У Кини уводе систем оцењивања лојалности верских храмова држави

[Стаљиново унуче]

Ал свануће нова зора...

 

[o. Miroljub]

Нека, хвала. Слушањем мракобесне музике из периода совјетске демоније, уз одвртање тона до даске, уништавана је Христова Света Православна Русија. 
 

 

Поистовећивати крвопроливајућу богоборачку совјетију и комуно-бољшевизам са слатким Православљем и спасоносном вером, је заиста, бол и мука духу!

 

[Grizzly Adams]

пре 1 сат, o. Miroljub рече

Нека, хвала. Слушањем мракобесне музике из периода совјетске демоније, уз одвртање тона до даске, уништавана је Христова Света Православна Русија. 
 

Поистовећивати крвопроливајућу богоборачку совјетију и комуно-бољшевизам са слатким Православљем и спасоносном вером, је заиста, бол и мука духу!

Коме је то ”молитва” зна се коме се моли.

[Стаљиново унуче]

пре 8 часа, o. Miroljub рече

Нека, хвала. Слушањем мракобесне музике из периода совјетске демоније, уз одвртање тона до даске, уништавана је Христова Света Православна Русија. 
 

 

Поистовећивати крвопроливајућу богоборачку совјетију и комуно-бољшевизам са слатким Православљем и спасоносном вером, је заиста, бол и мука духу!

 

 

пре 6 часа, Grizzly Adams рече

Коме је то ”молитва” зна се коме се моли.

 

[Justin Waters]

On 31.10.2019. at 9:29, Ronald рече

Justin Waters

I mene zanima ovo sto te je Juanito pitao, gdje ti povlacis granicu i da li su odredjene norme za tebe bolje od drugih? Da li ti prihvatas odredjene autorativne rezime kao realno stanje i mislis da se protiv njih ne treba boriti, mislim na gradjane te zemlje i pomoc sa strane?

Zatim hipoteticko pitanje, evo da uzmemo kako u nekoj zemlji vlada diktatura, da li druge zemlje koje su daleko slobodnije ne treba da se mijesaju uopste u unutrasnje stanje te drzave, bez obzira sto ta drzava vrsi represiju svojih gradjana, odnosno slobodnije zemlje ne trebaju da finansiraju buntovnike koji ce se boriti protiv takvih rezima i pokusati da pokrenu stanovnistvo? Da li te zemlje trebaju cekati dok se gradjani sami ne osvjeste? Takodje pitanje kako ce se osvijestiti ako imamo potpunu diktaturu izvan koje oni ne vide za drugaciji i bolje uredjen i pravedan sistem? Kakvi su uopste tvoji stavovi?

Ja ne mogu tu povući jasnu granicu. Plastičan primjer je Irak. Sadam je bio diktator, ali je danas u Iraku 10 puta gore za život nego za vrijeme njegovog režima. Iz toga ne impliciram da je Sadamov režim nešto poželjno, ali ne impliciram da se zbog njega koji je nekompatibilan sa "zapadnim vrijednostima" treba jedna država uništiti, pobiti 500.000 miliona ljudi i da se na kraju dobije gore stanje. 

To miješanje takozvanih slobodnih zemalja u odnosu na diktatorske zemlje se na kraju svodi na uspostavljanje interesa. tih zemalja, a ne briga za stanje njihovih sloboda Zato se ne mogu zalagati za blanko petljanje neke sile u neku drugu državu, izbjegavajući istorijski kontekst, zapletenost etničke strukture, tradicija i običaji koji vladaju nad podnevljem itd...Jer ako bi se blanko založio da sildzijske nacije poput SAD brutalno ispravljaju krive Drine tamo gdje ja mislim da treba da se ispravi Drina u skladu sa moralnim normama koje ja gajim, palo bi mnogo krvi i mnogo života bilo ugašeno, da bi se na kraju dobio gore stanje nego što je bilo. 

 

 

[Justin Waters]

On 30.10.2019. at 20:28, Juanito рече

А где је граница? Прихваташ ли и шеријатске државе као “другачији модел од западног”?

Napisah Ronaldu. Ne mogu povući jasnu granicu, bar onako kako Amerika misli da čitav svijet treba da misli. Prihvatam li šerijatski zakon sa ličnog moralno stanovištva. Ne, ali da li prihvatam da se neka država razbuca u krvi jer primjenjuje šerijat, opet je odgovor ne. 

[Justin Waters]

On 31.10.2019. at 17:48, Православни Србин рече

Свака претендује да домнинира. Ако не баш светом, онда што већим делом планете. Свака се ширила даље и даље. И руска, такође. Као и османска. Њих си колико вдим изоставио, а навео си само ове западне империје, али и ове истоичне су исте тежње имале. Не, нису се Руси ширили цвећем, већ огњем и мачем, сурово убијајући и уништавајући оне који су им се супростављали. Радили су исто што и други. 

Док то не схватиш, никад нећеш моћи објективно да сагледаваш целу ствар. Једина разлика између западних и источних империја је у томе што су западне, у својим освајањима, биле успешније. Али циљ и једних и других увек је био исти и увек су све те империје биле спремнењ да буду крајње сурове да би до циља стигле. 

Па, искрено, боље је ипак. Човек више слободе има у друштву које је прожето америчким вредностима. Више демократије, више слободе. Замисли да је доминатна империја Иран, па да се намећу шеријатска правила и остали тоталитарни закони који тамо важе. Да је Кина доминатна, ништа боље не би било. Кинески систем је показао своје ,,разумавање" за људску слободу - ономад кад су тенковима изгазили своју омладину која је хтела да мисли и делује слободно и другачије. 

Можеш да се противиш америчком систем,у вредности, али то је једини систем вредности у коме ти смеш да кажеш све ротив њега. У коме имаш приступ информацијама, имаш верску слободу, имаш сва људска права. Нико те не убија ако си хришћанин, ако си другачији, ако имаш другачије мишљење. Ноам Чомски никада не би био то што јесте да живимо у руском, кинеском или иранском систему вредности, али у америчком систему вредности критика система је могућа и загарантована. 

Све то не значи да ја оправдавам америчке интервенције по свету, а поготово не њихове злочине. Али, ипак, неке ствари су исувише јасне. 

Па не баш. У ствари, једном је велики део планете и Европе био под руским утицајем и контролом. Наравно, мислим на совјетску еру. Не вреде приче типа ,,Није то била Русија, него Совјетија" и остала оправдања. СССР је био под контролом Руса, био је вођенм од Руса и руска је варијанта комунизма била доминатна. И видели смо како су прошли народи који су били под њихзовом чизмом. Катастрофално. Питај Мађаре, Румуне, Пољаке и друге како то изгледа бити под Русима. Једва су чекали да им виде леђа. 

Неко ће рећи ,,ма то су католички отпадници Пољаци". А Румуни? Румуни, колико знам, нису католици, напротив. Па су они итекако огорчени на Русе. А разлог зашто се они и према данашњој Русији резервисани је из разлога јер Путин није отклонио сећаљње на СССР, напротив, он је врло суптилно подстиче и подстиче стаљинофилију код Руса, чиме јасно даје сигнал да се модерна Русија не одриче совјетског периода као нечег срамног и лошег. На неки начин, тај перио се полако рехабилитујке у данашњој Русији.

И гледам твоје аргументе којима браниш тоталитарни кинески систем. Заиста ме занима оно што те и Јуанито питао, јел би том причом о ,,културној разлици" бранио и шеријатске системе где убијају жене за секс пре брака или где је забрањена друга вера сем Ислама, где су дакле немуслиманима строго ускраћена верска права и слободе?

Да ли си ти, због свог очигледног анти-америчког става, на који имаш право и ту нема ничег спорног, спреман да браниш и најгору тоталитарну деспотију као што је ова у Кини, само зато јер је та деспотија против Америке?

Мада, не знам како ти се ту Кина уклапа, она је са Америком имала одличну и савршену трговбинску и економску сарадњу, коју је тек Трамп сад мало помрсио. 

Brate umeš li ti malo skratiš svoje pisanje? 

Zaista mi se ne da pisati više od dva pasua i to sa par rečenica u svakom...tako da neku drugu priliku odgovorim

[Juanito]

@Justin Waters

Разбуцавање у крви свакако није решење за било шта и јако је неморално, монструозно. Што се тиче те ралативизације да су ”западне вредности” само једна од милион опција која није објеитвино боља од других, ту се баш и не бих сложио с тобом. Наравно, не говорим ту о генералној култури, музици, храни, менталитету... Ту сматрам западњаке инфериорним по много чему. Говорим о политичким и економским системима. Западни се несумњиво у пракси показао супериорним и најбољим до чега је људска цивилизација за сада дошла. 

Е сад, ту постоји једна квака. Обично се под ”ширењем западних вредности” подразумева демократија. Ту делим мишљење Фарида Закарије описано у следећем тексту:

Цитат

Demokratija kao deo problema a ne rešenja

BY  IVAN JANKOVIĆ · PUBLISHED 19/05/2006 · UPDATED 11/03/2014
 

Knjiga Farida Zakarije Budućnost slobode – Neliberalna demokratija kod kuće i u svetu predstavlja neobičan prevodilački rezultat u našoj kulturi. U zemlji u kojoj vas sa svake police sa knjigama iz političke misli u svim boljim knjižarama vreba po pet knjiga Majkla Mura, deset Noama Čomskog, i još desetak raznih naslova tipa “Suludi američki krstaši” ili mnoštvo izdanja s terminom globalizacija u naslovu, a žestokom antiglobalističkom propagandom unutar korica, prevod rada jednog američkog konzervativnog liberala predstavlja zaista neku vrstu srećnog incidenta.

Odmah treba reći – ovo je jedna politički nekorektna knjiga. I to u dvostrukom smislu reči. Najpre iz naše perspektive – ona je kao prevod krajnje netipična za izdavačku praksu u zemlji u kojoj je prevedeno na desetine naslova raznih levičarskih publicista i sociologa, ali recimo vrlo malo klasičnih dela liberalizma, posebno ekonomskog. Takođe, to je knjiga koja je o Americi kritična na jedan način koji je vrlo retko praktikovan, ako ne i sasvim nepoznat, u ovdašnjoj kulturi.

Drugo, ova je knjiga krajnje politički nekorektna i iz perspektive same zapadne i američke kulture. Ona predstavlja napad na najveću svetu kravu političke korektnosti Zapada – demokratiju. Knjiga je razložan, smiren, ali logički i činjenički nemilosrdan poduhvat razdvajanja dve temeljne vrednosti zapadne civilizacije, ustavnog liberalizma i demokratije. Ona dokazuje da ustavni liberalizam predstavlja temeljni oslonac napretka, slobode i civilizacije na Zapadu u proteklim vekovima, a demokratija pretnju po slobodu, i izvor rasta države i političke moći nad životima ljudi. Dodatno, reč je o knjizi Amerikanca indijsko-muslimanskog porekla sa vrlo visokim položajem u analitičarskom establišmentu američke spoljne politike, što njegovim ekspertizama daje poseban značaj i verovatno širu publiku i interesovanje u svetu. Tim više ako znamo da je autor svojevremeno bio najmlađi urednik časopisa Foreign Affairs i čovek za koga kažu da će verovatno biti prvi musliman koji će stići do položaja američkog državnog sekretara.

U prvom poglavlju knjige, naslovljenom “Kratka istorija slobode”, Zakarija postavlja osnovni teorijski okvir za dalje analize. On pokazuje da je demokratija vrlo pozni proizvod evropske civilizacije. Ona se razvija tokom druge polovine XIX i u XX veku, kada su osnovne tekovine ustavnog liberalizma već bile utvrđene pod monarhističkim ili čak autokratskim režimima – sloboda pojedinca, verska tolerancija, slobodno tržište i trgovina. Većina režima tog vremena, uključujući i najnapredniji, britansku monarhiju, samo su ograničeno demokratski. Opšte pravo glasa još nigde nije na snazi jer političke predstavnike bira neznatna manjina punoletnih građana, a obim delovanja vlasti je vrlo ograničen. Liberalne partije su svuda u Evropi antidemokratske, liberalni vigovci u Britaniji, liberali u Nemačkoj, i drugi. Prvi koji uvodi opšte pravo glasa za odrasle muškarce je kancelar Bizmark, koji time želi da oslabi uticaj liberala koji se oslanjaju na urbano stanovništvo, dajući pravo glasa širokim masama koje će po njegovom mišljenju uvek glasati za monarhiste i nacionaliste. Tako je i bilo – pod njegovom vlašću dolazi do konsolidacije koalicije između monarhije i sindikalnog pokreta. Na isti način, proširenje opšteg prava glasa u Engleskoj uklanja sa scene vigovce, a bivšu liberalnu stranku pretvara u radikalno socijalističku Laburističku partiju, dok na drugoj strani ostaju monarhistički i etatistički konzervativci. Svuda u Evropi širenje demokratije na sličan način vodi najpre potiskivanju liberalnih stranaka, a onda, u drugom koraku, širenju državnog upliva na ekonomiju i društvo, te u krajnjem nacionalizmu, jačanju militarizma i ratnoj pretnji. Kako se demokratija širila, umereni liberalni program individulanih prava, ekonomije slobodnog tržišta i ustavnosti sahnuo je pred uništavajućom privlačnošću komunizma, religije i nacionalizma (Zakarija, str.57).

Osnovna Zakarijina poenta koja izgleda toliko samoočigledno dok se čita njegova knjiga jeste: liberalni konstitucionalizam je svuda bio potkopan ili uništen od strane demokratije. Čak i u Americi, koja je sačuvala najviše od izvornog liberalnog učenja i prakse njihovih otaca utemeljivača iz XVIII veka, demokratija je u ogromnoj meri degenerisala politički poredak u XX veku, dovodeći u pitanje osnovne principe njihovog Ustava i Deklaracije nezavisnosti. Zakarija pokazuje da je uprkos raširenim predrasudama o američkom sistemu kao navodnom oličenju demokratije, to zapravo, u njegovom izvornom obliku, bio jedan prilično nedemokratski sistem, koji je kroz istoriju bio onoliko uspešan koliko je održavao ograničenja neobuzadnim demokratskim tendencijama. Dakle, bio je napredan ne zahvaljujući svojim demokratskim elementima nego uprkos njima. Recimo, američki predsednik se bira indirektno, njega imenuju elektori iz svake od država i moguće je da kandidat sa više glasova ne bude izabran na položaj (kao što se nekoliko puta, a poslednji put 2000., zaista i desilo). Takođe, američki Senat je oličenje antidemokratske prakse par excellence. Ne samo da su duboko do u XX vek senatori bivali imanovani od predstavničkih domova država a ne birani direktno kao danas, već i svaka država, bez obzira na broj stanovnika, i danas ima po dva senatora. Mnogoljudna Kalifornija ima isti udeo u senatskom predstavništvu kao i maleni Delaver. Senatori mogu da blokiraju bilo kakvu većinsku odluku koju bio doneo Kongres, predstavnički dom. Američki Ustav je praktično nemoguće promeniti, jer pored dvotrećinskih većina u oba doma, svaku promenu mora da odobri tri četvrtine država. Takođe, američki Vrhovni sud, koji je vrlo moćna institucija, sačinjavaju devetoro doživotno postavljenih ljudi koje ne bira narod.

Po Zakarijinom mišljenju, sumrak američkog sistema započeo je 60-ih godina XX veka, u isto vreme kada počinje da se širi veliki dalas demokratizacije američkog političkog života. Tada je započela velika kampanja “borbe protiv siromaštva”, neslućenog širenja budžetskih programa i oslanjanja na politiku kao sredstvo rešavanja svih problema u društvu. Ali, to nije donelo stabilnost i progres, već rast državne potrošnje, jačanje uticaja lobija, korupciju, smanjenje transparentnosti političkog sistema i opštu apatiju i nezadovoljstvo građana samim sistemom. Zakarijina dijagnoza je brutalno jednostavna: uzrok tome nisu nikakve deformacije niti slabosti u praktikovanju demokratije već sama njena priroda. I u tom domenu njegova analiza se u velikoj meri poklapa sa nalazima teorije javnog izbora, koju predvodi nobelovac Džejms Bjukenen sa Univerziteta Džordž Mejson u Virdžiniji i drugi predstavnici virdžinijske škole. Širenje domena javnog odlučivanja ne vodi do popravljanja “tržišnih grešaka” i zaštite “javnog interesa”, već do bujanja birokratije, smanjenja slobode, povećanja kontrole političara i birokrata nad ljudskim životima. Širenje demokratije i jači uticaj masa na politiku potkopavaju a ne ojačavaju ustavni liberalizam u Americi. Kako Bjukenen slikovito kaže, reč je “demokratiji puštenoj s lanca” koja atakuje na slobodu pojedinca. Zakarijina knjiga je dalje razvijanje i dokumentovanje ove teorije o demokratiji kao opasnoj zverki koja je puštena s lanca.

Brojnim primerima Zakarija pokazuje loš uticaj demokratije na konstitucionalne slobode Amerikanaca. Razne demokratske reforme, kao što su direktno biranje senatora, javnost sednica kongresnih tela, uverenje da sve podleže “demokratskoj kontroli”, doveli su do opadanja efikasnosti vlade i rasta oportunizma među političarima i elitama. Senatori više nisu kočnica i protivteža narodnoj vlasti, već još jedan od njenih oblika, direktno izabrani zvaničnici koji moraju da vode kampanje, udvaraju se masama, i kao i svi drugi, stalno gledaju u ankete javnog mnenja. Javnost sednica povećava pritisak na ljude u predstavničkim telima koji paze da se glasanjem za određene zakone ne zamere svojim konstituencama ili onome što je trenutno popularno u javnosti, čak i kada to glasanje intimno smatraju ispravnim. Demokratizacija političkog života je uništila političke partije kao institucije i nametnula koncepciju političkog života kao pijace. Političar postaje agent za lobiranje finansijskih interesa i lobija koji će podupreti njegovu kampanju a čije će interese on štititi kad bude izabran u Vašington. Da li će dobiti podršku partije ne zavisi od toga koliko ga članstva podržava, niti da li ga podržava vođstvo stranke, već koliko snažnu intenzivnu manjinu je uspeo da okupi oko sebe. Zakarija navodi podatke o enormnom rastu broja lobija i raznih drugih grupa za pritisak u Vašingtonu koje opsedaju zakonodavce i utiču ne samo na politiku već i na rast državnih izdataka i rasipanja resursa. Od farmera, preko industrijskih lobija, raznih sindikata, profesionalnih udruženja, svi su se sjatili u Vašington da zahtevaju privilegije, odnosno pare od federalne vlade za razne svoje programe. I u stalnoj su međusobnoj koaliciji koja sprečava vladu da ukine bilo koji značajniji program. Brojni su i dobro poznati primeri delovanja lobija, jedan od legendarnih su proizvođači kikirikija koji stalno dobijaju subvencije iako su vrlo uspešni i na tržištu. Zakarija navodi još apsurdniju priču iz kongresne arhive, proizvođače vune. Oni su imali ekskluzivni ugovor sa vladom za proizvodnju tkanina za vojne svrhe. 1956 godine ta tkanina je zahvaljujući razvoju sintetičkih vlakana izbačena sa strateških rezervi. Ipak, uprkos tome što više nisu bili potrebni vojsci, proizvođači vune su nastavili da dobijaju subvencije još 30 godina pošto je nestao razlog za njihovo uvođenje (!). Kongres je pod pritiskom ukinuo te subvencije 1993 godine, ali su one već godinu dana kasnije ponovo vraćene! Što je najgore, zaključuje on, ovo nisu nikakve deformacije demokratije već izraz same njene suštine. “Želeli su glas naroda, sada neka slušaju lobije, jer je to zapravo glas naroda”.

Kada ovakav odnos ima prema posledicama demokratije u Americi nije neočekivano da Zakarija još nepovoljnije gleda na domete demokratskog eksperimeta drugde u svetu. U vrlo prosvetljujućoj i zanimljivoj analizi on pokazuje univerzalni obrazac pokopavanja liberalizma putem demokratije na raznim svetskim meridijanima, od Latinske Amerike, preko Afrike do Indije. Posebno je dragocen njegov opis situacije u njegovoj rodnoj Indiji (Zakarija je naime odrastao u Bombaju). Posle povlačenja Britanaca, novim indijskim vlastima je ostavljena profesionalna i kvalifikovana državna uprava, nezavisno sudstvo i solidna politička kultura elita. Pravo glasa je bilo vrlo ograničeno i rezervisano za pripadnike viših indijskih kasti. Kongresna partija koja je suvereno vladala pod Nehruom od 1947-1962 poštovala je demokratske procedure, bila podvrgnuta svim konstitucionalnim pravilima igre, sa slobodnom štampom i nezavisnim sudstvom. Kako se biračko pravo širilo a demokratija uzimala maha i među nižim slojevima, sve ove tekovine britanske vladavine su bivale postepeno potkopavane: korupcija se počela širiti svim nivoima vlasti, sudije više nisu bile nezavisne već su u sve većoj meri zavisile od populističkih političara, već od Indire Gandi vlada je počela da sprovodi čitav niz nezakonitih i antiliberalnih reformi, poput nacionalizacije banaka i preduzeća, pojavile su se nove političke partije sa izrazito populističkim programima koji su odgovarali njihovoj proširenoj “bazi”, što je uključivalo širenje redistribucije i nacionalističke mržnje. Brojne nacionalne zajednice (Hindusi, Muslimani, Siki i drugi) koji su pod britanskom upravom i u prvim decenijama nezavisnosti živeli u slozi i slobodnoj multikultrnoj razmeni, postali su u potonjem periodu žrtva agresivnih nacionalističkih demagoga. Najbolji primer je Zakarijin Bombaj koji su tamošnje nacionalističke vlasti preimenovale u Mumbaj (navodno tradicionalno hindusko ime za taj grad), da bi eliminisale uticaj “tuđinaca”. Sve su to slikoviti primeri kako je širenje demokratije diktiralo napuštanje konstitucionalizma, liberalnih politika i tolerancije a okretanje jačanju države, korupciji i agresivnom nacionalizmu.

Pored primera potkopavanja liberalizma demokratijom, Zakarija nudi i druge primere koji antagonizam ovih dvaju filozofija, ili barem odsustvo nužne logičke i sistemske veze među njima, dokazuju sa druge strane, naime primerima liberalnih i konstitucionlnih režima koji nisu demokratski. Čile, pod Pinočeom, Južna Koreja, Hong Kong, Singapur, Bahrein, sve su to često navođeni primeri u osnovi dobro uređenih, stabilnih i ekonomski properitetnih režima bez demokratije i slobodnih izbora. Ali, oni su imali sve elemente konstitucionalnog liberalizma, poput slobodne trgovine, poštovanja ugovora, vladavine prava itd., što je omogućilo rast privrede i građanskog društva koje je postepeno vršilo pritiske u pravcu demokratizacije. Sve te vlade su pre ili kasnije bivale prinuđene na političke ustupke, i u krajnjem, na uvođenje demokratije. Obratno, zemlje postkolonijalne Afrike koje su uvodile demokratiju bez vladavine prava i slobodnog tržišta, vrlo brzo i lako su se degenerisale u socijalističke diktature.

Zaključci koje bi američki i drugi kreatori spoljnih politika trebalo po Zakariji da imaju u vidu jeste da vrlo često dogmatsko insistiranje na demokratiji i slobodnim izborima kao kriterijumima tranzicije ka konstitucionalnom liberalizmu neće doneti ništa dobro. On u tom kontekstu kao paradigmatski uzima slučaj arapskog sveta, u kome uglavnom vladaju opresivne autokratske vlade, najčešće i monarhijske (što je posebna provokacija zapadnoj demokratskoj i egalitarnoj političkoj korektnosti) koje kontrolišu društvo, vrše opresiju štampe, drže političke zatvorenike, sprovode vrlo sumnjive, polunameštene izbore, ili ih uopšte ne sprovode itd. Međutim, problem je što alternativa autokratama tipa Mubarak u Egiptu, ili prosvećenim apsolutistima poput kralja Abdulaha u Jordanu, nije liberalna i konstitucionlistička opozicija koja traži slobodu i demokratiju, već mračni islamistički i nacionalistički pokreti čiji pripadnici obožavaju Osamu Bin Ladena i smatraju Ameriku, Zapad i Izrael neprijateljima koje treba uništiti. Oni će, kako Zakarija primećuje, rado doći na vlast putem slobodnih izbora, a onda uvesti teokratsku diktaturu mnogo goru, opresivniju i totalitarniju od bilo čega što sada postoji u arapskom svetu. Oni se drže starog jakobinksog pravila demokratije: “jedan čovek jedan glas, jedanput”. Zbog svega toga, mnogo veći naglasak po Zakariji treba staviti na izgradnju vladavine prava i slobodne tržišne privrede, a onda u nekom razumnom roku od 5 ili 10 godina, očekivati da će se po analogiji sa razvojem u drugim delovima sveta ekonomski liberalizam i konstitucionalizam upotpuniti i nekom vrstom političkog liberalizma.

Knjiga Farida Zajarije zavređuje značajnu pažnji i zbog činjenice da zajedno sa demokratijom, na nišan uzima i neke druge, danas vrlo popularne paradigme kojima se objašnjava savremeni svet. Najpre, siromaštvo kao navodni uzrok teorizma. Evo kako ovaj biser političke korektnosti vidi Zakarija: Na gotovo svakom sastanku ili seminaru o terorizmu što ih organizuju istraživački instituti i univerziteti nakon 11. septembra 2001, kad neko zaželi da zazvuči dubokomisleno i ozbiljno, odmerenim tonom kaže: “Moramo se boriti ne samo protiv terorizma, već i protiv korena terorizma”. Ovu plitkoumnost neizbežno prati sugestija za uvođenje novog Maršalovog plana kojim bi se iskorenila beda u muslimanskom svetu”…Ali, problem sa ovom dijagnozom je u tome što ona ona previđa jednu neugodnu činjenicu: terorističku mrežu Al Kaide ne čine siromašni i opljačkani (str. 126).

Po njemu je islamski teorizam moderni fenomen, a njegovi protagonisti moderni politički delatnici koji koriste teroristička sredstva: Bin Laden je potomak jedne od najbogatijih saudijskih porordica čije se bogatstvo procenjuje na 5 milijardi dolara, u mladosti potpuni bezbožnik i sekularista. Njegov zamenik, Ajman al Zavahiri, dolazi iz najviših krugova egipatskog društva; otac mu je bio poznati profesor na kairskom univerzitetu, deda čuveni imam, a stric prvi sekretar arapske lige. Sam Zavahiri je bio vrhunski neurohirurg u “prethodnom životu”. Glavni njurorški atentator Mohamed Ata dolazi iz umerene sekularne porodice; njegov otac je advokat, jedna sestra je lekar, a druga profesor. On sam je studirao na Zapadu u Hamburgu, tehničke nauke. Čak i ekstremisti na nižim nivoima poseduju značajno obrazovanje. Zakarija podseća na činjenicu da su jezgro talibanskog pokreta činili studenti iz verskih škola-medresa u Pakistanu (“Taliban” na jeziku Paštuna znači student), a da su većina regruta Hamasa i Islamskog džihada u Palestini studenti jerusalimskog univerziteta. Na taj način postaje jasno da je tzv islamski teorizam moderni politički fenomen koji nema nikakve veze sa siromaštvom. U protivnom, terorizam bi trebalo očekivati mnogo pre u podsaharskoj Africi koja je mnogo siromašnija od arapskog sveta, posebno od zemalja kao što su Saudijska Arabija i Egipat.

Drugi, dosta nezgodan zaključak koji odavde po Zakariji sledi jeste da arapski svet nije nikakav izuzetak u odnosu na Zapad, da se on nalazi samo nekoliko koraka dalje od izgradnje institucija liberalnog konstitucionalizma, ali da ne ide nikakvim posebnim civilizacijskim putem, kako bi hteli moderni proroci “sukoba civilizacija” na samom Zapadu.

Ima još jedna već konvencionalna mudrost našeg doba koja je efektno opovrgnuta u Zakarijinoj knjizi, a to je teorija po kojoj kultura presudno utiče na mogućnost određenih zemalja da razviju liberalnu demokratiju, odnosno sistem konstitucionalnog liberalizma. On ukazuje da je to dosta stara i uticajna doktrina koju je etablirao i popularizovao Maks Veber kroz svoje učenje o protestantskom duhu i etici rada kao odlučujućim elementima za razvoj kapitalizma u Engleskoj. Zakarija pokazuje koliko je ovaj način mišljenja zapravo problematičan: katolička Južna Evropa poslednjih decenija brže napreduje od severne, protestantske, a možda najkatoličkija zemlja na svetu Irska, u ovom trenutku je najbrže rastuća ekonomija u Evropi, daleko snažnija od britanske ili nemačke. Na drugoj strani, ekonomski neuspeh latinske Amerike je često objašnjavan kulturnim razlozima i nemogućnošću da se zapadni liberalni model tamo preslika. No, Čile je vrlo razvijena tržišna privreda i stabilna demokratska država, koju mnogi nazivaju Švajcarskom u Andima. Po dohotku per capita bliska je Austriji ili Belgiji. Kako za Čile ne važe kulturni hedikepi koji navodno sprečavaju Venecuelu, Boliviju ili Brazil da postanu liberalne države? Vrhunac ekplanatorne nemoći kulturološke teze Zakarija vidi u njenom odnosu prema Istočnoj Aziji. Još je Maks Veber tvrdio da budisti nikad neće moći da razviju kapitalizam zbog svoje tradicionalne kontemplativne i pasivističke životne filozofije i etike. Jedan engleski putopisac je 15 godina pre početka velikog privrednog buma u Japanu krajem XIX veka, Japance opisivao kao najnepreduzimljiviji narod na svetu, nesposoban da ikad prihvati kapitalizam. Posle ove prve faze, kad su Azijati počeli da ekonomski snažno napreduju, zapadni teoretičari su i za ovo pronašli objašnjenje u njihovoj kulturi – tragajući za nekim ekvivalentom protestanske etike rada. Pa su ga pronalazili u tradicionalnoj japanskoj etici ili duhu kongfučijanizma. Iste one kulturne obrasce koje su do juče tretirali kao glavnu smetnju prihvatanju kapitalizma sada su proglasili za glavni uzrok njegovog prihvatanja. A kada je Azija zapala u ekonomsku krizu krajem 90-ih godina prošlog veka, opet je objašnjenje za to nađeno u kulturi: tradicionalnom nepotizmu, klanovskim i porodičnim vezama kao karakteristikama tog podneblja. U svemu dakle, samo ne u uticaju političkih i ekonomskih institucija na ponašanje ljudi. Postoji mit o tome da su Indusi ili Kinezi izvanredni preduzetnici. Ipak ove dve zemlje su strašno nazadovale u XX veku, i napreduju snažno tek poslednju deceniju i po, ali to samo znači da su njihove javne politike u tom periodu postale saglasne sa ekonomskim rastom, i da kultura neće sprečiti ljude da se racionalno ponašaju ukoliko imaju pravne i ekonomske podsticaje da se racionalno ponašaju. Zakarija citira jednog indijskog poslanika koji je svojevremno premijeru Indiri Gandi postavio pitanje: “Zašto Indusi izgleda ekonomski napreduju pod svakom vladom u svetu, osim pod svojom sopstvenom”? To je važilo za period snažne centralizacije i trenda ka socijalizmu u samoj Indiji. Danas Indusi snažno napreduju i pod sopstvenom vladom, ali to nije produkt njihove kulture, već pametnijih politika njihove vlade, zaključuje Zakarija.

Na kraju valja primetiti da Zakarija zaslužuje epitet konzervativnog mislioca (u evropskom smislu reči) prevashodno po tome što svoju kritiku demokratije ne ograničava samo na političku sferu. Njemu jednako smeta neograničena demokratija slobodnog tržišta, razmah berzanskog i finansijskog kapitalizma i bezličnost tržišnih sila. Čovek pojedinac prestaje da bude proizvođač neke robe, ustaljene, tradicionalne institucije profesionalne solidarnosti propadaju i sve ide na tržište. U Zakarijinoj knjizi možemo naći fragmente konzervativne odbojnosti prema nekontrolisanom individualizmu moderne liberalne ere. Mimo toga, u nekoliko pasaža primećujemo čak i eho levičarske kritike deregulacije tržišta koja nije vodila samo koristima od pojačane konkurencije i rasta, već i većim fluktuacijama proizvodnje i nestabilnosti ekonomije (211-213).

Ipak, dominantna vizura knjige je oštro iznijansiran klasični liberalizam, razvijen i izražen u jeziku političke teorije. To joj omogućava da bude postavljena na principijelne temelje, a da istovremeno nije prinuđena da se bavi temama ekonomskog liberalizma i kontroverzama na nižim nivoima apstrakcije, poput ekologije, uticaja države na ekonomiju, prava manjina itd. Za svakog ko je naviknut da liberalizam razumeva mimo i nezavisno od demokratije ova knjiga će biti vredan korak unapred u artikulisanju i preciziranju teorije o divergenciji ta dva principa. Za one koji nisu u stanju da razgraniče liberalno od demokratskog, knjiga će predstavljati veliko razočarenje, ali istovremeno – u čemu je njena velika vrednost – i svojevrsni otrežnjujući udarac. predstavlja neobičan prevodilački rezultat u našoj kulturi. U zemlji u kojoj vas sa svake police sa knjigama iz političke misli u svim boljim knjižarama vreba po pet knjiga Majkla Mura, deset Noama Čomskog, i još desetak raznih naslova tipa “Suludi američki krstaši” ili mnoštvo izdanja s terminom globalizacija u naslovu, a žestokom antiglobalističkom propagandom unutar korica, prevod rada jednog američkog konzervativnog liberala predstavlja zaista neku vrstu srećnog incidenta.

Izvor

 

[Драшко]

On 1.11.2019. at 1:31, o. Miroljub рече

Поистовећивати крвопроливајућу богоборачку совјетију и комуно-бољшевизам са слатким Православљем и спасоносном вером, је заиста, бол и мука духу!

tacno tako, moj pradeda je bio svestenik u Rusiji

posle revolucije, pre nego sto su uspeli pobeci, nije bilo nista za jelo, balega se valjala u seno i to se zapece pa se jede

a tek one scene gde se ruse zvonici i tome slicno

ne ponovilo se

dosta je koketiranja sa boljsevicima

 

[Драшко]

On 31.10.2019. at 17:48, Православни Србин рече

Свака претендује да домнинира.

jeste

na razne nacine

Mada Rusija je mnooogo velika i samim tim nema kompleks na konto kojeg bi se dodatno jos sirila, kao Engleska (koju mnogo volim) ali je mala i to je kompleks

Ono sto je lepo kod tih velikih zemalja kao sto su Rusi, oni su aristokratija. Njihov balet je pojam za celu zapadnu Evropu. Pa knjizevnost, pa arhitektura i muzika.

 

[Juanito]

Во имја Оца...

Han Chinese & Uighurs -- Government Assigning Han Men to Sleep with Uighur Women: Report | National Review

WWW.NATIONALREVIEW.COM

---

The Chinese government assigns men to monitor the families of detained Muslim...

 

[Православни Србин]

On 4.11.2019. at 17:15, Justin Waters рече

Brate umeš li ti malo skratiš svoje pisanje? 

Zaista mi se ne da pisati više od dva pasua i to sa par rečenica u svakom...tako da neku drugu priliku odgovorim

Искрено, мислим да не смета теби дужина коментара, већ ти смета то што немаш одговор на чињенице изнете у њему, као што немаш одговор ни на постављена питања. Двоструки су ти стандарди, те браниш сваку  тоталитарну деспотију (конкретно, и ову кинеску која удара на верску слободу људи) само зато јер је анти-амерички настројена. Мада, у случају Кине није баш тако, али опет, ти си то тако схватио и зато тако наступаш. Имаш манихејско виђење где су једни (Русија, Кина, Иран и не знам кога још ту убрајате све) силе добра, а други (Америка и њени савезници) силе зла. А то је погрешно и нереално. Јер и једни и други имају исти циљ, као и све велике силе- да доминирају што већом територијом и обе стране су врло сурове и често неправедне у спровођењу својих циљева. 

Јел није сад ,,предугачко"? 

[Православни Србин]

пре 21 часа, Драшко рече

Ono sto je lepo kod tih velikih zemalja kao sto su Rusi, oni su aristokratija. Njihov balet je pojam za celu zapadnu Evropu. Pa knjizevnost, pa arhitektura i muzika.

 

Наравно. Па ја сам русофил, јер волим руски народ, руску културу, уметност, књижевност. Наравно, Православље. Али, то је једно. 

Сасвим је друго ово што се данас у многим круговима протура као русофилија- величање једног крвавог и безбожног совјетског поретка који је управо тежио да уништи све лепо и велико у руском народу, почевши од Православља па надаље. Та стаљинофилија која се шири, а лажно повезује са ,,русофилијом" је велика опасност. 

 

[Стаљиново унуче]

пре 2 минута, Православни Србин рече

Искрено, мислим да не смета теби дужина коментара, већ ти смета то што немаш одговор на чињенице изнете у њему, као што немаш одговор ни на постављена питања. Двоструки су ти стандарди, те браниш сваку  тоталитарну деспотију (конкретно, и ову кинеску која удара на верску слободу људи) само зато јер је анти-амерички настројена. Мада, у случају Кине није баш тако, али опет, ти си то тако схватио и зато тако наступаш. Имаш манихејско виђење где су једни (Русија, Кина, Иран и не знам кога још ту убрајате све) силе добра, а други (Америка и њени савезници) силе зла. А то је погрешно и нереално. Јер и једни и други имају исти циљ, као и све велике силе- да доминирају што већом територијом и обе стране су врло сурове и често неправедне у спровођењу својих циљева. 

Јел није сад ,,предугачко"? 

сад је таман,ево ти једна дивна песма ко награда

 

[Православни Србин]

пре 3 минута, Стаљиново унуче рече

сад је таман,ево ти једна дивна песма ко награда

 

Катедрални храм посвећен Рождеству Господњем у Москви, познатији као Храм Христа Спаса, подигнут је у захвалност Господу Спаситељу због победе над Наполеоном 1812. године. Бољшевичке власти су по наредби Кагановича уништиле овај храм 1931. године у намери да на његовом месту подигну велелепно здање - Дом совјета. Бољшевици нису били у стању да изграде ову палату. По паду СССР је овај велелепнихрам обновљен.

 

Толико о ,,заслугама" другова Стаљина и Кагановича. Страшно је коме се ви клањате.