Jump to content

"Мој" почетак НАТО агресије или сказка о једној беретки

Оцени ову тему


Препоручена порука

Нећу правити никакав увод. Са вама ћу драги форумаши поделити доживљај са почетка НАТО агресије на нашу отаџбину. Који се ("мој почетак") десио управо на данашњи дан у раним јутарњим сатима...

207819_1011039133440_6212452_n.jpg?_nc_c

Сви знамо и не смемо никада заборавити, опростити свако према свом, да је 24. марта пре две деценије започела НАТО агресија на нашу земљу. 

Другога дана НАТО агресије, 26. марта у јутарњим сатима примио сам дужност оперативног дежурног у Ваздухоплловном заводу "Мома Станојловић" - где сам био тада на служби, на аеродрому Батајница (ВЗ "МОМА"-у даљем тексту "ВЗ").

MomaVZ.jpg

Претходне две ноћи, Алијанса је на просторији сремске ливаде смештене између атара села Батајнице и вароши Нове Пазове дејствовала по више циљева. Иако је ВЗ интегрални део аеродромске просторије, прве две ноћи је стратезима у Монсу, "крајеугаони" камен одржавања нашег војног зракопловства био незанимљив.

Током тог дана тог 26. марта, радило се у ВЗ, готово па уобичајено. Највећи део софистициране технике, алата и проче је већ раније, по моделу од јесени претходне године када је требало да буде "прво бомбардовање", али су се милошевић и Холбрук тада "договорили"; дакле, оно што је требало да се измести, у највећем је измештено по Батајници, Пазовама, Земуну итд...

54728007_2311824929142190_71357078000002

Хангаре и слично наравно, није се могло сакрити и склонити. Тог јутра је постојала идеја да једну Гаму (борбену верзија хеликоптера Газела) прелетим у Лађевце, односно на њихову према ратном плану одређену размештајну просторију. Хеликоптер је тек био изашао са ремонта. Сијала се фарба на њему што би рекли. Међутим, систем комуникација са једне, настали хаос са друге, те известан трећи разлог-који је за причу небитан, тај задатак је ставио ad acta.

Већина запослених су, готово као у редовним условима ВЗ напустили у 15 сати. Остали смо дежурни на ОЦ, помоћник мој и ја, те дежурни по погонима сваке организационе јединице ВЗ. Наравно, чуварска (стражарска) служба и ПП (противпожарни) вод.

Анекс Сектора за летна испитивања (СЛИ) на аеродромској платформи (стајанка) је био место где сам провео поподне. То је и иначе било место где сам радио. Слушале су се вести. Са радија и телевизије. Тада нисам знао да је Жика погинуо на Космету.

55933674_2311824945808855_72911648198838

С обзиром да је претходног дана готово сравњена са земљом зграда некадашње команде батајничког аеродрома на којој се налазила и сирена за узбуну, још тог јутра, приликом примопредаје дужности, предочено ми је да ће евентуални сигнал за узбуну са шифрованом поруком бити испоручен позивом на мобилни телефон.

Како год, то поподне 26-ог марта, у ВЗ нас је остало отприлике 40-ак људи. Дежурни, чуварска служба, "противпожарци", дежурни по погонима...

Било је неоубичајено топло за то доба године. Толико да сам морао да се пред сам залазак Сунца истуширам у купаоници у склопу анекса.

55604840_2311824895808860_57395199103886

Нађавола, баш док сам се сапуњао, помоћник је примио "Мораву" (мсм. да се тако звала кодна ознака борбене узбуне). Јбга., шта сад да се ради. Нећу бежати гологуз и насапуњан. Док сам се спирао од сапунице, брисао и облачио, колега је алармирао све погоне и дежурне по њима, тако да су људи сви, у року од мање од 7-8 минута изашли са аеродрома. Некако у блиско време сам и саам изашао испод туша, обукао се иу са колегом у АПА-и (возило-акумулатор у најкраћем; служи за давање електричен енергије за покретање стартер генератора за паљење млазних мотора) обишли све погоне ВЗ.

Кацсмо се уверили да су сви напустили ВЗ, са дежурним смене чуварске службе који нас је чекао на капији крај пута Батајница-Пазова, закључали смо исту и отишли на збориште за узбуну...

Оно је било крај железничке станице у селу Батајница. Паркиран аутобус, наши људи око њега изашли. Поседали на тротоар, пуше... Околно становништво изашло пред нас. Добри Сремци. Одмах неке мајке се организоваше и у року од пола сата-сат, пред восјку изнеше свакојаке понуде...

54523401_2311825129142170_64449813068025

Штрудле и пите којекакве... Сушени животињски мишићи и просушени млевени у виду којекавих кобасица... Сокови и минерална. Беше и по које пиво и флаша ракије кружише... Јесам! Омрсих се, иако беше, месчини прва недеља поста. Око 21 сат дође на то место и директор Завода.

Мештани уплашени. Претходне две ноћи су им биле "ватрене". Лагао бих када би рекао да и ми нисмо били сличнога стања. Ипак, са стране од "цивила", дискутујемо са сазнањима које имамо, ко је од колега претходне две ноћи летео и дејствовао. Информације, са различитих извора-различите. Тешко се може "похватати" ко где, када и шта. Дејствовала и ПВО. ВОЈИН-овци претрпели најјаче ударе. "Очи и уши" ове земље су озбиљно оштећени. Ланац руковођења и командовања такође. Једном речју, иако још није попут апсцеса "пукло"; још увек је неки "контролисани" хаос.

Резултат осионости политике над струком...

54519646_2311825232475493_53266622620505

Негде пред поноћ, можда и раније-око 23 сата, ведро звездано небо "обележише" траговима кондензата НАТО летелице. Након пар тренутака зачуше се експлозије. Ми на желстаници у селу Батајница, а укосо десно од нас-гори небо. Гађају ВЗ! Гађају нас...

Ћутимо. Ми немамо где.

Најхрабрији од мештана остадоше уз нас.

Већи део цивила оде пут својих кућа. Обележавајућа танад из "праги" означавају свој пут у висине.

Зликовци знају њихов домет.

Лете изнад висинског максимума лаких ПА (противавионских) зрна.

За посматрача са стране, изгледа као лајтшоу, заправо, као ватромет на обележавању пунолетства наследника неког од наших тајкуна. Таман тако.

55543777_2311825345808815_90030815879899

Они цивили који осташе са нама бодре и навијају. Саме себе. И нас. Ми ћутимо. Благи осмејак у невербалној комуникацији им ипак даје наду. Иако знам(о) да је нема...

"Лупали су" до негде 2 сата иза поноћи, на даншњи дан.

Негде око три, звони ми мобилни. Зову са ОЦ Команде РВ. Кажу, ваздушна опасност прошла. Додемо да видимо стање и "предузмемо мере."

Пошто је директор ВЗ са нама, седамо у његов ауто и одлазимо на аеродром. Откључавамо капију. У дубини, од правца капија-писта, горе ватре...

Прилазимо... Телефон опет звони. Питају какво је стање.

- Све гори!, кажем.

- Зови "пожарце" из Пазове и села Батајница!, каже.

54799830_2311825409142142_45513695206519

Наставља у истом тону да уз њих које треба да позовем, те ове "моје" из ВЗ и ове из земуснке "Матице" које ће да пошаље - имамо екипу која ће покушати да санира лоооом.

Тако и чиним.

У међувремену добијам инструкцију и потврду да је дејствовано конвенционалним оруђима и да нема опасности од касетних бомби. Што ће рећи да полако треба кренути, без бојазни од тих "курвињских" бомбица, да се гаси и спашава већ нешто... Зграде...

Тада нисам ни размишљао одакле том колеги из Команде РВ таква информација. Но, био је у праву. Сасмо су "обичне" бомбе биле...

Ватрогасци, ти дивјунаци којих се, и са дистанце од 20 лета мало ко сећа, започели су свој "плес" по рушевинама како би покушали да локализију пожар... Један... Други... Пети... Ко зан који... Гори земља, метал... Гори бетон, горе цигле... Гори ваздух...

Како они момци напредују и ми идемо за њима. Гледамо остатке некадашњих погона нашег ВЗ. У пламену нестају остаци фарбаре; хангара главног ремонта; ремонта малзних мотора; ремонта клипних мотора; пламен "једе" магацине...

Жао ми...

54525004_2311825702475446_64320960054826

Гледам директора. Старог пуковника и искусног зракопловног вука.

На избораним образима му искре од пламена осветљене сузе. Па како пена "смири" ватру и та ватра се пресијава, тако се и оне сузе на његовом лицу исто тако пресијавају...

До тог тренутка ми било наравно жао и криво-али није било споља видљиве емоције; када видех те сузе на лицу старог пуковника, нешто поче да ми се кида у грудима... 

Почех да плачем к`о мало дете. Плач поче даме гуши и нешто у унутрашњости бића да ме ломи...

Прену ме из тог стања звук сирене и одсјај плавог ротациониг светла иза мене/нас.

55458153_2311825915808758_77198143714796

Из службеног аута изађе (намерно не помињем имена, тим пре што је овај судионик мртав-Покој му души) колега, наш претпостављени. Генерал...

Прилази нам. Стојимо директор ВЗ и ја. Плачемо...

Генерал одсечно рече: "Здраво!"

Ћутимо.

Обрати се директору.

- Јебено!

- Видиш!, рече директор.

Генерал ћути. Вероватно смишља шта ће следеће да каже/пита. Па изусти...

- Ко ти је дежурни?

Директор погледом указа на мене.

55441153_2311826019142081_36889815984740

Овај ме погледа и рече нешто што никада нећу заборавити и што ће до века ми остати као "похвала лудости и глупости"...

- Дежурни!?, рече.

- Изволите господине генерале!, одговорих.

- Где ти је беретка!?

Зачудо, иако у неком ненормалном психичком стању у којем бејах, успех да му одбрусим истом мером:

- Генерале! Где је теби Завод!

Није ми ништа одговорио. Тим пре зато што сам се одмах удаљио од њега...

Неколико месеци касније се врло нечасно понео, но о томе у некој другој причи ако буде потребе, а као што рекох, пошто није међу живима више-покој му души и Бог нека му души опрости!

Милан РАКИЋ

фото: Томислав СТОЈКОВИЋ

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Хвала Милане на мемоарима.. Ако имаш још прича из те ратне 99-те настави да пишеш.. :)

Равно,нигде брда све је равно...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 часа, Милан Ракић рече

- Генерале! Где је теби Завод!

Kratko, ali jebitacno, kako i treba! sFun_bat

"Ви морате упознати земаљско да би сте га волели, а Божанско се мора волети да би се упознало." Паскал "Свако искључиво логичко размишљање је застрашујуће: без живота је и без плода. Рационална и логична особа се тешко каје." Шмеман "Always remember - your focus determines your reality." Qui-Gon Jinn

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...
On 27.3.2019. at 13:22, Милан Ракић рече

Толико да сам морао да се пред сам залазак Сунца истуширам у купаоници у склопу анекса.

Подсетио си ме на један мој догађај у вези нато бомбардовања. Поменуо сам негде раније да ми је несуђена жеља, од малена, била и јесте остала, да сам војно лице. Те 98 године је све и ишло ка томе. Е сад, што држава није испоштовала све своје обавезе, опростио сам јој, а вала сам јој и дебело отплатио то што ме је 2 године школовала. Била ми је част што сам се барем те 2 године звао питомац Војне Академије. Да сам барем озбиљније схватао ту математику.. Али, недовољно предзнање, моја и неозбиљност да је боље научим, већ ''ма лако ћу ја то'', след немилих догађаја.. Па ипак, тешко изговарам ту реченицу, шта ћу, Богу хвала, Он зна зашто је то добро. Него, да се вратим на почетак приче. Те 98 отиђосмо на терен, војни полигон Бубањ поток. Мало, мало па узбуне. Још тада су почеле. Стално је била напета ситуација. Онда дође и 99. Исто. Само што су сада узбуне биле учесталије. И онда, никада нећу заборавити ту ноћ када је бомбардовање почело. Сместили су нас са пуном борбеном опремом у доње просторије ВА. У том, да кажем подруму, била је и кантина и пошта. Борбене ранчеве нисмо ни скидали, већ би нам служили као наслон о зид. Мобилне телефоне тада нисмо имали. Седео сам наспрам улазних врата у пошту и са тугом у очима гледао ка поштанским кабинама из којих сам се скоро свакодневно чуо са мојима код куће. Пре одласка на Академију често сам се свађао са својом сестром, онако детињасто, незрело, а по одласку за Београд, од тада није дан могао да прође, а да се не чујемо. Од тада се наш однос тотално променио. После ручка увек бих прво отишао у пошту да позовем кући и да видим како су, шта раде. И тако, гледајући у те кабине из којих бих их звао, срце ми се цепало. Не знам ни шта је ни како је у мом месту, у мом граду. Како су моји. И онда наређење да се вратимо у собе. Значи, ништа се још не дешава, помислио сам. Међутим, није дуго прошло, сада је наређење гласило да поново сиђемо у подрум, а мало затим да узимамо шта је ко дужио (мени је било запало да са још једним класићем носим сандук са муницијом па ни дан данас не могу да схватим зашто су правили онако мале руче, да све прсте изгулиш носећи) и правац шума. Трчећи низ брдо и данас се сећам неба над Београдом прошараним противавионским гранатама, ракетама и чиме све већ што је летело и покушавало да погоди злочиначке авионе. Гледајући све то док смо трчали имао сам осећај да просто не могу да верујем да је рат почео. А како је само то небо било ведро и препуно звезда. Ноћ у шуми је била хладна, нека магла се била спустила, страже су биле постављене, а ми који нисмо имали дежурство покушавали смо да макар мало одремамо и одморимо. То прво јутро, након почетка нато агресије, мада Сунце још није било свануло па се дан тек мало назирао кроз шуму, чуо сам од некога да је и Краљево бомбардовано. Тешко ми је било што нисам могао детаље да знам, ни где, ни шта. И онда једно вече нас окупише у предворје студентске зграде и саопштише да свако узме своје ствари и да иде својој кући. Мркли мрак, ми прљави, никакви, између себе се питамо шта и како, да ли да се барем окупамо па онда да идемо да тражимо превоз. И ја ти од свих њих скупим храбрости и питам тог старешину да ли можемо да се истуширамо па да онда напустимо своје просторије. Мајко мила кад је он подвикнуо ''шта ти мислиш, хоћеш да се купаш, а бомбе само што нису почеле да падају на зграду, брзо бре кући и чекајте да вас позовемо натраг на Академију''. Ух, какав ме је стид тада обузео, а остали класићи само спустише главе и ни реч да проговоре.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Креирај ново...