Zašto se nisam ubila

[Danijela]

komentar dana > Zašto se nisam ubila jovana gligorijević

 

Nekako mi je uspelo da se izlečim od smrtonosne bolesti. Od bolesti koja će, prema procenama Svetske zdravstvene organizacije za manje od dve godine biti najčešći uzrok smrti kod žena, a drugi po redu u ukupnoj populaciji. Govorim o depresiji.

Da sam se ubila, svi bi pričali da sam bila energična i imala planove za budućnost. Bili bi šokirani i iznenađeni, tvrdili bi da ništa nije ukazivalo na to. Pojedini iz moje okoline bi čak rekli da sam uvek bila nasmejana. Za nekolicinu sam uverena da bi paranojisali kako sam zapravo ubijena, a sve je namešteno da liči na samoubistvo. Možda grešim, možda ne bi bilo tako, ali nikada neću saznati iz prostog razloga – nisam se ubila.

Nisam se ubila jer sam bila vrhunski prevarant. Toliko sam vešto skrivala od drugih kako se osećam, sve dok nisam ostala bez snage da se pretvaram.

Nisam se ubila i zato što sam pre svoje depresije imala priliku da vidim tuđu. Jer sam znala šta je i da može da se izleči. Čak i kad sam imala osećaj da je nemoguće i da nikad neće proći, terala sam sebe da mislim na dve izlečene osobe koje poznajem. Kad mi se činilo da mi je šansa za izlečenje ravna čudu, prisećala sam se da znam za dva čuda.

Nisam se ubila, jer sam onog trenutka kad sam sebi priznala da sam bolesna, priznala i drugima oko sebe. Preživela sam jer sam imala sreće – ljudi oko mene nisu ignorisali ono što sam pričala i kako sam se ponašala. Nisu mi govorili da znaju kako je, nisu živeli u zabludi da je depresija isto što i teška tuga. Moja depresija se nikad nije manifestovala kroz tugu. Rastuživale su me situacije koje bi rastužile i zdravu osobu. Mene je depresija terala u strah, očaj i razne druge emocije koje se ne mogu opisati jednom rečju. Nisam se ubila jer su mi najbliži ponavljali da me vole onda kad sam ja sebe najviše mrzela. Nisam se ubila jer je moj prijatelj, a tadašnji cimer, znao da to što se svađam sa njim i divljam zbog gluposti – nisam ja. Znao je da je to bolest i nije digao ruke od mene.

Nisam se ubila jer u vreme moje depresije mediji nisu pisali o samoubistvima ovako kako danas pišu. Da jesu, njihovi klik bajt naslovi bi me sigurno gurnuli sa vrha solitera u kom sam živela. Nisam se ubila i jer u vreme kad mi je bilo najgore nisam imala Tviter, mesto gde ljudi sa 30 i kusur hiljada pratilaca pišu kako je depresija izgovor bezvrednim ljudskim bićima, a ne bolest. I za to dobijaju stotine lajkova.

Da sam se ubila, ostavila bih poruku od samo tri reči: "Ne mogu više." Depresivni ljudi se ne ubijaju zato što ne žele da žive. Ubijaju se jer ne vide drugi način da prestanu da se osećaju tako. Pitaćete se: kako? Iskustvo depresije nije prepričljivo. Može se dočarati samo metaforama, nikad do kraja preciznim, metaforama koje će potpuno razumeti samo oni koji su takođe depresivni. Zamislite da osobi koja nema receptore za fizičku bol treba da opišete kako je kad priklještite prst. Nemoguće.

Kad sve saberem, živa sam samo zato što sam imala sreće. Takoreći, slučajno. Međutim, izlečenje ne mora da zavisi od sreće. Gledajte ljude oko sebe, probajte da vidite svet onako kako ga oni vide. Ne otpisujte ljutite žene kao "histerične kučke", ne osuđujte devojke koje žive za izlaske kao "podivljale drolje", ne odustajte od prijatelja koji vas stoti put ispaljuju u poslednjem trenutku iako ste odavno dogovorili viđanje. Ne sudite prema sebi i onome što vi mislite da je ispravno, već razmislite zašto se ta osoba ponaša tako kako se ponaša. Ako vam neko kaže da njemu nikada više neće biti dobro, podsetite ga na vreme kad mu jeste bilo dobro, pa je prošlo. Gađajte ga logikom: recite mu da će i ovo loše proći, kao što je prošlo i dobro. Ako vam kaže da sopstvenu budućnost vidi isključivo kao crnu, skrenite mu pažnju da nije vidovit. Pitajte da li je predvideo da će se osećati tako grozno, pa kad kaže da nije, recite mu da onda nema pojma šta ga čeka u budućnosti. Pošaljite mu poneki link sa iskustvima izlečenih, ponudite se da krenete sa njom ili njim na taj prvi, najstrašniji pregled kod psihijatra. Čuvajte mu strah, ako se plaši da će u čekaonici sresti nekog koga poznaje, obećajte da ćete reći da ste vi taj koji ide na pregled, a da vam on pravi društvo. Dovijajte se kako znate, jer tako spasavate nečiji život i to ne bilo čiji. Spasavate nekog svog.

Ja sam živa. Vrlo lako sam mogla da ne budem. Živa sam jer je imao ko da mi dobaci pojas za spasavanje kad sam se davila. Celoj toj armiji porodice, prijatelja, pa i slučajnih poznanika nemam kako da zahvalim. Ali mogu da širim dalje i da ponudim svoje iskustvo, ako može nekome da bude slamka spasa.

 

Zašto se nisam ubila

WWW.VREME.COM

 

[Жељана]

Тешка је ово беседа. Слутим да само две групације људи могу ово разумети: они који сами пате од депресије и они који то искуство имају код својих ближњих. Други? Нико и никада. Зато ће бити мало правих одговора и коментара. Не треба ни да буде. Мој син пролази кроз ово, зато знам. Свакодневно виђам сопствену, немоћ сина, као и немоћ лекара пред чељустима депресије. Поучан текст, али захтева созерцање, не просто читање.

[Istopljeni kamen]

пре 56 минута, Жељана рече

Тешка је ово беседа. Слутим да само две групације људи могу ово разумети: они који сами пате од депресије и они који то искуство имају код својих ближњих. Други? Нико и никада. Зато ће бити мало правих одговора и коментара. Не треба ни да буде. Мој син пролази кроз ово, зато знам. Свакодневно виђам сопствену, немоћ сина, као и немоћ лекара пред чељустима депресије. Поучан текст, али захтева созерцање, не просто читање.

Kako? Kakav je to oblik kod Vašeg sina?

Ima li pomoći? 

[Биљана, два]

Тешка је беседа. Мислим на оно Ко је ближњи мој? Мој поглед се најдуже задржао на реченицама у којима су биле напомене о ближњима. Искуство ми говори да то што зовемо данас депресијом, у свакодневном нашем животу даје облике разне. Не само мисли о самоубиству, већ и сваки привид на који себе натерамо, може бити знак депресије. 

Недавно сам чула од једне особе, па да поделим са вама. Ми смо у времену које би се могло назвати беџ. И побожне особе их воле. На омиљеном беџу невидљивом, наравно, пише Мене Бог воли највише. Имате данас толико ревнитеља. Све знају све ће да објасне. Ал мени некако хладно поред њих.

Те пилулице за све бољке, су исто слика депресије.

Све у свему, тежак текст, али потребан. Да се сетимо како нам је живот Дар.

 

 

[LISA]

Kod klinicke depresije ne treba zanemariti vaznost lekova jer dugotrajno trpljenje te vrste menja hemiju mozga i rec, u tom stanju, nije dovoljna. Potrebna je i nuzna, ali nije dovoljna.