Предстојећи Сусрет са Делегацијом са Фанара

[Vladan :::.]

Предстојећи Сусрет са Делегацијом са Фанара

https://sozercanje.wordpress.com/2019/08/06/предстојећи-сусрет-са-делегацијом-са/

 

У интервјуу за лист Данас од 3. августа 2019. г. Његово Преосвештенство Епископ бачки Г. Иринеј, потврдио је гласине о предстојећој посети делегације из Цариграда Његовој Светости Патријарху и Светом Архијерејском Синоду Српске Православне Цркве.[1] Делегацију ће предводити митрополит пергамски Јован (Зизјулас). А претпоставља се да ће у њој бити и митрополит галски Еманул (Адамакис).

Ова посета је веома значајна јер је готово јасно, иако не и потврђено, да ће током тога сусрета бити разговора о најважнијој теми светског Православља, о питању прекинутог евхаристијског јединства између Цариграда и Москве, након одлуке цариградског Патријархата о интервенцији у украјински раскол. Спекулише се да ће бити речи и о питању црквеног раскола у Северној Македонији. Нема никакве сумње да су отворени разговори увек неопходан предуслов за решење проблема. Међутим, у овом случају већ у самом старту ствари изгледају веома чудно и не уливају поверење.
 

Проблем број 1. (циљеви састанка)

Као прво, јасно је да су представници Фанара сами затражили овај састанак. Такође, изгледа да им је Српска Православна Црква изашла у сусрет и удовољила њиховој жељи. Али оно што је необично јесте то што представници Фанара, како изгледа, нису понудили никакву информацију о томе о чему тачно желе да разговарају. Нити су понудили предлог агенде тога разговора. То даје повод за мишљење да они долазе са својим темама и са жељом да нешто саопште СПЦ, а да притом очекују да наш Патријарх и Синод то једноставно само саслушају без икакве претходне припреме, консултација, итд., што би значило и без одговора. А знамо да је све ово неопходно за један плодоносан и конструктиван дијалог. Имајући у виду и чињеницу да цариградски Патријарх није нашао за сходно чак ни да одговори на писмо Његове Светости Патријарха Српског Г. Иринеја од пре више месеци, овакво понашање представника Фанара, уколико је информација тачна, поприма још негативније конотације.
 

Проблем број 2. (медији и протокол)

Међутим, то нису једини проблеми који се могу појавити везано за овај сусрет. Друга озбиљна опасност јесте опасност од медијске манипулације са и због овог сусрета. Јер као што смо имали прилику да се уверимо, након јануара ове године, непрестано је стварана атмосфера подела и неспоразума у СПЦ. Све то је профилисано као некакав сукоб унутрар наше Цркве око украјинског питања. Насупорт чињеници да је СА Сабор донео једногласан и јединствен став око Украјине. Упркос дакле тој чињеници, довољан је био један или два интервјуа, неке изјаве, и неколико, махом непроверених, вести, неког „цурења информација“ и сличних ствари, да би се обликовала ова слика сукоба. И овај сусрет може да буде искориштен у негативном правцу, на сличан начин. Зато би било идеално када би сусрет био обављен иза, за медије (па и црквене), затворених врата, и када би одмах након сусрета уследило детаљно званично саопштење које не би остављало ни мало простора за спекулације и разна „цурења информација“ и приче из „поузданих извора блиских патријаршији“.

Везан за ову проблематику јесте и сам протокол пријема делегације. С обзиром да су оба именована фанарска архијереја лично били саслужитељи урајинског расколника Думенка, такозваног Епифанија, и његовог „клира“, немогуће је Архијерејима Српске Цркве било какво саслуживање са овом двојицом цариградских архијереја. Имајући у виду то да су они лично кроз саслуживање ступили у општење са расколницима, у складу са канонским начелима Православне Цркве и одлукама СА Сабора СПЦ, и у складу са појашњењем и препоруком СА Синода СПЦ од 13. марта 2019.г., наши Архијереји не могу саслуживати са њима. Примена било какве икономије у овом случају након јасно изреченог става наше Цркве била би кршење једногласних одлука Сабора, и препоруке Синода, што би само по себи било апсурдно. А верујем да такво нешто никоме не би пало на памет, и да се неће десити.
 

Проблем број 3. (македонски раскол)

Постоји и трећа опасност. Уколико представници Фанара покрену питање решавања македонског проблема свако учешће Фанара у дијалогу на ову тему било би контрапродуктивно. Зато што би и сам чин разговора са њима послао сигнал свима да ми сматрамо да Фанар у садашњој ситуацији може, и треба, и има право, да учествује у разговору о унутрашњем питању, какво је питање македонске јерархије у расколу, једне аутокефалне Цркве, као што је наша. Дакле разговор на тему македонског црквеног раскола ни у којем случају не би смео да се води са Фанаром. Када би се поступило супротно, наша Црква би била стављена у веома неповољан положај, а истовремено би наше евентуално снисхођење и куртоазија изражена кроз саслушавање фанарског става, нанела велику штету канонском поретку у Православљу. Треба имати на уму да су скорашњи ставови Фанара сви усмерени на прокламовање њихових ексклузивних прерогатива да се мешају чак и у унутрашње ствари аутокефалних Цркава. Сетимо се само да је у украјинском „томосу“ написано да су сви поглавари аутокефалних Цркава потчињени цариградском Патријарху. То значи да цариградски Трон сматра и Свјатјејшег Патријарха Иринеја само као једнога од својих потчињених. Када би предтавници Фанара, дакле, били саслушани на тему нашег унутрашњег питања раскола у Северној Македонији, неминовно би њихов следећи аргумент био да ако већ имају право да учествују у „решавању проблема“ на канонској територији Српске Цркве (у Северној Македонији) тим пре имају право да „решавају проблем“ у Украјини коју сматрају, иако неисправно, својом канонском територијом. На овај начин би наша братска отвореност за дијалог могла бити страшно злоупотребљена. А то никако не бисмо смели да дозволимо. Фанар дакле не би смео ни да буде саслушан на тему македонског раскола од стране наше Цркве, јер би то био чин индиректне легитимизације њихових неканонских поступака.

Поред тога, македонско питање, у овоме тренутку, на жалост, готово је немогуће решити на неки коначан и свеправославно прихватљив начин. Под овим подразумевам решење тога питања без стварања додатних проблема. Предуслов за коначно решење јесте решење Украјинског проблема. Ово је тако не због недостатка жеље да се проблем реши, јер и Св Архијерејски Сабор је недавно донео одлуку о обнови дијалога, што само показује да постоји добра жеља за проналаском решења, него зато што би било какав потез у правцу решења могао да изазове шире проблеме у светском Православљу. Уколико би, претпоставимо, СПЦ доделила аутокефалију Цркви у Скопљу, Цариград такво решење не би прихватио. Зато што они сматрају да само они имају ексклузивно право да додељују атуокефалије. А уколико би Цариград одлучио да, неканонским мешањем у наше унутрашње ствари, додели аутокефалију Скопљу, наша Црква, а вероватно и велики број сестринских Црква, то не би прихватиле. Једино је могуће неко привремено решење у виду евентуалне доделе аутономије Цркви у Макединији од стране Српске Православне Цркве, која једина има право да јој додели аутономију, и да то затим буде прихваћено и признато од свих осталих Цркава укључујући и цариградску. Наравно ово би било могуће након покајања македонске јерархије за вишедеценијско истрајавање у расколу. Постоје и друге могућности, али њихова реализација би била много компликованија.
 

Украјинско питање

Што се саме Украјине тиче, став наше Цркве био је и јесте да је решење проблема у Украјини могуће једино на свеправославном нивоу. То је уосталом став и руске Цркве, и многих других помесних Цркава, ако не и свих редом, осим, наравно, Цркве у Цариграду. Једино Цариград је противан томе ставу јер они сматрају да је решење овога питања искључиво у њиховој надлежности. Као што сматрају да је у њиховој надлежности решење свих питања која се тичу аутокефалије било чије и било где. На другима је само да то прихвате. Стога је сасвим јасно да би њихово учешеће на неком свеправославном Сабору на ову тему, за њих било прихватљиво једино уколико је пре Сабора загарантовано да ће тај Сабор легитимисати овај њихов ексклузивни став и позицију. Ово није само моје лично мишљење или неутемељена претпоставка. Ово је потрврђено кроз чињеницу да је питање аутокефалије уклоњено са агенде критског Сабора управо због тога што на предсаборским конференцијама није постигнут пристанак помесних Цркава око тога да је цариградски Патријарх једини привилеговани који одлучује о додели аутокефалија, а да све остале Цркве, у лицу својих предстојатеља, само прихватају оно што цариградски Патријарх самостално одлучи. Цариград је чак одбијао и формулацију по којој он „одлучује“, а остали „саодлучују“ са њим. Жеља Цариграда је да само њихов Патријарх одлучује, а сви остали да се једноставно само слажу и прихватају. Управо због тога што ово није било прихваћено на предсаборским конференцијама, питање аутокефалије је једноставно потпуно уклоњено са дневног реда критског Сабора. Јасно је дакле да ће Цариград одбијати сваки Сабор чија решења нису унапред припремљена у њихову корист. Али ово је већ једно друго питање.
 

О чему разговарати?

Имајући у виду све изнад наведено, веома је сужен оквир онога о чему је могуће разговарати са делегацијом Фанара. Коначно решење македонског раскола може да уследи након свеправославног коначног дефинисања начина доделе аутокефалија, које би морало да буде на дневном реду неког будућег Сабора (у противном свака помесна Црква има право да додељује аутокефалију својим, у црквеном смислу, осамостаљеним деловима). Пре решења овога питања, тај исти Сабор би морао да реши и украјинско питање. Решење раскола у Украјини једино је могуће кроз претходно поништавање одлука Цариграда и повратак на стање пре расколничког сабора у Кијеву. Али исти тај свеправославни Сабор морао би да реши и друга отворена јурисдикцијска питања као што су питање Америчке Православне Цркве, на пример. Велико је питање је колико ће тај процес потрајати? У међувремену, за нас је од егзистенцијалног значаја, у физичком и духовном смислу, да наша Црква непоколебљиво заузме принципјелан, чврст и пастирски одговоран став о начину решења постојећих проблема и да на њему истрајава на свим нивоима, укључујући и током овог сусрета са делегацијом цариградске Патријаршије. Верујем да ће тако и бити.

Нашим Архијерејима предстоји важан сусрет и разговор, а могуће и веома тежак.  Молитве целе пастве Српске Цркве широм света, засигурно су са њима као и увек до сада.

6. август 2019.г.

чтец Ведран Гагић

[1] http://www.spc.rs/sr/episkop_bachki_dr_irinej_intervju_za_dnevni_list_danas

[александар живаљев]

Неколико подсећања која, можда, могу да помогну Ведрановом разматрању ове теме. Наиме, Цариград се, не само однедавно, бавио македонским питањем. На сахрани патријарха Павла, патријарх Вартоломеј је његово решавање видео као први задатак будућег српског патријарха.

Друго, предкритска спорења око аутокефалије, била су оваква како их Ведран описује, али кривица што то питање није стављено пред сабор је и до руске стране. На Синалсису предстојатеља јануара 2016. Руси су одустали од принципијелног става сопственог.Синода од 30.12.2015. да се никакав сабор не одржава без решавања питања аутокефалије. Руси су тада, неколико њих, већ знали за предстојећи сусрет свог патријарха и папе у Хавани, и били су уверени да су обезбеђени од цариградских планова у Украјини.

[Milan Nikolic]

У чему је ту грех Руса? Што су имали "сабор" са Папом?

[Vladan :::.]

Претпостављам да ће фанариоти прво да иду милом: објашњења, обећања, дипломатија, екуменизам. Па ако то не успе онда ће да припрете океаном Бартове љубави и НАТО поднебесном подршком.

Надам се само да неће опет телефоном да зову неки епископи и да дају обећања како је све већ усмено договорено и да ће све бити ОК и нема проблема само ако се пусте фанариоти да нам мало припомогну...

 

[Vladan :::.]

Можда овај долазак фанариота има везе са дешавањима око наших епархија у САД.

Рецимо могу да дођу и кажу нешто као: Видите шта смо урадили у САД? Будите мирни и фини да вам то не урадимо и у Европи итд.

А, поред тога, могу да кажу и осталима: Видите шта смо урадили Србима у САД? Будите фини итд. итд.

 

[Milan Nikolic]

Волео бих да ово неко преведе и покаже Митрополиту Зизјуласу кад дође:

 

,,Неко верује да је Бог створио смрт, баш онако како данас постоји у односу на целокупну творевину. Други сматрају да је такво схватање пренаглашено удовољавање научном ставу, и да смрт какву данас познајемо није постојала у самој, првобитној творевини.

Одлучније залагање за првим ставом почело је не толико давно, као подражавање става Митрополита Зизјуласа, који је поистоветио научну еволуцију са библијским стварањем, и класични Велики прасак са првобитним почетком, библијским почетком творевине. У томе је учињен превид у односу на већ унапређену и модерну космологију.

На пример, Зизјулас је простор и време поистоветио са наводним носиоцима смртног постојања по себи. Рекао је да простор и време чине раздвајање ствари и немогућност да творевина одржи јединство и постојаност. Међутим, то је површна анализа нашег космоса, који свакако постоји у смртном стању, само треба разумети на који начин постоји просторвреме да бисмо могли говорити о томе.

Просторвреме не мора да носи смртно постојање по себи. У модерној космологији, повезаној са квантном физиком, видни су конкретни помаци ка неслућеним могућностима теоријске физике. Откривено је да информације могу ићи са крај на крај космоса без протока времена, да наш космос не мора бити једини, да класични Велики прасак не мора бити првобитни почетак творевине, да је Прасак био покренут инфлатоном који омогућује готово тренутну експанзију, да је могуће такво Велико сажимање претходног космоса, итд.

Појавила се могућност да је читав космос библијског стварања постојао пре научног Великог праска. Смрт, која сада постоји, тиче се читавог космоса, али није нужно да је исто стање (умирања) постојало у првобитном космосу. Прераспоређивање информација, као динамика просторвремена, не носи нужно процес смрти. Смрт космоса је у разбијању самих информација, када настају елементи који су неприродни за творевину (теолошки гледано).

Тамна енергија коју модерна космологија представља, има улогу умирања читавог космоса, распада сваке структуре. Начин постојања времена садашњег космоса није само у прераспоређивању информација, него разбијање информација и одумирање космоса даје стрелу времена. Пораст ентропије је процес који не завршава само на ободу црних рупа, него резултује убрзаним раздвајањем сваке структуре у космосу, тако што на ободу космоса долази до распада информација чији елементи, по холографском принципу, флуктуирају по читавом космосу и доприносе убрзаном раздвајању сваке структуре, као неки зачарани круг који води до смрти космоса.

Питање је да ли је нужно да космос који је постојао пре садашњег космоса, постоји на исти начин и истим процесом смрти. Модерна физика је окупирана проналаском конституента који би био независан од просторвремена, како би одгонетнула највеће тајне. Ентитет (честица) који би то представљао, неизоставно је повезан са природом информације, а та област истраживања се представља као најважнија у будућности."

[Milan Nikolic]

Такође бих волео да и ово неко преведе и покаже Митрополиту Зизјуласу:

 

,,Да ли неко од отаца Цркве експлицитно говори о суштини, у значењу ,Начела суштине'? Божанствености могу, заиста, да се разумеју и у значењу суштине. Међутим, овде је јако деликатна важност не дозволити погрешно тумачење. Божанствености могу бити у многим значењима, те је јако опасно безрезервно их тумачити као суштину. Може се рећи о божанствености заједнице, поретка, као и јединства, без ограничења на значење суштине.

Зато је потребно додатно истражити да ли израз Начело суштине има јасно поткрепљену референцу из отачких списа. Чак и да има јасних навода, што по себи није погрешно, потребно је додатно протумачити такав израз у светлу укупне и актуелне теолошке проблематике, да би се избегло његово погрешно разумевање и примењивање на еклисиологију.

Данас једна помесна Црква тврди да је начело Цркве. Из те Цркве потекло је пропагирање тог израза у Тријадологији. Разуме се, у Цркви је потребан поредак, чак и у светлу Тријадологије, али Црква до сада није дефинисала такве могућности и његова правила и ограничења. Погрешно је, по самим канонима, да се самостално уводи једна тако важна ставка, као што је принцип поретка помесних Цркава.

Уосталом, на који начин тумачити да је Отац начело Божије суштине? Да ли је Отац начело суштине непосредно Сина и Духа, или посредно Сина и Духа? Да ли ићи редом: Отац, па суштина, па Син и Дух, или Отац, па Син и Дух, па суштина? Ако кажемо да нема поретка у односу на суштину, онда су све Ипостаси подједнако Начело суштине.

Ако постоје експлицитна помињања Начела суштине код отаца, онда је нужно да се, као и код поретка самих Ипостаси, одреди место (поретка) суштине. Свакако је јасно да све категорије (Божијег постојања) истовремено постоје, на начин да једно не претходи другом. Међутим, поставља се питање поретка. Ако не објаснимо место поретка суштине, онда не постоји разлика међу Ипостасима. Биле би подједнако Прве и Узроци једна другој. (Могле би да замењују улоге, да замењују маске.)

Проблематично је оправдање израза Начело суштине наводећи да је ,суштина садржај личности', осим са додатним тумачењем које у томе изостаје. Постоји конкретна граница између суштине и личности, иако је суштина целосно у личности. Наиме, цела суштина је унутар личности, али суштина не испуњава целу личност, тако да постоји граница између суштине и личности и није најисправније рећи да је суштина садржај личности. Садржај личности су енергије Божије, које помоћу суштине имају свој изражај и неисцрпност.

Опет, ако избегнемо да објаснимо Начело суштине, где се јасно види поредак Три Ипостаси и суштине, правдајући се једнакошћу суштине у све Три Ипостаси, зашто се онда спомиње Начело суштине? Где се, уопште, спомиње Начело суштине, осим у савременој онтологији?"

[Ćiriličar]

Руси ће поставити "свог" патријарха у Истамбулу "кад се испуни време". Не из неке освете, него из икономије свесни одговорности РПЦ. Због бизниса са Турском који је у много милијарди, у Русији су ситни трговци и радна снага, навише трговци, а у Истамбулу је руска елита, мхого омладине, тако да лако буде нови патијарх, кад дође време, "турски држављанин" руског порекла.

Ствар у цариградској патријаршији није ни близу нормалног...не може Фанар ништа Русима у Украјини, јер би то био рат, а видели су да је Црква тврд орах, али неће Руси више трпети - не због уплитања код њих - фанариотска роварења а и теологије на клизавим ногама. Решиће то "кадровски" брзо и ефикасно у догледно време уз помоћ турских власти.

 

Римски папа потписује руском патријарху да је унијаћење погрешно, а "православни" папа стиже са фанариотизмом. Неће им прећи преко тога јер је то ударац већи него унијатски из 16. века или кад већ беше. Нема преласка преко тога.

То је као кад би неко узео нама пећку Патријаршију и хтео бити "православан". Пробел, за Фанара, је тај што Руси нису нека прћија, и још већи - оће да им узме место где су крштени. Да си 100 пута кум, неће моћи - "куме". Кумче је сада ново православно царство, а ти куме, оматорио си и нико те ни за шта не пита.

[Ćiriličar]

Зннамо како разбојници походе руску крајину...ево како руски свети људи походе Истамбул: