Ф. М. Достојевски

[Милошшш]

Ф.М.Достојевски
ИЗ БЕЛЕЖНИЦЕ ЈЕДАНАЕСТЕ*** 1880 - 1881.

"Ниткови су ме изазивали због моје непросвећене и назадњачке вере у Бога . Ти глупани нису могли ни да сањају о таквој снази одрицања Бога каква се налази у мом Инквизитору и у поглављу које му претходи и коме као одговор служи читав роман. Не верујем ја као будала (фанатик) у Бога. И такви су хтели мене да уче и подсмевали су се мојој заосталости! Њихова глупа природа није могла ни да сања о таквој снази одрицања какву сам показао ја. Зар они мене да уче!"

[Božena]

Патријарх Кирил позвао писце да се угледају на Достојевског

RS.RBTH.COM

---

Патријарх московски и све Русије Кирил позвао је руске писце да приказују моралне проблеме савременог друштва са прецизношћу с каквом је то чинио Фјодор Достојевски. „Данас су нам потребна...

 

[Božena]

 

[Božena]

[JESSY]

Бесмртан сам. Моја бесмртност је нужна једном чињеницом да Бог неће хтети да заувек угаси пламен љубави који се запалио за Њега у мом срцу.

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

iz "Piščevih zapisa" 

: "Po mom unutrašnjem ubeđenju, Rusija neće imati takvih mrzilaca, klevetnika, pa čak i neprijatelja, kao što će biti ta slovenska plemena, čim ih Rusija oslobodi, a Evropa pristane da ih primi za oslobođene. Sem toga počeće o Turcima da govore sa većim poštovanjem nego o Rusiji... Rusija treba ozbiljno da se pripremi za to da će svi ti oslobođeni Sloveni sa zanosom pojuriti u Evropu, zaraziće se do gubljenja svoje ličnosti evropskim formama... Između sebe te zemljice će se večito svađati, večito jedna drugoj zavideti i jedne protiv druge intrigirati. Razume se, u trenutku nekog ozbiljnijeg zla svi oni će se Rusima obraćati za pomoć..."

[Phoebe]

 

 

"Ima knjiga koje su pisali normalni pisci poput Turgenjeva, Tolstoja, pa čak i Mark Tvena, da ne govorim o velikom Geteu...To su ljudi koji su imali filozofiju, dar pisanja, komoditet za rad.  A bili su patnici koje su gonile strasti ili, što bi se reklo arhaičnim crkvenim jezikom, demoni. Ti su ljudi veliki mučenici. Dostojevski je jedan takav. Dostojevskog ne treba da čitaju normalni ljudi kojima sve ide olako. Dostojevskog treba da čitaju ljudi koji se muče iznutra, koji imaju teške misli, traume, koji imaju muku života, bolesti. Dostojevskog treba da čitaju ljudi koji su znatiželjni,... previše znatiželjni, koji hoće da shvate istinu. E, ti treba da čitaju Dostojevskog! Dostojevskog normalan čovek koji, eto, radi svoj posao, dođe kući, jede, vodi ljubav, živi - što bi se reklo, ima krov nad glavom, auto... Šta će njemu Dostojevski?  Dostojevskog treba da čita neko ko ima crne misli, koji je u nekoj depresiji, koga je uzjašio neki problem. Dostojevski nije za svakoga."

 

prota Milorad Golijan

[Božena]

 

ПОВОДОМ 200 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА Ф. М. ДОСТОЈЕВСКОГ: ОДЛОМЦИ ИЗ "ДНЕВНИКА ПИСЦА"

Шта је Достојевски писао о Србима?

Пише: ФЈОДОР МИХАЈЛОВИЧ ДОСТОЈЕВСКИ

Четвртак, 11. нов 2021, 18:00 -> 18:22

Ја сам добијао писма из Србије, и разговарао сам с људима који су долазили отуда, и посебно сам запамтио писмо једног младог Руса који је тамо и остао, који с усхићењем пише о Србима, али који негодује зато што у Русији има људи који мисле да су Срби кукавице и егоисти. Овај одушевљени руски емигрант чак налази и оправдање за оно добровољно сакаћење које су српски војници вршили над собом док су били у јединицама Черњајева и Новоселова: то је, видите, до те мере народ нежна срца, тај народ воли своју "кућу" где је свако оставио супругу, децу, сестре и браћу, оца и мајку, вереницу, коња и пса, да свако од њих оставља све, сакати себе, одсеца своје прсте само да би био неспособан за службу, само да се што пре врати своме милом гнезду!

 

Ф. М. Достојевски 1876.

Године 1875, Херцеговачким устанком и низом других побуна против отоманске власти на Балкану отвара се тзв. Велика источна криза а у фокус европске јавности доспева судбина хришћанског становништва на отоманском Балкану. У Русији се тада јавља добровољачки покрет и почетком Првог српско-турског рата 1876. хиљаде руских добровољаца предвођених генералом Черњајевим долазе у Србију, о чему говори текст Алексеја Тимофејева „Руски генерал у српској војсци: Михаил Черњајев и 4.303 руска добровољца", објављен на порталу ОКО магазина. Међу интелектуалцима који су подржали генерала Черњајева и словенску борбу против османског угњетавања био је и Фјодор Михајлович Достојевски, о чему је писао у свом „Дневику писца". Из  „Дневника писца" за 1876. и 1877. објављујемо одломке у којима писац говори о Источном питању, односу Русије према балканским Словенима, о Србима и генералу Черњајеву.

1876  

ИСТОЧНО ПИТАЊЕ

Источно питање! Ко од нас у току овог месеца није проживео много необичних узбуђења, колико је само било нагађања и расправе по новинама! И колико збрке у неким главама, колико цинизма у неким судовима, колико искреног узбуђења у неким срцима - како је само колала крв у жилама неких људи! Једно је тачно: немамо се чега плашити, иако је било много оних који су претили страхом. Тешко је и замислити да би у Русији могло да буде много кукавица. Има у нас кукавица с предумишљајем, то је истина, али они су се, изгледа, преварили у времену; сада је чак и њима касно да буду кукавице, и не иде им у рачун: успеха неће имати. Но, и кукавице с предумишљајем, наравно, знају границе своје моћи, неће ни они сада захтевати да се Русија нечасно понаша, као што је у стара времена цар Иван Васиљевич Грозни, шаљући изасланство Стефану Баторију због преговора, говорио својим посланицима: нека поднесу, ако је потребно, и батине, само нека мир издејствују. Речју, јавно мњење се, изгледа, већ формирало, и оно није спремно ни на какве батине у име мира.  

Српски кнез Милан и црногорски кнез Никола, уздајући се у Бога и у своје право, кренули су против султана, и кад се ови редови буду читали у новинама - биће позната, може бити, и нека вест о сукобу, о некој значајнијој бици. Ствари ће сада кренути брже. Колебљивост и спорост великих држава, дипломатска врдања Енглеске која је одбила да прихвати резолуције берлинских конференција, затим револуција која је одједном букнула у Константинопољу - праћена бесом муслиманског фанатизма - и, на крају, малтретирање шездесет хиљада мирољубивих Бугара - стараца, жене и деце од стране башибозлука и Черкеза - све је то одједном разбуктало и покренуло рат.

Српске војсковође у Српско-турском рату 1876, илустрација из "Србадије"

Словени имају велике наде. Они располажу, ако урачунају све њихове снаге, заједно око сто педесет хиљада војника, од чега три четвртине регуларне војске. Но, што је најважније, они имају духа: они иду у борбу верујући у своје право, уверени у своју победу, док у Турака, без обзира на њихов фанатизам, влада велики хаос, пометња, и неће бити ништа чудно ако се тај хаос и та пометња већ у првим сукобима претворе у панични страх. Изгледа да се може већ тврдити да ће Словени сигурно победити, само ако не буде мешања од стране Европе. Одлучено је, као што се зна, да се Европа не меша, али тешко је рећи може ли у садашњој европској политици нешто да буде чврсто и сигурно. С обзиром на овај велики проблем који се отворио, сви некако одлажу последњу одлуку, сви нешто чекају.

Чује се, међутим, да савез трију источних држава траје, настављају се и личне везе тројице владара, тако да је немешање у послове Словена с те стране засад. сигурно. Усамљена Енглеска тражи савезнике: хоће ли их наћи, то је питање. Ако и нађе неког савезника, то, изгледа, неће бити Француска. Речју, цела ће Европа посматрати борбу хришћана и султана, не мешајући се у све то; но... засад само, до прве прилике... до поделе наслеђа. Али, хоће ли бити могућно то наслеђе? И још, хоће ли уопште бити некаквог наслеђа?

Ако Бог подари Словенима успеха, до које границе ће тај успех допустити Европа? Хоће ли она дозволити да се с постеље обори потпуно болестан човек? Ово последње је веома тешко замислити. Неће ли, напротив, поново, после новог и победничког конзилијума, одлучити да га опет лече? Тако се може десити да напори Словена, чак и у случају веома великих успеха, буду награђени само безначајним палијативима.

Србија је изашла на бојно поље уздајући се у своју моћ али, разуме се, она зна да њена судбина коначно зависи, и у целини, од Русије, она зна да само Русија може да је сачува од пропасти у случају велике невоље - она зна да ће јој Русија својим огромним утицајем помоћи, у случају успеха, да сачува максимум добитка. Она све то зна и нада се у Русију, али зна, такође, и то да Европа сад гледа на Русију с притајеним неповерењем, зна да је ситуација у вези с Русијом забрињавајућа. Речју, све је још пред нама, но како ће, међутим, поступити Русија?

Је ли то уопште питање? За сваког Руса, то не може да буде и не би требало да буде питање. Русија ће поступити часно - то је цео одговор на питање. Нека у Енглеској први министар фалсификује истину пред парламентом, из политичких мотива, нека само званично тврди да је истребљење шездесет хиљада Бугара дело Словена исламске вере, а не башибозлука и Черкеза, нека му цео парламент то верује због политичких мотива, и нека му ћутке одобри такву лаж - у Русији ништа слично не може и не би требало да се догоди.

Неки ће рећи: може ли Русија у сваком случају да иде јавно против својих интереса? Али, у чему су ти интереси, та корист Русије? Корист по Русију се налази баш у томе што би требало да пође, ако је потребно, и отворено против онога што је њена корист, она би требало да буде спремна на жртву - само да праведност буде очувана. Русија не сме да изневери велику идеју коју су јој завештали векови, и коју је она неуморно следила све до данас. Та идеја садржи, између осталог, и идеју о општем јединству Словена, али то јединство не сме да буде освајање и насиље, него служење човечанству.

Кнез Милан Обреновић полази у рат, 1876. година

И када је то Русија, и да ли често, поступала у политици у интересу своје непосредне користи? Није ли она некористољубиво служила, у току целог петроградског периода своје историје, најчешће туђим интересима, што би требало да задиви Европу кад би она само могла да погледа јасније, а не овако како сада чини - с неповерењем, мржњом, и подозриво. Но, нико у Европи не верује у некористољубивост, не само у руску некористољубивост - сви су пре спремни да поверују у лукавство или у глупост. Али, ми немамо због чега да се плашимо њихових приговора: у том храбром некористољубљу Русије налази се сва њена моћ, њена личност, да и тако кажемо, ту је будућност руске мисије. За жаљење је само то што је та моћ покаткад усмеравана у погрешном правцу.  

НЕОБИЧНО ЛЕТО ЗА РУСИЈУ

(...) У новинама готово сви изражавају симпатије према Србима и Црногорцима који су кренули у борбу за ослобођење своје браће, а у друштву, па чак и у народу се грозничаво прати сваки успех њиховог оружја. Али, Словенима је потребна помоћ. Стигле су и вести, и изгледа да су потпуно тачне, према којима Турцима - иако тајно - веома активно помажу Аустријанци и Енглези. Уосталом, помоћ се даје готово отворено. Помажу их новцем, оружјем, опремом и људством. У турској војсци има много страних официра. Огромна енглеска флота стоји усидрена поред Константинопоља... због политичких прилика или, тачније, за сваки случај. Аустрија је већ спремила велику армију - такође за сваки случај.

Аустријска штампа је бесна због побуњених Срба, кипи од беса и против Русије. Ваља имати на уму да Европа сада, у овом тренутку, гледа на Словене равнодушно само због тога, наравно, што су и Руси - Словени. Иначе, не би се аустријске новине толико плашиле Срба чија је војна моћ ништавна у односу на аустријску силу, не би их она поредила с Пијемонтом...

И због тога руско друштво ваља опет да да помоћ Словенима - разуме се, макар у новцу и неким другим потребама. Генерал Черњајев је већ јавио у Петроград да је санитетска опремљеност целе српске војске необично лоша: нема лекара, нема лекова, слабо се негују рањеници. У Москви је Словенски комитет упутио енергичан апел целој Русији за прикупљање помоћи нашој побуњеној браћи, и присустовао је, у пуном саставу, уз учешће мноштва народа, свечаном молепствију у храму Српскога подворја - молитвама да Бог подари победу српском и црногорском оружју. У Петрограду новине почињу да доносе адресе оних који већ шаљу помоћ и дарове. Тај се покрет, како се види, шири без обзира на тако звану "мртву летњу сезону". Но, сезона је само у Петрограду мртва.

(...) Руски официри одлазе у Србију и тамо остављају своје кости. Одлазак руских официра и некадашњих руских војника у армију Черњајева је све већи и наставља се све више. Неки могу да кажу: "То су изгубљени људи који код куће немају шта да раде, они одлазе да би некуда ишли, то су каријеристи и авантуристи". Али, ти "авантуристи" (према многим и тачним подацима) не добијају никакве новчане бенефиције, у већини случајева су чак једва имали средстава да допутују, многи од њих који су још у активној служби су чак изгубили, привремено додуше, доста времена, нису на време отишли у оставку. Но - не знам ко су све ти људи; међутим, шта ми чујемо и читамо о њима?

Они гину на десетине у бојевима, и врше своју дужност јунака, на њих већ почиње чврсто да се наслања млада војска побуњених Словена, коју је створио Черњајев. Они проносе славу руског имена по Европи, и својом крвљу нас зближавају с браћом. Та јуначки проливена крв неће бити заборављена, њу ће сви запамтити. Не, то нису авантуристи: то су људи који свесно почињу нову епоху. То су пионири руске политичке идеје, руских тежњи и руске воље које они оличавају пред Европом.

Дошла је до изражаја још једна руска личност, она се наметнула строго, мимо, и чак некако величанствено - то је генерал Черњајев. Војне операције су се досад одвијале с промењивом срећом, али у целини - досад је још предност на његовој страни. Он је створио армију у Србији, показао је строг, одважан и непоколебљив карактер. Осим тога, полазећи у Србију, он је ризиковао целокупну своју војничку славу коју је већ био стекао у Русији, па према томе ризиковао је и своју будућност.

У Србији је он, као што је тек недавно постало познато, пристао само да прихвати команду над неким јединицама, и тек недавно је био именован и потврђен у звању главнокомандујућег. Армија с којом је он наступио састојала се од добровољаца, младих регрута који дотад нису видели пушку, од мирних становника који су дошли - оставивши своју ралицу. Ризик је био огроман, успех сумњив: то је била истинска жртва за велики циљ. Створивши армију, обучивши је, усмеривши је према могућностима, генерал Черњајев је почео да оперише храбрије и одлучније. Пошло му је за руком да извојује веома значајну победу. У последње време је био принуђен да одступи пред троструко надмоћнијим непријатељем. Али, он је одступио сачувавши армију неразбијену, још снажну, и на време, и успео је да заузме чврсте позиције које "победници" нису смели да нападну.

Генерал Черњајев 1876.

Ако се буде судило према садашњем стању ствари, генерал Черњајев тек почиње своје главне операције. Његова армија не може да рачуна на помоћ ни с које стране, док непријатељска армија има изгледа да ојача у људству. Осим тога, политички разлози српске владе могу да му буду сметња, и то велика сметња, да своју намеру до краја оствари. Па ипак, он се већ поставио одлучно и јасно: његов војнички талент је неоспоран, а по свом карактеру и по својим стремљењима из дна душе он, нема сумње, стоји на висини руских тежњи и циљева. Но, о генералу Черњајеву ће још бити речи напред.

Карактеристично је то да је он после свог одласка у Србију стекао у Русији огромну популарност, цео народ зна његово име. И томе се не би требало чудити: Русија схвата да је он почео ствар која се подудара с најбољим тежњама њенога срца - он је својим ставом посведочио њене тежње пред Европом. Ма како се ствари буду одвијале убудуће, он може да се поноси својим делом - Русија ће њега волети и никад га неће заборавити.  

(...)

КОМБИНАЦИЈЕ И КОМБИНАЦИЈЕ

И, тако, у решавању источног питања допуштају се све комбинације осим оне најјасније, најздравије, најпростије и најједноставније. И чак се може и овако рећи: уколико је неприродније решење које се предлаже, утолико га брже прихвата јавно мњење.

Ево, на пример, још једне "неприродности": истиче се да "ако би Русија јавно изјавила да ће се понашати некористољубиво у Европи, ствар би била брзо решена и окончана". Но - блажени они који повероваше! Кад би Русија не само изјавила, него и de facto показала, да нема користољубивих намера у Европи, то би било чак и горе, то би још више збунило Европу.

Погледајте само - да ми ништа не узмемо за себе, да будемо само "добротвори", и да се повучемо назад не искористивши ништа, тако, тек само да покажемо Европи нашу некористољубивост. Али, за Европу је то још горе! "Уколико им с мање користољубља чиниш добро, уколико им боље докажеш да не посежеш за њиховом независношћу - утолико ће ти они више веровати, утолико ће ти преданији бити, сматраће да си сунце, врхунац, зенит, Империја. Није важно што ће они имати аутономију и што неће бити твоји поданици - они ће у души осећати да су твоји поданици, несвесно ће то признавати, као мимо воље".

Масакр у Батаку у Бугарској 1876. слика Антонија Пиотровског

Ево, та неминовност прикључења Словена Русији, макар у моралном смислу, раније или касније, не знам, та тако рећи природна законитост те, за Европу ужасне, чињенице, изазива у ње кошмар и буди велике бојазни за будућност. На њеној страни је само сила и комбинације, на нашој страни су - природни закон, сродност, истина: коме припада, према томе, будућност словенских земаља?

Али, постоји баш у Европи једна комбинација заснована на потпуно супротном принципу, и вероватна до те мере да ће можда имати чак и неко значење у будућности. Та нова комбинација је такође енглеског порекла - то је, тако рећи, поправљање свих грешака и неуспеха теоријске партије. Она се заснива на томе да би Енглеска требало хитно да усрећи Словене, али тако да они отада буду за вечита времена хулитељи и непријатељи Русије. Намера је да се одрекну Турака, да Турке униште као штетне и неспособне људе, и да се од свих хришћанских народа Балканског полуострва створи један савез чији би центар био у Константинопољу. Ослобођени и захвални Словени би, природно, требало да пригрле Енглеску као своју спаситељку и ослободитељку, и она би им тада "отворила очи што се тиче Русије". "Ево", рекли би тада, "то је ваш љути непријатељ, она је, под изговором да брине о вама, једнако сањала како да вас прогута и како да вас лиши ваше неминовне и славне политичке будућности". И, тако, кад се Словени буду уверили у лукавство Русије, створиће одмах нов и снажан бастион против ње и - "Русија неће видети Константинопољ никад, неће јој они никад дозволити да тамо завири!"

Нешто лукавије и, на први поглед, нешто прецизније је тешко замислити. Што је најважније - све је просто, и заснива се на постојећем факту. О том факту сам већ говорио и раније, онако уз пут. Факт се састоји у томе што се међу неким деловима словенске интелигенције, у неких виших представника и вођа Словена, стварно може срести притајено неповерење у руске циљеве, и одатле и извесно непријатељство према Русији и Русима.

О, ја не говорим о народу, о масама. Словенским народима, Србима, Црногорцима - Русија је још сунце, она остаје њихова нада, њихов пријатељ, мајка и заштитница, њихова будућа ослободитељка! Али, словенска интелигенција - то је нешто друго. Разуме се, не говорим о целокупној интелигенцији, немам смелости, нити ћу то себи дозволити да говорим о свима, но "ако не сви никако, ипак ће се, међутим, међу њиховим министарским главама наћи они (како сам се изразио у августовском броју мога Дневника) који ће помишљати да је Русија лукава, да она сања о томе како да их освоји и прогута".

Руски и српски добровољци 1876.

Ми не би требало да пред собом скривамо да нас, Русе, многи образовани људи међу Словенима можда чак и не воле много. Они нас сматрају, на пример, у поређењу са собом, необразованима, варварима. Они се не занимају много за наше успехе у организацији грађанског живота, за наше унутрашње уређење, за наше реформе и за нашу књижевност. Тек они сасвим образовани међу њима знају за Пушкина, али чак и међу њима је тешко наћи много њих који су спремни да га признају за словенског генија.

Има, на пример, веома много образованих Чеха уверених да су они имали досад најмање четрдесет таквих песника као што је Пушкин. Осим тога, све те посебне словенске заједнице, у овом облику у којем се налазе данас - политички су егоистичне и раздражљиве, и као нације немају никаквог искуства, не знају много о животу. Међу таквима би она енглеска комбинација могла да има успеха, само кад би се активирала. И тешко је замислити да она неће бити активирана ако би само, после неке победе виговаца, и она дошла на ред. Али, колико је у тој комбинацији извештачености, неприродности, немогућности, лажи!

Прво, како ујединити тако хетерогене елементе Балканског полуострва, и то још с центром у Константинопољу? Ту има Грка, Словена, Румуна. Чији ће Константинопољ бити? Заједнички! И, ево, плануће сукоб, иако би то између Грка и Словена био први случај (под претпоставком, чак, да ће сви Словени бити сагласни).

Рећи ће: може се наћи вођ, основати империја - тако нешто се и претпоставља у замислима онога пројекта. Но, ко ће бити император - Словен, Грк, зашто не би неко и из хабсбуршке куће? У сваком случају, одмах ће се појавити дуализми, бифуркације. Што је најважније - грчки и словенски елемент су неспојиви: оба елемента имају огромне, потпуно несразмерне и лажне снове, сваки понаособ, о будућој сопственој славној политичкој будућности. Да, ако би се Енглеска једном одлучила да напусти Турке, она би све то могла да уреди чвршће. Ево, тако би се могла остварити она комбинација коју сам горе назвао шалом, то јест Енглеска би сама прогутала Константинопољ "у име добра Словена": "Ја ћу од вас Словена створити на северу савез и одбрану против северног колоса с намером да му не дозволимо да уђе у Константинопољ - јер, ако он заузме Константинопољ, он ће освојити и вас све. И више нећете имати словенске политичке будућности. Не узнемиравајте се и ви Грци, Константинопољ је ваш, ја управо желим да он буде ваш, и због тога га и освајам. Ја то чиним само зато да га Русија не би узела. Словени ће га штитити са севера, а ја с мора - и никога нећемо пустити. Ја ћу само привремено бити у Константинопољу, само док се ви не учврстите и док се од вас не створи јака, зрела и федерална држава, империја. Све дотад ћу бити ваша одбрана, ваша заштитница. Где све досад нисам била, ја имам сада и Гибралтар и Малту, ја сам повратила и јонска острва..."

Речју, ако ова творевина виговаца буде стављена у покрет, она ће, понављам то, имати успеха - наравно, само привремено. Па и више од тога, то време би се, ако хоћете, могло протегнути и на много година, но... утолико је само и неминовнији пад свега тога кад за то сазру природни услови, и тада ће тај пад бити коначан, зато што се цела ова комбинација темељи само на клевети и на нечему неприродном.

Та лаж је у томе што је оклеветана Русија. Никаква магла неће одолети зрацима истине. Једнога дана ће чак и словенски народи схватити сву истину руске некористољубивости, и тада ће се остварити и њихово духовно сједињење с нама. 

(...)  А већ ако тражимо разлоге за слање помоћи, онда су, на пример, Црногорци и Херцеговци - који су посведочили најплеменитију жеђ за слободом - највише заслужили сваку помоћ; што се Срба тиче, они су је заслужили нешто мање - а Бугари и Бугарке се, међутим, нису ни подигли на борбу, осим ту и тамо у почетку - било је у њиховим шумама неких мањих група. Они су само плакали и запомагали, док су њиховој дечици мучитељи одсецали прст по прст како би им продужили муке пред очима њихових очева и мајки, они се нису бранили, љубили су, плачући и патећи, ноге мучитељима - све у нади да ће ови престати, и да ће им вратити њихову несрећну дечицу.

И, тако, овима би требало најмање од свих помагати, јер они су само патили а нису имали снаге да се подигну до висина племените ствари слободе - "тог најдражег блага људског". Рецимо, ви не мислите овако лоше, али имајте на уму, кад човек уводи на овакав начин узроке и "мотиве" човекољубља, он готово увек стиже до неких сличних расуђивања и закључака. Најбоље од свега је - помагати човеку једноставно зато што је у невољи. Управо је то помоћ брату по вери; ја вам понављам, у нас реч "исте вере" никако није ствар некакве клерикалне рубрике, то је само историјска ознака. Верујте, и сви ти који су с нама "исте вере" веома воле и високо цене узвишену ствар слободе, па и више од тога - сви они су спремни да за ту ствар и умру кад је то потребно. Ја у овом тренутку само говорим о неправилном примењивању свих тих европских идеја у оквирима руске стварности...  

НОВА ФАЗА ИСТОЧНОГ ПИТАЊА

Источно питање је ушло у други период свога развоја; први је окончан али не, како претпостављају, поразом Черњајева. Тако је и Суворов био разбијен у Швајцарској, био је принуђен да одступа - али, ко би данас и могао да се сложи с тим да је Суворов био поражен? Није он био крив што је повео Русе у Француску у тако неповољним околностима.

Ма не поредимо Черњајева са Суворовом, али хоћемо да кажемо да постоје околности у којима и Суворови морају да одступе. Истина, данас у Петрограду неки наши будући војсковођи на сав глас вичу против ратних акција генерала Черњајева, а политичари запомажу и веле да је он крив што је повео Словене и цео руски народ у бој "у немогућним околностима". Но, сви ти наше будући војсковођи још нису имале прилике да се нађу у невољама у којима се налазе Черњајев, то су војници који су сада у цивилу, они хоће да измисле барут пре него што га омиришу; а што се политичара тиче, није наодмет сетити се оне јаме коју је у Швајцарској ископао Суворов - легао у њу, веле, и наредио војницима да га заспу земљом, "ако већ неће да га слушају и да даље иду с њим". Војници су се расплакали, извукли су га из јаме и пошли за њим; што се, пак, тиче јаме коју су интриганти ископали Черњајеву у Србији, одатле ће, то је очито, Черњајева извући цео руски народ. Ви сте, господо, заборавили да је Черњајев народни херој, и да га не можете покопати у јами.

Источно питање је ушло у свој други период на реч нашега Цара, која је одјекнула као гром - која је одјекнула у срцима свих Руса као благослов, али која је у срцима свих непријатеља Русије изазвала ужас. Порта је савила кичму и прихватила ултиматум, али шта ће сада даље бити - то је, више него икад досада, неизвесно. Говори се о конференцији у Константинопољу (нека буде где хоће, није ли свеједно), о сусрету дипломата. Ето, опет дипломатија, на радост њених обожавалаца!

И, ево, после громке речи коју је казала Русија, поново ће пред нама почети да се хвалише европска штампа. Та чак су и Мађари писали у штампи о нама, готово уочи самог ултиматума, да се ми њих бојимо, да врдамо пред њима и да немамо снаге да изразимо нашу вољу. Енглези ће нам опет скретати пажњу, интригираће уображавајући да се њих сви плаше. Чак ће и некаква Француска она с охолим и гиздавим изгледом, изразити на конференцији свој став: "Шта она тамо хоће, или шта неће", али ми, пак, шта се нас тиче и шта имамо од тога шта она хоће или неће! Није ово више 1853. година, и никада Русија није имала такав моменат као сад - када су јој непријатељи до ове мере безопасни. Али, нека, нека се шепури дипломатија на радост и утеху њених петроградских обожавалаца.

Велика источна криза на алегоријској мапи Европе 1877.

Али, Бугарска, Словени - шта ће с њима бити у року од два месеца - то је питање? То је неодложан проблем, он не може да чека ни минута. Шта ће бити с тим за два месеца? Поново ће, може бити, потећи бугарска крв! Та Порта ће морати да доказује својим ученим софтама да није прихватила ултиматум због кукавичлука; и, тако, цех ће платити Бугарска: "Ето", рећи ће, "не бојимо се ми Руса, јер, ево, кољемо Бугаре, и то баш у време конференције".

Но, шта ћемо учинити ми, у таквом случају који је врло вероватан? Хоћемо ли, можда, одмах на конференцији да изразимо протест? Али, Порта ће се одмах оградити од масакрирања, и свалиће све на саме Бугаре па и, ако хоћете, трудиће се да остави утисак некога ко је увређен, похитаће чак да формира истражну комисију: "Ево", рећи ће, "господо представници Европе, и сами видите како нас Русија вређа и како нас шиканира!"

А Бугаре ће, међутим, и даље једнако клати, а европска штампа ће, молим, подржавати башибозлуке, говорећи да Русија шиканира све из частољубља, интригира против конференције, жели рат, и... И, врло је вероватно да ће Европа опет предложити мир који1 је гори од рата - наоружани мир, мир с немиром међу народима, мир испуњен најмрачнијим очекивањима и то, ако хоћете, за период од целе године! Цела година неизвесности...! Но, после године, наравно, после таквога мира, поново ће почети рат. Словенима је потребан мир, али не такав. Но, мир сада и није неопходан, неопходан је крај свему овоме.

Башибозук на отоманској разгледници

Чују се гласови против Черњајева, али то су тек први стрелци. Сачекајте само, ојачаће овај хор. Није ту најважнији Черњајев, то је реакција против целе овогодишње акције. Петроградске новине су, у једном свом изванредном тексту, одговарајући на нападе против Черњајева, предсказивале Берзанским новинама да ће остати без читалаца и претплатника, да ће им јавност окренути леђа, но тешко да ће се то сада догодити: има много, много људи којима је овај тон Берзанских новина баш по вољи. То су баш они људи у којих се током ове године накупило необично много жучи, зли и раздражљиви људи који себе називају људима поретка par excellence. За њих је цела овогодишња наша акција једноставно неред, а Черњајев је бестидник и ништа више: један обичан генерал-лајтнант који је, веле, полетео у авантуре као некакав condotieri. Али, то су људи поретка, да тако кажемо, бирократског поретка, а постоји и друга врста обожавалаца поретка - то су људи врхунске интелигенције који с болом у срцу гледају колико снага одлази на такве, да и тако кажемо, средњевековне работе, док, на пример, школе...", и тако даље, и тако даље.

Они који нападају Черњајева вичу да је узалуд проливена руска крв, без користи за Русију. Ново време је одлучно одговорило о тој користи, одговорило је директно и јасно шта је то корист, не стидећи се идеализма у својим речима - чега се данас сви стиде. Ја сам још током јуна, још на почетку те акције, био у прилици да у свом Дневнику пишем о томе: шта је у овом случају корист по Русију? Један организам оваквога реда, какав представља Русија, ваља да блиста и огромним духовним потенцијалом и значењем.

Русија не види своју корист у освајању словенских крајева, она види своју корист у искреној, топлој бризи за њих, она жели да им буде покровитељка, њој је стало до братског јединства, она хоће да им донесе дух наших погледа који ће помоћи обнови словенског света, његовом уједињењу. Само материјална корист, само "хлеб" - нису у стању да нахране организам таквога реда какав представља Русија. И то није само идеал, то нису само фразе: одговор је дао цео руски народ са својим акцијама током ове године.

По свом самопожртвовању и по својој некористољубивости, такав покрет нема примера у других народа - нигде се не може срести таква мистична и религиозна жудња да се поднесу страдања за праведну ствар. Такав народ не представља опасност по поредак, то није народ нереда, то је народ који има чврста гледишта, који се држи строгих правила - народ који даје жртве, који жуди за правдом и зна где се она налази, то је народ кротак али снажан, честит и чиста срца, као што је био један од његових узвишених идеала - витез Иља Муромец којег тај народ поштује као свеца. Срце Заштитника овога народа требало би да се веселе због таквог свог народа - и оно се весели, зна то народ! Не, овде није било нереда... 

ЧЕРЊАЈЕВ

Черњајева сада чак и његови заштитници сматрају не генијем него само одважним, храбрим генералом. Но већ сама чињеница што је он у тим словенским стварима успео да стане на чело покрета у целини - говори о генијалној видовитости; такви задаци полазе за руком само генијалним људима. Та словенска ствар морала је по сваку цену да почне, најзад да пређе у своју активну фазу - а без Черњајева свега тога не би било.

Неко ће рећи да је сва невоља баш у томе што је он потакао ту ствар, што ју је надувао до ових размера - његова је кривица у томе што је све почео некако не у своје време. Али, велика словенска ствар је морала да крене, и ја заправо и не знам вреди ли се спорити о њеној правовремености. И ако је већ та словенска ствар кренула с мртве тачке, ко би други могао да буде на челу ако не Русија, у томе је њена мисија и - Черњајев је то схватио и подигао је високо заставу Русије. Одлучити се на то, учинити такав корак - не, не, то не би могао да учини човек који не располаже посебним моћима. Неко ће речи да он све то чини због осећања частољубља - да је он жељан авантура, да тражи место где да се истакне. Али, частољубиви у оваквим случајевима воле да буду сигурни; ако понекад и ризикују, то чине до извесних граница: у условима који обећавају сигуран неуспех, они напуштају и целу ствар.

Михаил Черњајев на руској разгледници

Сигуран неуспех неке непосредне војне предности искључиво са самим Србима без помоћи Руса - то је, наравно, Черњајев одавно био предвидео: сада је већ доста тога познато, довољно је разјашњена цела та ствар, и не би могло више бити сумње у то. Али, он није напустио целу кампању, јер све се то не своди само на непосредни војнички успех: у тој ствари лежи будућност Русије и свих словенских земаља. Његове наде чак и у непосредну помоћ коју ће Русија упутити нису биле ништа погрешно, јер, ево, најзад је Русија рекла своју одлучну реч. Да је та реч била речена и много раније, чак и у том случају Черњајев не би погрешио. О, колико је њих који би, да су били на месту Черњајева, хитали, не би тако дуго чекали - то су частољупци и каријеристи. Верујем да многи међу његовим критичарима не би могли да поднесу половину онога што је он поднео. Черњајев је, међутим, служио великој ствари а не своме частољубљу, и он је био спреман да жртвује све - судбину, славу, каријеру, па можда и сам живот - само да не напусти започету ствар. То је зато што је он радио на корист Русије и за њену част и - он је тога био свестан.

Јер, та словенска ствар је ствар Русије, и ту ствар само Русија може коначно да реши, и према руској идеји. Такав је он био и за руске добровољце који су похрлили њему и сврстали се под његову заставу, који су њему похрлили као представнику те Идеје. Он њих није оставио саме, и то говори о његовој племенитости. Колико би оних међу његовим критичарима, опет кажем, на његовом месту бацили све - и идеју, и Русију, и све друго. Јер, ваља на крају рећи истину...

Черњајева критикују и с војног аспекта. Али, прво, да поново то кажем, ти војници нису били у невољама у којима је био Черњајев, а друго, све то што је учинио Черњајев "у немогућим околностима" - не би могао, може бити, да учини ни један од његових критичара. Те "немогућне околности" које су толико утицале на војничке изгледе такође су ствари историје, њихове битне карактеристике су већ сада толико јасне да не можемо проћи мимо њих чак и са стратегијске тачке гледишта. Ако је само истина да су интриге против Черњајева дошле дотле да су високи чиновници земље у својој суревњивој мржњи према руском генералу који им је био сумњив, у најкритичнијим моментима, све његове захтеве у вези с армијом остављали без одговора, ако је истина да су га уочи најпресуднијих битака остављали чак и без артиљеријске муниције - је ли онда могућна правилна критика његових војничких поступака без анализе управо оваквих чињеница?

Те интриге и таква раздражљивост су нешто без преседана: та, тај њима сумњиви генерал је ипак био вођ њихове армије, и он је штитио упад у Србију и, ево - због неке мучнине и из мржње они су све жртвовали: војску, па чак и отаџбину, само да би уништили човека који им је непријатан. Барем тако излази према веома прецизним обавештењима. Да је таквих интрига несумњиво било, о томе сведоче сви дописници свих европских листова, све је почело и потрајало у Београду за све време, још од самог доласка Черњајева у Србију.

Тим су сплеткама кумовали, у великој мери, Енглези, из политичких мотива; помогли су у томе и неки Руси - не зна се из којих разлога и они. Врло је вероватно да је Черњајев у почетку нечим повредио самољубље српских чиновника-функционера.

Но, ипак, главни разлог те њихове суревњиве мржње према њему био је, у то нема сумње, онај о којем сам већ био у прилици да говорим, дакле оно предубеђење веома великог броја Срба да, ако Словени и буду ослобођени уз помоћ Руса, то ће бити само корист по Русију - Русија ће њих освојити и лишити оне "толико славне и несумњиве политичке будућности".

Поштанска марка 2021.

Они су објавили рат Турској, као што је познато, и пре доласка Черњајева, сањајући управо о томе да ће, ставши на чело словенског покрета и победивши султана, створити словенско, савезно, многомилионско српско краљевство "са тако славном будућношћу". О томе је маштала једино велика и снажна партија у Срба. Речју, то су били сањари који подсећају на седмогодишње дечаке који стављају себи еполете-играчке и замишљају да су већ постали генерали.

Черњајев и његови добровољци су морали да уплаше ту партију "будућим освајањем од стране Русије које следи за њима". И, нема сумње, сада ће у њих почети, и већ су и почеле после недавних ратних неуспеха, кавге већих размера. И сви ти сањари ће почети у себи, а можда и наглас, да грде Русе и да говоре како је сва невоља дошла због Руса... Али неће проћи много времена - уследиће спасоносна реакција: јер, сви ти, сада толико суревњиви, Срби - ипак су ватрени патриоти. Сетиће се они Руса палих у борби, који су положили своје животе за њихову земљу. Руси ће отићи, али ће остати велика руска идеја. Велики руски дух ће утиснути трагове у њиховим душама - из руске крви која је за њих проливена родиће се и њихова храброст. Схватиће они једнога дана да је руска помоћ била некористољубива, нико од тих Руса који су дали живот за њих није ни помишљао да их освоји!

Али, све то не би требало да нас одваја од Словена. Постоје две Србије - Србија виших кругова, нестрпљива и без искуства, која још није живела правим животом и која још није показала своју акцију, али која већ страсно машта о будућности, она већ има своје партије и зна за интриге које понекад добијају такве размере (све због оног помањкања искуства) какве не можемо срести ни у нацијама које су много старије, веће и кудикамо самосталније него што је Србија.

Али, упоредо с том "горњом" Србијом, која тако жури да живи животом политичке нације, постоји и она народна Србија која једино Русе сматра својим избавиоцима, својом браћом, она руског цара гледа као своје сунце, она воли Русе и верује им. Немогућно је све то изразити лепше него што су то учиниле Московске службене новине у вези с том ствари, неоспорно наш најбољи политички лист. Ево тих речи:

"Ми смо уверени да се осећања руског народа према Србији неће изменити после успеха оних интрига које су непријатељске и једној и другој страни... Срби из кнежевине - то је народ ратара, миран народ који је у току дуготрајног мира заборавио своје ратничке традиције, и који није успео да, у замену за то, формира чврсту националну свест која је кохезиони чинилац сваке историјске нације. Најзад, Срби из кнежевине се не могу ни називати народом - то је само један део народа, фрагмент који нема органског значења. Али, ми не можемо да заборавимо да су Срби одушевљено и једнодушно кренули у помоћ својој браћи по крви, коју су злотвори мучили... Руски народ неће оставити Србе у овом тешком часу по њих, крв Руса која је тамо проливена је показала како је искрено било руско учешће, колико је била јуначка и некористољубива руска жртва, и колико су бесмислене непријатељске инсинуације о томе да Русија жели да извуче некакву корист из садашњег положаја Србије. Нека успомена на храбре Русе који су пали за Србију буде карика у оној братској љубави међу овим народима који су толико блиски по крви и вери".

На крају ћу рећи: нека, нека смо ми Руси овога лета претрпели, поред свих неспокојстава(?) чак и материјалне губитке, ништа зато што смо потрошили, може бити, и десетак милиона на организацију и опремање наше армије (што је, наравно, само добро), али сама чињеница што су се у току ове акције показали наши најбољи људи - већ сама та чињеница, кажем, јесте такав резултат који се ни са чим не може поредити! О, када би сви народи, чак и они највећи и најпросвећенији у Европи, могли сигурно и сложно да утврде кога би требало убрајати у своје најбоље људе - би ли онда Европа и њени народи изгледали овако као сада? 

Петар Лубарда: Битка на Вучјем долу (1950)

(...) Словенство, то јест сједињење свих Словена међу собом и њихово уједињење с руским народом, и политичка димензија источног питања, то јест питања о границама, провинцијама, морима и заливима, о Константинопољу и друго - све су то питања од првенственог значаја за Русију и њену будућу судбину. У то нема сумње, али за нас се тим питањима не исцрпљује суштина источног питања, у смислу његовог решења према начелима нашег народног духа. У том смислу, сва ова питања, која имају првенствени значај, одлазе у други план.

Јер, права суштина целог проблема, према народном схватању, налази се у целини, у то нема сумње, само у судбини источног хришћанства, то јест православља.

Наш народ не зна ни за Србе ни за Бугаре, он помаже и новцем и слањем добровољаца не Словенима и словенству - он је чуо само о томе да страдају православни хришћани, наша браћа, од Турака, за веру Христову, да страдају од "безбожних Агарјана" и, ето, због тога је овај покрет ове године био тако јединствен. У садашњој и у будућој судбини источног хришћанства - јесте идеја рускога народа, у томе се налази смисао његова служења Христу и његова жудња за подвигом у име Христа. Та жудња је стварна, велика, и она никад није престајала у нашег народа од древних времена и, вероватно је, она неће престати никад - и то је једна чињеница од изванредног значаја, која карактерише народ наш и нашу Државу. 

Московски староверци су опремили и поклонили целу (и то изванредну) санитарну јединицу и отпремили је у Србију; они су сасвим добро знали да Срби нису староверци, него хришћани православне вере, као и ми, с којима се не слажу у верским стварима. Тако се управо манифестовала идеја о будућој коначној судбини православног хришћанства - иако у будућим далеким временима и вековима - тако се манифестовала вера у будуће јединство свих источних хришћана; помажући хришћанима против Турака који их угњетавају, они су гледали на Србе као на хришћане који су њима блиски, без обзира не неке привремене разлике, прихватили су их гледајући на будућност. У том смислу, такав поклон има чак историјски значај, све то буди нове наде и потврђује делимице и наше указивање на то да се циљ руског народа налази у судбини хришћанства без обзира на то што је оно сада привремено разједињено фиктивним разликама у смислу вероисповести. (...)

1877.

МЕРИМЕОВЕ ГУСЛЕ И ПУШКИНОВЕ ПЕСМЕ ЗАПАДНИХ СЛОВЕНА

(...) Помињали су у новинама да су у Москву стигле групе мале деце из словенских земаља, групе јадне дечице из породица које је уништио рат, малих сиротана. Сместили су их по породицама и по разним интернатима. Добро би било да се тако настави, да се то организује широм Русије, да се то настави у најширим размерама: то је добро дело, ту дечицу ваља збринути, то су будући Словени.

Узгред, много пута сам себи постављао питање: чиме су се прехраниле те стотине хиљаде уста, тих малих Бугара, Босанаца, Херцеговаца и других који су бежали пред својим злотворима после масакра и пустошења у Србију, у Црну Гору, у Аустрију, или где све не. Кад човек помисли колико ваља новаца за исхрану, и кад зна да Срби и Црногорци немају новаца јер немају ни они шта да једу, тешко је појмити како су те стотине хиљада могле да опстану, чиме су хранили своју децу, чиме су их одевали током зиме.

Урош Предић: Херцеговачки бегунци

Кажу да је недавно у Москву стигла "партија деце" од три до тринаест година, и да их је прихватила Покровска заједница милосрдних сестара. Кажу да су милосрдне сестре сместиле те српске девојчице заједно с малим Бугаркама, и да на њих пази једна сестра која зна српски, деци је лепо, радују се. Деци је, наравно, добро, добро су смештена, али ја сам ових дана чуо од пријатеља који се вратио из Москве једну веома карактеристичну причу о тим малишанима и девојчицама: девојчице из Србије седе у једном углу, а Бугарке у другом, и неће да се играју, нити хоће да говоре једне с другима - кад питају те Српкињице због чега неће да се играју с Бугаркама, оне одговарају: "Ми смо њима дали оружје да се заједно с нама боре против Турака, а они су сакрили оружје и нису пошли у борбу против Турака".

То је нешто, према мом мишљењу, веома занимљиво. Ако осмогодишња или деветогодишња деца тако говоре, значи, она су то чула и прихватила од својих очева, а ако такве речи говоре очеви својој деци - то значи да међу балканским Словенима има много неразумевања и неслоге. Да, то је вечна неслога међу Словенима! Они све то чувају у својим предањима, све то преносе својим песмама, и без Русије као великог центра који их може ујединити - не може бити слоге међу Словенима, без Русије се Словени не могу одржати, нестаће с лица земље потпуно - без обзира што о томе мислили представници српске интелигенције или некакви тамо цивилизовани и европеизовани Чеси... Има у њих превише сањара. Готово сви су они сањари...

Сећате ли се у Пушкина, у његовим Песмама западних Словена, песме "Бој под Зеницом великом"? Устаници се спремају с Радивојем у напад против Турака:

А Далматинци, опазивши силу нашу
Своје дуге брке засукаше,
Своје капе укриво ставише и нама казаше:
И нас са собом поведите...
............................
Беглербег је са својим Босанцима
На нас из Бања Луке пошао:
Али тек што њини коњи зарзаше
И сабље им на сунцу блеснуше
Криве сабље доле под Зеницом
- Далматинци умах побегоше...!

Узгред, ја сам питао: сећате ли се Песама западних Словена... ? Али, унапред одговарам, у име свих, да се више нико не сећа "Боја код Зенице велике", ни Песама западних Словена А. С. Пушкина. Наравно, осим неких специјалиста за књижевну историју, или тамо неких сасвим старих људи. Нека и сасвим грешим, али сам у то чврсто убеђен.

Александар Пушкин на слици Василија Тропинина (1927)

Но, знате ли ви, господо, да су Песме западних Словена ремек-дело међу Пушкиновим ремек-делима, да и не говоримо о пророчанском и политичком значају тих песама које су се појавиле пре педесет година. Та чињеница што су се тада појавиле те песме је веома важна: то је био израз руског осећања према Словенима, то је руско пророчанство о Словенима, о будућности њихова братства и јединства. Али, ни у једног критичара нисам прочитао да су "та дела Пушкинова" његово ремек-дело. Узимали су их онако, као нешто сасвим обично, међутим, то су ремек-дела, и то изванредно значајна.

Према мом мишљењу, ми још нисмо ни почели да схватамо Пушкина: то је геније који је одредио правац руске свести за дуг период. Он је већ био Рус, прави Рус који се сам, помоћу снаге своје генијалности, претворио у Руса, а ми данас још учимо од оног хромог бачвара. То је био један од првих Руса који су у себи осетили дух руског човека у целини, он је Руса извукао из себе и показао га свима, на свом примеру, како Рус ваља да гледа на свој народ, на руску породицу, на Европу, на хромог бачвара и на своју словенску браћу. Хуманијег, узвишенијег и трезвенијег погледа није било ни у једног Руса.

Но, засад нећу шире о томе, о Песмама ћу само рећи да је њих Пушкин узео из француског текста, као што је познато, из Меримеове књижице La Gouzla, коју је Мериме написао, према сопственом признању, напамет, не напуштајући Париз. Тај веома талентовани француски писац, касније sénateur и некакав чак и рођак Наполеона III, којег више нема међу живима, у тој књижици La Gouzla приказао је у ликовима Словена, разуме се, саме Французе, и то баш Парижане, њихови писци и не умеју другачије: за правог Француза, осим Париза ничега другог на свету и нема.

Пушкин је прочитао књижицу, и упутио је захтев у Париз, и написао је према тој књижици своје песме, то јест он је од Француза које приказује Мериме поново начинио Словене и - разуме се - то су сада Песме западних Словена, правих Словена који су се сада већ сродили с Русима. Наравно, таквих песама нема у Србији, друге се песме у њих певају, али свеједно: Пушкинове песме су свесловенске песме, то су народне песме које су потекле из словенског срца, оне су оличење словенског духа, лика, обичаја и историје.

Меримеове "Гусле", издање из 1927.

Ја бих тим високообразованим Србима, који су у току овог лета гледали с толико неповерења на Русе, указао, на пример, на песму А. С. Пушкина - "Песма о Црноме Ђорђу", или на ону "Бој под Зеницом великом". У тим песмама има два ремек-дела, то су бисери првог реда у Пушкиновој поезији - и управо због тога су те песме потпуно непознате у нашим школама, не само ученицима него, по свој прилици, и наставницима, и они ће бити изненађени сада кад буду дознали да су то ремек-дела а не, на пример, "Кавкавски заробљеник" или "Цигани".

Но, како би било лепо да смо оно у току прошле године барем почели да популаришемо ове песме по нашим школама! Уосталом, судећи према току догађаја, тешко да ће Срби скоро дознати за тог најнепознатијег међу свим великим Русима - тако, мислим ја, можемо да кажемо за нашег великог Пушкина, о којем у нас хиљаде и десетине хиљада наших интелектуалаца до данас ништа не знају, не знају колико је то био човек, и каквих размера песник, и за чији споменик све до данас нису могли да скупе новаца - то ће остати чињеница која ће ући у нашу историју.

А кад би Срби прочитали те "песме", они би коначно схватили шта ми мислимо о њиховој слободи, да ли ми поштујемо и радујемо се њиховој слободи или не - схватили би да ли ми желимо да их зграбимо под своју власт или не, да ли желимо да им узмемо слободу или не. Уосталом, доста је о поезији. И нека ми се нико не подсмехне с висине - "Ево" - нека не каже - "о каквим ситницама је почео да говори". Ово није ситница: о Пушкину има још много и још дуго да се говори у нас - и то и ваља.   

"НЕКА ОНИ БУДУ ПРОКЛЕТИ АКО ИХ ВАЉА КУПИТИ ПО ТАКВУ ЦЕНУ"

Српска народна скупштина, сазвана прошлог месеца у Београду на један тренутак (на пола сата - како су писале новине) да одлучи "ваља ли закључити мир или не", није, како се чује, показала неко много мирољубиво расположење, није много журила у том правцу, као што су од ње очекивали - с обзиром на околности. Кажу да се она сагласила о миру тек после некакве мутне игре, некакве интриге њених министара.

У сваком случају, ако је макар мало истина да се Скупштина није кукавички држала у смислу продужења рата, онда, узимајући у обзир њихов очајнички положај, човек и нехотице може себе да запита: "Због чега су у нас толико галамили о кукавичлуку Срба?"

Ја сам добијао писма из Србије, и разговарао сам с људима који су долазили отуда, и посебно сам запамтио писмо једног младог Руса који је тамо и остао, који с усхићењем пише о Србима, али који негодује зато што у Русији има људи који мисле да су Срби кукавице и егоисти. Овај одушевљени руски емигрант чак налази и оправдање за оно добровољно сакаћење које су српски војници вршили над собом док су били у јединицама Черњајева и Новоселова: то је, видите, до те мере народ нежна срца, тај народ воли своју "кућу" где је свако оставио супругу, децу, сестре и браћу, оца и мајку, вереницу, коња и пса, да свако од њих оставља све, сакати себе, одсеца своје прсте само да би био неспособан за службу, само да се што пре врати своме милом гнезду!

Имајте на уму, ја схватам ту нежност њиховог срца, ја све то схватам - то је, према томе, неки народ нежна срца, но то су ипак у исто време доста ограничена и тупоглава деца своје домовине, јер она не схватају шта је то што њихово срце жели.

По тој нежности свога срца, тај становник српске куће, према мом мишљењу, доста подсећа на ону децу коју сте, може бити, и ви сасвим добро упамтили још из детињства: таква деца се одједном, из породице или из нагло разорене или растурене породице, нађу у школи. Све дотад дете је живело код своје куће, и ништа није знало осим своје куће, и одједном - стотине другова, туђа лица, галама, гужва, нешто сасвим друго него код куће - Боже мој, каква је то мука! Код куће је био, ако хоћете, и гладан, било му је хладно, али су га волели, па ако га и нису баш волели, он је био код куће, био је сам и свој, а овде - ни једне нежније речи од стране претпостављених, овде су строги учитељи и некакве замршене науке, овде има тако дугачких ходника, тако много немилосрдних обешењака који га вређају и који му се подсмевају, овде има много тих немилосрдних другова који "као да немају срца, као да су без оца и мајке!" Све досад су му говорили да је лагати некога и вређати га нешто страшно и срамотно, а ево, ови овде сви лажу, обмањују, вређају, и још - подсмевају се његовом ужасавању. И они га нису заволели зато што он непрестано плаче за својим гнездом, "брука разред". И тако они, разред у целини, почињу да га бију немилосрдно све време, и то онако без злобе неке, тек тако, због разоноде.

Што се мене тиче, ја сам у време мог детињства сретао много такве деце по разним школама и - какви се само преступи понекад догађају у нашим васпитним установама свих врста и нивоа: да, прави преступи! Нека дечак само покуша да се пожали, пребиће га намртво (да, ђаци знају да намртво претуку); ђаци не пазе кад бију, они; то чине без милости. Они ће га целе године задиркивати да је доушник, неће с њим говорити, третираће га као парију - а управа ће према томе бити равнодушна, сасвим без срца! Ја се не сећам да сам у детињству видео неког педагога, не верујем да их и данас има много - све сами чиновници који раде за плату.

Но, баш од такве деце која, дошавши у школу, тугују за породицом и чезну за родитељским гнездом, касније постану људи познати са својих способности и даровитости. А они, пак, који, напустивши породицу, брзо нађу заједнички језик с новом средином, који се одмах на све навикну, који никад и ни за чим не тугују и који се чак брзо свима наметну - они завршавају као бездарни људи или, просто, као лоши људи, они су најчешће медиокритети и интриганти још од своје осме године. Разуме се, говорим уопште, па ипак лош је онај дечак који дође у школу и не тугује више за својим домом, за породицом, такав или уопште није имао породице или је његова породица била веома лоша.

С таквим дечаком - који пати у прво време после доласка у школу - ја сам, још у току лета док сам о њима читао, и нехотице поредио српске добровољце који себе сакате, другачије нисам могао да објасним тог несрећника који не уме да размишља и његову готово животињску потребу да баци пушку и да се што је могућно пре домогне своје куће. Разлика је само у томе што се уз овакву жељу испољава и невероватна, феноменална ступидност. Такав не узима у обзир помисао да ако се сви, тако као он, буду разбежали, онда неће имати ко да брани земљу - доћи ће Турци кад-тад и у његову кућу, срушиће му ту његову вољену кућу, разориће ту његову толико вољену кућу и заклаће му и оца и мајку, и вереницу и сестру, и коња и пса. И, заиста, можда се у многим српским срцима ова чежња за родитељским огњиштем још није узвисила до осећања страдања за домовину, што само по себи представља чудан феномен.

Истина, сад пошто је у њих завршен рат и закључен мир, може се видети да се и срца њихове више интелигенције још нису узвисила до свести о потреби страдања за отаџбину, али за то постоје други разлози који не важе за осећања људи из нижих слојева. Таква појава у њиховим слојевима може се можда објаснити наглашеним политичким частољубљем. И тако, због тих "највиших" интереса отаџбине, ова узвишена срца нису чак ни нашла времена да се позабаве интересима најнижих слојева, слојевима људи из народа, обичних људи.

Али, кад је реч о Србину из нижих слојева, може се и о њему, чини ми се, истаћи једно занимљиво запажање. Оно његово сакаћење себе и бежање с бојнога поља не могу се објашњавати само као последица нежности његова срца и ограничености уобразиље. Мени се чини да је он, кад дезертира, потпуно свестан тога да поступа лоше, не хвали се он у таквим приликама први, али - он некако осећа да отаџбина ипак неће остати без одбране и заштите зато што је он дезертирао: "О, остаће хероји, Кирјејеви, остаће Черњајев, Руси и ови наши строги претпостављени Срби, а он - шта је он? Ништавна сламчица, нула и ништа више, он може да оде, и нико то неће приметити..."

Према мом мишљењу, такво је осећање он гајио у себи, то је веома занимљиво, и то је слика о једном народу: на врху хвалисавци, цивилизовани Европљани који сањају о томе да све Словене потчине самој Србији, који се баве интригама чак и против Русије, речју, прави цивилизовани Европљани, ти Хорватовићи и Мариновићи који уображавају да су малтене Молтке или Бизмарк.

С друге стране, упоредо с таквим великанима - имамо пониженог житеља куће, пониженог у току четворовековног робовања: због таквог вековног понижавања он је себе почео да сматра ништавилом, сламчицом: "Остаће" - као да вели такав - "великани, а мене неће ни приметити. Ја сам мали, а они су висока, строга господа..."

Негде сам читао да неки од те строге господе, тако одједном кад опазе неког Србина из нижих слојева да је спреман да баци пушку и да бежи, пуцају на њега, право у главу револвером, и тако га одстрељају: "Ево" - веле - "и ми бисмо могли да будемо кнежеви чврсте руке!" Они тамо, чини ми се, гледају на свој обичан народ помало с висине.

Уопште узето, сви ти Словени из виших слојева, који се хвалишу "толико славном будућношћу" - у сваком случају су изванредно занимљив свет у политичком, грађанском, историјском и сваком другом смислу.

Сада пошто је Черњајев напустио ту земљу, и пошто су отуда отерали наше добровољце, може се у њиховим војним круговима чути једна теорија о рату о којој ми раније, у току лета, нисмо ништа знали. Управо они тврде да је њихов војник-Србин неспособан да дејствује у оквиру регуларних трупа и да оперише на отвореном бојном пољу; њихов начин ратовања, веле, јесте нека врста "малог рата", гериле и партизанских одреда који оперишу по шумама, кланцима, по камењару и у бусијама иза стења.

Боже мој, и то је могућно, али пошто су они сада склопили мир - то је тешко проверити. У крајњем случају, они ће остати при таквим војним теоријама, али и то може бити утеха у невољи. Хоће ли дуго потрајати тај мир? Уместо речи опроштаја о том српском рату у којем смо сви ми Руси до једнога учествовали својим осећањима, рећи ћу да имам утисак како се Срби растају од нас и од наше помоћи сада с неповерењем које је много веће од онога с којим су нас примали на почетку рата.

Фјодор М. Достојевски, слика Василија Перова 1872.

У закључку се такође може рећи да ће то неповерење према нама у њих све више расти током времена, утолико више уколико се они буду више интелектуално развијали у правцу самосталности и аутономије; према томе, ми задуго не би требало да обраћамо никакву пажњу на то њихово неповерење, ми би требало да наставимо наше дело како сами будемо знали.

Што се тиче источног питања, ми би требало да пред очима имамо непрестано једну истину: главни циљ Словена није само ослобођење од поробљивача, него ослобођење које би било уз помоћ Руса (другачије и не може - камо среће кад би они могли то да учине сами, без Руса!), али тако остварено да се избегне свака зависност од њих, свака захвалност и дуг њима, Русима.

Међу том словенском децом која су стигла у Москву има, кажу - то ми је причао пријатељ који се вратио из Москве - једно дете, девојчица, којој је осам или девет година, која често пада у несвест и о којој посебно брину. Она се онесвешћује од успомена: она је својим очима гледала како су летос Черкези њеном оцу одерали кожу с леђа. То сећање је не напушта, и највероватније ће остати целог живота, може бити у нешто ублаженом облику, али нисам сигуран да се таква сећања могу ублажити.

О, цивилизацијо! О, где је та Европа чији ће интереси бити оштећени ако буде забранила Турцима да скидају кожу с леђа очева пред очима њихове деце! Ти највиши интереси европске цивилизације су, наравно, трговина, поморство, тржишта, фабрике - има ли нечега узвишенијег у очима те Европе? То су интереси које је забрањено дотаћи не само руком него и мишљу, али - "нека су проклети такви интереси европске цивилизације!" То није мој узвик, то је узвик Московских новина, и за мене је велика част што могу да се придружим том узвику: да, нека буду проклети такви интереси цивилизације, па и сама цивилизација ако је због њеног одржања потребно дерати кожу људима. Али, то је чињеница - због њеног очувања, неопходно је дерати људима кожу с леђа!  

TOUT CE QUI N‘EST PAS EXPRESSEMENT PERMIS EST DEFENDU

Турској је у току прошле године био објављен рат али није га објавила Русија нити било ко други у Русији; рат су објавиле словенске земље и њихови кнежеви и владари, то јест суверени, српски кнез Милан и црногорски кнез Никола који су кренули против Турске због нечувених угњетавања, зверстава, пљачке и масакра који су спровођени од стране Турске над њеним словенским поданицима, посебно над Херцеговцима који су били принуђени да због таквих зверстава устану против поробљивача. 

Јунаци Херцеговачког устанка, "Орао", 1876.

Та нечувена мучења и ти масакри су постали познати читавој Европи - она је била обавештена шта се чини са Херцеговцима. Вести о тим ужасима су стигле и код нас у Русију, о њима зна интелигенција а касније се то све знало и у народу. О тим нечувеним поступцима чуло се свуда. Стигле су вести према којима стотине хиљада људи, стараца, бременитих жена, деце која су остављена на милост, остављају своја огњишта и беже из Турске у суседне земље где стигну, путују без хлеба, без крова и без одеће вођени оним животињским страхом за опстанак.

Кнез, Црква и црквени достојанственици су подигли глас у заштиту несрећника и почели су да прикупљају помоћ за њих. Почео је да прилаже и наш народ, помоћ је стизала у одређена места, у редакције часописа, у одсеке бивших словенских комитета - и у свему томе није било ничег незаконитог, нечег неморалног или оног што је уперено против владе. Напротив, сасвим се слободно може рећи да је у свему томе било само доброг.

Што се тиче словенских кнежева који су кренули у рат против Турске ту Русија нити ко у Русији не може рећи да је због тога крив. Истина, један од тих владара управо српски кнез Милан није био потпуно самосталан као владар, он се налази у односу према султану у некој врсти вазалске потчињености и једне руске новине су му оштро замериле због тога што се он тако рећи понаша као побуњеник и још - да би га збуниле и постиделе те су новине тврдиле да је устао против свога "сизерена".

Но, све је то била лична ствар самога кнеза Милана и он једини може за све то да сноси одговорност. Русија нити ко други у Русији нису никоме објавили рат у току прошле године, па, према томе, нису ништа скривили султану. Помоћ је, међутим, једнако стизала, али то је већ нешто сасвим друго.

Ђура Јакшић: Милан Обреновић

И ето, одједном је један руски генерал који у то време није био заузет другим обавезама, човек још млад који је тек у чину генерал-мајора али који се истакао у операцијама у средњој Азији, кренуо по сопственој вољи у Србију и понудио је своје услуге кнезу Милану. Он је био примљен у службу али није постао главнокомандујући у српској војсци, како се код нас причало о Русији - а такве гласине су се дуго могле чути. Тада су кренули и руски добровољци, којих је нема сумње било и пре Черњајева, и започело је прикупљање и слање помоћи што је прихватила читава Русија.

Добровољаца је у току прошле године било неколико хиљада, то није Бог зна колико али њих је у Србију пратила апсолутно читава Русија, посебно народ, и то прави народ а не само бесомучници и ветрогоње како на томе инсистира озлојеђени Љевин - за њега су и добровољци некакви бесомучници. Али то није било тако, није се све то збивало негде иза леђа, то је свима познато и сви су могли да се увере и читавој Русији је постало јасно да је та ствар - праведна ствар. Народ је показао толико племенитости, саосећања и разборитости да ће читав тај покрет из прошле године у корист Словена несумњиво остати једна од најлепших страница његове историје. Уосталом, бранити народ од Љевина, доказивати Љевинима да све то нису били бесомучници и ветрогоње него људи свесни својих обавеза - све то доказивати је по мом мишљењу, непотребно и излишно па и више од тога - то је нешто понижавајуће за сам народ.

Што је најважније, све је то рађено отворено, пред очима свих: објављиване су поражавајуће чињенице, карактеристичне чињенице које су забележене и запамћене и које неће бити заборављене - чињенице које се неће моћи оспорити. Но, о народу ћемо касније, а што се тиче добровољаца међу њима је било, поред оних узвишених примера самопожртвовања у корист ближњега (НБ - Кирјејев), и усијаних глава, људи жељних авантура, пијаница и сличних. Све је то било онако како је одувек и свуда бивало. Истина, још није познато колико је таквих лола и пијаница, ако је таквих било међу добровољцима, колико је кажем таквих изгубљених људи тамо оставило свој живот за велику ствар - када би се све то знало не би се на њих само бацало блатом. Али тврдити да су сви прошлогодишњи добровољци били лоле, пијанице и изгубљени људи - то у најмању руку нема смисла јер, опет морам да поновим, није се све збивало иза леђа, сви су могли да виде о чему се ради. (...)

НЕШТО СТРОГО ЛИЧНО О СЛОВЕНИМА ШТО САМ ДАВНО ХТЕО ДА КАЖЕМ

Узгред, рећи ћу нешто строго лична о Словенима и словенском питању. Одавно сам то желео да кажем. Управо су сада, одједном, почели да говоре о непосредним могућностима за склапање мира, о могућностима да се некако реши и словенско питање. Пустимо мало машти на вољу и замислимо да је одједном све завршено, да су Словени ослобођени настојањем и крвљу Русије, да више нема Турске империје и да је Балканско полуострво ослобођено и да већ живи новим животом.

Разуме се, тешко је сада рећи како ће у свим подробностима изгледати та слобода - да ли ће то бити некаква федерација ослобођених племена (НБ. Изгледа, федерације дуго, веома дуго неће бити) или ће се појавити посебне области у облику малих држава на чијем челу ће се наћи суверени из разних владалачких домова?

Тешко је замислити и ово: да ли ће Србија најзад проширити своје границе или ће се Аустрија томе успротивити, у каквом ће се обиму појавити Бугарска, шта ће бити са Босном и Херцеговином, какви ће бити односи између новоослобођених словенских народа и, на пример, Румуна, Грка, па чак и константинопољских Грка и оних других, Грка Атињана? Да ли ће најзад све те земље бити потпуно независне или ће се налазити под покровитељством и надзором "европске заједнице држава", међу којима би се налазила и Русија (ја мислим да ће све те државице прихватити покровитељство европских држава чак и уз присуство Русије али само због тога да би се таквим покровитељством заштитиле од руског властољубља - но, све је то тешко унапред знати и ја се нећу упуштати у подробности.)

Међутим, и сада се могу сигурно знати две ствари: 1) словенска племена читавог Балканског полуострва ће се брзо - можда и не тако брзо - ипак ослободити турског јарма и почеће да живе новим слободним и може бити и независним животом и 2)... Да, управо ово друго је оно што ће се обавезно десити и о чему сам ја одавно желео да кажем своје мишљење.

То "друго" се, по мом најдубљем уверењу, састоји у томе што Русија неће имати, и никада није ни имала, такве непријатеље, завидљивце, клеветнике и отворене хулитеље него што ће бити та словенска племена када их Русија буде ослободила и када Европа буде признала да су ослобођена!

Ф. М. Достојевски

И нека ми не приговарају, нека не вичу на мене да ја преувеличавам и да сам ја непријатељ Словена! Напротив, ја волим Словене али нећу да се браним, јер знам да ће све управо овако бити као што сам рекао и то не због тога што су Словени подли и незахвални по свом карактеру, не, никако због тога - нису они без карактера као и сви други - него због тога што такве ствари не могу а да се не догоде на свету. Нећу да дужим, али знам да ми не треба да очекујемо захвалности од Словена и на тако нешто треба да будемо спремни унапред. Они ће свој нови живот након ослобођења започети тако - то понављам - што ће издејствовати гаранције и покровитељство за своју слободу од Европе, од Енглеске или од Немачке, па ако у савезу држава буде и Русија они ће све то чинити управо да се заштите од Русије.

Они ће започети обавезно тако што ће себе убедити да не дугују Русији никакву захвалност него, напротив, да су се једва некако спасли од руског властољубља - они ће тврдити да су се спасли захваљујући интервенцији европског концерна држава, говориће да би њих Русија, истргавши их из руку Турака, прогутала да није било Европе, тврдиће да би их Русија "у настојању да прошири своје границе и да оснује велику свесловенску империју потчинила великом и лукавом, варварском великоруском племену".

Дуго, о, веома дуго они неће бити у стању да схвате некористољубивост Русије и ону велику свету, до сада у свету нечувену идеју у име које је Русија подигла заставу, они неће моћи да схвате ту идеју која спада у оне идеје уз помоћ којих човечанство живи и без којих - човечанство пропада обогаљено, посрамљено у ранама и немоћи. Овај наш данашњи свенародни руски рат, овај рат руског народа који војује на челу са својим царем за ослобођење словенских народа од највећих изрода - да ли је неко међу Словенима схватио тај рат - шта ви мислите?

Но, о садашњем моменту ја и нећу да говорим, сада смо ми још увек потребни Словенима да бисмо их ослободили али касније, када се они буду ослободили и када се некако буду организовали - хоће ли они тада признати овај наш велики подвиг на који смо се ми решили ради њиховог ослобођења - реците ми то? Никада, ни за шта на свету, они то неће признати! Напротив, они ће истаћи у почетку политичку, а касније и научну, тезу према којој би се они већ давно ослободили од Турака да није у току тих стотину година било те Русије која их је ослобађала, они би се ослободили својом храброшћу уз помоћ Европе која би их, само да није било те Русије, и сама ослободила и то одавно.

Оваква препредена доктрина вероватно постоји и сада код њих и касније ће се то неминовно развити у научну и политичку аксиому. И више од тога, они ће чак и о Турцима почети да говоре са много више уважавања него о Русији. Они ће у току читавог једног века, па и више, дрхтати за своју слободу и плашиће се руског властољубља, они ће се удворичики понашати пред европским владарима, клеветаће Русију, сплеткариће и шириће интриге о њој.

О, ја не говорим о појединцима: биће и таквих који ће разумети шта је за њих значила Русија, шта ће им она и убудуће значити. Они ће схватити светост и величину велике идеје чију је заставу Русија развила пред очима човечанства. Таквих ће људи у почетку бити веома мало и они ће бити извргнути подсмеху, они ће бити предмет мржње па и политичког прогањања.

Ослобођени Словени ће са посебним задовољством трубити пред светом да су они просвећена племена способна да прихвате европску културу, док је Русија варварска земља, мрачни северни колос чији становници нису чисто словенске крви, они ће викати да је Русија непријатељ и хулитељ европске цивилизације. Одмах ће се код њих развити облици уставне владавине, парламенти, одговорни министри, говорници, трибуни са својим беседама. То ће их необично веселити и одушевљавати. Они ће у заносу читати шта о њима пишу париске и лондонске новине које ће телеграфски јављати свету како је, на пример, после дуге парламентарне дебате пао кабинет у Бугарској и како је либерална већина образовала нову владу, како је, на пример - неки тамо њихов Иван Чифтлик прихватио портфељ министра председника.

Русија треба озбиљно да се припреми за то јер сви ће ти ослобођени Словени у заносу похрлити у Европу, они ће у заносу заборавити себе и усвојиће европске политичке и социјалне облике владавине и тако ће проживети читав један период европеизације пре него што буду разумели нешто од своје улоге која им је досуђена у заједници словенских племена у будућој историји света. Те ће се мале земље вечито свађати, завидеће једна другој и водиће интриге једна против друге.

Разуме се, у моментима неких великих невоља оне би се обавезно обраћале за помоћ Русији. Но, ма колико оне буду мрзеле, сплеткариле и клеветале нас пред Европом, кокетујући с њом и уверавајући је да је воле, оне ће увек инстинктивно осећати (наравно, у тренутку невоље, не пре) да је Европа природни непријатељ њиховог јединства, да је она то била и да ће заувек то остати, и да то што такве мале земље постоје на свету бива само због тога што постоји велики магнет - Русија која их неодољиво привлачи, која их држи, која им обезбеђује интегритет и јединство.

Биће чак и таквих момената када ће они свесно признавати да би без Русије, тог великог источног центра и велике привлачне силе, нестало тог њиховог јединства, да би без ње чак и њихова националност нестала у таласима европског океана онако као што нестаје неколико капи у мом. Русија ће још задуго морати да тугује због њих, она ће морати да узме на себе бригу око њиховога измирења, па чак, она ће морати да исуче и мач покаткад како би их заштитила.

Разуме се, сада се као само од себе намеће питање: где је ту корист за Русију, због чега се она сто година тукла за њих, због чега је жртвовала крв, снаге, средства? Зар само због тога да би сада могла да жање ову ситничаву злобу и овакву незахвалност? О, наравно, Русија ће увек бити свесна да је она центар свесловенског јединства, она ће увек имати на уму да је то што сада словенски народи живе слободним националним животом њено дело - да је све то она створила. Али какву ће корист донети Русији такво сазнање - никакву, осим напора, муке и вечите бриге? Одговор је за сада тежак и не може бити никако јасан.

Прво, Русији колико је нама познато није падало на памет нити ће јој тако нешто икада пасти на памет, да своју територију проширује на рачун Словена, да њих политички себи припоји, да од њихових земаља начини своје губерније и томе слично. Сви Словени сада сумњиче Русију због таквих намера, као што то чини и Европа, и то ће чинити још стотину година. Али нека Бог сачува Русију од таквих намера; Русија ће успети да окупи све Словене само утолико уколико буде више показала своју политичку некористољубивост - само тако ће она за наредних сто година моћи да постигне оно што је њен основни циљ.

Напротив, само ако Словенима још од самог почетка буде пружила што више политичких слобода, само ако се буде повукла од обавезе да врши надзор над њима, само ако их буде убедила да ће исукати свој мач да их заштити у случају насртаја на њихову слободу и њихову националност, Русија ће поштедети себе брига и невоља које би јој донело старатељство уз помоћ силе над њима и слично наметање свога утицаја Словенима што је њима мрско а због чега је Европа иначе непрестано сумњичи. Само ако буде показала своју потпуну некористољубивост, Русија може победити и привући Словене на своју страну; у почетку ће јој долазити само у невољи али касније ће јој се вратити сви и пригрлиће је потпуно са оним поверењем које показују деца. Сви ће се вратити своме гнезду.

О, разуме се, постоје и сада међу Русима многа гледишта која су учено, чак песнички, изложена. Такви Руси очекују да ће та ослобођена и препорођена словенска племена пригрлити Русију као рођену мајку и ослободитељку, да ће она донети много нових елемената који ће бити значајни за руски начин живота, да ће проширити моћ руских Словена, па чак и обогатити душу Русије - утицати на руски језик, литературу, стваралаштво, да ће они, једном речи, духовно обогатити Русију и да ће јој отворити нове хоризонте.

Признајем, мени је све то увек личило на занос учених људи, али има истине у томе да ће се нешто слично догодити, али сигурно не пре него што буде прошло сто година - за сада Русија нема шта да очекује од Словена, од њихове књижевности, они за тако нешто још нису дорасли. Напротив, читав ће век проћи и Русија ће морати да се бори са упорношћу и ограниченошћу Словена, са њиховом издајом саме словенске ствари ради свих оних форми политичког и социјалног уређења које они тако жељно копирају из Европе.

Након решења словенског питања Русију, несумњиво, очекује коначно решење источног питања. Дуго још неће садашњи Словени моћи да схвате шта је то источно питање! И само словенско јединство на принципима братства и слоге они дуго неће моћи да схвате. Објашњавати им то непрекидно на делу и на примерима - то ће бити велики будући задатак Русије. Неки ће ми опет рећи: чему све то најзад, и због чега Русија да ставља себи на врат такву бригу? Због чега: због тога да би се могло живети величанствено и достојно, да би се пред светом могло блистати сјајем оне велике идеје, да би се могао једном створити велики братски савез племена, да би се могао створити такав политички организам не средствима политичког притиска и снагом мача него убеђењем, примером, љубављу, некористољубивошћу - да, Русија се бори да све мале уздигне до себе како би они могли боље да схвате њену мисију мајке - да, то је циљ Русије, у томе је њена корист, ако вам се тако више свиђа.

Ако нације не буду служиле узвишеним некористољубивим идејама и циљевима, ако буду служиле само својим уским "интересима", оне ће сигурно пропасти, окамениће се, умреће као нације. А нема узвишенијег циља од оног који је Русија поставила себи када је одлучила да некористољубиво послужи словенској ствари не тражећи захвалности од Словена, Русија је служила њиховом моралном (не само политичком) сједињавању у једну велику целину. Само тако сједињено словенство ће бити у стању да објави своју нову спасоносну реч човечанству...

Нема на свету узвишенијих циљева него што су овакви циљеви. Према томе, за Русију и убудуће не треба да буде ничег "кориснијег", она треба увек да има пред очима ове циљеве, она себи треба све чешће да их тумачи како би ојачала духом у тој непрестаној и одважној њеној борби у корист целога човечанства.

Ако се овај садашњи рат буде срећно завршио - Русија ће, нема сумње, закорачити у нову и вишу фазу свога постојања...    

 

(Одломци преузети из књиге Дневник писца, у издању ИРО Партизанска књига из Љубљане из 1982 године, у преводу Мирка Ђорђеви

 

Радио Телевизија Србијe

[Božena]

Rusija i svet obeležavaju 200 godina od rođenja Dostojevskog - 11.11.2021, Sputnik Srbija

RS-LAT.SPUTNIKNEWS.COM

---

Na današnji dan 1821. godine rođen je Fjodor Mihajlovič Dostojevski – čuveni ruski pisac, filozof i publicista. Prema...

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]