Neurobiologija i moderna psihologija negiraju postojanje besmrtne duse

[grigorije22]

Neuroscience and psychology have rendered it basically unnecessary to have a soul

By George PaxinosSeptember 23, 2016

Visiting Professor of Psychology and Medical Sciences, University of New South Wales

 

Many people today believe they possess a soul. While conceptions of the soul differ, many would describe it as an “invisible force that appears to animate us.”

It’s often believed the soul can survive death and is intimately associated with a person’s memories, passions and values. Some argue the soul has no mass, takes no space and is localized nowhere.

But as a neuroscientist and psychologist, I have no use for the soul. On the contrary, all functions attributable to this kind of soul can be explained by the workings of the brain.

Psychology is the study of behavior. To carry out their work of modifying behavior, such as in treating addiction, phobia, anxiety and depression, psychologists do not need to assume people have souls. For the psychologists, it is not so much that souls do not exist, it is that there is no need for them.

It is said psychology lost its soul in the 1930s. By this time, the discipline fully became a science, relying on experimentation and control rather than introspection.

What is the soul?

It is not only religious thinkers who have proposed that we possess a soul. Some of the most notable proponents have been philosophers, such as Plato (424-348 BCE) and René Descartes in the 17th century.

 

Plato believed we do not learn new things but recall things we knew before birth. For this to be so, he concluded, we must have a soul.

Centuries later, Descartes wrote his thesis Passions of the Soul, where he argued there was a distinction between the mind, which he described as a “thinking substance”, and the body, “the extended substance”. He wrote:

… because we have no conception of the body as thinking in any way, we have reason to believe that every kind of thought which exists in us belongs to the soul.

One of the many arguments Descartes advanced for the existence of the soul was that the brain, which is a part of the body, is mortal and divisible—meaning it has different parts—and the soul is eternal and indivisible—meaning it is an inseparable whole. Therefore, he concluded they must be different things.

 

But advances in neuroscience have shown these arguments to be false.

Stripping humans of the soul

In the 1960s, Nobel laureate Roger Sperry showed that the mind and our consciousness are divisible, therefore disproving that aspect of Descartes’ theory.

Sperry studied patients whose corpus callosum, the superhighway connecting the right and left hemispheres, had been severed by surgery aiming to control the spread of epileptic seizures. The surgery blocked or reduced the transfer of perceptual, sensory, motor and cognitive information between the two hemispheres.

In his effort to prove the existence of the soul in humans, Descartes actually provided an argument against it.

Sperry showed each hemisphere could be trained to perform a task, but this experience was not available to the untrained hemisphere. That is, each hemisphere could process information outside the awareness of the other. In essence, this meant the operation produced a double consciousness.

 

Thus, Descartes cannot be correct in his assertion the brain is divisible but the soul, which can be read as the mind or consciousness, is not. In his effort to prove the existence of the soul in humans, Descartes actually provided an argument against it.

Rather than investigating rats with souls, psychologists stripped humans of theirs. In 1949, psychologist D.O. Hebb claimed the mind is the integration of the activity of the brain.

Many neurophilosophers have come to the same conclusion as the psychologists, with Patricia Churchland more recently claiming there is no ghost in the machine.

The brain does it all

If the soul is where emotion and motivation reside, where mental activity occurs, sensations are perceived, memories are stored, reasoning takes place and decisions are taken, then there is no need to hypothesize its existence. There is an organ that already performs these functions: the brain.

This idea goes back to the ancient physician Hippocrates (460-377 BCE) who said:

Men ought to know that from nothing else but the brain come joys, delights, laughter and sports, and sorrows, griefs, despondency and lamentations. And by this … we acquire wisdom and knowledge, and see and hear, and know what are foul and what are fair, what are bad and what are good, what are sweet and what are unsavoury…

Consider one of the functions supposedly—if we listen to Plato—carried out by the soul: memory. A major knock on the head can make you lose your memories of the past several years. If the soul is an immaterial substance separate from our physical being, it should not be injured by the knock. If memory were stored in the soul, it should not have been lost.The brain is the organ with a map of our body, the outside world and our experience. Damage to the brain, as in accidents, dementias or congenital malformations, produces a commensurate damage to personality.

The neuronal activity in the brain is responsible for the cognitive and emotional dysfunctions in people with autism; it would be cruel and unethical to blame their hypothetical souls.

Manipulation of the brain is sufficient to alter emotion and mood. The soul is totally superfluous to this process.

The ability of psychotherapeutic drugs to alter mood provides another line of evidence against the presence of the soul. If you produce a chemical imbalance in the brain, such as by depleting dopamine, noradrenaline and serotonin with tetrabenazine, you can induce depression in some people.

Correspondingly, many depressed people can be helped by drugs that increase the function of these neurotransmitters in the brain.

The brain is where thinking takes place, love and hatred reside, sensations become perceptions, personality is formed, memories and beliefs are held, and where decisions are made. As D.K. Johnson said: “There is nothing left for the soul to do.”

https://qz.com/789780/neuroscience-and-psychology-have-rendered-it-basically-unnecessary-to-have-a-soul/

[Juanito]

пре 2 часа, grigorije22 рече

 It is said psychology lost its soul in the 1930s. By this time, the discipline fully became a science, relying on experimentation and control rather than introspection.

[grigorije22]

пре 5 минута, Juanito рече

Gosn naucnik sto je smesno?

[Vladan :::.]

Када се чита Библија и оци јако је тешко, можда и немогуће, распетљати разлику између духа, душе, ума, разума, свести, савести, бића, живота... Има разних подела и често се различити појмови користе за исту ствар. Што се мене тиче одувек ми се свиђало наглашавање у теологији да је прављење тих разлика у текстовима имало разне (поучне, практичне, теолошке) сврхе али не и да стварно подели човека на (независне) делове и елементе тј. да је човек увек једно, недељиво и јединствено биће а све оно што (у њему и око њега) називамо разним именима произилази из тог једног бића које не можемо да сецкамо.

Рецимо, када Бог каже Адаму "јер си прах и у прах ћеш се вратити" не каже му "јер је твоје тело прах и у прах ће се вратити" негу му каже да је он (цео) прах и да се у прах враћа, иако му је у нос дунут дах животни (након чега је постао "душа жива" тј. живо биће (буквално преведено)). И даље где год се спомиње душа углавном се мисли на целе људе (седамдесет душа људксих) или на њихову личност када хоће да изразе своје дубоке емоције.

Када се у Откривењу помиње трговање (телима (или робовима) и) душама људским то би било немогуће да је душа бесмртна и (потпуно одвојена и) независна од тела.

Када Христос каже: "Зато вам кажем: Не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни тијелом својим, у шта ћете се одјенути. Није ли душа претежнија од хране, и тијело од одијела?" за мене то нема значење да је могуће узети засебно душу и бринути се само о њој (као да то нема везе са телом) или узети само тело и бринути се само о њему а да то не утиче на душу. Сам текст каже да је могуће бринути се и душом и телом око нечега а то за мене шаље поруку да су та два једно.

Или пре тога: "И казаћу души својој: Душо; имаш многа добра сабрана за многе године; почивај, једи, пиј, весели се, А Бог му рече: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити?". Да ли бесмртна и бестелесна душа почива једе пије? Да ли се може човеку узети његова душа од њега а да он остане он тј. човек? Пре ће бити да се у ова два стиха мисли на специфичан, уједињен начин и на савест и на личност и на сам живот.

Апостол Павле чак и када говори о одвајању личности (или душе) од тела то ради у контексту облачења (овог тела) у небеско, нетрулежно, али опет, тело.

"Јер знамо, ако се наша земаљска кућа, тјелесни шатор, разруши, имамо здање од Бога, кућу нерукотворену, вјечну на небесима.
Јер за тим и уздишемо желећи да се обучемо у свој небески стан,
Тако да се и обучени, не нађемо наги.
Јер будући у овоме шатору, уздишемо оптерећени зато што нећемо да се свучемо, него да се још обучемо, да би живот прогутао оно што је смртно.
А онај који нас је баш за ово и саздао, јесте Бог, који нам је и дао залог Духа.
Стога се свагда уздамо и знамо да док боравимо у тијелу, удаљени смо од Господа;
Јер вјером ходимо а не гледањем;
И постајемо смјели и више волимо отићи из тијела и настанити се код Господа."

 

Места где би по мени можда могла да се прави битна разлика су она где се говори о Духу Светоме и духу у нама. Рецимо:

- "Што је рођено од тијела, тијело је; а што је рођено од Духа, дух је."

- "Знам човјека у Христу који прије четрнаест година - да ли у тијелу, не знам, да ли изван тијела, не знам, Бог зна - би однесен до трећега неба."

- "И постоје тјелеса небеска и тјелеса земаљска; али је друга слава небеских а друга земаљских." ... "Постоји тијело душевно и постоји тијело духовно. Тако је и написано: Први човјек Адам постаде душа жива, а посљедњи Адам дух који оживљује."

- "Јер који сије у тијело своје, од тијела ће пожњети трулеж, а ко сије у дух, од Духа ће пожњети живот вјечни."

- "Зато је и мртвима проповиједано јеванђеље, да приме суд по човјеку тијелом, а да живе по Богу духом."

- "Ако ли живи у вама Дух Онога који је васкрсао Исуса из мртвих, Онај који је подигао Христа из мртвих оживјеће и ваша смртна тјелеса Духом својим који живи у вама."

 

[grigorije22]

Ako prihvatimo ovo znaci da se mi zabadava molimo za upokojene. Znaci da su svetitelji mrtvi i da ce da ozive tek nakon Parusije. Naravno postoji i ona teorija koja nije prihvacena u Crkvi o putovanju svetih iz Eshatona kroz vreme. Tako je sveti Serafim Sarovski mogao sam sebi da se javi. Boze me sacuvaj i sakloni. 

[grigorije22]

Ovim i slicnim cudima se pokazuje da naucnici pricaju gluposti. Ipak starotarski teolozi bi trebalo da odgovore na neka pitanja.

 

[Vladan :::.]

пре 2 минута, grigorije22 рече

Ako prihvatimo ovo znaci da se mi zabadava molimo za upokojene. Znaci da su svetitelji mrtvi i da ce da ozive tek nakon Parusije. Naravno postoji i ona teorija koja nije prihvacena u Crkvi o putovanju svetih iz Eshatona kroz vreme. Tako je sveti Serafim Sarovski mogao sam sebi da se javi. Boze me sacuvaj i sakloni. 

"Ја сам Бог Авраамов, и Бог Исаков, и Бог Јаковљев? Бог није Бог мртвих, него живих."
"Бог није Бог мртвих, него живих. Ви се, дакле, веома варате."
"А Бог није Бог мртвих него живих; јер су њему сви живи."
"који оживљује мртве и зове непостојеће као постојеће"

Ја сад избацујем цитате као неки секташ али сами по себи су довољни и без неког филозофирања  
 

[grigorije22]

Управо сада, Vladan :::. рече

"Ја сам Бог Авраамов, и Бог Исаков, и Бог Јаковљев? Бог није Бог мртвих, него живих."
"Бог није Бог мртвих, него живих. Ви се, дакле, веома варате."
"А Бог није Бог мртвих него живих; јер су њему сви живи."
"који оживљује мртве и зове непостојеће као постојеће"

Ја сад избацујем цитате као неки секташ али сами по себи су довољни и без неког филозофирања  
 

Da, ovo znaci da nakon telesne smrti covek nastavlja da zivi i bude delatan. Covek nakon smrti bolje i vidi i cuje nego dok je u telu.

[Bokisd]

пре 6 минута, grigorije22 рече

Ako prihvatimo ovo znaci da se mi zabadava molimo za upokojene. Znaci da su svetitelji mrtvi i da ce da ozive tek nakon Parusije. Naravno postoji i ona teorija koja nije prihvacena u Crkvi o putovanju svetih iz Eshatona kroz vreme. Tako je sveti Serafim Sarovski mogao sam sebi da se javi. Boze me sacuvaj i sakloni. 

Naravno da svetitelji i sada postoje tj. imaju i vode odredjeni nacin zivota posle smrti tela, imaju odredjeni nacin postojanja koji se u nasoj veri definise i odrazava kroz pojam duse i sledstveno tome postojanje duhovnog zivota kojom dusa zivi na odredjeni nacin i na mestu koje je i ustrojeno za takav dusevni i duhovni zivot, ...... kao nebo, Raj, Carstvo nebesko i slicno.

Evo, bas danas nas Isus Hrist je svojim telom u grobu i svojom dusom je sosao i ad i propoveda dusam i duhovima u tamnici. 

[Tumaralo.]

Duša je arhaični, mitološko-poetski termin za - epifenomen fiziologije i strukture mozga.

Kao što biohemijski procesi u bubregu proizvode mokraću tako biohemijski procesi u mozgu proizvode psihu (gr. duša).

Svaka psihička funkcija (inteligencija, volja, memorija, percepcija..), afektivna stanja, karakter, savest, sve to u potpunosti zavisi od fiziologije i strukture mozga. Endokrini sistem je takođe od uticaja.

[grigorije22]

пре 57 минута, Tumaralo. рече

Duša je arhaični, mitološko-poetski termin za - epifenomen fiziologije i strukture mozga.

Kao što biohemijski procesi u bubregu proizvode mokraću tako biohemijski procesi u mozgu proizvode psihu (gr. duša).

Svaka psihička funkcija (inteligencija, volja, memorija, percepcija..), afektivna stanja, karakter, savest, sve to u potpunosti zavisi od fiziologije i strukture mozga. Endokrini sistem je takođe od uticaja.

To znaci kad covek pandrkne fiderzen. Svi svetitelji kojima se molimo su zapravo mrtvi i ne postoje.

[Tristatri]

.

Лука:1:42-43

Благословена си ти међу женама, и благословен је плод утробе твоје! 
И откуда мени то да дође и мени мати Господа мога? 

 

U trenutku susreta o kome piše Luka, Jelisaveta pozdravlja Mariju gore navedenim rečima. Jelisaveta prinosi slavoslovlje plodu starom svega nekoliko dana i Mariju naziva majkom. 

Pravoslavna Crkva smatra da plod ima dušu od momenta začeća. 

Videti i Ps. 139, 16.

.

[Tumaralo.]

пре 57 минута, grigorije22 рече

To znaci kad covek pandrkne fiderzen. Svi svetitelji kojima se molimo su zapravo mrtvi i ne postoje.

 To je verovatno istina. 

Međutim, imamo i razuman osnov da mislimo i suprotno! 

[grigorije22]

пре 5 минута, Tumaralo. рече

 To je verovatno istina. 

Međutim, imamo i razuman osnov da mislimo i suprotno! 

Koji osnov?

[Tristatri]

.

Mislim da je tekst iz prvog posta ove teme tendenciozan iako već u naslovu ima 'ublažavanje' (dakle ne jasnu negaciju, već možda i neku vrstu mamca) kroz reči 'it basically unnecessary to have a soul'. Tekst je kratkak sa pozivanjem na nekoliko autoriteta, od kojih je jedan, možda, ne namerno i pogrešio. Tekst se poziva na sekvencijalne iskaze par starih mislioca, jednog nobelovca i generalno na neourologe i psihijatre. Takođe i na hemiju mozga: 

... The ability of psychotherapeutic drugs to alter mood provides another line of evidence against the presence of the soul. If you produce a chemical imbalance in the brain, such as by depleting dopamine, noradrenaline and serotonin with tetrabenazine, you can induce depression in some people. ...

Iako sve navedeno pojedinačno nije, ili ne mora biti, netačno skupa možda ne gađa na pravo mesto. 

.