Раздражљивост, напраситост и грубост на првом месту разарају породични живот

[JESSY]

                                                                       

Испољавање ове страсти многи људи оправдавају физиолошким разлозима, такозваном “нервозношћу”, која је последица патњи и неприлика које су их задесиле, напетошћу савременог живота, тешким карактером рођака и ближњих. Иако такви разлози често постоје, ипак не могу да служе као оправдање за ову, по правилу, дубоко укорењену навику да своју раздражљивост, срџбу и лоше расположење искаљујујемо на ближњима. Раздражљивост, напраситост и грубост на првом месту разарају породични живот, доводе до свађа обично због глупости, изазивајући узвратну мржњу, жељу за осветом и злопамћење, озлојеђују срца добрих људи који се у принципу воле. А како заразно дејство има испољавање гнева на младе душе, разједајући у њима Богом дану нежност и љубав према родитељима! Ми можемо и дужни смо да осећамо гнев само према својим гресима и недостацима. Нил Синајски саветује да човек “буде кротак с људима, али борбен с непријатељем нашим, јер се у томе и састоји природно коришћење гнева, да бисмо се одлучно супротставило древној змији.” 

[JESSY]

И још: “Ко не заборавља зло демонима није злопамтило према људима”. Чак и кад расправљамо о нечему то треба да чинимо без озлојеђености и гнева зато што се раздраженост одмах преноси на другог. Разлог за гнев је често уображеност, гордост, жеља да човек покаже своју власт над другим, да се разоткрије његове пороке заборављајући на своје грехе. Пре исповести треба да се сетимо: да не осећаш можда, брате, озлојеђеност према свом ближњем и да ли си се помирио с њим у срцу свом? Да ли си после увреде коју си некоме нанео изгладио грешку према њему, да није у његовом срцу остала бол и огорченост? Сети се и покај се за оно што си згрешио, и ако је могуће помири се с њим пре исповести, затражи опроштај од онога кога си ражалостио, а за оне које су те увредили помоли се желећи им добро од свег срца. Тамо где људи дуго живе заједно, нарочито у тесним условима, где су често једни поред других – ђаво уноси међу њих неслогу, мржњу једних према другима, рађа се стална раздражљивост, осуђивање, чак и одвратност и непријатељство. Све је то дело зле страсти. Човеку почиње да изгледа да се ближњи понаша потпуно немогуће, сви његови поступци му изгледају крајње наказни, изазивачки, непристојни. То је познато искушавање нечисте силе. Кад пронађе једну, било коју лако раздражљиву тачку у човековој души ђаво почиње стално ту да подбада и да клеветом и лажју подстиче на гнев све док не раштима све душевне струне тако да је душа увек спремна да се одазове на сваку гневну помисао – и нечисте силе на тај начин нашавши себи отвор на души убрзо у њу довлаче гомилу непријатељских осећања према брату и тако лако човека брзо доводе до самих наступа беса, односно до љуте мржње према ближњем. Због тога је важно да се на самом почетку прате такве непријатељске помисли, ситна раздражљивост и гневни испади – и да им се одмах стане на крај тако што ће их човек исповедити, и уколико постоји таква могућност, он треба често и јасно такве помисли да открије пред свештеником. А он речју, саветом лако може да помогне да се сличне мисли одсеку и да се спречи даљи развој болести. Међутим, крајње је некорисно сматрати да човек треба да се обрачуна с оним према коме се појавила оваква злоба – ђаво управо то и жели. Треба издржати до краја знајући прави извор тог зла. Јер, кад човек, подстицан злим духом срџбе негодује на ближњег и њега, а не ђавола и своју страст сматра за кривца, онда он, по речима отаца Цркве, личи на пса, којег људи гађају, камењем, а он се баца на њих, гризе их, а заправо не примећује онога ко га гађа. Дакле, та страст је данас веома развијена, а за њено лечење је потребно много пажње, борбе, честог исповедања, смирености пред ближњима, самопрекора, много молитава с метанијама за себе и за оне против кога се подигла борба у човеку. Истински хришћани, они који су свом душом желели да послуже Господу своме и тражили потпуно очишћење срца, - често су себи тражили или наставника или брата с тешким, строгим или чак раздражљивим карактером, да би, живећи поред њега стално морали да се смирују и да се кроз то науче кротости и незлобивости. Такви примери се често могу срести у житијима светаца.


Архим. Лазар Абашидзе

http://manastirseljani.blogspot.com/?view=classic