Kupiti ili živeti u iznajmljenom stanu?

[Милан Ракић]

пре 3 часа, Srdjan Kotur рече

Milane, napiši kad stigneš kakva iskustva si imao sa gazdama, komšijama, koliko stanova si promenio, da li bi ga kupio da imaš keša...?

Као што рекох претходно, бити ће мало дужа прича...

Елем, прво, да би разјаснили неке ствари због појединаца који дају једностране коментаре гледе војностамбене проблематике, треба рећи следеће...

А за почетак - оно основно. Да напоменем да се нећу освртати на временски период којег се дохваћам у опису, тј. да ли је у питању бивша Југославија или садашња Србија, тј. да ли је уређење социјалистичко или данашње и све тако у том смислу. У даљем тексту ћу покушати да користим универзалну терминилогију, сем ако очевидно треба додатно објашњење, а тада ћу се потрудити да објасним.

Дакле, пошто је постављач теме војник, а и ја сам војник; а с обзиром да ме је човек "прозвао" ствари стоје овако:

1. На првом месту, у социјализму који је постојао код нас све до деведесетих година, војни станови су били на неки начин својина, преносиви су били на чланове породице и онај који их је током година службе добијао, уживао је сва права као и да је то његова лична својина.

За разлику од осталих грађана који нису војници и који нису добијали стамбену јединицу, војник тај стан није могао да отуђи-прода, нити да га откупи, Био је његов, али као и да није. Док је цивил нпр., могао себи да озида кућу и да она недвојбено буде само и само његова. Или нпр., постојали су ва времја оно људи, човеци и жене који су радили у којекаквим фирмама и те фирме су својим људима куповале станове. Но, мислим-можда грешим, да и они нису могли тај стан да присвоје. Али, у том систему, јасна је била дистинкција између као својине и својине. Тј., без обзира на као, предметни стан ипак није био твој и није могао да се откупи!

Како год било, за све време службовања у војсци, професионално војно лице је стамбену јединицу отплаћивало кроз својеврсан намет на плату. Када након неколико година службе дође на ред да га добије-стан, од тог момента му је Војностамбени фонд прописивао одређени намет који је морао и даље да уплаћује на исти рачун, рачун Војностамбеног фонда, одакле су се средства опредељивала на конто фондова из којих су се зидали нови војни станови.

Рекао сам напред да сама природа војног позива, која у крајњем подразумева и полагање живота за одбрану државе (шта год то у модерним созерцавањима значило), те посвећивање приватног и надасве професионалног ангажмана суштини позива, немогућности бирања радног места и проче (некада се у ЈНА у војном школству, сваки будући старешина подвргавао учењу једне године словеначког, а једне школске године македонског језика, јер се могла и добијала се служба и у тим републикама које су биле ван српскохрватског говорног подручја), сама природа војног позива (узбуне, терени, дежурства итсл.); све је то у крајњем било компензовано, ако ничим другим, а оно решеним стамбеним питањем кроз првих неколико година службе. Не одмах и не након 2-3 године, али када говоримо о СФРЈ, након 5-6 година свакако.

Када је у светлу распада Југославије и демократских промена у крвљу обављених, дошло и до промене суштине господарственог система, небитно је како је то завршено у државама насталим након распада СФРЈ, у "крњој" Југославији ака Србији, покојни Председник милошевић, односно промоватори новог система су тада затеченим корисницима војних станова понудили, као уосталом и корисницима стнова из фондова Елктропривреде, ПТТ, и којеккавих предузећа већих и мањих; дакле, понуђено је људима у сразу са новим трендом приватизације, да затечене стамбене јединице откупе.

Пошто је финансијски сустав државе био тада на карајње климавим и инфланторним ногама, у зависности од динамике спровођења програма, неки су станове откупљивали за пар десетина или стоитина марака. Неки за неколико хиљада истих западњемачких номера, а неки пак нису нити откупили. Нпр., у мом родном месту, у згради у којој сам одрастао, комшија испод мене који је радио у ПТТ, откупи9о је стан за 70 марака, а мој покојни отац који је радио у једној фабрици хран, такође "друштвени" стан, откупио је за 7000 марака. Јер је просто, ПТТ понудио својим радницима откуп некретнина сада, а та фирма у којој је радио мој отац, годину-две после, када су се тржишне околности нпр. промениле. Небитно.

Битно је, оно што можемо негде да се сложимо да је и тадашњој војсци понуиђен откуп као и нпр. ПТТ (ПТТ помињем као пример-номинални). Дакле, велики број војних лица која су имала станове, могла су те стамбене јединице да откупе за симболичан новац. Све што су до тада уплаћивали у војностамбене фондове, једноставно је нестало потезом пера неког бирократе. Имаоци права и квадрата су без обзира на дотадашња уложена средства добијали свој кров над главом, а за остале... Шта буде.

Да се вратим на колеге мајора Котура питање.

Мој почетак ввојничке каријере био је у оквиру 119. хеликоптерског пука на аеродрому Ниш.

Када нам је на промоцији читана наредба о постављењу, мој добар другар и класић Нишлија, добио је тада службу у Мешовитој ваздухопловној бригади у Подогорици и тада ми је рекао да се не секирам, тј. да могу дидем да станујем код његових. Тј., код оца му, мајке и брата. Тамо изнад Маргер. Нишлије знају где је то. Тако да, иако беше она беда и јад у друштву, мсм. на примања и плате, барем сам имао кров над главом који нисам плаћао. Истина, трудио сам се да купим барем прашак за веш и по неки пут неку храну, иако људи то наравно нису тражили. Ситна пажња у виду викендом шишања траве у дворишту (то су оне куће изнад Палилулске пијаце), одласка у домицилно им село и помагања у породичним обавезама (замене улоге класића-сина им који није ту), наравно, није ми тешко падало.

Ипак, након пар месеци, добио сам прекоманду о протуоклопну хеликоптерску ескадрилу која је базирала на аеродрому Лађевци крај Краљева.

Један тешко појмљив дух-тешко појмљив људима који нису билли део приче, резултовао је да ни тада, од тог јутра када сам на нишком аеродрому ушао у авион који ме превезао до Лађеваца, чак ни то поподне нисам био без стана.

Наиме, људи из ескадриле у коју сам требао да дођем су неколико дана раније знали да им долази нови колега, те када тог дана дођох у Краљево, промптно ме је чекало неколико понуда за собе и станове.

Прихватио сам собу код једне баке у чијој је помоћној згради живео колега са породицом. То је она бака, што је била прија са Титом, тј., њена кћерка је била удата за Титовог уника-Жарковвог сина Јосипа Јошку Броза. Низ анегдота о тому сам већ поделио са вама на страницама нашег Форума...

Е ту долази до првог проблема пасјег војничког животас у једној девастираној држави.

Тада смо добијалли плату четири пута месечно. Беху то оне године инфлације и оног јада. Првог и трећег петка, "плата" је "легала" на текући рачун, док је другог и четвртог петка, платра долазила авионом из Београда, где у наредних пола сата по слетњу летелице и новца, четне старешине поделе паре и одмах се ескадрилски аутобус упути ка граду, да би покушали да те безвредне артије претворимо у марке.

Ја сам нпр., своју собу код покојне баба Каће плаћао 10 марака, а пракса је показала да сам тих месеци највише од артија које примим два пута месечно могао да скупим пет. И онда су била реазна довијања. Нпр., билло је продавница које су примале чекове, а чекова је било напретек; па сеонда новче чекови, па уновчих 5-6 комада да би купио 5 марака. Уз оних пет које успеш да купиш од плате, скупиш некако 10. Ако успеш...

Истина, у Краљеву је постојала продавница "Обуће" Београд, трикотаже "Беко", те дистрибутивни центар "Неопланте". И сви су поменути примали чекове. Тако да су се могле купити ципеле које су када дођу на наплату коштале несазнатљиво. Као и по неки комад одеће. Или каиш сланине или пак неке саламе у Неопланти. Ако додам и кафану коју је држао Владе Дивац и која је прималла чекове, те трафику поред кафане која је такође примала чекове и где су се могле купити цигаре; бос и го ниси морао ићи. Нити гладан и жедан. Једина ј емука била скупти тих десет марака за кирију. За момка. А било је наравно породичних људи, са једним, двоје и вишпе деце, који су плаћали веће кирије. Њихова искуства тих година се граниче са трагичним...

Након неког времена у том собичку и након "деда Аврама", прелазим да живим у стан преко пута позоришта, изнад Инвестбанке. Краљевчани знају позицију тог стана, који је својом позицијом доносио одређене бенефите. Петком и суботом, кад је корзо, није било потребе излазити у град, јер је град био изнад стана. Пошто је то био "договорено стан", тј. преко везе, плаћао сам га 50 марака. Газда је био ванредни професор краљеввачког Машинског факултета који је живео у Ваљеву и имао је предавања средом, Једини услов за живот у том трособном салонском стану је био да газду примимо у уторак увече да преспава када дође у Краљеву да сутра одржи предавање. Цимер и ја смо имали сваки своју собу. Професор је имао своиј кабинет, плус куја, трпезарија, дневна соба, кјупатило и клозет. И балкон који је "гледао" на "Милутина". Дакле, то је био и најповољнији подстанарски период, јер смо колега и ја плаћали то 50 марака+струја, вода, телефон. Могло се то подмирити од плате када се подели, па чак и у целости, јер нпр., када смо цимс и ја ишли "преко црте" у разтличитим групама, онај који је остајао, могао је да сервисира трошкове без проблема. Али, као што рекох-то је било "преко везе".

Да не заборавим да сам и пре тог стана, а опет после оне горе поменуте собе код Титове прије, био и два месеца у некој кући у Рибници, коју смо плаћали 60 марака-10 марака више.

Након тога, обојица смо дошли на ред да добијемо смештај у војном хотелу у Доситејевој, где нам се одбијало нешто символично од плате. Заиста нешто мало, безмало неосетно. Но након неколико месеци, добио сам прекоманду на аеродром Батајница.

Не сећам се више како, но нашао сам стан на Вождовцу! У улици Боже Јанковића, поврх Аутокоманде. Двособан стан беше, истина у полусутерену.

Пошто ме је постављач теме позвао да се осврнем и на искуства са газдама. Све до сада је било ОК. Истина, из оне прве собе, код Титове прије, пошто сам остао три месеца дужан са неплаћеном киријом, баба-газдарица ми "запленила" неки блејзер. Јбга. Ово остало било Ок.

У том стану на Вождовцу, у сутерену билло ОК, сем када је била НАТО агресија и када добијем слободно да дођем кући да се оперем и одморим, а ови моји укућани, газда и његова породица из приземља и његови мајка и отац са спреата, кад почМе рокање Бањице, стуште се у подрум код мене успаничени, а мени већ свеједно. Но због њих, нисам ни ја спаввао

Те године када смо победили НАТО, реших и ја да се женим, тако да пред конац 99-е морах да тражим други стан, како бих се уселио у њ са женом и "наступајићим" дететом. Стан беше у кући у насељу Браћће Јерковић, одмах испод Централног гробља. Гробљанска црква ми беше најблиужа, премда сам више волео дидем код @JESSY у св. Јована Владимира...

Ту сам богме био три године, све док стано9давац, са којим нисам имао проблема, није решио да умре-тако ми рекао. Каже, ја ћу да умнрем за пар месеци, па да те не би моји наследници јебавали, ајде ти нађи други стан... Тако и беше. И ја нашао стан, а и он заиста умро.

После сам отишао у Шест каплара, изнајмио собу, пошто је жена била на оном боловању са дететом, па онда мало била код њених и код мојих, а ја опет као момак у соби у једном стану код једне баке преко пута Хајата. Бака, Хрватица, удова војног лица, имао сам сву салободу у њеном стану, уз један услов, да је једнмопм месечно, о њеном трошку, изведем у Хајат на колаче. Није ми тешко падало. Након пар месеци, успео сам да је "приволим" да догведем и жену и дете у тај њен стан. Практично, бвака је обитавала у дненој соби, а жена дете и ја смо користили остале две собе, тј. стан цео.

Међутим, пошто је бака је ли бака и она оде Богу на истину, те након пар месеци које добих рока од њеног сина, морадох да се преселим.

Преселио сам у центар Земуна. На Карађорђев Трг. У стан који сам плаћао 100 марака/евра. Укључујући све обавезе. Чим сам се уселио, комшије су ми рекле да одмах променим браву јер је мој станодавац "преваретнткиња". И да то није њен стан. Душебрижнике сам одјебао, у међувремену сам сазнао шта је посреди.

Наиме, власник/ца стана је исти купила од извесног физичког лица, који га је исти-стан, продао њој кроз документ о станарском праву. У грунтовном смиуслу, то је био службени стан Галенике; нпр. новопостављени инжењер у Галеници добије посдао и служебени стан. Након пар година, када Галеника озида себи зграду, додели том лику стан, овај се исели из претходног, ау њ се усели новопридошла јуноша.

Међутим, када је Гакленика пре десетак година продата, нови власник је решио да "окупи" на једно место сву своју имовину и мени је милиција дошла на врата да ме исели. У сусдској пресуди је све јасно писало, па се чак иста дотицала и мене (знали су да у стану који је однос особе А и особе Б, живи са породицом особа Ц-тј. ја), која има да се у најкраћем року исели.

Некако у исто ввреме, на основу Шутановчевих "реформи војске" ја сам превремено умировљен, са правом на 55% пензије, те сам морао да се преселим. Са дупло мање примања, у стан који дупло више плаћам. Истина, стан сам нашао "преко везе" из земунског манастира, код диоввних људи, хришћана, који толеришу по неки пут и кашњење у кирији, нарочито након генијалних реформи тадашњег Премијера, а садашњег Председника који је решио да буде паметан тако што ће од пензионера (између осталих) да украде део пензије.

У тренутку када сам пензионисан, био сам у горњем делу, са двоцифреним бројем, листе за доделу троипособног стана.

Сада као пензинер, пошто се прелази на другу-пенбзионерску листу, на номери сам за припадајући стан на 270 и неком броју, што ће рећи дас га жив нећу дочекати.

Овов што Вулин или како се год већ зовве миунистар одбране, подели годишње за гарнизон Београд 100-120 станова, само је производ наслеђеног. Наиме, на Бежанијској Коси, постоје читави блокови зграда које су почеле да се зидају почетком 90-их и никада нису завршне. Након 30 година, ови сада су зграде расконзервирали и поделе станове. Лепо. Али чињеница да ништа новов није озидано.

Године 2002., Војска је определила према Акционом плану 18 касарни на територији Србије које је била спремна да отуђи науштрб Грађевиунске дирекције Србије која ће ту да зида шта већ, али је у обавцези да известан број стамбених јединица дадне војсци за цену тих 18 касарни.

Први и најрепрезентативнији производ тог договора војске и државе, био је потес касарне "Војвода Степа" на Вождовца, где је Грађевинска дирекција озидала насеље са 4500 станова, од којих је војсци припало 500. Од тоф броја, у самом насељу, мало више од пола је војсци припало ту, а по отприолике 80 у Краљеву, Нишу, Новом Саду итд., где је Грађевинска дирекција, ако нема новоозидано, била у обавези да купи и преда војсци.

То је био ветар у леђа добрих веста за војноподстанарску сиротињу и нада да ће се коначно људи након више деценија решити подтстанарског живота.

Следећа је била касарна у центру Крагујевца, на којој је озидан ТЦ "Плаза", а инвесдтитор је дао крагујевачком гфарнизону 100-ак станова...

Након тога су дошли ови на власт и свака даља прича је непотребна. НИЈЕДАН СТАН ЗА ВОЈСКУ ВИШЕ НИЈЕ ОПЗИДАН. ОБЕЋАЊА ИСТИНА ПОСТОЈЕ!

Касарна у Земуну (Коњичка шлкола), која је по истом моделу као и Војвода Степа и Крагујевац требала да буде, зода се близу 2000 станова. Све за тржиште пои 1800 евра квадрат, ни један стан војсци. По јавно доступним подацима, војска је за тасј потес добила као 9 милиона евра. Али ни један стан. Новинар који је питао Вучића зашто се тако ради, када тоније по акционом плану је тада удаљен са градилишта. Вучић и Зорана су обећалки зидаљње војних згрда по ОИвчи и Боирчи. И Макишу, на почетној метроиа. И  Вврању. И нешто у Нишу. Од почетних пар хиљадам свела се прича на пар стотина. У обећањима. И то не само за восјку, него и за плицију, који су опет посебна прича. Дај Боже да се обећања испуне.

Како год било, када се саберу активни и пензионисани, припадницима ввојске треба дати мало више од 38000 станова. До тада, већина су подстанари, мањина живе по касарнама и војним хоотелима, док их не истерају-случај Бристол/Београд на води.

Да разјаснимо и то дасвање.

Нико ником не даје. Свако војно лице од тренутка ступања на службу, од плате му се однбија за војно стамбени фонд, акада га и дочека-стан, врши се ревалоризација па се онда одреди сума за откуп на 20 година отприлике. У просеку око 100-ак евра месечно. Дакле, без обзира што је то тржишно, за веће градове симболично, ипак се плаћа. Нико не даје на лепе очи.

Што се тиче кредита, они који имају стабилне жене са платама, неки су и решили на тај начин стамбена поитања. Била је нека "ојачана" станарина за 10% ко узме тај војни кредит.

Из моје класе, оно што знам, аклас аје остала забележена у повијести као највећа у РВ и ПВО. Кренулои нас 352, завршило нас 118. Од нас 118, колико знам само један класић добио стан редовним путем. И има више деце. Други класић, који је и иначе командир једне наше ескадриле, ушао је у кредит за стан, али преко жене. И трећи класић, који је такође командир ескадриле, али у једној страној армији, такође ушао у кредит и купио стан. За учешће се јебо по Кандахару годину дана. Осатали, активни и умировљени су подстанари. Да. Један калсић, умировљени, који је параолимпијац, од пара од медаље са Олимопијиаде које га држава частила, купио је стан. Дакле, како год окренеш, једбна свакако тужна приуча. 

Но, идемо даље! Нико није рекао нећу! 

 

 

[Вилер Текс]

пре 8 минута, Milica Bajic рече

Проблем је настао у томе што Милана Ракића воли и поштује већина људи који су дуго овде на форуму, па су људи импулсивно реаговали.

А, искрено, @Milan RakicRakic је пожурио са одјебавањем, а остатак екипе са подршком.

Може слободно да се наљути ко год хоће због овога.

Ц. Реаговао сам на "има и горе" и не правдам Ракичево чашћавање.

[Sofija_]

пре 2 минута, Милан Ракић рече

Те године када смо победили НАТО

[Sofija_]

пре 5 минута, Милан Ракић рече

Но, идемо даље! Нико није рекао нећу! 

[Аполоније]

пре 9 минута, Sofija_ рече

Netacno. Procitaj ponovo pisanja obojice a i ostalih, pa ces videti ko je kako reagovao. I ko kaze da ja volim Milana? Jesi ti sigurna u to? 

Тачно, али не допада ти се што ниси у праву. Од једног слова сте начини азбуку и сви се обрушили на мене без икаквог разлога. 

Предлажем да се вратимо теми. 

[Предраг М]

пре 41 минута, Хаеул рече

@Предраг М Да вам не бих кварио идилу, најбоље је да се повучем. 

Свако добро и збогом. 

где ћеш бре, па ја откако сам на форуму имам сукоб мишљења са 75% људи овде ал и даље смо у коегзистенцији. Један дан водимо рат, други дан се смејемо и тако у круг... ко претпи до краја тај ће се спасити ??? 

[Sofija_]

пре 1 минут, Хаеул рече

Предлажем да се вратимо теми. 

Kako Ti kazes. 

[Предраг М]

Управо сада, Sofija_ рече

Kako Ti kazes. 

а која је тема уопште 

[Sofija_]

Управо сада, Предраг М рече

а која је тема уопште 

kupiti ili iznajmiti stan u centru BG

[Аполоније]

пре 6 часа, Srdjan Kotur рече

Gledao skoro jednu emisiju gde su gosti imali različite stavove.

S jedne strane, ako živiš u iznajmljenom stanu imaš tu slobodu da ga promeniš ako ti se nešto ne dopada u vezi s njim (problematične komšije ili gazda recimo), ali s druge strane to predstavlja "bacanje" para jer ne stičeš nikakvo vlasništvo.

Što se tiče kupovine stana, uglavnom se mora uzeti kredit jer malo ljudi ima keš za koji odmah mogu da kupe odg. stan, te tako ulaziš u dužnički odnos sa bankom. Takođe, ako se ispostavi kakav problem sa stanom, mnogo je komplikovanije ga  promeniti nego iznajmljen stan. Međutim, kupovinom stana stičeš vlasništvo i neku sigurnost.

Koje je vaše mišljenje?

Ево, ово је тема. Ја сам дао свој одговор, какав год он био. Надам се да ће некоме бити од користи. 

[AnaLaz]

Као неко ко се селио око 12-13 пута нерачунајући овај последњи који се догодио приликом склапања брака(нисмо подстанари), итекако сам за куповину стана, или још боље прављење сопствене куће са сопственим двориштем. 

[Предраг М]

пре 5 минута, Sofija_ рече

kupiti ili iznajmiti stan u centru BG

? у центру Бг нит купити нит изнајмити. Кућа у околини Бг, у кругу од 50ак км је по мени и за моје потребе најидеалније решење. Ако се питање односи конкретно на стан у центру и на то да ли купити или изнајмити стан. У сваком случају боље је и економски исплативије и стабилније имати своју некретнину. 

[Sofija_]

пре 1 минут, AnaLaz рече

Као неко ко се селио око 12-13 пута нерачунајући овај последњи који се догодио приликом склапања брака(нисмо подстанари), итекако сам за куповину стана, или још боље прављење сопствене куће са сопственим двориштем. 

ispricaj nam nekoliko dogodovstina sa komsijama

[Sofija_]

ako vec hoces stan, po meni je bitnije da gledas kakav je komsiluk i ko su komsije, nego kupiti-iznajmiti, jer komsije baksuzi mogu zivot da ti zagorcaju, pogotovo ako si kupio stan, pa ga ne mozes prodati tako lako

 

[AnaLaz]

пре 4 минута, Sofija_ рече

ispricaj nam nekoliko dogodovstina sa komsijama

Нисам нешто много контактирала с комшијама, на неким местима да. Већи део тог мењања је био у мом детињству и раној младости и није ме нешто много интересовало какви су. Занимљив комшилук ми је био у Земуну у тзв. "Циганским рупама".