Дал су аксиоми Лобачевског један вид веровања у будалу?

[Аристарх]

@Разбојник на крстуОтворио сам овде тему, да не тролујемо другу тему. 

пре 3 часа, Разбојник на крсту рече

Брате , шта мислиш о аксиоми Лобачевског . Зар није испао будала са том аксиомом ?

Ја мсм. да јесте много погрешио. У неким деловима рада типа Псеудосфере. Окренуо је теорију са реалности за 180 степени. Што јесте чудно, то је као да спојиш две пирамиде или два рога у један са тиме да су површински веће стране, оне које су спојене. Само хиндуистичка или тадашња јеврејска теологија може да доведе до таквог схватања времена. Тако да његова аксиома јесте погрешна по мени, јер бољу аксиому у геометрији би извео нпр. неко од форумаша (ко је читао Св.Оце) кроз лично сагледавање питања времена и етике као начина за идентификацију математичке потпуности. Што би довело до аксиоме која је потпунија, геометријски модел без могуће критике...

Псеудосфера Лобачевског је слична труби Евангелисте Торчелија. Што ти мислиш, дал је тај парадокс са бројем ПИ, навео Његоша (образован у Русији) да аналогијски криви тадашњу Папску теократску државу са све Торчелијем, притом аналогијски наводећи Питагору и Епикура као кривце за изопачење модерног хришћанина, називајући научнике који спајају Питагору и Епикура, будалама које одвајају људе од бога кроз нпр. математички парадокс Торчелијеве трубе судњег дана? (Епикур је имао конфликт са платоновим учењем типа учио је да нема мешања виших сила у свакодневницу људи, да бесмртност виших нивоа постојања од човека није реалност, постојању душа након телесне смрти у времну у Рају...)

Извор Његошевог спева:

Питагоре и ти Епикуре,

зли тирјани душе бесамртне,

мрачан ли вас облак прекријева

и све ваше посљедоватеље.

Ви сте људско име унизили

и званије пред Богом човјека

једначег га са бесловесношћу,

небу грабећ искру божаствену,

с којега је скочила огњишта,

у скотско је следећи мртвило.

 .

Будалама кад би повјеровали,

поете су покољење лудо.

Нашу сферу да ноћ не полази,

би л’ овако лице неба сјало?

Без остријех зубах ледне зиме,

Би л’ топлоте благост познавали?

Без будалах тупога погледа,

би л’ умови могли блистат св’јетли?

Свемогућство светом тајном шапти

само души пламена поете.

. 

Све дивоте неба и небесах,

Све што цвјета лучем свештенијем,

мировили ли ал’ умови били,

све прелести смртне и бесмртне –

што је скупа ово свеколико

до општега оца поезије?

Званије је свештено поете,

глас је његов неба влијаније,

луча св’јетла руководитељ му,

дијалект му величество творца.

 .

Дивни пјевче србске народности,

бич си судбе веће испитао, –

свијет жељи не зна угодити.

Судба ти је и моја позната;

мислим, нејма подобне на земљи:

до врата сам изника тартара,

ад на мене са проклетством риче,

сва му гледам гадна позоришта;

ал’ на судбу викати не смијем –

надежда ми вољом творца блиста!

.

Ја од тебе јоште много иштем:

да поставиш у пламтеће врсте,

пред очима Српства и Славјанства,

Обилића, Ђорђа и Душана,

И још кога српскога хероја;

да прогрмиш хулом страховитом

На Вујицу, Вука, Вукашина,

Богомрске Српства отпаднике –

злоћа њима мрачи име Срба,

Тартар им је наказа малена!