Православље и медитација

[.............]

Да ли је медитација спојива са хришћанством?

 

У последње време је у нашим крајевима све више заступљена далеко-источна „духовност“ која је код нас продрла преко јоге или New age синкретистичких погледа на свет.  Медитацију често представљају као не-религијску, личну методу самоспознаје, досезања хармоније, итд. Али зашто је она неспојива са православним хришћанством?

 

Медитација је заснована на будистичком учењу досезања нирване. По будизму, смисао медитирања је одстрањивање било какве жеље и помисли. Не треба да мислимо или желимо ни лоше, ни добро, потребно је да смо сасвим празни. То је једини начин да прекинемо реинкарнацију, поновно рађање и досегнемо нирвану – непостојање. Живот је по себи лош, страдање и патња. Да бисмо зауставили агонију живота потребно је да немамо никакву жељу, мотив, склоност. Да немамо личност.

Ово се суштински коси са хришћанством које сваку личност сматра створеном по лику Божијем, а живот сматра добрим, Божијим даром. Срж саме хришћанске вере јесте победа живота над смрћу, победа постојања над непостојањем. Зато верујемо у Страдалог и Васкрслог Христа, зато је сво наше настојање усмерено ка Њему и вери у живот после смрти. (Зашто тај живот не може да буде реинкарнација неком другом приликом.)

 

Медитација постоји у сличним облицима и у другим религијама, као што је хиндуизам, и поменута њу ејџ идеологија, али је овакво, будистичко значење данас најзаступљеније.

 

Али  - да ли може постојати добра медитација?

 

Сама реч „медитација“ долази од латинског meditari што означава промишљати, контемплирати. 

 

Православно хришћанство познаје созерцавање, промишљање срцем. То није толико интелектуално прегнуће, колико прихватање Божијег Промисла, пребивање у Његовој близини. Особа искуствено доживљава и прихвата Божију љубав. Исак Сирин сматра да људска природа постаје способна за истинско созерцање тек када се практиковањем врлина очисти од страсти. О томе је писао Свети Јован Лествичник, на томе се темељи исихастичка теологија.

 

Наравно, условно можемо назвати медитацијом и размишљање, у молитвеном духу, о Божијем плану за свет и нас лично. Како је мој лични живот повезан са великим Божијим интервенцијама кроз историју? Шта Он жели од мене? Да ли се правилно служим Његовим даровима? Да ли сам и како сам погрешио? То су све питања која човек треба себи да поставља. Ово порађа мотивацију на делање, промену, али смо уједно и помирени  са животом јер прихватамо Божију вољу, осећамо да смо у Његовој близини (созерцање). Из свега овога је јасно да је сваки облик православне „медитације“ прожет молитвеношћу и богослужбеним етосом, где је Причешће епицентар и извориште благодати. 

 

Православље полази од посебности сваке личности али и од суштинског значаја заједнице. Полази од живе жеље за Христом, пред Кога износимо сав свој труд, страдање, недоумице, љубав, чежњу. Далекоисточна медитација негира, гуши сваку жељу, док православно созерцавање осмишљава сваку жељу, приносећи их Богу. Али највећа жеља је, свакако, сâм Бог. Медитација полази  од мог личног духовног мира, смештајући моје лично добро пре Бога који, на крају крајева, не постоји или сам ја сâм бог (њу ејџ). Православље полази од љубави према Богу. Кад би могао да се деси такав парадокс, православни хришћанин би радије био у паклу са Христом, него у рају сâм.

 

И док будистичка медитација полази од намере да се појединац „ослободи“ везаности за овај свет, људе, природу, време – созерцавање усмерава особу да поштује Богом створен свет и пронађе свој смисао кроз делатну љубав према Богу и ближњима. Медитацијом човек бежи од света, живота, па и себе самог;  у православљу се човек суочава са собом и животом, осмишљава све Христом, и кроз ту наду се мења на боље.  Православна молитва, созерцавање и богослужење, све је узалудно ако се не пројави у конкретном односу према конкретним људима.

 

Човек не треба да одбацује своје жеље. Чак и ако су те жеље лоше, треба их изнети пред Господа, прихватити свој грех да бисмо се суочили са својим недостацима и признали да без Бога не можемо ништа, па ни да се променимо на боље. Никад не треба бежати од себе јер та трка се увек претвори у бесконачно јурење у  круг. Треба се суочити са својим недостацима и надвисити их. Зато је и Христос постио, пристао на кушање, признао Свој страх у Гетсиманском врту, пристао на смрт да би је поразио. 

 

Поразно је што многи схвату  православља као својеврсни бег од стварности. Тачно је да се на Литургији пева, уоквиру песме „Иже херувими“ – „сваку своју животну бригу оставимо“. Али то је зато што смо, претходно, кроз све прозбе, молитве, јектеније, кроз помињања на Проскомидији – све своје бриге и принели Богу. А сада, кад смо сваку своју животну бригу већ Њему принели да их осмисли и да помогне,  док се Дарови износе, кад почиње Тајна вечера,  ми созерцавамо близину Божију, јер ускоро ћемо се с Њим сјединити. Не приличи да се бринемо „као они који ће примити Цара свих“ у Тајни Причешћа.  

 

Дакле, Црква није бег од стварности, она је пуноћа стварности. Богослужење није заборав  проблема, оно је молитва, вапај за Божијим присуством целим током ношења нашег крста. Литургија није духовна представа створена да разгали верска осећања, него прилажење и сједињење са Самим Христом. А живот у својој целости није подељен на световно и духовно, већ је сав озарен Божијом лепотом и прожет светом борбом.

 

Најгоре што можемо да урадимо јесте да од те борбе побегнемо.

 

Док говоримо "ом".

 

Марко Радаковић

Извор: Авденаго

[timjančica]

МЕДИТАЦИЈА НИЈЕ СПОЈИВА СА ПРАВОСЛАВЉЕМ

Солидан текст од Марка, с тим што бих додала још пар ствари. Прије тога да констатујемо да је текст, нарочито за младе и почетнике у Православљу стварно потребан, јер најтежа духовна оштећења долазе управо из кухиње медитације, њене модерне рекламе и разјапљених медијских уста.

Медитација и њено учење се скривају под разним именима, покретима, сектама и многи млади заправо вјерују да када иду на јогу иду само на „гимнастику“, да се на мало необичан начин друже, продрмају и протегну.

Истина која слиједи је другачија. Заиста бивају продрмани, али у виду тешког духовног земљотреса, који ако не стане на вријеме, има духовне последице које се не годинама него деценијама лијече, ако се човјек дуже упуштао у експерименте.

Са јогом и медитацијом НЕМА ЕКСПЕРИМЕНТИСАЊА. 

Данас постоје толико вјешти увлачивачи у то секташко поље и духовну пропаст, да је заиста мало времена и радозналости, у спрези са наивним, „ ма шта ми се може десити од пар сеанси“ или „хајде да пробам нешто кул“ потребно, да човјек буде увучен у раље медитаиције.

Али да се вратимо на Марков текст и подвучемо још пар битних разлика.

Прво, медитација не полази како Марко написа од мог личног мира. То је само кредо, који заправо са реалним исходом медитативно-духовног издисања нема ништа заједничко. Медитација доноси не  лични мир, него  ЛИЧНИ НЕМИР. Лични мир је само реклама, као што вам причају да од неког јетиног пуног шећера и неукусног сирупа, можете направити добар сок.

Друго, жеље исто тако у Православљу, не треба стављати у први план и нису поштоване у духовном свијету, тако кажу Свети Оци. Из жеља обично произилази и самовоља, и слабашно одсјецање своје воље, чиме пупчана врпца са нашим егом остаје чврсто привезана.

Треће - и православно учење проповиједа развезивање од овог свијета, тј. да не будемо овисни о њему. Међутим, то развезивање у православљу води слободи, док развезивање у медитацији, води у изолованост, самоћу и параноју.

Избор је на нама.

[Аристарх]

On 4.7.2019. at 12:29, ............. рече

Да ли је медитација спојива са хришћанством?

 

Терминолошки јесте, јер означава учење, смиреноумље, уопштено смирење, контролу помисли... Што све можемо прочитат у поукама, од нпр. О.Тадеја па и осталих теолога који су се за живота, директно супротстављали њу ејџ филозофији.

On 4.7.2019. at 12:29, ............. рече

Сама реч „медитација“ долази од латинског meditari што означава промишљати, контемплирати. 

 

Најгоре што можемо да урадимо јесте да од те борбе побегнемо.

 

Док говоримо "ом".

Хиндуисти или будисти само користе са нама у разговору, реч "медитација" да би нам приближили значење њиховог термина "Дајана" или Дијана нисам сад 100% сигуран како називају медитацију.

[Милан Лазић]

Одличан!!!