Pavle Rak: O pravoslavnoj estetici (ili: kud će nam duša?)

[Милан Ракић]

Upozorenje čitaocima: u ovom tekstu nema ironije, cinizma, sarkazma, ničeg duhovitog. Nikoga ne ismevam, nikome se ne rugam. Veoma sam zabrinut, toliko da nemam volje da čitaocima olakšavam čitanje, da ga učinim zabavnim. Tema je isuviše ozbiljna. Ako se nekome neki izrazi učine groteskni – preuzeti su, radi ilustracije onoga o čemu pišem. A meni nije do smešaka. Plače mi se.

Tekst je prvobitno bio namenjen glasilu pravoslavne crkve. Hteo sam da pravoslavne čitaoce upozorim da ne nasedaju na deklarativno pravoslavlje poznatog autora i da slučajno ne pomisle da je hrišćanska vera spojiva sa prikrivanjem zločina. Urednik kome je tekst prosleđen se nije oglasio više od mesec dana, pa sam odlučio da članak ponudim široj publici, verovatno mnogo manje naklonjenoj hrišćanstvu od čitalaca pravoslavnog nedeljnika. Zato ću morati da eksplicitnije naglasim da mi je namera da pravoslavlje branim od pogrešnih tumačenja, a ne da ga i ja napadam zbog nesuvisle prakse jednog „pravoslavnog pisca“.

Neposredan povod ovom pisanju je filmska kritika objavljena u Večernjim novostima 26. novembra 2018. pod naslovom „Duplo golo“. Autor je Božidar Zečević. Isti autor je u Novom filmografu objavio seriju tekstova na temu „Pravoslavlje i savremeni film“, u kojima je svoje gledanje na film izrazito pozicionirao kao „pravoslavno“. E, zbog toga sam zabrinut. Jer, ako u teorijskim tekstovima ima tvrdnji s kojima se možemo složiti, ili delimično složiti, ili sasvim mirno o njima sporiti, filmsko-kritički tekst, praktična primena te „pravoslavne teorije i estetike filma“ je ljudska, moralna, duhovna katastrofa pored koje čovek, kome je do pravoslavlja stalo, ne može mirno proći. Da bi čitaocima koji verovatno ne čitaju teoriju filma, pa možda ni Večernje novosti, bilo jasnije o čemu se radi, moraću često da citiram Zečevića (citati iz teorijskog teksta će biti obeleženi slovom A, filmska kritika slovom B). Ta dva teksta, uzeta zajedno (i mnogi drugi, slični tekstovi i izjave – ako ćemo pravo Zečević nije ni jedini ni najznačajniji „pravoslavac“ tog tipa), stvaraju amalgam, takvu „pravoslavnu kašu“, u stvari zločinačku zbrku, koja neupućene može da prevari i navede ih da u istim ili sličnim zločinačkim poduhvatima učestvuju mirne savesti, jer je sve to, zaboga, pod pečatom pravoslavlja. I tada se praktično delovanje pravoslavaca ni po čemu ne razlikuje od najgorih postupaka pripadnika islamističkog kalifata, koji su takođe često ukrašeni visokim i pobožnim izjavama. Nadam se da ću bar nekom mladom pravoslavcu, bar donekle, otvoriti oči, da ne bi ni slučajno učestvovao u takvoj „odbrani pravoslavlja“ koja direktno vodi u zločin.

Lepo bi bilo, ako bismo često imali prilike da gledamo pravoslavne filmove koji poštuju neke principe o kojima piše Zečević. „Udaljavanje od prirode, tvarnog sveta, jest zrno istine u našoj filosofiji umetnosti, a prevazilaženje „realističnosti“, koje potiče od Plotina, suština je drugačijeg shvatanja u estetici. Između ostalog, ovo shvatanje je jedino kadro da raskrije suštinu ikone, u kojoj vidimo i emanaciju filma. To znači da verujemo da pod izvesnim uslovima i kinematograf može emanirati Boga – kroz površ koja isijava, kroz polja prosvetljenja na ekranu, sasvim podobno zračenju sa likoravni svetih ikona“. (A)

„Bog jeste umetnik. Njegovo delo jeste umetnost. Svrha te umetnosti nije stvaranje fizičkog podobija niti se ona iscrpljuje u realističkom prizoru. Neobjašnjiva je prividom perspektive i transcendentalna po svom duhu jer emanira, jer u tkivu neprestano otkriva bogolike simvole… to znači da je Bog otisnut u materiji pre nego što se Njegova slika otkrije, pod uslovom jedinim i nedeljivim: da je umetnik bogonadahnut i u logos posvećen“. (A)

Do sada je sve u redu, mada dosta konfuzno, ali treba dodati da umetnik ne može biti „bogonadahnut i u logos posvećen“ ako istovremeno nije i prijatelj Božiji, a to znači mnogo toga. I u tom mnogočemu najmanje je važno, mada ne i sasvim nevažno, kako manipulišemo filmskom fotografijom. Bog neće u svoj logos posvetiti ne samo zločinca i lažljivca, nego i svakoga ko nije kao svoj prihvatio Božiji način života. Dok ovo ne naglasimo svašta je moguće i pod firmom pravoslavlja mogu da se pojave prazne izjave iza kojih stoji nešto što je Bogu odvratno. Jer, nije važna forma ni izjava, ma kako lepe i uzvišene one izgledale, nego je važno to kako se izjave i forma uklapaju u celokupan život. Nema pravoslavlja à la carte, u kome sam danas pravoslavan, jer sam bio u crkvi i pričestio se, ili osvetio slavski kolač i najeo se žita, ili pisao članak o pravoslavnoj estetici filma, a sutra uzimam oružje da ubijem i opljačkam komšiju, ili ubicu i pljačkaša krijem i podržavam. Da li bi se Zečević i s ovim složio? Strašno mi je da zapišem: nisam siguran.

Dok još teoretiše o filmskoj estetici Zečević piše o Tarkovskom: „Svetački likovi sećaju nas na Rubljova (1966) Tarkovskog. Oni se odjednom projavljuju iz magle vekova, ali i ispod slojeva bele i otrovne kiseline, kojim su uzalud bili zasipani. U filmu, to izbeljenje lako se pretvara u svetlost i boju neprolaznog“. (A)

Dakle, autor se zalaže za svetlost i boju neprolaznosti, a protiv slojeva otrovne kiseline kojom su ta boja i ta svetlost bile zasipane. Da li mu zbog nedostatka boje (nedostatka koji valjda ukazuje na nepravoslavnost) toliko smeta film „Teret“, pa ga naziva smušenim i traljavim? „Ako je to taj „rastureni istorijski narativ na Balkanu“ koga bi ponovo trebalo povezati, sva je prilika da će takav i ostati posle ovog traljavog i smušenog filma. Ako se neka poetika krije u zamrljanoj makulaturi od fotografije i sumornom utisku koji po svaku cenu želi da stvori – onda zbogom svakoj poetici. Nema ni trunke od poetike u ovom filmu. Autor kaže da će „nacionalisti da se smore kad vide ovaj film“. Ne samo nacionalisti. Svi će da se smore kad vide ovaj film“. (B)

Tako Zečević odbacuje film u kome ne vidi svetlost i boju svetaštva. Nažalost, neiskreno utemeljuje svoje odbacivanje. Da je samo to problem, on bi pljunuo i na tome se zaustavio. Ali u članku ono najvažnije tek dolazi. A to je „narativ o zločinu“. Oprostite, sledi poduži, prilično smušeno formulisan završni deo Zečevićevog teksta, ali ga moram citirati; prepričavanje bi bilo neubedljivo, čitaoci mi ne bi verovali:

„Navodni srpski zločin nad nevinim Šiptarima na Kosovu, dociraju portparoli ovog filma, mada sam film to nigde ne kazuje niti pokazuje, za razliku od dokumentarca „Dubina dva“ istog autora na istu temu, jednog zbrljanog amaterskog političkog pamfleta, koji je poslužio kao predtekst za „Teret“. Otud je i „Teret“ doveden u kontekst „suočavanja sa srpskim zločinima na Kosovu“, otud podrška zapadnih i islamističkih fondacija, otud francuska veza, otud pohod po stranim festivalima sa nagradama soroševskih žirija, otud, konačno, ovacije druge Srbije ili ne-Srbije, koje bi trebalo da zagluše zlokobnu tišinu oko ovog filma. Kakvi srpski zločini na Kosovu? Gde su se i kada dogodili, osim u Račku i drugde gde je poboden false flag duboke države? O tome film „Teret“ ne kaže ništa, nijednu reč, ne donosi nijednu sliku; nema ničega osim druge strane prazne domine. Gde su se dogodili ti srpski zločini, pitam ponovo sve one koji ih uporno trpaju u ovaj kamion i mašu svojom lažnom zastavom, tog istoga dana kada se na Kosovu, po ko zna koji put, događa brutalni i svakom vidljivi napad na srpski narod“. (B)

Time se članak završava. Ponovnim pitanjem gde su se to dogodili ti zločini o kojima neki uporno govore, a da nemaju šta da pokažu. Na kraj teksta se obično stavlja ono do čega nam je najviše stalo. Dakle, „kakvi srpski zločini na Kosovu?“ Autor tvrdi da nikakvih zločina nije bilo, da je sve izmišljeno, zajedno sa kamionom koji ne prevozi ništa. Film ne donosi nijednu sliku zločina i to je valjda dokaz za Zečevićevu tvrdnju. Ali kako onda sam Zečević može da napiše da je gledao dokumentarac „Dubina dva“, gde se o zločinu govori veoma dokumentovano i gde ima više nego dovoljno slika? Video je „Dubinu dva“, znači zna da postoje sasvim konkretni dokazi o zločinima, mestima, ljudima koji su umešani! Zna, ali neće da zna. Nije usamljen, pitajte danas ljude po Srbiji da li znaju za hladnjaču bačenu u Dunav, za masovnu grobnicu u Batajnici, za mnoge druge kamione i grobnice po Srbiji (samo u Batajnici je 2001. iskopano 744 tela)? Tada, prilikom iskopavanja, bilo je mnogo pisano i govoreno o zločinu. Ali, zaprepastićete se kada saznate koliko njih u Srbiji za to ne zna. „Zaboravili su“, ne interesuje ih. Među njima je i Zečević. Zna, ali neće da zna. Bolje je, pravoslavnije valjda, da svega toga prosto „nema“.

„Zajednica verne braće, nošena plimom zajedničkog osećanja, jeste otisak cele vaseljene i budućnost sveta“. (A) Ovako Zečević opisuje sabornost kao suštinu pravoslavlja, a u vezi sa filmom kao „otiskom“ onog Božanskog. O da, zna on za Homjakova i druge autoritete po tom pitanju, pročitao je i nije zaboravio.

Da razuverim autora i mnoge druge: suština pravoslavlja nije „sabornost“, ponajmanje bilo kakva sabornost, bilo kakvo osećanje zajedništva. Sabornost je samo jedna od posledica onog glavnog, ka čemu nas Gospod poziva. Propoved hrišćanstva, pa time i pravoslavlja, počinje rečima: pokajte se. Ali bi i to bilo nedovoljno, ako bismo se samo na pokajanju zaustavili. Pravoslavlje, to jest hrišćanstvo je način života, ili, preciznije, život sam; put, istina i život. Čak i pokajanje je samo deo toga. Pravoslavan čovek teži da bude čistog srca i neporočnih ruku (atoos hersi). Takav može u sebe da primi Gospoda. A neporočne ruke govore o delanju među ljudima. O tome šta drugima radimo. Nema poročnog, zločinačkog pravoslavlja. Svaki zločinac i onaj ko zločinca skriva i brani, sam je sebe isključio iz zajedništva s Bogom, a bez tog zajedništva je pravoslavlje prazno slovo na papiru, „duplo golo“ (ne rugam se Zečeviću, ovde je njegov izraz na svom mestu). Iz tog ugla gledano, sve što o filmu i velikim stvaraocima u svojim člancima o pravoslavnoj estetici filma piše Zečević, makar bilo i delimično tačno, ispada kao hula, kao ruganje istini, putu i životu (jer povodom jednog konkretnog filma tvrdi da nije bilo nečega čega je itekako bilo), a onda i ruganje svima onima koje pominje kao velike umetnike ili teoretičare. On ih u svojoj viziji filma (koja je valjda celovita) stapa sa sopstvenom metodologijom, a to je notorna, bezočna, zločinačka laž. Srećom, i pravi stvaraoci, kao i sam Bog, pre svega Bog, toliko su iznad Zečevićevog načina razmišljanja da ih on ne može ozbiljno uprljati.

Kako će Bog odreagovati na laži o zločinima i zločinačke laži – možemo da pretpostavimo. On koji sve zna, zna šta je bilo, a čega nije bilo. A kako bi na zločinačke laži odreagovali Homjakov, Tarkovski i drugi veliki i manje veliki teolozi i reditelji koje Zečević navodi kao primere u svojoj estetici filma? Nekima zločini ne bi smetali, znamo i to, jer smo ih viđali i slušali da se bave istim i sličnim „zaboravljanjem“. Ali ipak, ne samo Bog, i ljudi ponešto znaju. U laži su kratke noge. Pravoslavni teolozi i reditelji bi se u najvećem broju užasnuli i okrenuli kako od zločina, tako i od Zečevića. Jer, kako reče starozavetni pesnik: sa pravednim ćeš biti pravedan, sa prepodobnim ćeš biti prepodoban, a sa pokvarenjakom ćeš se pokvariti. Ili, kako kaže narod, „s kim si – takav si“. A malo kome je stalo da bude sa zločincima i apologetama zločina.

„U Batajnici, na licu mesta, radilo se uhodanim ritmom, nije bilo improvizacija kao sa živima. Pred radnom grupom MUP, formiranom 2001. svedočio je policajac iz Specijalne antiterorističke jedinice Duško Nenadović: „Čim dođe kamion sa leševima, isti čas se bagerom iskopa rupa, sve se polije benzinom, prekrije gumama i zapali, a nakon što izgori, posle dva-tri sata jame se poravnaju““ (Bojan Tončić: Ima leševa – ima filmova). Kao u Zečevićevom opisu filma Tarkovskog, „odjednom su se projavili“ mučenički likovi, iz magle godina, ispod slojeva, ne bele kiseline, nego benzina i pepela, jer su „uzalud bili zasipani“. Vidi li Zečević to što sam piše? Ne vidi, neće da vidi. To je nešto što on ne može da prizna, nego se upinje da zataška, pa nastavlja sipanje „bele i otrovne kiseline“. „U filmu, to izbeljenje lako se pretvara u svetlost i boju neprolaznog“. (A) Tako o Tarkovskom. Kada piše o filmu „Teret“ Zečeviću smeta „zamrljana makulatura od fotografije i sumorni utisak“. On bi možda želeo da gleda svetao film o Kosovarima-mučenicima? I time bi bio zadovoljan? O, kad bi bilo tako! Ali ne, on tvrdi da nikakvog zločina nikad nije ni bilo, pa kako onda da bude žrtava, mučenika koji izranjaju iz magle. Njegova kritika filma „Teret“ savršeno se uklapa u to kako on shvata borbu za „srpsku pravoslavnu istinu“: sve treba negirati! Zašto onda nije zadovoljan time što film ne „donosi nijednu sliku“ leševa i ubijanja? Baš time bi trebalo da bude zadovoljan: „Nema leševa – nema zločina“ (Milošević). A možda bi želeo da uživa u ubijanju Kosovara, makar na filmu, kad već, kako tvrdi, nije bilo pravog ubijanja? Daj šta daš, i filmsko ubijanje neprijatelja pruža neko zadovoljstvo, kad već nismo mogli da ga sebi priuštimo s kamom u ruci? I to bi onda trebalo da bude sabornost, „zajednica verne braće, nošena plimom zajedničkog osećanja“? Možda. Ali u ovoj „sabornoj“ verziji kojom se negira težak, strašan, državni zločin, to svakako nije „otisak cele vaseljene i budućnost sveta“. Bog će takvoj sabornosti i budućnosti kad-tad učiniti kraj. Čega je to onda otisak? Kakvog „pravoslavlja“? „Pravoslavlja“ gebelsovske vrste, gde dovoljno često ponovljena laž (da nikakvog zločina nije bilo) postaje „istina“? U kakvom je onda odnosu takva „istina“ sa putem i životom?

Da i ja završim onim do čega mi je stalo. A stalo mi je da ovakvi „pravoslavci“ prestanu da zavode mlade i manje mlade Srbe na put zločina. Kud će nam duša, ako budemo išli tim putem. Zar se Zečević nikada nije zapitao u šta gura svoje čitaoce? Ili se i on nada, kao što se i ja nadam (mada ne smem da tvrdim), da će Bog naći načina da se na kraju svi pokaju i svi spasu? Kada i kako će Bog učiniti da se Zečević i njemu slični, i gori od njega, pokaju i shvate šta su to radili? Možda će ih Bog prepustiti da milijardama milijardi godina sede u paklu suočeni sa sopstvenom slikom u ogledalu? A ko se ne bi mučio gledajući toliko dugo, mada ne i beskonačno dugo, zlu u oči? Strašne su to muke, mada izgledaju manje od onih, relativno kratkotrajnih muka kojima su bile podvrgnute žrtve zločinaca, i dugotrajnijih patnji koje su trpeli i trpe ljudi koji su te žrtve voleli, njihovi rođaci i prijatelji. Ponavljam, ne znam šta će biti sa zločincima. Ali se nadam da Bog ništa nije stvorio uzalud, da neće dopustiti da išta definitivno propadne. Sem zla, koje i nije stvorio On. Nadam se, ali ne smem da tvrdim, da će se i Zečević pokajati, kad-tad, posle mnogo milijardi godina provedenih gledajući sopstveno zlo. Ne smem da tvrdim, jer bi me takvo tvrđenje izložilo 12. anatemi Petog Vaseljenskog Sabora, koja je izrečena protiv Origenove zamisli apokatastaze. Možda se bar oko toga Zečević i ja slažemo: da se ne smemo uzdati u neki automatski oproštaj. A ako se slažemo, možda će se Zečević ipak pokajati već sada, pre nego što njegova duša ode tamo kuda je vode njegovi sadašnji postupci? Time bi spasao i duše onih koje sada zavodi na put zločina.

Dakle, da zaključim: nadam se da niko, ama baš niko u našem narodu neće pravoslavlje shvatiti tako kako ga shvata Zečević.