Александар Милојков: ЛИЧНОСТ И СУШТИНА У ТРИЈАДОЛОГИЈИ СВЕТОГ ГРИГОРИЈА БОГОСЛОВА И СВЕТОГ АВГУСТИНА (докторска дисертација)

[Милан Ракић]

Наш колега и форумаш Александар Милојков је завршио своју дисертацију, коју је Комисија прегледала и након тога констатовала да "дисертација представља оригинално и самостално научно дело. Овај рад испуњава научне нормативе докторске дисертације и предлаже Наставно-научном већу Православног богословског факултета Универзитета у Београду да одобри јавну одбрану овог рада."

• Реферат о урађеној докторској дисертацији Александра Милојкова

А кога рад интересује, може га прочитати на следећем линку:

http://www.bfspc.bg.ac.rs/inc/Aleksandar_Milojkov_Disertacija.pdf

[Поуке.орг инфо]

Браво Ацо! Све честитке од Администрације ЖРУ-а

[Александар Милојков]

пре 6 минута, Поуке.орг инфо рече

Браво Ацо! Све честитке од Администрације ЖРУ-а

Хвала братијо!  Али, још то није готово. Месец дана је на уводу јавности, па онда пред Наставно-научним већем ПБФ-а, па тек онда усмена одбрана.

[александар живаљев]

пре 1 минут, Александар Милојков рече

Али, још то није готово.

 Тако је. Ако позову и професора емеритуса Владику Тасу, тек ће да почне!

Шалим се, види се да је у питању квалитетан рад (читаћемо се још), желим да то буде тек почетак успјешног богословско-истраживачког рада.

[Milan Nikolic]

Брате мили колики рад. Заборавићемо на однос личности са другима док прочитамо све то.

Прегледао сам површински углавном оно у вези личности и суштине, и мислим да је све то већ обрађено одавно. Једино се може довека ломити копља око недодириве суштине Божије, и онога што нас највише слама данас, а то је гранична раван између суштине и личности, за коју је Зизјулас признао да нема објашњење а најважније је питање данашњице.

Волео бих да неко одвоји из овога текста нешто ново и непознато, ако има.

[Александар Милојков]

пре 56 минута, Milan Nikolic рече

Волео бих да неко одвоји из овога текста нешто ново и непознато, ако има.

Ма нема ништа ново, само сам препричао Зизијуласа.  

Рад обрађује, упоредно, тријадологију (и уопште богословље) код двојице отаца, стављајући под критичку лупу управо саврамена читања и тумачења.

[Milan Nikolic]

Знаш Ацко, тако су ми тату звали, немој се љутиш, мори ме дуго један проблем у тим причама о Једном Богу а Тројици. Нешто ми није све на месту, тј. није доречено једно важно питање, а тиче се Начела, као Личности. Актуелно је да то Начело ограничимо на Једну Личност Бога Оца, али занемарујемо неке друге детаље који би, како мислим, показали јаснију слику тог Начела.

Ако смем директно, рекао бих да је то Начело заправо Тројица, без бојазни на тробоштво, зато што се може појаснити та слика где има и монотеизма и тројичности.

Тема је деликатна, зато што морамо пазити на начело које онтолошки поседује друге божанске вечне категорије: поретка и суштине. Јасно је да начело надилази све, али не надилази ништа друго осим поретка и суштине; не надилази ипостас другог.

Хоћу рећи да свака ипостас јесте начело, иако се на равни поретка показује које су ипостаси конкретно у једној ипостаси, тј. Син и Дух у једном Оцу.

Сматрам за великом заблудом да можемо баратати начелом у равни самог појма ипостаси истовремено га ограничавајући на једну ипостас. Зато што тај ниво саме ипостаси (Божије), као начела, је за створена бића недостижан.

Сматрам важним Паламино становиште да само кроз енергије као садржаје саме ипостаси можемо општити са Богом, али не и са самим ипостасима као начелом, јер је тај ниво неприступан.

Мислим да управо ту лежи искушење у које је ушао Зизјулас са другима из Фанара, да баратајући ,,начелом" желе да ангажују власт узроковања које има само Бог Отац.

Има ту конкретних примедби које се могу надовезати на учење Зизјуласа, јер је он сам рекао за најважнији детаљ нашег схватања тријадологије, за граничну раван суштине и ипостаси, да је не разуме и да нико до сада није то објаснио.

Можда бих могао ја то објаснити, само не знам како избећи велику срамоту да ја то објашњавам. Мислим се како је побијено небројено наших великана и племенитих људи, да је Бог изабрао отпадак из нашег народа да проговори о томе.

[Лазар Нешић]

Свака част Ацо брате!

Ајде, да одбраниш рад, штампаш књигу, па професура ... Мислим да задњих пар деценија није било овакво добре дисертације на ПБФ.

пре 9 часа, Александар Милојков рече

стављајући под критичку лупу управо саврамена читања и тумачења.

Био би прави спектакл позвати на твоју одбрану Х. Јанараса - нема на свету теолога који толико мрзи Августина као он. Можда би помогло човеку.

[ГрешниСлуга]

Свака част , све најбоље у наставку одбране рада. 

[Александар Милојков]

пре 9 часа, Брка Жарковачки рече

Био би прави спектакл позвати на твоју одбрану Х. Јанараса - нема на свету теолога који толико мрзи Августина као он. Можда би помогло човеку.

Имао сам прилику да са професором Јанарасом мало продискутујем на тему. Питао ме је: Шта сте пронашли заједничко у тријадологији Грогорија Богослова и Августина?

Дисертација је одговор: много тога.

[Нифада]

Читали смо овде Ацине коментаре на разне теме,верујем да ћемо и у дисертацији моћи прочитати много тога новог и оригиналног.

[Александар Милојков]

Један, по мени, од важнијих момената у дисертацији је питање "другости" у тријадологији. То јест, питање стварности божанских личности. Једно место код Светог Василија Великог узима се ка пример кападокијске онтологије која је истакла "другост" као стварност. За ту констатацију се обично истиче, као изванредно заслужан и онај који је то код Кападокијаца приметио и истакао, митрополит Зизијулас. Ево тог места код Светог Василија:

 

Αὕτη δὲ ἡ φωνὴ καὶ τὸ τοῦ Σαβελλίου κακὸν ἐπανορθοῦ ται· ἀναιρεῖ γὰρ τὴν ταυτότητα τῆς ὑποστάσεως καὶ εἰσάγει τελείαν τῶν προσώπων τὴν ἔννοιαν· οὐ γὰρ αὐτὸ τί ἐστιν ἑαυτῷ ὁμοούσιον, ἀλλ' ἕτερον ἑτέρῳ...[1]

 (Тај израз [једносуштан] је исправио и Савелијеву грешку, тако што је уклонио истост ипостаси и увео савршено разумевање лицâ [личности]. Јер, ништа није једносуштно сâмо са собом, већ једно је [једносуштно] другом...)

Ово ἕτερον ἑτέρῳ се истиче као важна онтолошка констатација, која карактерише Кападокијце, што и јесте тачно. Указивати на другост у Тројици (на стварност појединачних личности) у спрези са говором о једносуштности (онтолошки појам који указује на јединство, не на мноштвеност), заиста је важно.

Са друге стране, Августин је често тумачен као неко ко у тријадологији истиче управо једност, суштину, док су појединачности (личности) у секундарном положају, чак и непостојеће. Међутим, Августин, слично Светом Василију, каже следеће:

 

 

Quamobrem unigenitus Filius Dei, neque factus est a Patre; quia sicut dicit Evangelista: Omnia per ipsum facta sunt: neque ex tempore genitus: quoniam sempiterne Deus sapiens, sempiternam secum habet sapientiam suam: neque impar est Patri, id est, in aliquo minor; quia et Apostolus dicit: Qui cum in forma Dei esset constitutus, non rapinam arbitratus est esse aequalis Deo. Hac igitur fide catholica et illi excluduntur qui eumdem dicunt Filium esse qui Pater est; quia et hoc Verbum apud Deum esse non posset nisi apud Patrem Deum, et nulli est aequalis qui solus est. Excluduntur etiam illi qui creaturam esse dicunt Filium, quamvis non talem, quales sunt ceterae creaturae. [1]

 

Стога, јединородни Син Божији, нити је од Оца створен, сходно ономе што Јеванђелиста говори: Све кроз њега постаде (Јн 1, 3), нити је рођен у времену, будући да вечни Бог мудрост са собом вечно има своју мудрост. Није ни неједнак Оцу, то јест, није у нечему мањи (од Оца), као што Апостол каже: Који будући у обличју Божијем, није сматрао за отимање то што је једнак са Богом. (Флп 2, 6). Дакле, овим је католичанска вера искључила и оне који говоре да су један и исти Син и Отац, јер Реч не може бити са Богом ако није са Богом Оцем, нити је ико једнак ако је сам. Такође, искључени су и оно који говоре да је Син створење, па чак ни да је створење не онакво каква су остала створења.

 

---

[1] De fide et simbolo 4, 5; PL 40, 184.

 

---

[1] Επιστολή 52, 2; PG 32, 393С.

 

 

Да извучемо ту кападокијско-августиновску паралелу:

οὐ γὰρ αὐτὸ τί ἐστιν ἑαυτῷ ὁμοούσιον, ἀλλ' ἕτερον ἑτέρῳ. (Јер, ништа није једносуштно сâмо са собом, већ једно је [једносуштно] другом..)

et nulli est aequalis qui solus est (нико није једнак (=једносуштан) ако је сам).

 

 

Ово је једно од места у дисертацији које доводи у питање оправданост тумачења Августинове тријадологије, геде он, наводно, биће поистовећује само са суштином и умањује или потпуно укида стварност личности. За Августина, као и за Кападокијце, чак и један тако снажан онтолошки појам коју указује на једност - једносуштност - не само да не умањује стварност појединачности већ управо указује на њу.

[Нифада]

пре 34 минута, Нифада рече

Читали смо овде Ацине коментаре на разне теме,верујем да ћемо и у дисертацији моћи прочитати много тога новог и оригиналног.

[Жика]

пре 2 минута, farisejski.bukvojed рече

Ni Sv. Grigorije Bogoslov, ni Sv. Avgustin nisu upotrebljavali termin "licnost". To je prepevavanje termina "ipostas" i "prosopou", odnosno "persona", koji su na sve slovenske jezike prevedeni kao "lice", sve do razbojnickog sabora na Kritu 2016.

Епископ Данило Крстић је говорио да је боље рећи личност него лице јер се та реч сад и говори у негативном контексту на пример дволичан итд.

[Александар Милојков]

пре 1 сат, farisejski.bukvojed рече

Moguce.

 

Medjutim, cinjenica je da smo se mi Srbi (a i ostali Sloveni), valjda nekako spasavali i ovih cirka 1300 - 1500 godina upotrebljavajuci termin "lice", a ne termin "licnost". Do sada znamo sta znaci termin "lice" i u kom kontekstu ga upotrebljavamo, a jos uvek se ne zna sta sve znaci ili ne znaci termin "licnost".

Pogotovo moram da primetim da g. Milojkov u svojoj disertaciji (ciju mu uspesnu odbranu zelim, a cije sam samo delove procitao), upotrebljava termin "licnost" za original koji glasi "ipostas" (a sabranje na Kritu u prevodu na ruski termin "licnost" koristi za original "prosopou").

Неће бити. Грчко "ипостасис" преводио сам (то јест нисам преводио, већ остављао изворно) као "ипостас". А "просопон" сам преводио као "личност" или, ређе, као "лице". Такође, објаснио сам да "ипостас" није нужно исто што и "личност" или "лице". Ипостас означава конкретност неког бића, на пример и конкретан коњ је ипостас, али није личност.