Боље су прошли православни Индијанци

[Поуке.орг инфо]

О искушењима живота у најлибералнијем граду Америке, о православним верницима из Силицијумске долине, литургијама на енглеском језику и посебностима свештеничког живота у дијаспори причао нам је отац Ђурица Гордић, парох вероватно најзападније парохије СПЦ, оне у Сан Франциску.

http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2019/03/11/13986782/svestenik-110319.mp4

Када уђете у Цркву Светог Јована Крститеља у Сан Франциску, имате осећај као да сте се вратили кући, због икона и олтара. Малу разлику праве клупе којих у православним храмовима у Србији нема, али су на Западу уобичајене. 

У парохији ове цркве која покрива Сан Франциско и околне му градове у истоименом заливу живи нешто више од хиљаду људи српског порекла. Неколико стотина долази у цркву разним поводима, најчешће због недељне литургије, али и због дружења са сународницима и прилике да причају на српском.

Црква има и друштвене просторије, украшене српском и америчком заставом, где се организују прославе и даће. Налази се близу центра града у којем се не пешачи много, не толико због великих раздаљина колико због стотина брежуљака на којима град лежи.

Отац Ђурица Гордић овдашњи је парох већ 12 година и изузетан је домаћин. Уз служење у храму предаје славистику на Универзитету "Беркли" и права је особа за разговор о животу сународника у далекој земљи.

Присећа се свог опредељења за свештенички позив, средином осамдесетих у СФРЈ, када школа није била одушевљена таквом амбицијом одличног ђака. Можда и због тога је он данас чврст у вери, али веома благ у саветовању оних који му се обрате. 

Разговор за РТС прихватио је уз благослов свог епископа Максима, наглашавајући да има његову велику подршку у свему што ради. И уз нервозу јер, како каже, није вичан обраћању камери, чак и ако је у питању камера мобилног телефона.

 

Колико се посао свештеника у Сан Франциску разликује од посла свештеника у Ивањици или Сомбору?

У принципу нема ту неке велике разлике, свештеници служе потребама својих парохијана. Разлика је у томе што живимо далеко од отаџбине, далеко од градова у којима смо одрасли и то што су у дијаспори парохије бројчано мање него у отаџбини. Тако да ми као свештеници имамо више времена које можемо да посветимо парохијанима и њиховим духовним потребама.

Какве су то потребе?

Па као и потребе свих. Живимо у великом граду под великим стресом и свако од нас дође недељом у цркву да се обрати свештенику за духовни савет, да присуствује литургији, да говори својим језиком, да се сретне са својим сународницима.

Америка је земља у којој су људи прилично религиозни. Како то утиче на Ваш посао, да ли овде свештенике поштују више него у другим земљама?

У сваком случају. Чак и када кроз град шетам у мантији или без ње, људи који знају да сам свештеник увек се лепо јаве. Једна доза поштовања постоји код Американаца када виде свештеника да пролази улицом. Наши који живе овде, далеко од Србије, чешће се можда обраћају свештенику и цркви него што би да живе у Србији. Црква је место где могу да се виде са сународницима, али свакако да је на првом месту литургија коју служимо сваке недеље.

Колико дуго сте у Америци?

У Америци сам од 1994. године. Студирао сам у Либертивилу, у манастиру Светог Саве. После тога сам био у Србији као ђакон годину дана. Онда 1999. долазим са својом породицом у Лос Анђелес, где сам био ђакон и секретар Западноамеричке епархије осам година, а од 2007. сам свештеник овде у Сан Франциску.

Ко су верници који долазе у цркву?

Верници су углавном Срби и људи српског порекла. Мада има и Бугара и Руса и Грка и осталих православних хришћана који похађају нашу цркву. Тако да су службе овде и на српском и на енглеском језику.

Какав је профил људи, чиме се баве?

У последње време углавном су то високообразовани људи који су добро интегрисани у ово друштво, који претежно раде у Силицијумској долини на разним пословима. Међу парохијанима има и оних који се баве разним другим занатским пословима, тако да је шаролика парохија.

 

Свештенику се људи обично жале. На шта се жале верници у Сан Франциску?

Ја не бих рекао да се жале, пре бих рекао да траже савет за неке своје животне проблеме. Било да је промена посла у питању, било да је искушење пред којим се налазе као верници или у својој породици. У сваком случају, пошто нас је овде мањи број, ми смо сви блиски једни другима узимајући у обзир и свештеника и његове парохијане, па се тако и људи свештенику обраћају са различитим питањима за веће животне одлуке које треба да направе.

Има ли нешто што је специфично зато што је у питању Америка или Сан Франциско?

Мислим да се то не разликује у дијаспори. Можда се разликује више у дијаспори него у отаџбини. Кажем, пошто нас нема пуно, ми смо блиски и трудимо се да једни другима помажемо. Ја као свештеник покушавам њих да повежем између себе. У последње време примећујем у парохији све више младих људи који долазе овде преко разних програма као што је програм Путуј и ради (Work and travel) и који и по истеку програма остају овде. Јер овде по свој прилици налазе бољу егзистенцију и бољи начин за напредак у животу него, нажалост, у нашој земљи.

Јесу ли људи у дијаспори ближи цркви него када су у матици?

Ја мислим да јесу. Зато што је црква место где се могу окупити и разговарати својим језиком. Мада треба имати у виду да црква овде постоји дуже од 60 година, а да су Срби присутни у овим крајевима Калифорније још од средине 19. века. Тако да у мојој парохији има људи који су друга и трећа генерација рођена у Америци, да не говорим само о овима који су као ја дошли овамо у неком свом зрелом добу и основали породицу или су са породицом дошли овамо.

Како одржавају језик?

У млађим генерацијама се језик одржава лакше у поређењу са оним старијима зато што је данас лакше путовање и комуникација са отаџбином него пре сто година. Тако да оне прве генерације емиграната које су се доселиле овамо пре сто година већ су у другој генерацији изгубиле језик али су сачувале веру. Кроз чување вере сачували су и свој национални идентитет, тако да су они православни Срби, Американци.

Са њима разговарате на енглеском?

Да, то је једини начин како можемо да комуницирамо пошто су они углавном изгубили језик. Али их то не чини мање Србима од нас који говоримо језик.

Питао сам на шта се жале парохијани. А чему се радују?

Радују се сусретима. Лепим догађајима. Ја сам као свештеник овде на првом месту да их окуражим, охрабрим у свакодневном животу против свих искушења и проблема са којима се сусрећу, а онда да заједно са њима славим и крштења и венчања, али и да будем са њима када неко отпутује на други свет. Тако да је свештеник ту увек за њих.

Рекли сте да има верника који не знају српски језик. Служите ли некада на енглеском језику?

Недељне службе овде су пола-пола. Можда су сада мало више на српском него на енглеском. Чак и ови људи који не говоре српски воле да га чују јер их то подсећа на земљу из које су дошли њихови преци.

Поменули сте искушења. Верујем да је Сан Франциско најлибералнији град у САД. Али се овде вероватно лако заблуди...

Шта значи либералан? За мене је то прихватање различитости. Овде, у овом граду, у миру и слози и добром расположењу живе људи из различитих крајева света који долазе из различитих култура. Сви они живе сложно и лепо и нико никоме ништа не замера. У принципу, за мене тај либерализам значи прихватити другога онаквим какав јесте.

Шта Вас, као свештеника, мучи? Питали смо за вернике, али имате ли Ви неку муку овде?

Свакако. Свако од нас има искушења кроз која пролази. Мени је драго да је на челу наше епархије епископ западноамерички Максим Васиљевић, који је увек ту за нас свештенике када имамо проблема и искушења, као што смо ми увек ту за наше парохијане. На њега увек можемо да се ослонимо и он је увек ту да нам буде саветник и духовни вођа и да чује наше проблеме и да нас на прави начин посаветује.

А проблеми су различите природе. Ја имам породицу и свако ко има породицу, жели јој најбоље. Живети у овом свету, далеко од своје најуже породице, није лако. Али, у сваком случају, помажемо једни другима, храбримо се и настављамо да се боримо са свим оним што сусрећемо у овом животу.

 

По чему је Сан Франциско значајан за људе из Србије?

Треба имати у виду да се у овом граду налазе мошти једног великог светитеља православне цркве, то је Свети Јован Шангајски или Свети Јован Максимовић и мислим да је за Србе који верују у Бога и следе своју традицију и културу значајно то што је он једно време боравио у Србији, између два рата. Његове мошти се налазе овде у руској Саборној цркви, која није далеко од наше цркве, тако да и ми, моји парохијани и ја лично, често одлазимо тамо да се обратимо Светом Јовану за помоћ у тешким тренуцима када имамо искушења.

Имате ли мошти и у овој цркви?

Да, у нашем храму имамо мошти Светог Себастијана Дабовића, који је први православни свештеник који је рођен у Америци. Он је био велики мисионар, обилазио је наше заједнице у читавој Америци и више пута је ишао и у Русију и пред Други светски рат се упокојио у манастиру Жича, где је био и сахрањен. Једно време је мало пао у заборав, али онда, ето, чуда се дешавају, тако да су на иницијативу парохијана у Џексону, наше најстарије српске цркве у Америци, његове мошти пренете, његово тело је пренето и сахрањено у Цркви Светог Саве у Џексону. Пре неколико година, наш Свети архијерејски сабор је одлучио да га канонизује због свих његових заслуга за Српску православну цркву и православље уопште.

Ово је најзападнији храм Српске православне цркве. Код вас Божић стиже последњи. Размишљате ли некада о томе?

Нисам размишљао о томе. Западније су једино Хаваји, тамо постоји мисионарска парохија, али не постоји храм. Може се рећи да је наша црква у Сан Франциску на најзападнијој тачки. Оно што је интересантно је да, док људи гледају у исток, ми гледамо у запад јер је овде са запада дошло православље, преко Аљаске, из Русије. Док сви гледају на исток ка извору православља, овај део Америке је примио православље са запада, преко руских мисионара који су са Аљаске дошли на амерички континент. И на неких 70 километара одавде постоји још увек једно мало, није баш руско утврђење, већ пристаниште, Форт Рос, где су Руси вршили робну размену са Индијанцима негде у 19. веку. Постоји капела и руско гробље.

Многи који последљих година долазе у Америку нису верници или су барем агностици. Зашто и они треба да дођу у цркву, зашто је она и за њих добро место?

Интересантно питање. Мислим да човек, ако верује у Бога и нада се у Бога, не може ништа да изгуби. Мислим да много више може да изгуби ако не верује у Бога. Природно је за људе да у тешким тренуцима траже помоћ. Траже помоћ од некога у кога могу да се уздају, а то је управо оно што нам вера нуди, даје одговоре на сва наша питања.

Позивам све који живе у Сан Франциску и нису били у нашем храму, а гледају ову емисију, да дођу да се упознамо. Наравно, ја никога не могу да присилим да верује у Бога, али ако ништа друго, нека дођу због тога што смо потекли сви из исте земље и што говоримо исти језик и могу да се упознају са сличним људима који живе и раде у овом граду.

Рекли сте да има Индијанаца који су примили српско православље?

Не баш српско. Индијанци, Ескими на Аљасци су православље примили од Руса. Њих су руски мисионари Свети Герман Аљаски, Свети Тихон и Свети Инокентије покрстили и они и дан-данас постоје и живе. У томе и јесте разлика у православљу са истока и оног са запада, да не кажем католичке цркве, јер тамо где су католици ширили хришћанство, данас нема пуно Индијанаца.