Митрополит Калистос Вер: АПОКАТАСТАЗА

[Bokisd]

пре 7 часа, grigorije22 рече

Такве слуге Божије постоје и у Москви, и у Њујорку, и уопште - Оставих себи седам хиљада људи, који не приклонише кољена пред Ваалом (Рим 11:4), одговара Господ пророку Илији као одговор на његове притужбе о оскудици благочешћа...

Pa, da, ali je ostavljeno 7 hiljada ljudi, gde i kome,......pa, u Izrailju,  koji su verovali u pravog i istinskog Boga i nisu priklonili kolena pred drugim i laznim bogovima kao sto je taj Vaal.

Znaci, takvi  se spasavaju, jer ipak treba neka dobra i prava vera u Boga kako bi zadobili to spasenje, kako moze da ide drugacije, ne moze to tek tako da se spasavamo kao da je to neka laganica,....

Pa, bre, na kraju vremena u doba antihrista takodje ce biti neki odredjeni ostatak od 7 hiljada ljudi koji nece priznati vladavinu antihrista i klanace se i verovati samo u pravog i istinitog Boga i Isusa Hrista.

[grigorije22]

Sveti Ignjatije Brajnčaninov je imao pogrešne predstave pakla.

(Први део)
ИГУМАН ПЕТАР МЕШЧЕРИНОВ – СВ. ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ
… тврдио је да се ад налази физички у центру земље; да су анђели и људске душе телесни[7]. Кад је свети Теофан Затворник, због одбацивања ових ставова, објавио читаву књигу[8], св. Игњатије није уопште слушао исцрпне аргументе дате у њој…

Свети Игњатије родио се 1807 године (отишао је Господу 1867.); био је представник познатог дворског рода Брјанчанинових. Већ у раним годинама свог живота био је рањен лепотом православног монаштва и одлучио је да одабере управо овај животни пут. Ради тога да би остварио свој идеал, св. Игњатије је морао ићи не само против породице и своје околине, већ и против воље цара Николаја I. Стекао је блиставо светско образовање, био је је љубимац Императора, који је има своје планове за њега; али св. Игњатије је поступио по своме и примио монаштво. Након тога његова каријера се развила врло успешно; али за нас је веома важно нагласити две околности – првобитно формирање настројења св. Игњатија на некакву конфронтацију и противљење свему, а такође и то да није задобио духовно образовање, иако је био веома начитан у православној светоотачкој аскетској литратури. Свети Игњатије је иза себе оставио мноштво списа. Они су веома неуједначени по свом значају. Учење св. Игњатија о трезвености, о духовним односима, о одређеним аспектима аскетске праксе је веома вредно и животно. Али ка много вишим, општим стварима св. Игњатије је био глув и често се његов поглед на ове или оне сфере хришћанског, црквеног и друштвеног живота одликовао ускошћу и ригоризмом. Он није био способан да схвати критику: погрешно је схватао св. Оце, тврдио је да се ад налази физички у центру земље; да су анђели и људске душе телесни[7]. Кад је свети Теофан Затворник, због одбацивања ових ставова, објавио читаву књигу[8], св. Игњатије није уопште слушао исцрпне аргументе дате у њој, већ позивајући се на неколико цитатра св. отаца, остао је на својој позицији[9]. Суштинска духовна грешка св. Игњатија био је постулат да човек у страсном стању (тј. свакодневном) није способан да прими божанску благодат[10] – самим тим укида се значај Цркве и њених Таинстава.

 

[Bokisd]

пре 8 часа, grigorije22 рече

Суштинска духовна грешка св. Игњатија био је постулат да човек у страсном стању (тј. свакодневном) није способан да прими божанску благодат[10] – самим тим укида се значај Цркве и њених Таинстава.

Kakav je ovo zakljucak, ..... ispada na osnovu predpostavke da covek u strasnom stanju nije sposoban da primi blagodat .... (kaze se,....svakodnevnom,.... sto kolilko sam licno citao Brjancaninova - on to strasno stanje nije povezivao sa tim svakodnevnim strasnim stanjima,......pa, ono strasno stanje koje pominje Brjancaninov, u tom stanju zaista covek ne moze da primi bozansku blagodat, jer nije to neko svakodnevno strasno stanje ...itd...).... i onda ide zakljucak kao da samim takvim svojim stavom Brjancaninov ukida znacaj Crkve i svetih Tajni.

To, mislim, da je nemoguce naci u pisanijama sv.Ignjatija Brjancaninova,....i, ovo oko pakla i andjela i covekove duse da su telesni - skroz izvadjeno iz konteksta stvari.

Moras da postavis izvor za ovaj tekst Griso, ne mogu da ga nadjem,,..... znaci, postavi link ka tekstu da vidimo ceo tekst sa izvorima na koje se poziva pisac teksta.

[Bokisd]

@grigorije22 jel ima link ka ovom tekstu ?

Inace, iguman Petar Mescerinov je izgleda bas neka kontraverzna licnost u RPC.

https://yandex.ru/search/?text=игумен петр мещеринов критика&lr=105418

Evo, sta je pricao za sv.Ignjatija Brjancaninova :

О свт.Игнатии Брянчанинове:
-В рамках ответа о книге свт. Игнатия (Брянчанинова) «Слово о смерти» игумен Петр советует «Сожгите эту книгу… Читайте Священное Писание, и Новый, и Ветхий завет… читайте владыку Антония Сурожского… Любовь Божия сильнее, чем Ваши грехи. Плюньте на грехи, смотрите на Христа». Самому святителю Игнатию игумен дает на своем форуме такую оценку: «…Свт. Игнатий не имел систематического духовного образования (профессора богословия его раздражали), а богословствовал только "по Отцам". Итог: очень узкое, тяжелое и во многом неверное и неточное богословие самого свт. Игнатия»

Izgleda da ima bas hejt na Brjancaninova, tako da ovaj gore njegov tekst nije uopste validan za ocenjivanje rada i dela sv.Ignjatija Brjancaninova.

[Tumaralo.]

Večne muke u paklu tj. muke bez mogućnosti pomilovanja su jedina zamisliva brana nihilizmu.

A opet, takva ideja je nešto najluđe i najbolesnije zamislivo. Luđe od samog nihilizma....

[grigorije22]

Ima još
 

ИГУМАН ПЕТАР МЕШЧЕРИНОВ – СВ. ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ
... Он је често понављао и писао да се спасавају само и искључиво православни, а сви остали, укључујући некрштене бебе, биће осуђени на паклене муке... уопште, св. Игњатије је схваћен као «један од» црквeних писаца, ништа више од тога.

Свети Игњатије се целог живота борио са мистицизмом Александријске епохе. За њега је тај мистицизам био потпуно не-православан и стран светоотачком учењу.Несумњиво да постоји значајан део истине у овој тврдњи; али св. Игњатије је био „црно-бели“ човек и никакве «поделе» и полутонове није прихватао. То га је довело до жестоког одбацивања свега формално - неправославног. Он је често понављао и писао да се спасавају само и искључиво православни, а сви остали, укључујући некрштене бебе, биће осуђени на паклене муке. Одвајајући запетом, без икаквих разлика, набројао је ове осуђене: католике, лутеране, муслимане, јевреје, пагане... Некакав симбол свега неправославног постала је за св. Игњатија књига Томе Кемпијског «У огледању на Христа». У свих осам томова св. Игњатије је разбацао порицање ове књиге – св. Игњатије је сматрао да је написана из стања «прелести». Желео је да напише читаво дело против «Огледања», али његову жељу спречио је свети Филарет Московски. Интересантан је њихов дијалог поводом тога. Св. Филарет се ослањао на св. Димитрија Ростовског, који је ценио књигу Томе и у својим делима препоручивао је за читање. Св. Игњатије је одговорио: «Ми не знамо када је светитељ Димитриј био уведен у благодатно достојанство Светог оца, и може бити да је он ово написао још тада када је просто био благочестиви писац или проповедник»[11]. Овај аргумент, као и многи аргументи св. Игњатија, такође се може окренути против њега самога (њему припада знаменита фраза– «сви смо ми у прелести»;ако су сви, значи и аутор фразе); на самом делу, користећи се овом логиком , ми не знамо, такође, када је и сами св. Игњатије уведен у достојанство Светог оца...
При свему томе, мора се рећи да противречности и неправилности у делима светог Игњатија и очигледне ускости његове перцепције хришћанства ни на који начин не поништавају његову несумњиву личну светост. Ово је врло важно - и ево, напокон, након врло дугог увода, окрећем се главној теми мог извјештаја, управо ка оним особеностима данашњице, које се јављају као изазов јединству Русије и Запада у контексту Цркве – да је у XIX веку св. Игњатије заузео угодно и хармонично место у разноврсној палети руског црквеног живота, како би данас рекли, крању десницу. Његова мишљења нису била широко распрострањена, будући суздржанија од других, много већих црквених гледиштишта, и у црквено – научној академској средини, и у пастирском и духовном опиту православних хришћана. Почетком XX века његови погледи почели су да добијају на тежини, посебно међу монаштвом. Међутим, уопште, св. Игњатије је схваћен као «један од» црквeних писаца, ништа више од тога.

 

[grigorije22]

пре 37 минута, Bokisd рече

@grigorije22 jel ima link ka ovom tekstu ?

Inace, iguman Petar Mescerinov je izgleda bas neka kontraverzna licnost u RPC.

https://yandex.ru/search/?text=игумен петр мещеринов критика&lr=105418

Evo, sta je pricao za sv.Ignjatija Brjancaninova :

О свт.Игнатии Брянчанинове:
-В рамках ответа о книге свт. Игнатия (Брянчанинова) «Слово о смерти» игумен Петр советует «Сожгите эту книгу… Читайте Священное Писание, и Новый, и Ветхий завет… читайте владыку Антония Сурожского… Любовь Божия сильнее, чем Ваши грехи. Плюньте на грехи, смотрите на Христа». Самому святителю Игнатию игумен дает на своем форуме такую оценку: «…Свт. Игнатий не имел систематического духовного образования (профессора богословия его раздражали), а богословствовал только "по Отцам". Итог: очень узкое, тяжелое и во многом неверное и неточное богословие самого свт. Игнатия»

Izgleda da ima bas hejt na Brjancaninova, tako da ovaj gore njegov tekst nije uopste validan za ocenjivanje rada i dela sv.Ignjatija Brjancaninova.

To je samo kritički stav na koji se revnitelji sablažnjavaju. Kako može običan čovek da kritikuje sveca?

[Bokisd]

Пре сат времена, Tumaralo. рече

Večne muke u paklu tj. muke bez mogućnosti pomilovanja su jedina zamisliva brana nihilizmu.

A opet, takva ideja je nešto najluđe i najbolesnije zamislivo. Luđe od samog nihilizma....

Pa, sta da izaberemo, nihilizam i prakticnu dozvolu za sve zlocine koje covek moze da ucini jer posle nemamo moralnu i pravednu osudu za te zlocine. Ili, ovo drugo, da ako ovde nemas prepreku i ogranicenje da vrsis najstrasnije zlocine, ali onda imas vecne muke jer ..... ako nemas vecne muke, onda mozes da vrsis najstrasnije zlocine.

Ili, jedno ili drugo, ne mogu oba u isto vreme i sta je onda pravednije od ova dva,.....da ovde u ovom zivotu moze nekaznjeno da se vrse i najgori i najgnusniji zlocini ili da ipak moras da budes svestan svojih dela za koja su zaprecene vecne kazne.

Jer, i ovde ako je neko osudjen na dozivotan zatvor zbog nekog zlocin na sudu i po pravnim zakonima,....pa, to znaci za njega vecnu kaznu vec u ovom zivotu,..... jer ima samo ovaj jedan zivot da prozivi u slobodi i radosti i lepoti (zivota), i ako je osudjen na kaznu dozivotnog zatvora bez slobode - koja daje sve coveku u ovom zivotu - onda je on prakticnu osudjen na vecnu kaznu u ovom zivotu. Znaci, vecna kazna kao pojam ( Osnovno znanje o nečemu, termin, odrednica) postoji i u ovom zivotu.

Onda je valjda ocekivano da i tamo bude osudjen na vecnu kaznu zbog moralnog zakona i principa pravednosti koji ne moze da uvede nihilizam u covekov zivot. Pa, taj nihilizam i ovi pravni i sudski zakoni ne dozvoljavaju u ovom zivotu, tako onda analogno ni moralni zakon ne moze da uvede nihilizam ni u ovaj zivot, ni u onaj drugi zivot.

[Bokisd]

Пре сат времена, grigorije22 рече

To je samo kritički stav na koji se revnitelji sablažnjavaju. Kako može običan čovek da kritikuje sveca?

Ma, okey, ..... ali, i jeste problematicno to sto pise ovaj iguman Petar, ....ali, opet, ako je opravdana kritika, onda je okey, jer u istoriji crkve bilo je kod svetitelja i nekih stvari koje su bile podlozne kritici, na primer poznat slucaj sv.Grigorija Niskog i njegovog tumacenja apokastaze, koje je kritikovano i nije prihvaceno od strane crkve.

Vidim da si postavio novi deo teksta,..... pa, bre Griso daj link ka izvoru, da vidimo tacno sta sve tamo pise, da vidimo da li je opravdano to sto pise iguman o Brjancaninovu. Pa, citam sad na brzinu, ima rasprava na nekim ruskim forumima o tome, tako da nije bas tako jasno ovo sto pise iguman i po onome sto sam na brzinu procitao, on izgleda bas izaziva kontraverze u RPC sa nekim svojim tekstovima i stavovima.

[Desiderius Erasmus]

пре 16 минута, Bokisd рече

na primer poznat slucaj sv.Grigorija Niskog i njegovog tumacenja apokastaze, koje je kritikovano i nije prihvaceno od strane crkve.

Zapravo, zvanično je odbačena samo Origenova apokatastaza, koja se naslanja na preegzistenciju duša, što je jasno naglašeno u anatemama.

Što ne znači automatski da je apokatastaza Grigorija Niskog i Isaka Sirina tačna; ali je to sasvim dozvoljeni teologumenon.

[Bokisd]

Пре сат времена, Desiderius Erasmus рече

Zapravo, zvanično je odbačena samo Origenova apokatastaza, koja se naslanja na preegzistenciju duša, što je jasno naglašeno u anatemama.

Što ne znači automatski da je apokatastaza Grigorija Niskog i Isaka Sirina tačna; ali je to sasvim dozvoljeni teologumenon.

Vec smo negde pricali o tome, osudjena je apokastaza Origena kao deo njegovog full ucenja o pocetku i kraju svega, sto ne znaci da apokastaza kao deo tog celokupnog ucenja Origena - nije sama po sebi problematicna i osudjena.

Ovo za Isaka Sirina stvarno ne znam gde to on zastupa apokastazu (imas neki tekst ili link o tome). I, po svemu sudeci, to jeste teologumen Niskog, koji jeste kritikovan i osudjen i nije prihvacen od strane crkve. Jer, sam teologumen kao pojam, vec nagovestava da neko ucenje ili misljenje nekog svetitelja ili hriscanskog pisca jeste vec samo po sebi nesto sto je 'problematicno' i odstupa od misljenja i ucenja ostalih svetitelja i samim time je taj teologumen 'sumnjiv' i pod raspravom sta i kako. I, samim time ne postoji nesto kao dozvoljeni teologumen, jer se oni uvek preispituju i nisu po defaultu dozvoljeni.

[Bokisd]

пре 1 сат, grigorije22 рече

Ima još
 

ИГУМАН ПЕТАР МЕШЧЕРИНОВ – СВ. ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ
... Он је често понављао и писао да се спасавају само и искључиво православни, а сви остали, укључујући некрштене бебе, биће осуђени на паклене муке... уопште, св. Игњатије је схваћен као «један од» црквeних писаца, ништа више од тога.

Свети Игњатије се целог живота борио са мистицизмом Александријске епохе. За њега је тај мистицизам био потпуно не-православан и стран светоотачком учењу.Несумњиво да постоји значајан део истине у овој тврдњи; али св. Игњатије је био „црно-бели“ човек и никакве «поделе» и полутонове није прихватао. То га је довело до жестоког одбацивања свега формално - неправославног. Он је често понављао и писао да се спасавају само и искључиво православни, а сви остали, укључујући некрштене бебе, биће осуђени на паклене муке. Одвајајући запетом, без икаквих разлика, набројао је ове осуђене: католике, лутеране, муслимане, јевреје, пагане... Некакав симбол свега неправославног постала је за св. Игњатија књига Томе Кемпијског «У огледању на Христа». У свих осам томова св. Игњатије је разбацао порицање ове књиге – св. Игњатије је сматрао да је написана из стања «прелести». Желео је да напише читаво дело против «Огледања», али његову жељу спречио је свети Филарет Московски. Интересантан је њихов дијалог поводом тога. Св. Филарет се ослањао на св. Димитрија Ростовског, који је ценио књигу Томе и у својим делима препоручивао је за читање. Св. Игњатије је одговорио: «Ми не знамо када је светитељ Димитриј био уведен у благодатно достојанство Светог оца, и може бити да је он ово написао још тада када је просто био благочестиви писац или проповедник»[11]. Овај аргумент, као и многи аргументи св. Игњатија, такође се може окренути против њега самога (њему припада знаменита фраза– «сви смо ми у прелести»;ако су сви, значи и аутор фразе); на самом делу, користећи се овом логиком , ми не знамо, такође, када је и сами св. Игњатије уведен у достојанство Светог оца...
При свему томе, мора се рећи да противречности и неправилности у делима светог Игњатија и очигледне ускости његове перцепције хришћанства ни на који начин не поништавају његову несумњиву личну светост. Ово је врло важно - и ево, напокон, након врло дугог увода, окрећем се главној теми мог извјештаја, управо ка оним особеностима данашњице, које се јављају као изазов јединству Русије и Запада у контексту Цркве – да је у XIX веку св. Игњатије заузео угодно и хармонично место у разноврсној палети руског црквеног живота, како би данас рекли, крању десницу. Његова мишљења нису била широко распрострањена, будући суздржанија од других, много већих црквених гледиштишта, и у црквено – научној академској средини, и у пастирском и духовном опиту православних хришћана. Почетком XX века његови погледи почели су да добијају на тежини, посебно међу монаштвом. Међутим, уопште, св. Игњатије је схваћен као «један од» црквeних писаца, ништа више од тога.

 

Nasao sam na ruskom,.....ovaj deo teksta je uzet iz izvestaja (predavanje, govor) na..... прочитанный на международной конференции «Пути развития и точки соприкосновения между Россией и Западной Европой», организованной фондом «Русское христианство» и Миланским католическим университетом и проходившей 22-24 октября в Сериате (Милан).

https://bogoslov.ru/article/1253246#_ftn12

U principu, ono sto Iguman zamera Brjancanivu jeste ovo sto i sam kaze..... агрессивный антиэкуменизм..... jer se Brjancaninov i njegovo pisanije o pravoj veri koja je u Pravoslavlju ne uklapa u odredjenu ekumenisticku sliku koju pravi i promovise iguman Petar u mnogim svojim tekstovima.

Zbog toga i 'napada' i diskvalifikuje Brjancaninovo pisanije i na drugu temu o tome,..... da prava i istinita duhovnost postoji samo u Pravoslavlju,.... i 'napada' Brjancaninovu kritiku i odbacivanje rimokatolicke i protestantske duhovnosti. Jer, Iguman aktivno promovise rimokatolicku i protestantsku duhovnost kao nesto sto je slicno pravoslavnoj i onda je ocekivano da mu 'smeta' ono sto pise Brjancaninov o tome.

Evo jedna kritika na pisanija igumana Petra :

https://bogoslov.ru/article/5899690

[Вукашин]

И мене занима има ли неки линк ка Исаку Сирину, кад се мало-мало помиње?

Ево шта нађох у вези Светог Игњатија:

Цитат

288. Одговор онима које саблажњава „Слово о смрти „
 
(…) „Слово о смрти“ написао сам у Сергијевој пустињи због молбе неких познаника. Нисам имао ни намеру да га штампам и објавим, ни наду да то могу учинити. To могу да кажем и о осталим делима мојим. Услед нарочитих околности устројило се њихово штампање и објављивање, и, како ја схватам, не без Промисла Божјег. О овоме су ми писале неке особе, које су се у манастиру и ван манастира свецело предале теоретском и практичном из учавању хришћанства. Оне су ми изразиле искрену благодарност за изложено учење свете Православне Цркве, које им је било суштински потребно, а поводом теме која је суштински важна за сваког човека. Чак и свештеник Матвејевски, који је написао рецензију у „Странику“ („Ходочаснику“),признаје (стр. 28), да „још ни једна есхатологија, део богословља који разматра последње догађаје који се тичу света и човека, није улазила у тако подробно решавање ових питања, као што је то учињено у “ Слову о смрти“.
Рецензија сама по себи не садржи ништа што би било за осуду, напротив, она је била врло корисна, понудивши питања која су причињавала тешкоће рецезенту и, разуме се, не само њему. Њихово разрешење требало је да донесе општу корист. Било би пожељно да изношење питања у духовном журналу не подсећа на дрске испаде Херценове. Код нас богословље постепено задобија карактер све одређенији, све више Православно Источни. To сада постаје јасно када се упореди богословље, које је створио Терновски, са богословљем Преосвећених Антонија и Макарија. Разуме се да ће се по мери превођења на руски језик Отаца Источне Цркве, Предање ове Цркве јасније показати. Ми још никако нисмо довољно упознати са Предањем наше Цркве и на неприметан начин усвојили смо нека нама туђа мишљења са Запада. Због тога је „Слово о смрти“ испрва било примљено од многих неблагонаклоно, али најозбиљније личности међу свештенством на његовој су страни, a у Академијама, где су библиотеке сасвим задовољавајуће, вероватно ће почети да се баве брижљивом обрадом ове области богословља и излагаће је по уобичајеном систему.
Петроград је веома удобан за усамљенички живот: то сам и сам искусио у световном начину живота. Напротив, за монахујуће он је веома неугодан. Уосталом, где год да неко живи, ако живи по заповестима Божјим и руководи се Речју Божјом, пребива у предворју вечног блаженства.
Милостиви Господ да дарује ово блаженство и мени и Вама и свој Вашој благословеној породици.
 
4. маја 1864.
 
289. О делима епископа Игњатија, објављеним и оним која се објављују
 
Ваистину Васкрсе Христос! Оно што је пророковано Речју Божјом има да се испуни. Наш свештени дуг је да са страхом поштујемо несхватљиве судове Бога Господа и, разумевајући дубоко значење онога што се збива, да обратимо сву пажњу, крајње појачану пажњу да би нас Христос пригрлио, као што су Свети Оци рекли: „Ко се спашава, да спаси душу своју“. Спаситељ је заповедао: „Бдите и молите се да не паднете у напаст„. Пред наступање великих невоља треба се молити са нарочитом марљивошћу и молити Бога за помиловање.
Благодарим за извештај о мишљењима разних личности о „Слову о смрти“ и о другим делима, која се налазе у вези са овим „Словом“. А иста појава је и у Петрограду. Наиме: већина свепггенства у почетку је била против „Слова“, али неки од свештеника, веома мало њих, било је и за њега. А када су поразмислили, нарочито после појављивања чланка „Поглед на мишљење западњака“, сви су тада умукли, али ипак не због слагања. Служитељи православне Цркве нису могли да одбаце учење које је Црква прогласила међу свим народима на целокупном подручју свога богослужења. Хтели су да узврате другачије, али рука Божја спречила је ударац управљен уз помоћ Б. Б., који је био на челу разбојничке дружине издавача реформаторског а уједно и револуционарног журнала „Страник“. Писана дела моја не припадају мени, њихов источник су Оци, она припадају Оцима православне Цркве. Изабрање мене Промислом Божјим као оруђа предавања те животне духовне хране савременом остатку верујућих јесте и њима и мени доброчинство Божје. „Свет љуби своје“, рекао је Спаситељ. Када свет чује Реч Божју, објављену по стихијама и у духу овога света, то јест када чује учење своје, покривено маском учења Божјег, он га преузноси похвалама. А када осети у речи присуство другачијег Духа, који дејствује рушилачки на владавину овога света, тада он бива заражен мржњом према речи, започиње гоњење на онога ко је изговорио-изрекао реч. Веома је опасно стицати знање не у Христу, већ развијајући своју сопствену палу природу, живећи духом у општењу са светом. Делајући на подручју овог последњег средства људи бивају обавезно заражени мржњом према Светом Духу, као што се овом смртоносном мржњом заразило јудејско свештенство, у чему је и обличено од првомученика Стефана (Дап. 7,51). Ове по слову закона учене главе нису нашле речи да би се њима супротставиле речима Духа, које је изговарао Стефан, и зато су се разјариле на сасуд Духа завишћу и мржњом. На речи они су одговарали камењем, на предавање истине узвратили су убиством. Реч Божја свагда је била гоњена од света, гоње ње од света свагда је било сведочанство учења које од Бога исходи.
П. А. се брине за издавање „Огледа из аскетике“, у којима се изузетно подробно и разноврсно излаже схватање о правилној молитви, као и о другим суштински потребним и важним подвизима духовним, без којих су сами телесни подвизи бескорисни и чак могу бити веома штетни, погубни за душу. „Огледи“ треба да пруже основно разумевање таквих предмета о којима сада у заједници хришћанској (и друштву хришћанском) постоји сасвим површно знање, код већине крајње погрешно, штетно и погубно по душу. „Огледи“ треба да задовоље истинску потребу оних који се подвизавају и спасавају у наше време, у коме су нестали благодатни наставници, а умножили се лажни учитељи. Штампање и објављивање „Огледа“ било је устројено нарочитим Божјим Промислом. Одступништво је почело да се шири однедавно веома брзо, слободно и отворено. Последице ће бити веома жалосне. Нека буде Воља Божја. Милост Божја да нас заштити.
Призивајући на тебе благослов и благодат Божју,
 
2. маја 1864.
Епископ Игњатије.

 

[Desiderius Erasmus]

Verovatno za Sirina ima u uvodnom Verovom tekstu, ali nisam siguran, davno sam čitao tekst. 

[Ivan Marković]

Када је у питању ово питање постмортем судбине православних и осталих, имам утисак да водећи учесници расправе у задњих пар страна: Боки, Григи, Тумарало полазе од премиса људског правосуђа и сагледавају ствар у правничким категоријама. То је потпуно погрешно и доводи до две искључиве тезе: сви сем православних ( и то оних без греха у смислу crimen) вечно горе и друге која тврди да то није тако. Ово је римокатоличко-протестантска перспектива која је доживела свој банкрот у римокатолика са језуитско-масонском револуцијом у 17-20 столећу, док је код мејнстрим протестаната такво гледиште напуштено током двадесетог столећа. Импликација да се за временски ограничени злочин ( и последице које су такође временски ограничене) добија ВЕЧНА у смислу бесконачне и то веома сурове казне је да је онај ко кажњава тежак психосоциопата. Са друге стране импликација да се и поклоници Шиве могу наћи у ситуацији да благују у рају само ако нису били чувари у концлогорима имплицира да је онај који о томе одлучује обичан земаљски судија и то онај који увек иде у корист окривљеног на начин да прописује минималне казне. То просто везе нема са православним учењем. Никакве.