад је старац  (Паламон) видео подвижничку посвећеност Пахомија египтаског, он је узео његову одећу и каиш и ставио на олатар, даље текст сведочи да су провели целу ноћ у молитви и у саму зору Паламон је доделио монашку одећу и каиш да их искушеник обуче.

Дакле у ово време није било монашења како ми то данас познајемо са свим ставкама из монашке заклетве.  Исто тако треба рећи, за Кападокијце монаштво је било више ствар унутрашњег насторјење човека него спољшних цремонијалних детаља и места. (De Vita Sua, PG 37. 1050)

Што се тиче монашке одеће исто тако треба споменути да Евагрије у своме спису  Praktikos детаљно описује символично значење монашке одеће.

Кад се сва текстуална сведочанства сагледају сигурно  је да је већ крајем петог века постојало неко монашко одело које је био искључиво везано за аскете-монахе, и са овим су били препознатљиви где год да су ишли, и ова пракса је била раширена код целог египатског монаштва. 

Исто тако треба рећи да је монашка одећа давана искушенику од стране старца-учитеља. Има примера где је одузимана монашка одећа од монаха ако би се показало да нису достојни, тј. ако би неко био истеран из монашке заједнице-египатаске пустиње морао је да врати монашку одећу.  

Што се тиче боје одеће, имамо сведочанства да је монашка одећа била природне беле-окер боје какву има лан као природни материјал, дакле то није било црне боје као што то данас претежно мантије изгледају.

Толико народе за сад, ако Бог да писаћу још...

Поздрав

 

 

[uomo del Ve.Te.]

Ево и једна општа карта-мапа скоро целог простора где се монаштво појавило.

[uomo del Ve.Te.]

Неки детаљи везани за рано Сиријско монаштво:

Градови у Сирији: Антиохија, Дамаск, Палмира, Алепо... имали су већу или мању улогу у раном Хришћанству, а и у каснијем периоду. Једно је сигурно да је Антиохија одувек имала посебно мјесто у Раном Хришћанству као и у каснијим доктринарним расправама.

У Антохији Хришћани су први пут названи ти именом....потом треба споменути вежаност и везаност Св. Ап. Петра, Св. Игњатија Богоносца, Теофила, Серапиона, као и других личности.... које су везане за простор Сирије.  Антохија је виђена као  једна од четири велике Цркве-Патријаришије, Никејски сабор је нагласио посебан значај-статус Цркве у Антиохији.

Узимајућу у обзир одређене детаље један број историчара сматра да је првобитни облик Хришћанског аскетизма-монаштва постојао у Срији, ако не још раније него у Етипатској пустињи онда се појавио негде у исто време на обе локације.

На простору Сирије су се развиле различите подвижничке праксе. Тако на пример једна од тих групација је сматрала да сви Хришћани морају бити безбрачни/целибатни. Ова групација се уздржавала од вина и меса, сматрала себе да припада посебној такозваној групи “ Синова Завета  “ од осталих обичних Хришћана који не следе ову праксу.

Теодор Кирски у својој историји говори о различитој аскетској пракси и каже како се неки подвизавају у заједници  други пуситњачки, једни живе у шаторима други у колибама а неки у пећинама. Многи немају ништа од овог него се подвизавају на отвореном трпећи и сунаце, кишу и невреме. Даље једни беже од сваке комуникације док други подвижници су спремни да разговарају са било ким. Углавном мање-више строгоћа подвижништва је била као и Египатској пустињи

Једна од осебности подвижника у Срији су били столпници тј. аскете који су се подвизавали на високим  равним стенама где је било изузетно мало простора и тако су првоодили године подвизавајући се у екстремним времнским условима, киши јаком сунцу....један од познатих аскета овог облика је Св. Симеон Столпник (рођен око 380/390 год). Каже се да је два пута дневно проповедао са столпа онима који су му долазили.  По његовом упокојењу 459 год. његово тело је донесено у Антиохију.

Овај облик подвижништва није у потпуности био одобраван од Цркве али био је сензационалистики и имао у себи метод како да допре до људи са Јеванђелском поруком.  Овакво нешто је било неспојиво са Кападокиским схавањем монаштва. Богослов Кападокијски говори о Сиријским монасима који спавају на голој земљи, носе металне окове на ногама, посте двадесет дана заједно и моле се заједно на киши, ветру и снегу....  Али треба рећи да ова појава-пракса није била ваома распрострањена ни међу подвижницима Сирије.

Сиријски монаси-подвижници као и Кападокијци више су били укључени у Црквене ствари- Црквени клирикални живот него што је то случај са Египаским монаштвом. Имамо један број Сиријских подивжника који су постали епископи. Поред овога треба рећи Сиријско и Кападокијско монаштво има сличност што се тиче мисионарског и социјалног рада, подизања болинаца, гостоприминца и помоћи болесним, немоћнима...

Толико за сад и поздрав за све вас без изузетка какви год да сте.

 

 

[uomo del Ve.Te.]

Ево и проширена карта-мапа Сирије (са Месопотамијом) где се поред Антиохије види позиција Низибиса, родног места Св. Јефрема Сирина (рођен око 305 г.) као и Едесе где је служио Цркви. А ова места су исто била значајна-позната у раној Цркви што се тиче подвижништва. 

Па ако неког занима нек погледа, чисто да се има представа где се шта налази.

Поздрав и да сте ми сви живи и здрави у ово празничне дане. 

[uomo del Ve.Te.]

Послушност у Раној Цркви:

У Православној Цркви питања слободе и послушности јесу од огромне важности а чији одговори и спровођење у пракси може да има катастрофалне последице ако људи нису разборити у својим судовима. Да би човек имао правилно схватање послушности и слободе мора да буде упознат са Старим и Новим Заветом као и текстовима Отаца Ране Цркве.

Неки прелиминарни детаљи:

Обично кад се спомене византијски цар Јустинијан прва асоцијацаија је велелепни храм Св. Софије. Али мали број православних Хришћана зна да је почетак краја раног исконског почетног монаштва да се управо догодио у време владавине Јустинијана. О чему се овде ради? Ради се о томе да је овај византијски цар уводећи царске-државне законе на један тактички начин уобилчио монаштво у целој империји, и које је тад задобило може се рећи контуре и облик како га ми данас мање или више познајемо. 

Аскетско настројење је одувек постојало у раној Цркви али почетно пустињско подвижништво је према већини историчара долазило из лаичког сталежа. И ова појава је била изван јуристикције Ране Цркве. На пример већина пустињака-аскета у Египту је била из земљорадничких породица.

Али услед повећања броја монаштва као и доктринарних спорова имамо ситуацију где две појаве-промене узимају маха: 

А.) прва је да долази до постепеног прелаза да Црквом управљају све више клирици из монаштва

Б.) и другу појаву где монаштво од почетног еремитског обилка полако прелази скоро у потпуности на киновиски обилик монашатва –као и то да монаси узимају све више и више учешћа у докринарним расправама. И да овај нови модел тј. монаштво има велику улогу у ширењу хришћанства. Долазак монаштва на сецену представља једну новину која се у великој мери одражава у свим сферама како Црквеног тако и државаног живота.

Заправо може се рећи да је и пре Јустинијана на неки начин донекле дошло до уобичавања раних разноразних аскетских настројења-пракси, тј. схватања монаштва а о чему сам раније већ писао.

Исто тако већ сам то споменуо у неком од претходних текстова први киновијски манстир је подигнут-организован од Пахомија египтаског 318/320. Овај аскета је имао војничкo искуства иза себе (јер је био војник) и све је то на неки начин пренио у организацију манстира тј. тачно кад шта иде а по узору на војничку дисциплину римских легионара. Ово је било прво уобличавање пустињског подвижништва у форуму киновије.  

Даље исто тако сам споменуо у неком од ранијих текстова да је Св. Василије Велики имао проблем са аскетама који су дошли са истока из правца Сирије у Кападокију и правили проблеме Црквеној јерархији, али је Св. Василије нашао начина како да артикулише ову појаву. Исто сабор у Гангри 340 је осудио одређене девијантне појаве код аскета.

Даље треба споменути каноне са Халкидонског сабора 451 где се монаштво начелно ставља под јурусдикцију Црквене јерархије.  Да би потом Јустинијан са државним законима до танчина регулисао скоро сваку појединост монашког живота.

Овде се ради исто о томе да је постојала донекле разноврсна монашка пракса у Визнатиској империји и пототово за време Оригенистичких спорова у Византији дошло је до великих турбуленција.

Тако да је цар Јустинијан морао да изабере једно од два зла:  или да остави монаштво на миру и да чека непредвиђене ситуације овог или оног типа,  или да стриктним државним законима регулише сваку појединост монашког живота скоро до бруталности.

 Јустинијан је био вешт чоек' дипломата-политичар и знао је то да умота и да све представи на дипломатски  начин и увек је настојао да се надовеже на Црквене одлуке-каноне, а у многим стварима је био још строжији и додавао детаље које уопште раније нису постојали.

Практично државним Јустинијаниовим новелама-законима дата је Епископима апсолутна и коначна безусловно-неупитна власт над манстирима, игуманима и монаштвом, и они (епископи) су имали да надгледају да се над овима примењују како Црквени тако и државни прописи.

Друго је питање колико је ово било добро за Цркву кроз историју као и данас. Ово је питања о коме ћу ако Бог да кад стигнем писати. Дакле реди се о томе да се узме у обзир шта каже о питању слободе и  послушности Стари и Нови Завет као и текстови отаца Ране Цркве и на другу страну шта је ово то, што ми имамо данас у Црквеној пракси тј. Црквеном животу....

Даље кад стигнем конкретно ћу писати о схватању послушноси код Кападокијаца, Синаита и Египатског монштва

Као што рекох настави ће се, па кога занима ова тема нек чита.

Поздрав за све људе добре воље.