Педесет и три свеће мога рода.

[Augustinus]

О Љубави, лепа и топла! Како да не љубим, кад ме ти грејеш? О Љубави скромна и блага! Како да се срдим, кад ми ти мир дајеш? О Љубави вечна и испуњена! Како да ћутим кад ме ти покрећеш? О Љубави, како да не следујем оног који у осамдесет и деветом лету, народ теби, твој одабрани духовно води, јер си младалачке сузе на бројаницама белим платном лице му украсила? О Љубави како да не слушам оног који по стенама и врлетима овога света са ватром о Теби говори, и грмоким хуком Тебе сведочи? О Љубави како да се не приклоним ономе који у питомој равници, смирењем и оштроумљем о Теби излаже? О Љубави како да рукама својим не посегнем за оним преко океана који о Теби и на онај страни света беле хартије исписује. О Љубави, како да заборавим онога који у кнежевскоме граду благошћу својом Тебе узвисује? О Љубави како да сумњам у оне, који су Теби реч своју положили, и душу своју Теби предали? Устукните ветрови! Умукните аспиде! Не хучите и не сикћите! Овде немате шта да тражите! Нема места вашем злурадју. Не пуштајте адске сплеткароше, подстрекиваче, рушитеље, мрзитеље, гордељивце, смутљивце, оговораче, лажљивце, подкопаче овога пролазног, пропадљивог и привременог света. Зар мислите да ћете својим сплеткама барјак лажи над истином подигнути? Зар мислите подстрекивањем да ћете брата на брата ударити? Зар мислите да ћете рушилачком злобом стену срушити? Зар мислите да ћете мржњом, место Љубављу срца испунити? Зар мислите да ћете гордошћу понос уплашити? Зар мислите да ћете сумњом изабране завести? Зар мислите оговарњем да ћете оне који служе Љубави завести? Зар мислите да се лаж може истином пројавити? Зар мислите да Храм који на Стени стоји можете подкопати? О бестида у вашем умовању, да сумња може имати било шта са Љубављу? Педесет и три свеће мога рода пред тобом Љубави стоји. Нека дуже, од других. Али свака својом различитом светлошћу тебе Љубави обасјава. Да нема њиховог жара, зар би ја тебе Љубави у тами могао пронаћи?