Нове представе

[Milica Bajic]

KAD JE NIČE PLAKAO

Irvin D. Jalom

Premijera: 14. februar 2019.

USTANOVA KULTURE "VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ"
Scena „Aleksandar Popović”, Sezona 2018/19.

PODELA:

Dramatizacija: Jordan Cvetanović

Reditelj: Goran Jevtić
Asistent reditelja: Patrik Lazić

Igraju: Ljubomir Bandović, Goran Jevtić, Katarina Marković, Vanja Milačić, Sara Pejčić, Dimitrije Stajić

Scenograf: Vesna Popović
Kostimograf: Stefan Đoković
Kompozitor: Draško Adžić
Koreograf: Miloš Isailović
Video i animacija: Nenad Dodić
Inspicijent:  Ana Prokić

Produkcija: Kulturocilin
Izvršni producenti: Bisenija Mrdaković, Tamara Pović
PR menadžerka: Aleksandra Babić
Social media menadžerka: Katarina Živković
Grafički dizajn: Vesna Simić
Fotografi: Marina Ilić i Marko Petrović
Tehnčki direktor: Milomir Dimitrijević
Majstor tona i videa: Miloš Udovčić
Majstor svetla: Igor Tomović

 

[Milica Bajic]

• Reč reditelja
• REČ REDITELJA

Kao retko kada, dogodi se da jedan roman postane neprikosnoveni svetski bestseler, a da pritom ne izgubi svoj umetnički i intelektualni autoritet.

Roman Irvina Yaloma je upravo to. Statistike kažu da je među svetskom populacijom koja čita romane , svaki treći pročitao „KAD JE NIČE PLAKAO“ , što ga svrstava u jedno od najpopularnijih dela ikada napisanih.

Ovaj komad počinje molbom filozofkinje Lu Salome doktoru Brojeru, da primi na lečenje mladog i nepoznatog filozofa Fridriha Ničea.

Problem je u tome što Niče neće pristati ako sazna da je upravo Lu urgirala na tome jer su odnedavno prekinuli sve odnose i ona smatra da je ona uzrok njegove patnje i narušenog zdravlja. Dr. Brojer nalazi način da se sretne sa Ničeom i počinju njihovi stalni susreti  u kojima se polako odmotava gusto i teško razmrsivo klupko Ničeovih problema , strahova, nasleđa, nerazjašnjenih porodičnih problema, ljubavnih nemogućnosti, strasti, filozofskih nedoumica i pitanja bez odgovora, jednom rečju svega sto čini život bilo koga od nas.

Tokom tih seansi otkriva se pođednako zamršeni unutrašnji svet i samog doktora Brojera.  I dok otkrivamo i tajne njegovog bića, koje ne sme da pokaže, kao ni slabosti jer je upravo on taj koji bi trebalo da leči, prisustvujemo uzbudljivom, gotovo trilerskom zapletu i preplitanju unutrašnjih borbi, koje vode katarzi ova dva blistava uma, čiji će rad promeniti tok istorije i uticati na živote svih nas.

Tokom samih seansi rađaju se tehnike i ideje za lečenje koje ce kasnije biti artikulisane u ono što danas nazivamo psihoanalitički metod lečenja.

Svedok ovog procesa je i mladi doktor Frojd, Brojerov saradnik koji polako uviđa plodonosnost i značaj „lečenju razgovorom“

Pitanja koja čekaju svoj odgovor i traže ga u najskrivenijim kutovima naše podsvesti su ista ona pitanja koja muče svakog čoveka, dakle i svakog gledaoca. Odnos sa porodicom, traume, nasleđa, u suprotnosti sa željama i osećanjima, moralne norme, društveni poredak koji nam je dalek, pitanja religioznosti, izdaje, snovi, značenja, strahovi, seksualnosti, besmisao…

Razgovorima, strpljenjem, posvećenošću i dubokim razumevanjem, empatijom, dolazi se do suočenja sa samim sobom i svojim problemim, kao i rešenjem istih, koji čuče duboko u njima.

Likovi dolaze do katarze, pročišćenjem i ritualnim kupanjem u suzama kao metaforom prosvetljenja koje nam je svima neophodno, učeći nas da, ako postoji problem u nama onda je i rešenje u nama. Da je ljudski biti ranjiv i slab, da nije važno koliko puta padneš već da svaki put ustaneš, da se proces učenja nikad ne završava, da ne smeš tražiti opravdanja vec rešenja,da je put borba, ali ne sa drugim već uvek i isključivo sa sobom.

Čitav komad se odvija na dva plana, svesnom i nesvesnom, onom o čemu se govori i onom što se skriva, o potrebi čoveka da se podeli sa drugim bićem, a da bi to postigao mora prvo da sklopi celog sebe. ŽIVIM DAKLE MISLIM ali i OSEĆAM DAKLE ŽIVIM.

Tematska okosnica komada je borba nagona i usvojenog superega, apsurd braka kao slobodnog izbora koji zatim postaje zatvor. Potreba da se stalno zanemaruje ono što imamo u potrebi da se poseduje zabranjeno i nedostižno. Da li je u ljudskoj prirodi samo da osvaja ili da i uživa u osvojenom. Da li ikada nesebično pomažemo drugima ili je naša istinska motivacija pomoć za samoga sebe. Da li razgovarajući sa drugima zapravo vodimo dijalog sa sobom i razrešavamo sopstvene problem? Da li nam je svako ljudsko biće tek ogledalo u kojem tražimo sopstveni odraz i odgovore olakšanje? Da li upoznavanje sebe nužno vodi u očaj i  da li ima leka ili samo olakšanja? Gde čovečanstvo danas stoji stotinu godina posle Ničeove filozofije i Brojerove psihoanalize. Postoji li sloboda izvan slobode u odnosu na samog sebe, biti ja i istine?
Goran Jevtić 

[Milica Bajic]

http://ukvuk.org.rs/kad-je-nice-plakao/?script=lat

[Milica Bajic]

Живо ме интересује каква је представа, првом приликом ћу је погледати.

Ако је неко гледао, молим да порокоментарише. 

[Milica Bajic]

,,UKRAĐENA LIČNOS"

 

INTERVJU, LANE GUTOVIĆ: Gde se pare broje, a gaće skidaju, nema šale i smeha

 

1.1kShares

 1k

 

Onim osobama koje nekoliko puta glasaju za tipove koji zemlju dovode u ovakvo stanje treba uzeti pravo glasa kao što se nesposobnim i opasnim šoferima oduzima vozačka dozvola jer ugrožavaju bezbednost građana. To nema veze sa godinama već sa instaliranim kretenizmom

Jedan od bardova srpske glume Milan Lane Gutović ovih dana kreće na američku turneju sa svojom predstavom “Ukrađena ličnos”. Publika u Srbiji Laneta sve ređe može videti na televiziji i u bioskopu, a stiče se dojam da je to posledica njegovih javnih istupa u kojima, nimalo blagonaklono, komentariše aktuelnu vlast, naročito predsednika Srbije.

Kako nema gde drugo, ostaje mu da krstari po Srbiji i svetu i svojim živim nastupima zasmejava ljude. Istina, ponekad posle tog smeha ostane gorak ukus u ustima…

Kad igrate “Ukrađenu ličnost” čija Vam ličnost najpre pada na pamet i kome biste, da hoćete, posvetili predstavu

Ta ukrađena i nađena ličnost se i u predstavi odnosi na zvanje predsednika, tako da nemam izbora.

Koliko se i sami, živeći u Srbiji ovakvoj kakva je trenutno, osećate kao “ukrađena ličnost”?

Naši životi i naše sudbine su u službi nekog projekta koji nama nije predstavljen tako da “živeti” nije možda pravi termin. Možda bi preciznije bilo “služiti život” u Srbiji. Ako sam u pravu mi smo generacije ukradenih života zaposlenih  u ostvarivanje nekog i nečijeg projekta.

Za koji dan stižete u Ameriku. Kakve reakcije očekujete od publike, naših zemljaka koji već izvesno vreme ne žive u Srbiji? Mora li čovek biti u toku sa zbivanjima u Srbiji da bi razumeo “Ličnos”?

Ne očekujem ništa posebno. Sve se razume i sa distance pa  nema razloga za vaš povratak da bi se razumela predstava…Duhoviti posmatrači su primetili da čak i u avionu piše « Vežite se propadamo ». Pa kada se to iz aviona vidi…

Postali smo stoka, marva. Dresura koja traži tiraniju da bi bila uspešna daje rezultate.

Čini se da je sve više Šojića, a sve manje Pantića. Zašto je tako? Zašto obični ljudi sve manje imaju želje, volje, hrabrosti da se odupiru pretpostavljenima koji im rade o glavama, kako u svojim malim sredinama, preduzećima, tako i na višim nivoima?

Postali smo stoka, marva. Dresura koja traži tiraniju da bi bila uspešna daje rezultate. Demokratija koja je uspešno izvitoperena u staru dobru diktatutru i tiraniju učinila je da smo postali marva…

S tim u vezi, slušam komentare da humor zna da bude i kontraproduktivan, jer pasivizira građanstvo?

To je tačno…Izbor nam je sužen. Narod kaže ; “Gde se pare broje, a gaće skidaju, nema šale i smeha“… A mi para nemamo da bi ih brojali… Ostaju nam samo gaće… uz osmeh…

Moja zemlja i moj narod su žrtve nekog projekta. Jedni se prave da taj projekat ne razaznaju, a neki su «blagosloveni tupošću» pa taj projekat i ne primećuju

Kada smo pre dve i po godine radili intervju, komentarišući Dnevnik državne televizije koji je najavljivao bolje dane, ponadali ste se da ćemo preživeti taj napredak. Dokle smo stigli sa napretkom?

Vi i ja do Amerike a ostali nigde… Kako se kaže u narodu za uzaludan trud; “stigli su do rupe na opanku “…

Nedavno je profesor Zec izjavio da bi Srbi vrlo lako mogli da krenu stopama Hazara, s obzirom da nam je prirodni priraštaj mali i sve nas je više u emigraciji, a sve manje u otadžbini. Vaš komentar?

Moja zemlja i moj narod su žrtve nekog projekta. Jedni se prave da taj projekat ne razaznaju a neki su «blagosloveni tupošću» pa taj projekat i ne primećuju. Tačno je da nam je sve manje dece, ali nema se vremena… Predsednik je kriv. Svaki čas neki miting. Jednostavno nema uslova. A i slaba je hrana… Šta je sendvič? Predlagao sam da umesto autobusa za prebacivanje obožavaoca sa mitinga na miting od sada koriste spavaća kola … To bi poboljšalo uslove za razmnožavanje. Mada…možda ove obožavaoce i ne treba razmnožavati… Ne umem da odgovorim na ovo pitanje. Nisam pametan… Ukratko – « blagosloven sam ».

Predsednik pre neki dan izjavi kako će Kosovo dobiti nezavisnost celoj teritoriji, ali kako to nije njegova krivica? Čija je?

Albanci su krivi više od njega…

On je usput optužio one koji su ga napadali zbog njegovih predloga o razgraničenju “iako ih nikad nisu čuli”…Razumete li vi predsednika Vučića i njegove probleme?

Srećom ga ne razumem… što je dokaz  stabilnosti moga mentalnog stanja. Na vlast je stupio potpuno sagledavajući « grozno » stanje u kome je država zahvaljujući lošoj upravi predhodnika, ali će on to ispraviti što bi uostalom mogao svaki prosečan supermen.

Kako je vreme prolazilo i ređali se « uspesi «  postajao je sve turobniji, a u intimi govornice i u uskom krugu nekoliko televizija, čak i rasplakana. Sada je vidno razočaran narodom koji ga je izdao…Prvo ga je izalo onih pet miliona a sada ga izdaje i onaj ostatak  jer ideju « razgraničenja «  ne razumeju.

Muči se, a nema razloga ! Opet je u pravu. Kada preda celo Kosovo nije li to razgraničenje?

U ovoj mržnji vlasti prema meni otkrivam razloge zbog čega se nekada osećam bezbedno jer između njih i mene je taj sanitarni kordon mržnje koji me čini bezbednim od mogućih kontakta sa njima  

Vrlo kritički istupate prema vlastima. Koliko vas te reči koštaju…Na televiziji vas viđamo samo u reprizama, a skoro smo zaboravili kako izgledate na filmu…

Moje ponašanje me štiti od mnogih simpatija. U ovoj mržnji vlasti prema meni otkrivam razloge zbog čega se nekada osećam bezbedno jer između njih i mene je taj sanitarni kordon mržnje koji me čini bezbednim od mogućih kontakta sa njima.  

Da li ova garnitura prihvata kritičare svojih postupaka i odluka ili ima isti odnos prema satiri kao što je imala, recimo kraljevina Jugoslavija?

– Ova garnitura je originalna. Umesto tekstove skrate pisca… Nije ovo lice cenzure, ovo je postava cenzure. Njen do sada najmračniji skrivani oblik. Cenzura je kao i slepo crevo beskorisna kad ne funkcioniše, ali je zato grozna kad se aktivira.

Koliko ima politike u srpskoj kulturi i ko su njeni protagonisti?

Nema otpora. Ovo «zadovoljavajuće» stanje će se nažalost nastaviti.

Kako Vam izgledaju ovi građanski protesti, šta očekujete da će biti njihov epilog?

Epilog je slom vlasti. Ovo su samo kataklizmični procesi. Vlast ima moć i može da uguši i pobije sve protivnike… sem svojih naslednika naravno.

Može li Srbija dočekati još jednu priliku, još jedan 5.oktobar?

Za to očekivanje treba biti pravilno politički «hipnotisan» a ja nisam uopšte pod hipnozom.

Zašto su glumci u prvim redovima na svim protestima od devedesetih naovamo?

Profesionalni ustanici…

Vaš kolega Sergej Trifunović je odlučio da se aktivno uključi u politiku. Šta biste mu poručili, kao neko ko je u prošlosti imao dodira sa politikom, bili ste na listi DSS?  

Nisam nikada imao baš blizak dodira sa politikom ali nema razloga da joj se približavam jer mi se i sa ovog rastojanja gadi…

Često čujemo te komentare da je naša intelektualna elita inertna. Postoji li ona uopšte, s obzirom na njen uticaj u društvu

Ne samo intelektualna, sve elite su se povukle pred estetikom i stavovima bezumnog primitivizma, kriminala i bezočnosti…

Ko je danas elita u Srbiji?

Ne znam ! Elita je i pre ovoga bila u anonimnosti a sada se povukla u duboku ilegalu.

Reprize serija iz osamdesetih i devedesetih su već godinama najgledaniji programi na nacionalnim televizijama. Jesu li one toliko dobre ili mi u međuvremenu nismo uspeli da napravimo ništa kvalitetno.

Erozija je i na tom planu pokazala značajne rezultate. Duh se povukao na rezervne položaje i prepustio udarne termine diletantima i amaterima.. Ipak, i ovi rezultati mogu da posluže… Razvijamo amaterizam.

Zašto su rialiti programi toliko popularni u Srbiji?

Zato što se podilazi najnižim strastima. Ta zabrinjavajuća popularnost nije zadatak vlasnika kanala nego zadata kulturne politike. Neko treba da objasni ljudima da ako im se ne dopada tuđi život neka žive svoj.

Onim osobama koje nekoliko puta glasaju za tipove koji zemlju dovode u ovakvo stanje treba uzeti pravo glasa kao što se nesposobnim i opasnim šoferima oduzima vozačka dozvola jer ugrožavaju bezbednost građana. To nema veze sa godinama već sa instaliranim kretenizmom

Crna Gora i Bosna i Hercegovina su zabranili rialiti programe na nacionalnim frekvencijama. Je li to u redu i može li se time nešto postići?

Ne znam ! Da bih znao trebalo bi da se bavim time a ja nisam čak ni ministar kulture.

Jeste li čuli za aktuelnog ministra kulture pre nego što je dobio mandat. I kako komentarišete njegov učinak?

Upoznao sam ga i poneo lepo mišljenje o njemu. Za ostalo ne znam.

Sve više građana, ponajviše onih mladih i školovanih, napušta zemlju u potrazi za boljim životom. Kako se to odražava na one što ostaju i ono što ostaje od države?

Srbija njihovim odlaskom gubi nadu a dobija na očaju. Ostavljaju nas na cedilu usred navale prepisanih doktorata i kupljenih diploma na milost i nemilost senilnom hor akademika i elastičnom i fleksibilnom patrijarhu.

Neko je nedavno predložio da se osobama starijim od 65 godina ukine pravo glasa u Srbiji. Šta mislite o tom predlogu, da li bi to nešto promenilo?

Treba glasanje da bude javno. Onim osobama koje nekoliko puta glasaju za tipove koji zemlju dovode u ovakvo stanje treba uzeti pravo glasa kao što se nesposobnim i opasnim šoferima oduzima vozačka dozvola jer vožnjom ugrožavaju bezbednost drugih građana. To nema veze sa godinama već sa instaliranim kretenizmom.

Šta bi želeli da poručite ovim gorepomenutim, koji će vas gledati na američkoj turneji?

Uobražavam da će predstava reći dovoljno. Da ne mislim tako ne bih ni dolazio.

Antonije Kovačević

https://www.ricochetspecial.com/intervju-lane-gutovic-gde-se-pare-broje-a-gace-skidaju-nema-sale-i-smeha/

[JESSY]

Pozorišna komedija
ZBOGOM STRESU

 

Nataša i Žarko kao antistresna terapija

Vodeći se ličnim i iskustvom bliskih ljudi, da je pozorište lekovito za dušu i psihu ali da su to i smeh i muzika, naša koleginica Željka Zebić napisala je pozorišnu komediju „Zbogom stresu“.

Da je reč o predstavi koja će osvojiti publiku potvrđeno je na premijernom izvođenju u Centru za kulturu „Vlada Divljan“ u Beogradu. A evo i zašto.

Željka Zebić je svoje višegodišnje novinarsko iskustvo u svetu popularne psihologije, upoznajući i one koji pomoć traže i ljude koji im pomažu, i to što zna šta nas najviše muči, vešto utkala u predstavu. Namera joj je bila da ovu globalno aktuelnu temu posmatra iz drugog, vedrog ugla – i to je uspela. Kako je i producent predstave, bilo joj je lakše da napiše tekst znajući šta je cilj i koje su mogućnosti pred njom.

Izbor glumaca pokazao se odličnim, jer su Nataša Aksentijević i Žarko Stepanov osvojili publiku u prvim minutima i držali im osmeh na licu do kraja. To da je predstavu režirao Milorad Milinković, reditelj poznat posebno po filmskim ostvarenjima, onima koji često obiluju humorom, primetno je u svakoj sceni. Dao je dinamičnost i ritam svakom trenutku i „ono nešto“ karakteristično za sve što je do sada radio, a publika voli.

Nataša i Žarko očigledno se na sceni sjajno zabavljaju, i unose svoje posebnosti u likove koje igraju. Ona je žena pod svakodnevnim tipičnim stresovima i želi da ih se oslobodi. On igra četiri lika: tri lajf kouča i njenog supruga. Priča je zaokružena kada ona nađe rešenje za svoje stresove, a trenutak kada ga otkrije suprugu, pored gromoglasnog smeha, izazvao je i buran aplauz. Ljudi su prepoznali sebe, svoje dnevne nervoze i brige, sumnje i jednostavnost načina da im bude bolje!

Stepanov vrlo vešto prelazi iz jednog u drugi lik i zadivljujuće menja način igre i karakter. Nataša Aksentijević je primetno izuzetna komičarka, glumica koja je igrom očarala publiku. Zajedno, oni su vrlo skladan i uigran tandem.

U predstavi „Zbogom stresu“ naglašeni su uobičajeni elementi svakodnevnog života danas, ono što bismo svi želeli u stvari a ne znamo kako da to definišemo. I moda da potražimo pomoć od sve brojnijih lajf koučeva, odnosno onih koji misle da bi se mogli time baviti.

Opšti je utisak da je ova pitka komedija rađena u pozitivnoj atmosferi, opušteno i uz dosta kreativne energije, i, u skladu sa nazivom, bez uobičajenih stresova.

A da je reč o predstavi koja će dugo oduševljavati publiku ukazuju i reakcije i komentari publike. Radnja predstave nije vezana za naše prostore, isto je i u drugim krajevima regiona i sveta, pa će se u njoj lako prepoznati i gledajući je nasmejati i izvan granica Srbije.

„Zbogom stresu“ je nastala u produkciji Walter Media iz Beograda i Centra za kulturu Vlada Divljan, gde će se i dalje igrati. Ali, planiraju da gostuju svuda – 10. novembra nastupaju u Beški (Vojvodina), i ponovo u Beogradu, 21. novembra u Akademiji 28.