Михајло Меденица: Слово професору Дарку Танасковићу

[Поуке.орг инфо]

Дужан сам барем слова професору Дарку Танасковићу, још једној од интелектуалних и моралних громада којих се Србија одриче као да их има на претек…

Професор Танасковић је, иначе, један од оних умника на чија сам предавања ишао иако нисам био његов студент, али слушати га како говори о персиској књижевности (тек један од предмета који је предавао) било је заиста нешто налик малој филолошкој литургији.

Заиста, људи попут Дарка Танасковића су једни од оних који обогате, оплемене, надахну човека, ударе у оне танано дивне струне душе и учине да схватите да је живот вредан тек уколико га не жалите ни мало, већ нештедимице трошите на нешто вредније од живота- човечност!

Томе нас је учио, на томе је инсистирао, такав је вазда био и остао, али…

За таквог нема места на Филолошком факултету!

Сувише није медиокритет, сувише је свој, утемељен у части, знању и честитости.

Сувише полаже само на припадност знању и честитости као јединим врлинама на којима је увек инсистирао, макар се преметнуле у „мане“ смутних времена, тачније, смутних људи који опогане добра времена…

За такву људску пре свега громаду више нема места на универзитету, јер, авај, имамо ваљда стручне, способније, умније и надасве бескичменије од професора мирног корака, благе речи, питке и бритке мисли?!

Но, ево на страну све лично, професор Танасковић је за Србију учинио оно на чему му довека морамо бити захвални, јер да се ко други нашао на његовом месту, у те дане, месеце и године плиме погани, она крвава творевина зла од некакве „републике“ „косово“ би увелико била члан УНЕСКО!

Ту страхоту је понајвише спречио Дарко Танасковић као амбасадор, али пре свега човек, људина, неко ко одлично зна да је светиња коју брани далеко већа и важнија од њега самог, па се на том „Кајмакчалану“ и дао превише!

Превише за човека његових година, но учећи нас и тад да ништа није превише и ни једна жртва довољно велика за одбрану онога што смо заклети и животима бранити- пресвето Косово и Метохију!

За таквог човека, „солунца“ националне мисли и свести више нема места међ српског научном елитом, јер то што представља елиту може професору Танасковићу и њему сличнима евентуално да придржи она помпезна врата факултета, на којем је, понављам, генерације учио оном ничеовском: „Човек је биће створено да превазиђе себе“!

И свако ко је барем на кратко послушао тог благог човека заиста се потрудио да превазиђе себе, а познајем многе.

Да превазиђе оне потмуле пориве у себи који нас чине пролазнима и посвети живот нечему већем и вреднијем од живота: части, поштењу и ономе најважнијем- бескомпромисној љубави према Србији, јер вечни смо само уколико себе уткамо у литургију и васкрсење наше миле небеснице!

Професоре- бескрајно хвала за све!

Ваша је катедра вечна- генерације часних, честитих и србољубних редова заједничког солунског фронта…

https://dvaujedan.wordpress.com/

View full Странице