Kako roditelji deci piju krv i jedu živce

[JESSY]

Kako roditelji deci piju krv i jedu živce

Postoje takvi roditelji koji živote svoje dece vide kao produžetke vlasatitog života

Kada su naši dedovi i bake bili mladi, znalo se: oženiš se do osamnaeste i odvojiš se u zasebnoj sobi ili kući pored. Naši roditelji su se isto rano venčavali, ali su se zato isto  tako veoma rano osamostaljivali od svoji roditelja. 

Današnji roditelji ne puštaju svoju decu da se osamostale. Vaspitavaju ih tako da im budu "robovi" celog života. Neki roditelji sprečavaju udaju kćerki, rečima: "Moja kćerka se neće udavati, ona će "juriti" karijeru!"

A znate li zašto tako nešto pričaju? Zato što je to profitabilno! Njima su deca potčinjena, a roditelji umesto svoj, žive njihov život. Određuju im gde će i koliko raditi, sa kim će se zabavljati, a sa kim družiti. 

Ovo je vrsta psihološkog vampirizma. Roditelji konzumiraju resurse svoje dece i drže ih blizu sebe na sve načine: emocionalno ih ucenjuju svojim bolestima, preteći im da će umreti, ponekad koristeći materijalne prednosti. To je mito.

I uništavaju sve veze koje odraslo dete pokušava da stvori. Oni kritikuju moguće partnere, intrige, kletve, organizuju prenemaganje i scene... Oni toliko utiču na psihičko stanje svog deteta, da lako mogu da ga oteraju u alkoholizam...A spolja sve  izgleda kako sin pijanicamaltretira svoje drage roditelje.

[JESSY]

A kada roditelji žive u zajednici sa decom koja imaju recimo od 30 pa do 40 godina i više, od njih se traži da "doprinesu" domaćinstvu, pa roditelj kontroliše i finansije svoje dece.

 

Onda su tu uobičajne ucene tipa: treba pokositi travnjak; odvesti mamu do doma zdravlja, popraviti kola i td.

 

Jedna slavna glumica imala je sina alkoholičara i prirodno svi su govorili:  Jadna ona. U stvari, jadan je bio on. Ta ista glumica je kontrolisala svaki aspekt života svog sina, braneći mu da ostvari bilo kakvu intimnu vezu. Kao rezultat toga, sin se propio.... Na kraju se sin pobunio, ali bilo je već kasno: duboko je zagazio u alkoholizam, a psiha mu je bila ozbiljno poljuljana.

 

Takvi roditelji hoće da svoj život produže kroz živote svoje dece. I to se završava uvek loše. Nevoljnost roditelja da "dete" puste da živi svoj život, psiholozi danas nazivaju "ometanje veka"!

[JESSY]

Po pravilu, nesrećni čovek do kraja života živi pod "prismotrom" svojih roditelja, koji mu do kraja "piju krv"...

 

Savet je da se izgrade granice na vreme i da se od roditelja napravi određena distanca, dok ne bude prekasno. Kada dođe do momenta kada ne možete da izdržite, morate da naterate roditelje da shvate šta rade sa vašim životom.

Primeri su da pobede samo odlučna deca koja znaju šta hoće i koja ne nasedaju na manipulacije takvih roditelja.

 

 

https://stil.kurir.rs/porodica/108237/kako-roditelji-deci-piju-krv-i-jedu-zivce-ovo-je-jedini-nacin-da-se-spasete

[Гагић]

Што се пре схвати да смо сви ми само прошли кроз тело наших родитеља, то ће се поменута граница - дистанца од родитеља пре начинити. 

[dragisa]

jedna divna stvar koja mi se dogodila ulaskom u veru je da sam po prvi put roditelje video potpuno jednakim sebi. dakle sve dobro i sve loše što je bilo odjedanput vidiš u jednom svetlu da je to čovek kao i ti i da je sve činjeno u najboljoj nameri, da i ako je bilo propusta ili pogrešnih stvari samo se zapitaš: a da li sam siguran da možda ja ne bi to isto ili nešto još gore uradio, odnosno da sutra ti možeš biti u "toj koži". jednostavno vidiš čoveka sa svim svojim manama i vrlinama i njegovu nameru koja je gotovo sam siguran (u svim slučajevima roditeljstva) ipak dobra. (ne mogu da zamislim da neko ne voli svoje dete, srećom nisam imao tako extremna iskustva mada sam viđao velike konflikte između dece i roditelja).

 

međutim i pored svega toga, odvajanje dece od roditelja je apsolutno najvažnija stvar za nekakvo stasavanje. dok got su oni tu uvek si ti "dete", što u njihovoj a što (još više) u svojoj glavi. kada si bez ili odvojen od roditelja tek onda kreće "tvoja priča"...

[JESSY]

пре 55 минута, dragisa рече

srećom nisam imao tako extremna iskustva

da, to je sreçna okolnost, ali veruj mi da postoje...

[dragisa]

On 18.7.2019. at 16:44, JESSY рече

da, to je sreçna okolnost, ali veruj mi da postoje...

da verujem, nije za dzabe ona: put do pakla je popločen dobrim namerama... eh ljudske psihologije i "uglovi posmatranja"

[JESSY]

Jedna naša spisateljica se nedavno u kolumni sa setom prisetila rečenica kojima su se deca vaspitavala i odgajala u Titovo vreme. Recimo: Ubiću Boga u tebi, Umukni dok tata spava, Ne možeš da ustaneš od stola dok sve ne pojedeš!, Od blata ćeš me praviti, Džigericu ste nam pojeli!, Tvoje je samo da učiš, koje ti probleme imaš?, Pa šta ako si dobio batine, sve nisi mogao da porasteš, Opet si pocepala hulahopke?, Dok si pod mojim krovom, pravila se znaju!…

Neke od ovih rečenica sam slušala i sama, zapravo većina nas koji smo odrastali u to vreme. Sa ove distance, a prošlo je bogami skoro trideset godina, mogu da kažem da je svaka od njih uticala na mene, ne baš tako bajno kako se danas svi sa setom prisećaju tog nekog vremena u kom deca nisu imala apsolutno „pravo glasa“ (kao što se vidi iz navedenih rečenica).

Nisam postala lopov niti kurva banda, iako ih ima pregršt kojima ovakav „model“ vaspitanja nije osigurao baš mirnu, moralnu, svetlu i punu samopouzdanja budućnost. Nisam postala promiskuitetna, ne lažem, ne čupam se javno za kose, javljam se starijima na ulici, ustupam mesto u prevozu, bacam otpatke u kantu… Ali, ako izuzmemo sve ovo, postoji nešto mnogo dublje u svakom od nas, nešto što se formiralo pod uticajem ovakvih autoritativnih ili „odsutnih“ roditelja, njihovog međusobnog odnosa, njihovog odnosa prema nama i postavljaju dece na neko mesto „sa strane“ u porodici. Sve navedeno moglo je presudno uticati na količinu tuge koju ćemo nositi sa sobom, na našu sposobnost da život vidimo svetlo ili tamno, na količinu strahova koji će nas glodati, na brzinu i veštinu kojom ćemo im se odupreti, na izbor partnera, na odnos sa partnerom, na odnos koji ćemo imati sa životom i sa sobom.

I zato nisam neko ko baš oduševljeno hrabri „model odgoja dece u Brozovo mirno i harmonično vreme“ (iako sam nepopravljivo jugonostalgična), jer me podseća na onu „Rodila sam te, šta sad hoćeš više?“.

I čudno, sve ovo shvatiš tek kad dobiješ svoje dete. Tek tada uvidiš da je sve to što si mislio da je „pravo, ko iz najboljih knjiga roditeljstvo“ zapravo imalo propusta koji su posledice najčešće ostavljali po srcu ili duši, rađajući neretko nesigurnost, komplekse, potrebu za pažnjom, zagrljajima i dodirima u nekom starijem dobu, povlačenje u sebe.

Uostalom, ako je taj model o kome spisateljica piše sa hvalom, a u kom dominira rečenica „U groblje ćete nas oterati“ bio tako efikasan, zašto deca odgojena u to vreme danas svoju decu uglavnom podižu drukčije?  Povlađuju im, plaše ih se, zatrpavaju ih igračkama, telefonima, markiranom garderobom, udovljavaju im preko svake normalne mere, odlazeći u suprotnu krajnost. Nije li to možda posledica načina na koji su bili odgajani, pa sada sve što im je na neki način nedostajalo pokušavaju svojoj deci da nadomeste. Da li ih svesno čine razmaženima, jer je njima falilo pažnje?

U nastavku svoje kolumne spisateljica ponosno zaključuje i kako u Brozovo vreme roditelji nikada deci nisu govorili “volim te”, jer se to podrazumevalo. Ironično se osvrnula i na današnje majke opisujući ih kao “depresivne” i sklone da kažu “ljubavi naša, nemoj da se sekiraš, mi tebe obožavamo, izvini”.

Ovo me je zaista izbacilo iz šina. Zapravo ceo tekst me je gurnuo sa šina svojim grubim generalizacijama i prilično površnim zaključcima.

Pre svega, ne vidim ništa loše u tome da se detetu kaže “volim te”. Ja svojoj devojčici to govorim svaki put kad osetim potrebu, ponekad i kad samo čupava i bunovna prođe kraj mene. Svakom je potrebno “volim te” s vremena na vreme. Baš kao i zagrljaj, baš kao i “verujemo u tebe”, baš kao i “pametno, dobro moje”. Baš kao i “izvini”.

Šta je sporno u tome da roditelj detetu kaže “izvini” ako je pogrešio? Da li to po spisateljicinom mišljenju roditelj ne može da pogreši, ili je dete ipak samo dete, bez prava i potreba, neko ko ne zaslužuje “izvini”? Da li to “izvini” na bilo koji način urušava roditeljski autoritet?

Ako roditelj ne ume da kaže izvini, ni dete neće umeti da kaže izvini. Ako roditelj ne govori detetu volim te, jer se to kao podrazumeva, onda će i dete postati neko ko podrazumeva i ćuti ovu reč. Ako roditelj ne pokazuje detetu da je tu za njega, ako ne razgovara sa njim, ako ne osluškuje njegove potrebe, želje, ako ga ne hrabri i ne veruje u njega, sve su šanse da dete postane nesigurno, povučeno u sebe, rovito i odbačeno.

To je tako jednostavno.

A najednostavnije od svega je zapravo činjenica i velika istina da ko želi da se bavi svojom decom, baviće se njima, ko želi da ih razume, naći će način da ih razume, ko želi da ih uključi u porodične odnose, uključiće ih, ko želi da sa njima ponovo raste i uči, rašće i učiće, ko želi da od njih napravi ljude sigurne u sebe, vredne, stabilne, poštene… dobre ljude, uradiće to, koliko god bilo teško, koliko god radno vreme trajalo, koliko god uznapredovala tehnologija ili problemi uzimali maha.

Ko ne želi da svoju decu čuje, ko ne želi da sa njima radi, ko ne želi da ih podstiče i hrabri na njihovom putu, neće to ni uraditi, i tu ni harmonično Brozovo vreme ne može mnogo pomoći.

I zato je zaista glupo ubacivati sve roditelje u isti koš i praviti podelu “roditeljstvo nekad odlično”, “roditeljstvo danas užasno”. Nije uvek sve tako crno belo. Niti su sve majke onda bile bajne, niti su sve majke danas depresivne.

Moje dete će čuti mnogo više “volim te”, nego što sam ja čula za 37 godina. Nego što su svi ondašnji pioniri skupa čuli.

Čuće i izvini, kada ispadnem gad. A ispašću sigurno nekad gad, i to ni na koji način neće umanjiti moj autoritet. Grliću je. Tražiću način da steknem njeno poverenje, da bi iskreno pričala sa mnom, da bi u meni našla najvažniji oslonac. Maziću je onoliko koliko mi bude dozvolila. I ljubiti isto toliko. Razgovaraću sa njom i hrabriću je.

Postavljaću granice i zabrane, ali ne zato da bi jela boraniju koju ne voli ili na prstima koračala kad tata spava, zato što je poderala nove hulahopke, donela četvorku iz škole, ili zato što se “usudila” da kaže svoje mišljenje i to baš kad je komšinica stigla na kafu. Granice su nužne i postavljaju se da dete ne bi lutalo i postalo zbunjeno, a ne kao demonstracija roditeljskog autoriteta i krilatice “ja sam tebe rodila, a ne ti mene”

Trudiću se da joj objasnim emocije kroz koje prolazim, jer meni je falilo da znam pravi razlog zašto mama ponekad ima oborenu glavu i ćuti.

Maziti svoje dete, ljubiti ga, razgovarati, smejati se i družiti se sa njim, pohvaliti ga, nagraditi ga, čuti njegove potrebe i ravnopravno ga uključiti u porodicu… sve češće se deklariše kao loš model roditeljstva koji vodi ka razmaženom, bahatom, nezahvalnom detetu koje će u najmanju ruku tući svoje roditelje. I koje udruženo sa današnjim ludim vremenom postaje bez oklevanja delikvent.

Ne mogu kao čovek, ni kao majka da se složim sa ovim i to samo iz jednog prostog razloga: zato što verujem da pružena ljubav, podrška, razgovor, zagrljaj, pohvale, osluškivanje deteta i hrabrenje na njegovom putu ne mogu nikako doneti više štete od grube reči, podrazumevanja, guranja u ćošak porodice, stalnih prekora, duboke ćutnje, i oduzimanja bilo kakvog prava, slepo se držeći one “Rodila sam te, šta hoćeš više?”.

Uostalom, pođite od sebe i od toga šta vam više prija i pomaže na putu kojim idete.

 

https://lolamagazin.com/2017/11/26/kesanski-rodila-sam-te-sta-zelis-vise/

[Гагић]

On 20.7.2019. at 13:41, JESSY рече

pa sada sve što im je na neki način nedostajalo pokušavaju svojoj deci da nadomeste.

Ово што сам цитирао, је увек, али увек тако, без обзира на генерације и времена која се мењају. То је можда и једина "константа" родитељства. Поједностављено речено: "ако нисам имао (могао) ја (каже родитељ) имаћеш (моћи ћеш) ти...(упућено потомку)" . Само се треба запитати шта је то што ми као преци нисмо имали односно могли, и биће нам јасно куда иде наш родитељски утицај. Другим речима, треба добро "пречешљати" сопствену унутрашњост пре сваког даљег родитељског утицаја на дете. Вероватно ћу и ја ако будем родитељ поступати по законитости јављања те "константе" родитељства... Ко зна.

[Јелена М.]

Поштуј оца свога и матер своју да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи.

Пре него што си сазнао за Господа Бога, знали су за њега твоји родитељи. Само је то довољно, да им се поклониш и одаш хвалу и поштовање. Поклони се и одај хвалу и поштовање сваком оном, ко је пре тебе сазнао за највише добро у овом свету.

Неки богати и млади Индијанац путоваше са својом пратњом преко планине Хиндукуша. На планини наиђоше на некога старца где чуваше козе. Сиромашни старац склони се украј друма и поклони се богатоме младићу. А младић сјаха са свога слона и простре се на земљу пред старцем. Зачуди се старац томе, зачудише се и пратиоци младићеви. А он ће рећи старцу:

- Клањам се твојим очима, јер су оне пре мојих виделе овај свет, дело Свевишњега Браме; клањам се твојим устима, јер оне су пре мојих изговориле његово свето име, и клањам се твоме срцу, јер оно је пре мога затреперило од радосног сазнања, да је отац свију људи на земљи Цар и Господ небески.

Поштуј оца свога и матер своју, јер твој пут од рођења до сада посут је мајчиним сузама и очевим знојем.

Они су те волели и онда, када су се сви други гадили од тебе у немоћи и нечистоћи. Они ће те волети и онда, када те сви омрзну. И када се сви на тебе буду бацали камењем, мајка твоја бацаће се на тебе смиљем и босиљем.

Отац твој воли те и ако зна све мане твоје. А други ће те мрзети и ако буду знали само врлине твоје.

Твој отац и мајка воле те са страхопоштовањем, јер предосећају, да си ти благо Божије, њима поверено на чување и неговање. Нико није у стању, као родитељи твоји, да виде тајну Божију у теби. Њихова љубав према теби има свети корен у вечности.

Кроз нежност своју према теби твоји родитељи разумеју нежност Господњу према свој створеној деци својој.

Као што мамузе подстичу коња на бржи кас тако и твоја опорост према родитељима подстиче њих на још већу бригу о теби.

Неки опаки син јурну на свог оца и забоде му нож у груди. А отац издишући рече сину:

- Брзо опери нож од крви, да те не ухвате и не осуде.

У степи руској један раскалашан син привеза своју мајку пред шатор, а он под шатором пијанчаше са поквареним женама и људима. У том хајдуци наиђоше и видевши мајку везану рекоше, да ће је осветити одмах. А везана мајка викну иза гласа и тиме даде несретноме сину знак, да је у опасности. И син се спасе, а хајдуци место сина исекоше мајку.

У Техерану, граду персијском у кући са две зле кћери. Не слушаху кћери оца и смејаху се саветима његовим. Својим прљавим животом упрљаше кћери част и образ оцу своме. И отац им беше на досади као зла савест. Једно вече, кад мишљаху ћерке да отац спава, договорише се да му приправе отров и да му даду ујутру с чајем. А отац чу све, и сву ноћ плакаше горко и Богу се мољаше. Ујутру ћерке му донеше чај и ставише пред њега. Рече им отац:

- Ја знам вашу намеру и удаљићу се од вас по вашој жељи. Но нећу се удаљити вашим грехом, да бих вашу душу спасао, но својим.

Рекавши то отац претури чашу и просу отров, па се баци кроз прозор и погибе.

Сине, не горди се својим знањем пред својим неуким оцем, јер његова љубав више вреди но твоје знање. Гле, да није било њега, не би било ни тебе ни твог знања.

Кћери, не горди се својом лепотом пред погуреном мајком својом, јер њено срце у костима лепше је од твог лица. Гле, и ти и твоја лепота изишли сте из њене мршаве утробе.

Научи се кћери, поштовати свога оца, јер само ћеш се тако научити поштовати све друге очеве на земљи.

Дан и ноћ вежбај се, сине поштовати мајку своју, јер само ћеш се тако извежбати поштовању и свих других мајки на земљи.

Заиста, децо, не чините много, ако поштујете свога оца и мајку, а презирете друге очеве и мајке. Ваше поштовање према другим родитељима треба да вам је само школа за поштовање свих људи и свих жена, које у муци рађају, у зноју негују и у болу своме љубе своју децу. Запамтите ово и живите по овоме, да би вас Бог благословио на земљи.

И заиста, децо, не чините много, ако поштујете само личност свога оца и своје мајке, а не и њихов рад, њихово време, и њихове савременике. Поштујући своје родитеље ви поштујете и рад њихов, и време њихово, и савременике њихове. Тако ћете убити у себи кобну и глупу навику, да презирете прошлост. Будите уверени, децо, да дани, који су дати вама на располагање, нису ни скупљи ни дражи Богу него дани дати онима који су пре вас живели. Ако се гордите својим временом пред прошлошћу, не заборавите, да ће - док длан о длан - расти трава над вашим временом, по вашим гробовима, вашим телима и делима, и да ће се други насмешити над вама као давном прошлошћу.

Гле, свако време испуњено је мајкама и очевима, сузама, боловима, жртвама, љубављу и вером и надом у Бога. Зато је свако време достојно поштовања.

И мудар се клања с поштовањем пред свима прошлим временима као и пред будућим. Јер мудар зна што луд не зна, а то је - да је његово време као минут на сату. Погледајте децо, у сат: ослушните, како минут тече за минутом, и реците ми, који је минут бољи и дужи, и важнији од другога?

Клекните на колена, децо, и молите се Богу заједно са мном:

Господе, Оче Небесни и Мајко Небесна, хвала Ти, што си нам заповедио, да поштујемо нашег оца и мајку на земљи. Помози нам, Свеблаги, да се кроз то поштовање научимо поштовати све људе и жене на земљи, драгоцену децу Твоју. И помози нам Свемудри, да се кроз то научимо не презирати но поштовати и ценити времена и поколења, која су пре нас била и која су пре нас гледала Твоју славу, изговарала Твоје свето име и ишчезла у прашини пред Твојим сјајним престолом. Амин.

владика Николај Велимировић

[Иван Ивковић]

Случај Бобија и његових родитеља

Суочена са злом, и одрасла особа, ма колико самоуверена, осетиће се збуњеном. Замислите онда како се осећа дете када се са тиме сретне у људима које највише воли и од којих зависи. Ако томе додамо да зли људи, одбијајући да признају сопствене недостатке, у ствари, желе да пројектују своје зло на друге, биће нам потпуно јасно због чега деца погрешно тумаче ситуацију и на крају мрзе сама себе.

Било је то једног фебруара, усред прве године моје психијатријске праксе. Радио сам са стационираним пацијентима. Боби, дечак од петнаест година, претходне ноћи је био примљен као хитан случај са дијагнозом депресије. Пре него што сам га примио, прочитао сам белешку дежурног психијатра у Бобијевом картону:

Бобијев старији брат, Стјуарт (16 година), прошлог јуна је извршио самоубиство тако што је себи пуцао у главу из 22 калибарске пушке...

Цео текст: https://deprofundisweb.wordpress.com/2019/05/30/slucaj-bobija-i-njegovih-roditelja/

[sanja84]

@Јелена М. u to vreme roditelji nisu bili ubice svoje dece.