Свештеник др Угрин Поповић: Ко је достојан?

[Trifke]

Верујем да се оваквим текстом не досеже популарност, или симпатије многих. Ипак, моја дужност као човека, свештеника и хришћанина, јесте да вас подсетим на основе хришћанског живљења, које нама, као ипак хришћанској земљи, недостаје. Можда би и било лакше да нисмо хришћани, као што данас хришћанске мисије у земљама Трећег света, остварују дирљиве успехе. Поготово код муслимана. Али, тешко је већ наученог учити, те тако и овај мој текст-студија, неће бити прихваћен, пошто наш народ нема културу логичког размишљања и поштовања.

Ево, даћу један недвосмислен пример реченог. Пример се одиграо пре пар дана. Наиме, један “православни хришћанин“, када је видео да Патријарх крсти малог принца Стефана, коментарисао је: „Крштење у току поста? ЈА нисам чуо за то!“

Уз ово, свакако је ту и недостатак поштовања (како према световној, тако и према духовној инстанци), као и једна врста сељачке лукавости, која је веома изражена на друштвеним мрежама, а по којој, нико не ваља, док сам тај субјекат, признаје целом свету да он, сам, ништа не зна. Ипак, на све има коментар, и за сваког, етикету.

Дакле, у таквим околностима пишем овај текст, са надом да ће барем некога дотаћи, пошто је реч о суштинским питањима Вере, али и извору нашег хришћанског идентитета. Можда већ наслућујете о чему се ради? Да, ради се о ПРИЧЕШЋУ. Односно о нашој достојности, илити недостојности, као и о томе, да то, само суштински нема никакве везе са Светом тајном Причешћа. Као што нема ни ПОСТ, као што нема ни ИСПОВЕСТ. Али, дозволимо најпре чињеницама да говоре за себе.

Најбољи увид у схватање Евхаристије ране Цркве налазимо у формули – „Црква Божија у Христу“ – која припада искључиво ап. Павлу, али чији је садржај представљао најопштије учење целокупне ране Цркве. Црква је „Божија“ због тога што она представља сабрање народа које сазива Сам Бог. Чланови Цркве призвани су Богом ради учешћа у сабрању народа Божијег и ради служења (литургија) Њему. Дакле, Црква је Божија зато што припада Богу. У Старом завету Изабрани народ припадао је Богу, као Његова част и достојање на земљи, кроз послушање Закону датом му од Бога. Ова припадност народа Богу била је запечаћена крвљу телаца. У Новом завету Изабрани народ не сабира се у Храму на Сиону, као што је то било у Старом завету, већ у храму Тела Христова (Јн. 2:22). Није крв телаца, већ је Крв Сина Божијега, принета за све једном заувек (Јевр. 7:27), запечатила припадност тог народа Богу. И ова особита припадност изражава се кроз други атрибут Цркве – „у Христу“ – који са своје стране изражава учење о Цркви као Телу Христовом.

„Јер ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус оне ноћи кад беше предан, узе хлеб, и заблагодаривши преломи и рече: Узмите, једите, ово је тело Моје, које се за вас ломи; ово чините у Мој спомен.“ (1. Кор. 11:23-24)

Или, још експлицитније о томе, шта ми заправо радимо, учествујући у Евхаристији:

„Јер кад год једете овај Хлеб и Чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође.“ (1. Кор. 11:26)

Евхаристија коју савршавају ученици докле Господ не дође, јесте последња трпеза Христова, која и даље траје. Она је, као и Тајна Вечера, везана за Његову смрт и Његово васкрсење. Један јединствен Хлеб и једну јединствену Чашу ломе и благосиљају ученици Христови.

„Јер је један хлеб, једно смо Тело многи.“ (1. Кор. 10:17)

Хлеб о коме се овде говори представља Евхаристијски Хлеб, док „многи“ означава код ап. Павла хришћане сабране на Евхаристији, пошто мисао о Евхаристијском Хлебу, природно изазива мисао о Евхаристијском сабрању, на коме се Хлеб ломи. Ту истоветност Евхаристијског Хлеба и Тела Христовог још се очигледније испољава у следећим речима ап. Павла: „А ви сте тело Христово…“ (1. Кор. 12:27). Дакле, ми смо сви (или многи) једно Тело Христово, пошто се сви од једнога Хлеба причешћујемо. Кроз Хлеб и Вино у Евхаристији, ми постајемо Тело Христово. То причешћивање ствара заједницу (1. Кор. 10:16), која представља реално сједињење са Телом и Крвљу Христовом.

Међутим, четврти век уноси собом недоумице код хришћана. Пре свега, тада Црква бива «запљуснута» мноштвом тек номиналних хришћана, који су то постали зато јер се политика царства изменила гледе Цркве. А онда, такође, развио се и манир да је философски проступ добродошао у теолошким објашњењима света и Бога. То је касније резултирало – «Западним теолошким ропством», као и Схоластиком на Западу. Док на Истоку, тек од најезде Агарјана, и сломом хришћанских царстава, долази до универзалности коришћења Западних теолошких отпадака. Више или мање, такво стање је и данас! До душе, не на Западу, већ код нас на Истоку. Али, то је тек друга прича, вратимо се зато четвртом веку и чињеницама!

Црква је реаговала на манир који се почео одомаћивати на Евхаристијским сабрањима. Манир да се тек присуствиује, и да се људи сами одлучују од Евхаристије због вајне «недостојности». Истини за вољу, морамо на овом месту нагласити, да је и сама Црква себи “ископала гроб» овог питања, када је дозволила да се Евхаристијска сабрања практикују више пута у току седмице, што је додатно раслабило свест о Заједници. Но, и то би била друга прича, везана за ону чувену народну: «Пут до пакла поплочан је најбољим намерама»!

Вратимо се зато поново четвртом веку, и чињеницама. Елвирски сабор (304), својим 21-им правилом, донео је одлуку о одлучењу од Цркве, уколико се човек не би причестио ниједанпут у току три недељна дана. Ово правило потврђује и Сардикијски сабор (средина четвртог века) својим 12-тим правилом, али и Васељенски, Трулски сабор (692), својим 80-тим правилом.

Приступ Цркве проблему немања Евхаристијске свести код хришћана, као и борбу ње саме против тога, најефективније можемо видети у 2. правилу Антиохијског сабора:

„Сви који улазе у цркву и слушају Писмо, али због неког непридржавања поретка не учествују у молитви са народом или се одвраћају од Причешћивања Свете Евхаристије, има да буду одлучени од Цркве докле год се не исповеде, не роде плодове покајања и не буду молили за опроштај, те се тако удостоје да ово задобију“.

Веома је битно да ово правило помно прочитате! Опет и опет! – како гласи наша молитва. Опет и опет, молим Вас. Коленопреклоно Вас молим. Чујте глас Цркве. Будите Црква! Такође је веома битно нагласити да је ово, поред Трулског (692), потврдио и Седми, последњи, Васељенски сабор (787).

Тако да је, можемо рећи, последња порука јединственог хришћанства, упућена нама, ова –

ПРИЧЕШЋУЈТЕ СЕ, ЈЕР ТАКО ПОСТАЈЕТЕ, И ЈЕСТЕ, ТЕЛО ХРИСТОВО!!!

 

Али, ОК! Можда ће неко рећи – „Давно је то било, ми сада знамо боље!“ – и у том случају, предлажем да сви заједно „заронимо“ у душекорисне Литургијске молитве. Пошто, Литургија, јесте нешто од животног значаја, те њена реч, мора бити испоштована. Она мора бити, као што и јесте, референца нашег веровања! На њој и произносимо наше веровање. Заправо ЊОМЕ исповедамо наше веровање. А, шта она каже?

„Да ове Свете тајне буду онима који се причешћују на трезвеност душе, на отпуштење грехова, на заједницу Духа твога Светога, на испуњење Царства небескога, на смелост према теби, не на суд или на осуду.“

Но, добро, то је једна од оних «тајних» молитава, које изговара свештеник. Ево, зато још једне «тајне» молитве:

«Теби поверавамо сав живот свој и наду, човекољубиви Владико, и молимо Те, и призивамо, и преклињемо: удостој нас да се причестимо Небеским твојим и страшним Тајнама са ове свештене и духовне трпезе, са чистом савешћу, на отпуштење грехова, на опроштај сагрешења, на заједницу Светога Духа, на наследство Царства небескога, на смелост према Теби, не на суд или осуду.»

И, онда се Причешћујемо. И, онда цео храм постаје Црква, а ми – Тело Христово. Зато, тако радосно и певамо:

«Амин. Нека се испуне уста наша хвале твоје, Господе, да певамо славу твоју, јер си нас удостојио да се причестимо твојим божанским, бесмртним и животворним Тајнама; сачувај нас у твојој светињи, да се сав дан поучавамо правди твојој. Алилуја, Алилуја, Алилуја.»

Дакле, Он нас је удостојио, не ми сами, својим постом или исповести или аскезом или не знам ни ја чиме. Он нас је удостојио! Не ми. То мора бити јасно, најјасније, поготово у контексту следеће молитве. Молитве у којој је једна реч први пут, и последњи, употребљена:

«Примивши божанске, свете, пречисте, бесмртне, небеске и животворне, страшне Христове Тајне, стојећи смерно, ДОСТОЈНО заблагодаримо Господу!»

Да, примивши Христа у себе ми смо у могућности да ДОСТОЈНО узнесемо хвалу Богу. А та хвала није друго, до наш живот. Онај исти који настављамо и када напустимо Евхаристијско сабрање. Јер ипак, како би то рекао старац Софроније:

«Ако је једини циљ твог живота Христос, онда све постаје и јесте – Литургија!»

Мислите о томе!!!

Свештеник др Угрин Поповић

ВИДОВДАН

https://vidovdan.org/autori/svestenik-dr-ugrin-popovic-ko-je-dostojan/?fbclid=IwAR1JFM31-AZ_OETD-hqMQ8-6_VGl6UIlMwriJ244nMP8jpaBQptPVNHYRdM

[Ivan Marković]

пре 6 часа, Trifke рече

Ево, даћу један недвосмислен пример реченог. Пример се одиграо пре пар дана. Наиме, један “православни хришћанин“, када је видео да Патријарх крсти малог принца Стефана, коментарисао је: „Крштење у току поста? ЈА нисам чуо за то!“

Не могу да верујем да је неко могао да одвали баш оволику глупост. Никако не може пост да буде препрека за крштење, јер дете кад се роди, треба што пре крстити. Ваљда није потребно објашњавати зашто је то тако.

[JESSY]

hvala Bogu, pa ovakvih tekstova ima sve vise...

dace Bog da izadju na korist...

[Adelaida]

Moja deca su oboje krsteni u vreme posta, kakve to veze ima sa bilo cim? Spremali smo posno posluzenje...ne znam sta bi neko imao protiv krstenja u vreme posta...

Ubice nas sujeverje...

 

[Lenka88]

пре 10 минута, Adelaida рече

Moja deca su oboje krsteni u vreme posta, kakve to veze ima sa bilo cim? Spremali smo posno posluzenje...ne znam sta bi neko imao protiv krstenja u vreme posta...

Ubice nas sujeverje...

 

Nisam znala da to nije pravilo. Mislila sam da se krstenja i vencanja ne vrse u toku posta. Znaci to nije pravilo?

[Adelaida]

пре 1 минут, Lenka88 рече

Nisam znala da to nije pravilo.

Ni ja da jeste pravilo...a ocigledno ni moj parohijski svestenik, a evo ni Partrijarh...

Ali vazno je da neka baba iz crkve zna tipik i kanone i sve to sto treba...

[Orthophill]

пре 6 минута, Lenka88 рече

Nisam znala da to nije pravilo. Mislila sam da se krstenja i vencanja ne vrse u toku posta. Znaci to nije pravilo?

Крштење се врши увек. Особито ако је у питање претња од смрти.
Венчање не би требало да се врши у току поста, али шта је веќи грех да се неко никад не венча и читав живот да живи у блуд и конкубинат или да се ипак венча у посту?

[Lenka88]

пре 12 минута, Adelaida рече

Ni ja da jeste pravilo...a ocigledno ni moj parohijski svestenik, a evo ni Partrijarh...

Ali vazno je da neka baba iz crkve zna tipik i kanone i sve to sto treba...

Nisam znala jel il nije pa zato pitam. Uglavnom se vencanja/krstenja vrse van posta, il bar ova na kojima sam ja bila. Ugl, hvala na info.

[Lenka88]

пре 13 минута, Orthophill рече

Крштење се врши увек. Особито ако је у питање претња од смрти.
Венчање не би требало да се врши у току поста, али шта је веќи грех да се неко никад не венча и читав живот да живи у блуд и конкубинат или да се ипак венча у посту?

Okej. Razumem da ima uvek prece od preceg. Znaci za krstenje nema pravila a za vencanje da, a ipak ima izuzetaka.

 

[Trifke]

пре 2 часа, Ivan Marković рече

Не могу да верујем да је неко могао да одвали баш оволику глупост. Никако не може пост да буде препрека за крштење, јер дете кад се роди, треба што пре крстити. Ваљда није потребно објашњавати зашто је то тако.

E moj Ivane. Ima i crnjih stvari od ovoga nrod nema pojma o veri. Jedan jeromonah ovde kod mene pre pricesca pitao ljude koji hoce da se priceste sta je to sto on drzi u casi. Najpriblizniji odgovr je bio hleb i vino ali nista vise od toga. 

[JESSY]

sta da radimo kada vlastima odgovara da im je narod neprosvecen...onda se lakse moze sa njima...

[Ivan Marković]

пре 4 часа, Trifke рече

E moj Ivane. Ima i crnjih stvari od ovoga nrod nema pojma o veri. Jedan jeromonah ovde kod mene pre pricesca pitao ljude koji hoce da se priceste sta je to sto on drzi u casi. Najpriblizniji odgovr je bio hleb i vino ali nista vise od toga. 

То је огроман пропуст црквене јерархије. Када неко дође да се крсти (а довољно је писмен да може да разуме катихизис) треба да прође катихуменат. Месец, два, три, колико треба. Да зна у шта верује. Ако му је такво што неприхватљиво из било ког разлога, не треба да се крсти. На овај начин, само их припремају на погибију.

 

[Ivan Marković]

пре 6 часа, Orthophill рече

Венчање

У праву си. Венчање је сакрамент и као такво не би смело да буде испод поста, већ изнад. Е сад, проблем је у томе што наш народ кад прави свадбу прави теревенке каквих се не би постидели ни Лукул ни Апулејев Трималхион. Зато Црква не обавља венчања током поста, бар сам ја то тако укапирао. Решење је да се и крштење и венчање врате тамо где им је и место а то је литургија. Ко хоће да се крсти/венча, мораће и да се причести. Тачка. Али, то треба урадити веома поступно, и веома пажљиво. Јесте наш црквени живот затрпан нездравом традицијом и квазисујеверјем, али то не треба решавати преко колена, да се не би нехотице направио раскол. Искуство са руским старообредничким расколом треба да нам буде стално пред очима.

[Августин]

пре 1 минут, Ivan Marković рече

У праву си. Венчање је сакрамент и као такво не би смело да буде испод поста, већ изнад. Е сад, проблем је у томе што наш народ кад прави свадбу прави теревенке каквих се не би постидели ни Лукул ни Апулејев Трималхион. Зато Црква не обавља венчања током поста, бар сам ја то тако укапирао. Решење је да се и крштење и венчање врате тамо где им је и место а то је литургија. Ко хоће да се крсти/венча, мораће и да се причести. Тачка. Али, то треба урадити веома поступно, и веома пажљиво. Јесте наш црквени живот затрпан нездравом традицијом и квазисујеверјем, али то не треба решавати преко колена, да се не би нехотице направио раскол. Искуство са руским старообредничким расколом треба да нам буде стално пред очима.

Колико знам не постоји забрана венчања за време поста.Само забрана свадби постоји.То пише у оном малом календару што издаје Црква сваке године под Црквене заповести.Под тачком 8 пише-Свадбе не чинити за време поста.Венчање се ту уопште не помиње.

[Ivan Marković]

пре 1 минут, Августин рече

Колико знам не постоји забрана венчања за време поста.

Ја сам претпоставио да то ни један канон не брани, јер не би имало смисла. Сакрамент мора бити изнад поста. Али, мислио сам да је то црквена пракса (не подржана канонима, али не би било ни први пут а ни нарочито драстично) јер нема шансе да неко оде на венчање а да не направи теревенку.