"Топ ган"?! Па то је само копија једног потцењеног југословенског филма

[Милан Ракић]

Објављивање трејлера за наставак "Топ гана" прилика је да се подсетимо да је и СФРЈ имала војно-пропагандне филмове који су поделили судбину ЈНА коју су промовисали. Где је забрљао Маверик, па није постао адмирал и да ли је "Далеко Небо" односно "Far Sky" Стјепана Чикеша било узор Тонију Скоту.

Још док је Тони Скот, редитељ "Топ Гана", био жив, најављиван је наставак у ком ће Том Круз поново одиграти Меверика.

Причало се о разним заплетима а јако је дуго помињана идеја да ће нови филм говорити о ривалству пилота који су изучавали вештину блиске борбе и оператера који дејствују дроновима што је наравно сушта супротност у приступу ратовању, па можемо рећи и животу.

Додуше, блиска борба одавно баш и није у примени јер се користе ракете којима се противник гађа далеко изван визуелног контакта. 

Тони Скот је у међувремену починио самоубиство и наставак је на крају снимио један од Крузових "кућних" редитеља последњих година Џозеф Косински који се у тој плејади сарадника великог суперстара издвојио као визуелно надахнут стилиста код ког значајну улогу игра продукциони дизајн.

Нажалост, љубитељи првог "Топ Гана" а још више они који воле војну технику доживели су поприлично разочарање када су видели први трејлер за филм.

Наиме, у новом филму уместо неке нове моћне машине, Том Круз за почетак вози Ф-18, ловац који је некако био сматран слабијим адутом америчке ваздушне силе од Ф-14 којим је управљао код Тонија Скота.

Мада има на крају трејлера и један кадар у ком се види Ф-14, тај непревазиђени морнарички олд тајмер, класик који се налазио у само два ваздухопловства - америчком и - колико год то невероватно звучало - иранском, али главни терет Меверикових враголија подноси Ф-18.

Рекло би се да се поред Турске из пројекта Ф-35 повукао и Холивуд, чим се у овом филму који свакако треба да буде врхунски продукт америчког војно-забављачког комплекса определио за Ф-18.

Пре неколико година је Золтан Дани, човек који је оборио амерички Ф-117 био протагониста документарног филма "Други сусрет".

О њему још нема играног филма али верујем да ће нашу публику забавити чињеница да је ПВО Републике Српске у филму "Иза непријатељских линија" оборила управо Ф-18, за чијим је управљачем том приликом био Овен Вилсон.

Дакле, Ф-18 није баш на цени у Фабрици снова.

Међутим, војна аутентичност заправо никада није ни била кључни адут "Топ Гана".

Уосталом, у сцени завршне ваздушне битке амерички ловци бију битку са "совјетским" летелицама које глуми битно мањи и инфериорнији Ф-5, такође амерички авион који се ни у једном борбеном сценарију не би нашао насупрот Ф-14 нити личи на било који супарнички авион тог времена.

Оно што је "Топ Ган" учинило једним од најиконичнијих филмова осамдесетих и уз Иствудовог "Војничину" једним од најмоћнијих регрутних оружја америчких оружаних снага јесте харизма главних глумаца и кинестетичност Скотовог редитељског поступка. 

Летење борбеним авионима постаје врхунски аудио-визуелни доживљај, високоестетизован спој човека и машине који буди готово органску реакцију код гледалаца.

Сасвим сигурно да у наше време, већи број младића широм света и даље уписује Војну академију због овог филма него због неких објективних сазнања о томе шта их тамо чека.

Међутим, колико год то невероватно звучало, СФРЈ је добро препознала тренд који су започели "Војничина" и "Топ Ган" и покушала је током осамдесетих да изгради свој војнозабављачки комплекс.

"Далеко небо" је југословенски "Топ Ган" а "Најбољи" је југословенски "Војничина".

Преузимање узора је толико дословно да ови филмови говоре о истим родовима војске - "Далеко небо" о војном ваздухопловству а "Најбољи" о морнаричкој пешадији, потпуно идентично као филмови Тонија Скота и Клинта Иствуда.

Задржимо се међутим овом приликом на "Далеком небу".

Овај филм је режирао Стјепан Чикеш, специјалиста за документарне филмове о авијацији.

Заплет има дидактички и изразито пропагандни карактер - приказује Мацуру, младог пилота који лети на Мигу-21 и током драматичног лета почиње да се присећа како мајка није желела да га пусти у пилотску школу јер му је отац погинуо као пилот ЈНА.

Сећа се школовања где је био под великим притиском јер је сећање на његовог оца било још увек веома живо међу инструкторима, а нарочито код породичног пријатеља потпуковника који га подвргава разним сложеним проверама не би ли му сломио вољу.

Сличну породичну ситуацију има и Меверик, чији је отац страдао у Вијетнамском рату као пилот и који успева да упадне у разне конфлите са наставницима док покушава да изађе из очеве сенке.

Међу наставницима такође среће очеве пријатеље и са њима се суочава са траумом тог губитка.

Исто тако, и Чикешов и Скотов јунак су адреналински овисници, љубитељи опасности и екстремних ситуација.

Пре него што ове невероватне сличности припишемо жељи југословенских филмаџија и официра задужених за пропаганду да дословно препишу амерички узор - напоменимо - "Далеко небо" је изашло 1982. године а "Топ Ган" 1986.!

Дакле, једино је "Топ Ган" могао бити копија "Далеког неба" а не обрнуто.

Зашто "Далеко небо" данас није популарнији филм?

Па нажалост, зато што је продуцент "Топ Гана" Дон Симпсон ипак много боље држао прст на пулсу младе публике од пропагандиста из ЈНА.

За разлику од Стјепана Чикеша који је са слично постављеним карактерима као у "Топ Гану" на крају снимио нешто што "маторци" мисле да млади "треба" да гледају, Симпсон и Скот су снимили нешто што млади заиста желе да гледају.

Њихов приказ летења и војне акције, као и пилотске свакодневице је напросто секси, одвија се на звучној слици сачињеној од врхунских поп песама које је усмеравао Ђорђо Мородер и инструменталне пратње коју је изградио Харалд Фалтермајер, један од кључних композитора који је обликовао израз савремене музике и његов најбољи ученик.

"Далеко небо" носи у себи наивност и ригидност војног система у коме је настао, премда је те 1982. године југословенски филм био далеко "несташнији" него што је Чикеш желео да покаже.

Међутим, уместо да за тај посао узму ауторе који су тада били у директном додиру са популарном културом младих и да сниме нешто што ће диктирати трендове, направљен је филм који може да потпише неки војни апаратчик.

Југословенска популарна култура је парадоксално тада имала ресурсе у домену музике, дизајна, моде да изнедри знатно ефектнији филм, но то се није десило.

На филму "Најбољи" који је изашао 1989. године, исправљене су неке од грешака.

Ангажован је динамичан хрватски редитељ Дејан Шорак а сценарио је писао Синиша Ковачевић, можда и највештији сценаристички хроничар живота у ЈНА, потписник култне телевизијске драме "Свечана обавеза".

"Најбољи" је међутим изашао када већ Југославији није било спаса и није могла да заживи та слика југословенске модерне у којој млади официр на путу од Београда до Требиња силно гази свог "југа", остављајући за собом своју гламурозну девојку, као што је Пит Мичел Меверик давао гас на мотору.

Главни глумац Вицко Руић такође није био калибар младог Тома Круза и све је то допринело да овај много боље спакован пропагандни рад такође остане на маргинама наше кинематографије.

"Топ Ган" стиже у биоскопе идућег лета. Надајмо се да се неће свести само на злоупотребу наше носталгије.

И што је још важније, надајмо се да Том Круз у међувремену није старећи постао оно што су били југословенски апаратчици.

Сигуран сам да у рукама доброг редитеља, филм овог типа може да нас бар на пар сати измести из оних 78 дана током којих смо се налазили са друге стране пилотске палице, али не бежим од тога да можда више никада нећемо моћи да уживамо у таквом филму као тада.

Трејлер за нови "Топ Ган" изашао је 18. јула ове године.

Истог дана у околини Ечке срушио се тренажни авион Злин регистрације YU-CDG који смо могли видети у филму "Далеко небо".

Док се Меверикова пустоловина наставља, истовремено полако нестају и последњи делови света који је констиусао филм "Далеко небо", од пилотске школе у Мостару па надаље све до самих апарата које смо гледали на екрану.

А што се Ф-18 тиче, треба да будемо безбрижни. Ако су они у "Топ Гану" 2020. године, онда половни Мигови-29 нису уопште били лоша инвестиција.

Димитрије ВОЈНОВ