Ja sam te rodila, ja ću i…

[JESSY]

U Diznijevom animiranom filmu Tangled, majka Gotel drži Zlatokosu zatočenu u visokom tornju. Međutim, Zlatokosa je psihički koliko i fizički zatvorenik, a pesma Mother Knows Best lepo ilustruje emocionalno zlostavljanje kojem je stalno izložena:

Me, I’m just your mother, what do I know?

I only bathed, and changed, and nursed you

Go ahead and leave me, I deserve it

Let me die alone here, be my guest!

When it’s too late, you’ll see, just wait

Mother knows best.

 

Zvuči poznato?

Majka Gotel je stručnjak za ono što zovemo roditeljskom psihološkom kontrolom (u ovom slučaju, ekstremnom), iliti pokušajem roditelja da kontroliše detetov psihološki svet taktikama koje ga čine zavisnim i isprepletanim toliko da gubi svoje Ja. Dete se ponaša, misli i oseća onako kako roditelj očekuje.

Psihološka poslušnost se postiže na tri načina. Prvi način je izazivanje krivice, kao što Gotel podseća Zlatokosu šta joj sve duguje za to što je brinula o njoj, uz optužbu da je odgovorna za njene emocije („Ostavi me slobodno ovde da umrem“). U realnom životu to su one roditeljske rečenice „i to mi je hvala za sve..“ ili „jel ti hoćeš da se ja razbolim..(ako ne uradiš ono što je roditelj zamislio)?“.

[JESSY]

Drugi način je pružanje uslovne ljubavi, tačnije ljubav se pruža ili uskraćuje u zavisnosti od toga da li je dete ispunilo određene standarde i očekivanja. Roditelj ignoriše dete ili je hladan i nepristupačan kada se ono ne ponaša po njegovoj želji.

Treći način psihološke kontrole je ograničavanje/poništavanje dečje ekspresije emocija i misli. To su, recimo, one situacije kada roditelji instistiraju na tome da tačno znaju šta deca misle i osećaju, umesto da im dozvole da se sami izraze. Naizgled bezazlen primer je uvođenja čvrste hrane u ishranu bebe, pa dok beba žvaće pokazujući gađenje na licu, majka je ubeđuje „mmm… kako je ovo lepo…njamnjam“. Majka ne samo da manipuliše bebinim iskustvom i briše razliku između svojih i detetovih potreba, već i zbunjuje dete time što pogrešno imenuje emocije koje oseća. Gotel “zadirkuje” Zlatokosu, a kada se ona zbog toga rastuži, kaže joj da prestane da shvata stvari toliko ozbiljno, čime joj oduzima pravo da je uvrede njeni zlobni komentari.

[JESSY]

Teorije koje se bave roditeljskom kontrolom zaključuju isto – ona frustrira osnovne detetove psihološke potrebe za sigurnošću, bliskošću, povezanošću, kompetentnošću i autonomijom. Roditelji koji se često služe psihološkom manipulacijom svoju decu doživljavaju kao produžetak sebe, a ne kao odvojene ličnosti. To posebno otežava detetu da postane samostalno i da razvije sopstveni identitet.

Istraživanja redom pokazuju da su deca odrasla u porodici visoke psihološke kontrole sklona internalizaciji (tj depresiji, anksioznosti, nedostatku samopouzdanja), ali i eksternalizaciji problema (tj delikvenciji, antisocijalnom ponašanju). Takođe se pokazalo da su deca kontrolišućih majki češće stidljiva i povučena.

Roditeljska kontrola proizilazi iz frustriranih potreba samih roditelja, i to potrebe za sigurnošću, bliskošću, i povezanošću. Sa frustriranošću se nose tako što zloupotrebljavaju svoj položaj autoriteta i prenose je na dete. Roditelji perfekcionisti češće projektuju visoke standarde i kritički reaguju kada im nisu ispunjena očekivanja. Roditelj sa visokim nivoom separacione anksioznosti (strahom od razdvajanja) poseže za kontrolom posebno kada se bliži momenat detetovog osamostaljivanja.

[JESSY]

Obično se pravi razlika između dva vida kontrole – one orjentisane na zavisnost (kada pritiskaju dete poput majke Gotel da im bude fizički i emocionalno blizu) i orjentisane na postignuće (visoko zahtevni roditelji koji pritiskaju dete da, recimo, doktorira na prestižnom fakultetu).

U svom članku za Huff Post psiholog Avidan Milevski navodi da su kontrolišući roditelji i oni koji instistiraju na tome da deca nikada ne rade stvari zbog kojih će oni da brinu („nemoj da mi moramo da brinemo“). Čest je obrazac i na našim prostorima da deca nose takvo breme, zbog čega prećutkuju i ustručavaju se da zatraže i dobiju roditeljsku toplinu i podršku kada im je potrebna.

Istraživanja pokazuju da kada deca percipiraju roditelje kao kontrolišuće, češće pokazuju neprilagođenost, što je efekat koji se ponavlja kroz različite zemlje i kulture. To znači da kontrolišuće roditeljstvo frustrira univerzalne potrebe deteta za autonomijom, kompetentnošću i povezanošću. Pitanje je jedino ŠTA deca percipiraju kao kontrolu. Recimo, u Istočnoj Aziji efekat roditeljske kontrole je manje negativan nego u Americi i Velikoj Britaniji, što se objašnjava time da azijska deca interpretiraju kontrolu kao roditeljsku brigu ili uključenost. Verovatno bi se slični nalazi dobili i kod nas.

[JESSY]

Dakle, roditeljska kontrola je objektivno loša ali subjektivni doživljaj utiče na to kakav će efekat imati. Recimo određeni autori smatraju da je, posebno u azijskim društvima, osećanje krivice moralna emocija koja je indikator lojalnosti prema roditeljima i porodičnim vrednostima i koja osigurava da se ispune određena očekivanja i porodične obaveze. Zlatokosa iz crtanog filma „Tangled“ takođe odrasta verujući da je ponašanje majke Gotel izraz njene ljubavi i privrženosti, i u njenim postupcima ne vidi ništa loše (sve dok se ne otisne u taj strašni svet koji joj je bio zabranjen).

Gotel nije Zlatokosina prava majka, ali psihičko zlostavljanje je realno i nisu joj potrebne čini, zmajevi i magija da bi bila zastrašujuća. U stvarnom svetu, činjenica je da roditelji nisu uvek kontrolišući svesno i iz zle namere. Oni se služe određenim vidovima manipulacije jer ne umeju drugačije, jer su i sami odrasli na takvom modelu, ili prosto prate primer sredine. Međutim, to ne umanjuje negativne posledice po mentalno zdravlje dece.

Za zdrav razvoj deteta potrebno je da postoje određena pravila i granice, uz prisustvo emocionalne topline i razumevanja. Deca vaspitavana na ovaj način (tzv autoritativnim stilom roditeljistva) emocionalno i socijalno su više prilagođena, sigurnija u sebe i akademski uspešnija. Međutim, normalno je da se u određenom periodu granice krše, kao i da se deca ne ponašaju u skladu sa postavljenim zahtevima. Zadatak roditelja jeste da ih nauče da prepoznaju sopstvene potrebe, ali ne i da im nameću svoje. Dakle, za uspešno roditljstvo potreban je još jedan začin – pružanje psihološke autonomije. Jer ipak, majka ne zna baš uvek šta je nabolje.

 

http://www.psihobrlog.com/razvojna-psihologija-2/ja-sam-te-rodila-ja-cu-i-kada-majka-nezna-sta-je-najbolje-za-njeno-dete/

[Istopljeni kamen]

пре 8 минута, JESSY рече

Dakle, roditeljska kontrola je objektivno loša ali subjektivni doživljaj utiče na to kakav će efekat imati. Recimo određeni autori smatraju da je, posebno u azijskim društvima, osećanje krivice moralna emocija koja je indikator lojalnosti prema roditeljima i porodičnim vrednostima i koja osigurava da se ispune određena očekivanja i porodične obaveze. Zlatokosa iz crtanog filma „Tangled“ takođe odrasta verujući da je ponašanje majke Gotel izraz njene ljubavi i privrženosti, i u njenim postupcima ne vidi ništa loše (sve dok se ne otisne u taj strašni svet koji joj je bio zabranjen).

Gotel nije Zlatokosina prava majka, ali psihičko zlostavljanje je realno i nisu joj potrebne čini, zmajevi i magija da bi bila zastrašujuća. U stvarnom svetu, činjenica je da roditelji nisu uvek kontrolišući svesno i iz zle namere. Oni se služe određenim vidovima manipulacije jer ne umeju drugačije, jer su i sami odrasli na takvom modelu, ili prosto prate primer sredine. Međutim, to ne umanjuje negativne posledice po mentalno zdravlje dece.

Za zdrav razvoj deteta potrebno je da postoje određena pravila i granice, uz prisustvo emocionalne topline i razumevanja. Deca vaspitavana na ovaj način (tzv autoritativnim stilom roditeljistva) emocionalno i socijalno su više prilagođena, sigurnija u sebe i akademski uspešnija. Međutim, normalno je da se u određenom periodu granice krše, kao i da se deca ne ponašaju u skladu sa postavljenim zahtevima. Zadatak roditelja jeste da ih nauče da prepoznaju sopstvene potrebe, ali ne i da im nameću svoje. Dakle, za uspešno roditljstvo potreban je još jedan začin – pružanje psihološke autonomije. Jer ipak, majka ne zna baš uvek šta je nabolje.

 

http://www.psihobrlog.com/razvojna-psihologija-2/ja-sam-te-rodila-ja-cu-i-kada-majka-nezna-sta-je-najbolje-za-njeno-dete/

Наравно да мајка не зна увек шта је најбоље за дете...велика је одговорност да мајка  мисли да све зна..мора да пусти детету чак и лош избор да погреши, да се опече, да научи. То говорим из искуства мајке. Јер само Бог зна шта је најбоље за дете. Велика је одговорност васпитати децу..пуно молитве..смирења...вере...и уздање у Богородицу да надомести где мајке греше.

Моја мајка је мене притискала за многе ствари али мени је већи узор био отац тако да нисам бринула да морам да је испоштујем, чак сам мислила да није у праву и имале смо сукоб око тога. Радосна сам била у раном детињству да могу да јој се одупрем. Тако је и данас. 

Већи утицај на мене је имала бака, очева мајка и захвална сам Богу за то, то је једна света старица.. Бисер мога одрастања и живота.

[Srdjan Kotur]

Mene otac nije pitao ni gde želim da živim, ni u koju škoju da idem, ni šta ću da studiram. On je odlučio umesto mene.

[Istopljeni kamen]

То је веома, веома осетљиво питање. Најбитнија је  слобода а она носи одговорност. Мени је отац у веома битним животним моментима и важним одлукама увек оставио да сама одлучом и тако ме је учио слободи и одговорности коју она носи. Неизмерно сам захвална и тати и Богу за то.

Та опуштеност од родитеља је благотворна...слобода је непроцењива...то је радост живота.

[Istopljeni kamen]

пре 7 минута, Srdjan Kotur рече

Mene otac nije pitao ni gde želim da živim, ni u koju škoju da idem, ni šta ću da studiram. On je odlučio umesto mene.

и мом оцу је слично било, стога је он исправио грешку на мени. И тек сам пре месец дана сазнала да је хтео журналистику и списатељство а завршио је као одличан студент техничке науке. Али пише сад из хобија, можда нешто и објави. Бог нека свима помогне. Јеротић каже да се покајањем и причешћем могу однети многе грешке из детињства и погрешног васпитања.

[Istopljeni kamen]

Generalno je ta sloboda u svakom odnosu najbitnija. Da ništa ne očekujemo za uzvrat i da budemo mirni. Da ne možemo naterati da nas voli, bilo ko. I da damo mogućnost izbora svima oko nas. To stvara harmoniju i  mir u srcu. Sve se iskristališe oko nas...

[JESSY]

пре 40 минута, Srdjan Kotur рече

Mene otac nije pitao ni gde želim da živim, ni u koju škoju da idem, ni šta ću da studiram. On je odlučio umesto mene.

јако ми је жао због тога, Срки...

[JESSY]

toplo preporucujem knjigu 

Iguman Evmenije "Anomalije roditeljske ljubavi" 

evo jednog odlomka:

 

Četiri vrste roditeljske privrženosti


Dakle, roditeljska privrženost se iz korena razlikuje od ljubavi. Ona se najčešće ispoljava u četiri oblika, u četiri vrste.Prva vrsta koju ćemo razmotriti jeste posednička ljubav. Obično se ona izražavau težnji roditelja da izazovu u detetu osećanje globalne zavisnosti od njih.Razume se, dok je dete malo, vezanost roditelja za dete očigledna je i apsolutna.Ali ako se tokom odrastanja deteta ona ne smanjuje, postaje prepreka na putu duševnog razvoja. 

Mnogi roditelji, pokušavajući da zadrže decu u potčinjenosti, koriste svoju roditeljsku vlast, a ponekad čak idu i na moralnu ucenu. Majka apeluje na najviša osećanja odraslog deteta: "Ja sam te odgajila, noćima zbog tebe nisam spavala, a u starosti nema ko čašu vode da mi da". Ovakvi roditelji gledaju na dete kao na svoje vlasništvo, smatrajući da imaju na sina ili na kćer sva prava. Klasičan primer posedničke ljubavi je ljubav trgovkinje Kabanove prema svom sinu Tihonu, opisana u drami Ostrovskog - Oluja: "Kabanova: Ako hoćeš da poslušaš majku onda ti, kada dođeš tamo učini onako kako sam ti odredila."

Po pravilu, roditelji-posednici od malih nogu usmeravaju svoje dete tome da je ono samo njihovo vlasništvo, koje oni potpuno poseduju. Vaspitavajući malog čoveka na ovakav način, oni ga ne pripremaju za samostalan život odrasle osobe, ne formiraju u njemu potrebu za samostalnošću i nezavisnošću. Roditelji moraju da poštuju u detetu pravo da bude samosvojno, što svakako ne znači odustajanje od ograničenja prihvaćenih u društvu, niti dozvolu da ono radi šta hoće. 

Treba podsticati dete da misli i ispoljava neposrednost, da se oseća kao samostalan čovek koji mora sve više i više da preuzima na sebe odgovornost za svoje misli i postupke. Ako roditelji ignorišu pravo deteta na nezavisnost, ono može odrasti kao ličnost potpuno potčinjena roditeljskoj volji, ličnost pokorna i nesposobna čak i da shvati pravo na izbor svog mesta u ovom svetu. Takvi ljudi lako postaju plen vlastoljubivih i uticajnih lidera različitih kriminalnih ili sektaških skupina zato što nemaju volju i samostalni životni stav.

U meri u kojoj dete raste, njegovi odnosi s roditeljima će se najverovatnije pogoršavati - pre ili kasnije ono će početi moralno da se sveti roditeljima zbog preterano jakih "zagrljaja" koji su kao stege gušili samostalni razvoj njegove ličnosti, svetiće se za nasilje, teror i ucenu. Majčinska ljubav je u stanju da bude čudovišno egoistična. Da, majka voli svog sina, iskreno i jako ga voli - dok je mali, dok je u njenoj vlasti; ali kad počinje da odrasta, te postaje samostalan i počne da ispoljava svoja sopstvena mišljenja koja se ne podudaraju s majčinim - upravo tada za njega otpočinje borba.



Borba s kim? Pa s njim, s njegovom ličnošću, s njegovim "ja". Borba za šta? Za ljubav. Za to da sin koji odlazi od nje (a on odlazi u svet, u život) kao i pre u potpunosti pripada njoj. Ali "potpuno pripadanje" jeste potpuna potčinjenost; a potpuno se potčiniti može samo stvar. Njen mali sin je za nju i bio samo stvar, omiljena igračka. Nije bio čovek. To je užasna istina, ali to je istina. Medicinska istina. I to je prvo što moramo naročito da istaknemo.

Drugo počinje nešto kasnije - kada se pojavljuje ona koja stiče pravo da mu umesto majke sprema doručak; ona kojoj će on sada umesto majke davati novac; i sada će njoj pričati o svojim poslovima; i s njom će se, a ne sa majkom, sada savetovati. Tuđinka, neznanka, koja se ko zna odakle stvorila, mršavica, namiguša, ona će komandovati njenim sinom i uzimati onu pažnju koju je sin poklanjao majci; i što je glavno! - ona dobija pravo da zahteva od njenog sina, i to da zahteva ono sa čime se uopšte ne slaže majka - majka koja ga je odgajila, dala mu toliko snage, dala mu samu sebe... 

Ili, jednostavno i kratko: sada će on pripadati drugoj.To je nepodnošljivo! Pa prema tome, to je i nedopustivo. I to je u suštini sve. A sada zamislite da je majka još i bolesna. Ili se razbolela da bi zadržala sina uz sebe. Nije se razbolela smrtno, već zahteva stalnu negu. To je, da ako kažemo,uobičajena praksa koja je odlično poznata medicini. Braneći se od sloma, od duševne katastrofe, organizam bira manje zlo i odlazi u fizičku bolest. Ako se osvrnete, otkrićete da se sistem odnosa "majka - neoženjeni odrasli sin sreće daleko češće nego što vam se čini".

Roditelj mora uvek imati na umu da je dete veliki dar koji mu Gospod daje radi toga da bi vaspitao dete za Boga i za njega samog, a nipošto vlasništvo roditelja, mora shvatiti da treba da se kaje pred Gospodom zbog posedničkih osećanja. Novomučenica carica Aleksandra koja je ne rečima, već čitavim svojim životom pokazala kakva može biti majka i supruga i koju sve majke, koje vole svoju decu i žele da od njih odgaje prave ljude, mogu uzeti za uzor - ovako piše u svom dnevniku o vaspitanju dece: 

"Na ruke roditelja položeno je sveto breme, besmrtni život koji oni treba da sačuvaju, i to uliva roditeljima osećanje odgovornosti, primorava ih da se zamisle. Deca su apostoli Boga, Koje nam iz dana u dan On šalje da bismo govorili o ljubavi, miru i nadi!
Velika je stvar preuzeti na sebe odgovornost za te nežne mlade živote koji mogu obogatiti svet lepotom, radošću i snagom, ali koji takođe lako mogu propasti; velika je stvar odgajiti ih, formirati njihov karakter - eto o čemu treba misliti kada gradiš tvoj dom. To mora biti dom u kojem će deca rasti za istinskii plemeniti život, za Boga".

Ako roditelj otkrije u sebi posednička osećanja - a ona su, nesumnjivo, u većoj ili manjoj meri izražena kod mnogih, naročito kod majki - mora da nauči da ih odvoji od prirodne brige o napretku deteta. Treba stalno da prati ispoljavanje tih osećanja, da ih savladava, da se kaje zbog njih na ispovesti, da se uči da umeri sazrevanja deteta ovome daje sve više odgovornosti, prepuštajući sinu ili kćeri pravo da vrše samostalni izbor u raznim životnim situacijama.

[JESSY]

evo na nasem sajtu link za gore pomenutu knjigu...

 

[Istopljeni kamen]

 Наравно дете је Божији дар.

Најбитнија је љубав и молитва. Поверење. Деца воле поверење. Да се пусте са леђа у наручје очево и да су сигурна при пуштању да их отац неће испустити. 

Слажем се велика ствар и одговорност за родитеља да нежне душе дечије одгаја. Деца траже љубав, игру али и границу...родитељ од малих ногу дечијих мора поставити границу шта не може али то није лако. 

Мајке пуно греше али и деца. Ја бих саветовала сваког сина да буде срећан тако би и свом рекла. Само нека си ти сретан у односу са твојом иѕабраницом...зар није то најбитније. Синова срећа, а мајка мора да се повуче и да се радује а они заједно да помогну ако је стара и болесна и притом удовица можда или нема више деце.

Јер то је зачарани круг и та мајка је себична, небитно што га је одгајала и све му дала она је била само Божији помоћник да се то дете спреми на пут свог живота и то јесте улога мајке...и да пусти крила своме сину а не да их реже.

А син треба да смогне снаге и да каже драга старице хвала ти на свему до сада учињеном за мене Бог те благословио али ја имам право на сопствени живот и одлуке.

И тад ће његова крила да се рашире а окови да попуцају а мајка мора да се смирава  а ако неће опет добро. Нека се моли Богу за њу и иде јер млади тићи из гнезда одлазе и стварају своја нова гнезда...

Нормалан ток живота....праштај моје виђење...читала сам одломке књиге, мада мени је старац Порфирије број 1. Ја сам код њега све потребно нашла.

[Istopljeni kamen]

Туга је кад се двоје не слажу а још већа туга је кад дозволе да им се неко меша у брак или везу.

Од старта треба да се заузме такав став то је наше и то нико не сме да дира нити да се меша.

Ми смо паметни људи и волимо се и решићемо ако има нешто а не да допусте да им неко звоца не, не.

Ја никога не пуштам у моју везу, никога. Мој лични однос и моја интима.