„Roditelji, dobro pazite! Evo šta sve negativno utiče na vašu decu, a da toga niste ni svesni!“

[JESSY]

Zbog čega je za decu važna dosada i šta roditelji treba, odnosno ne treba da rade kada je detetu dosadno savetuje stručnjak za rani razvoj dr Ranko Rajović.

BUKA / 22. Mart 2018

PODIJELI:

 

 Dosada je vrsta stresa i jedno neugodno stanje. Kada im je dosadno, i odrasli i deca pokušavaju da se reše tog osećaja, odnosno da nađu zanimaciju. No, problem dosade kod dece u današnje vreme poprimio je zabrinjavajuće razmere jer deca teško pronalaze zanimaciju, a da nije vezana uz računar, videoigre ili mobilni telefon.

 

O tome šta roditelji mogu da urade, ali i u čemu greše kada je je reč o dečjoj dosadi, govori dr Ranko Rajović autor je NTC programa učenja kojim se podstiče intelektualni potencijal dece i razvija se brzina razmišljanja i zaključivanja – tzv. funkcionalno znanje.

 

“Današnji roditelji koji su pre 30 godina bili deca sigurno se sećaju kako je u to vreme u kući postojao jedan televizor sa jednim ili dva programa i kada ima je bilo dosadno izlazili su da potraže društvo za igru. Nije bilo problem da odu peške ili na biciklu četiri, pet, šest kilometara na igralište gde bi se igrali sat, sat i po i vratili se kući.

 

Kada bi padala kiša, morali su sami da osmišljavaju igre, a roditelji tada nisu rešavali problem dosade svom detetu, već je dete to samo rešavalo. Ili se igralo s igračkama ili je slagalo kocke ili pravilo kulu od drvenih kockica.

 

Problem dosade uvek je bio pokretač i dosada je važan i dobar faktor razvoja deteta. Kada mu je dosadno, dete mora nešto da smisli, organizuje se, mora da poveže neke stvari, napravi možda neku novu igru, potraži društvo.

 

[JESSY]

Šta se danas događa s decom?

 

Roditelji previše zaštićuju decu, rade umesto deteta jednu, drugu, treću stvar. Roditelji rešavaju problem dosade svoje dece umesto da ih puste da to sami rešavaju. Kupe detetu videoigru pa kada mu dosadi ta igra kupe mu drugu.

 

Uključe TV na kojem ima 50 programa, a te programe su radili psiholozi da ‘zarobe’ dete da što više gledaju TV. Računari nisu loša stvar i treba da budemo u toku sa razvojem tehnologije, ali je problem kada ona doslovno postanu zamena za sve.

 

Naša deca odrastaju u virtualnom svetu. Pre nekoliko godina stvarno sam bio u šoku kada sam video da na video igrama piše 4, 5, 6, 7. Mislio sam da je to oznaka za uzrast deteta. Onda su mi rekli da je to oznaka za nivo nasilja u igri, koliko ima krvi, jesu li odsečene ruke, noge, glave.

 

Jako puno roditelja pita me za pomoć jer ne znaju kako dete da odviknu od videoigara. Igranje igara stvara zavisnost jer mozak luči prevelike količine endorfina što izaziva prevelike količine sreće.

 

Čuo sam od prijatelja da kada su planirali putovanje njihova dva sina od 9 i 12 godina nisu želela da idu na more jer je njima lepo u Novom Sadu. Na more su ipak otišli, a kada su došli tamo retko koji dan su hteli da idu na plažu, govorili su da ih boli glava, jako im je sunce… Šta su radili? Sedili u hotelu i igrali videoigre.

[JESSY]

Šta će dete, koje ne zna da reši dosadu, raditi za 5 ili 10 godina? Biće frustrirana osoba sa pragom tolerancije – nula. To dete mora sve da dobije odmah i sad, neće moći da čeka. To su nove generacije dece koja nama stižu, govori dr Ranko Rajović, doktor interne medicine, dugogodišnji predsednik Odbora za darovite međunarodne udruženja Mensa i UNICEF-ov saradnik na projektu ranog podsticanja intelektualnog razvoja dece, osnivač Mense Srbije i Odseka za darovite Nikola Tesla Centra i jedan od najvećih autoriteta na ovim prostorima kad govorimo o vaspitanju i obrazovanju.

 

To što roditelji rešavaju deci problem dosade možda je i trećina svih problema u vaspitanju, nastavlja Rajović. Kada mu je dosadno, roditelji moraju da znaju da treba da ga puste, neka možda i zaplače…

 

Imam prijateljicu koja je svojoj ćerci, kada joj je ova rekla da joj je dosadno, odgovorila ‘Kako to misliš dosadno, pa samo glupoj deci je dosadno, a ti nisi glupa.’ I onda se devojčica trgla i otišla da se igra. Dete razvija i kreativnost i logičko razmišljanje kada se bori protiv dosade.

 

Roditelji greše i kada se stalno igraju sa svojom decom, pa nisu roditelji najbolji prijatelji detetu, nego oslonac i njihov je zadatak je da pomognu detetu da bude samostalno.

 

Šta roditelj može da uradi?

 

Roditelj može da se igra sa detetom neke igre, recimo šah ili lego kocke. U detetu može da stvara ljubav prema nekim važnim stvarima, recimo prema knjigama.

 

Kupite detetu slikovnice pa malo gledajte, malo čitajte. Ako su u slikovnici samo slike životinja roditelj ne treba samo da nabroji koje su životinje na slici nego neka ispriča celu priču koja, na primer, može ići ovako: ‘Ovo je pas Reks koji je došao u selo, izgubio je brata, bili su zajedno u šumi, brat je otišao u drugo selo, Reksa je prihvatila mačka…’ Roditelj priča priču, pa za dva dana nešto promeni, a dete će se buniti ‘Ne ne nije tako’; nema veze, u utorak je ovako, u četvrtak je onako; onda će i dete početi da ubacuje neke svoje elemente priče.

 

Mozak je organ za preživljavanje koji se formira u prvih pet godina života i u tom periodu adaptacije mozak mora videti da li se dete rodilo u Africi u džungli, u pustinji, negde na Severnom polu – tako da može da pripremi dete da preživi. Mozak u razdoblju adaptacije sve prihvata i kada roditelj detetu od malena čita, ta prva ljubav prema roditeljima i veza s roditeljima ide uz knjigu. Ako se, na primer, knjiga čita od 19 do 19.20 dete to pamti ceo život, kaže Rajović.

 

[JESSY]

Rano detinjstvo izuzetno je važno za kasniji uspeh

 

Soichiro Honda, tvorac velike automobilske komapanije Honda, već je bio star, ali je i dalje prvi dolazio na posao. Novinar ga je pitao zašto i dalje dolazi prvi na posao kada ima toliko novaca da može da uživa, stvorio je imperiju i stvarno ne mora više prvi da dolazi na radno mesto. Honda mu je odgovorio da voli svoj posao i da mu je posao odmor.

 

Otkud tako velika ljubav prema poslu, upitao je novinar. Honda se tada setio svog ranog detinjstva. Jako je bio vezan za tatu i voleo je kad ga je tata nosio na ramenima dok bi vukao kolica sa vrećama žita u mlin. Mali Honda u mlinu bi legao na vreće i čekao da tata završi posao. Malo je i spavao, ali stalno bi slušao tatin glas. Sve vreme je slušao kako se okreće žrvanj i taj zvuk u osnivaču Honde ceo život budio je najlepša osećanja. Ležao je pored vrata gde je bilo postrojenje odakle je dopirao miris motornog ulja.

 

Kada osetim okretanje mašine i miris ulja, setim se najsrećnijeg perioda svog života, zaključio je Honda.

 

Kod svih velikih ljudi, bez obzira na to na kom polju su uspešni, rano detinjstvo bilo je izuzetno važno za njihov uspeh, zaključuje dr Ranko Rajović.

http://www.6yka.com/novosti/ugledni-doktor-upalio-alarm-roditelji-dobro-pazite-evo-sta-sve-negativno-utice-na-vasu-decu-a-da-toga-niste-ni-svesni

[Александра96]

Изузетан човек у сваком погледу! 

[Maja Pavlovic]

Богу хвала што моје дете није зависник од телефона и сличног. Има могућност да гледа цртаће и на телевизији и на интернету. Гледа их, али брзо му нешто друго одвуче пажњу. Пошто сам самохрана мајка и стално сам са њим направила сам била грешку и нон стоп се играла са њим. Било је периода да није знао сам да се заигра. Онда му ја извадим аутиће, направим стазу и он се заборави са тим. Ја радим декупаж, он има своје боје и своје стварчице и ради са мном. Сецка колаж папир, пластелин... Ево сад као пеца рибице. Волим да га гледам кад се заигра и заприча сам са собом.

[JESSY]

Armija roditelja ne zna šta će sa decom. Detetu je teško postaviti granice, pa oni idu do toga da se bude noću da igraju igrice.

Dr Ranko Rajović gostovao je nedavno u emisiji RTS Ordinacija, gde je govorio o tome kako se okruženje promenilo, šta je zadatak roditelja i nastavnika danas, kako se postavljaju granice deci i na koji način treba da se pobrinemo da napravimo balans između onog vremena koje deca provede ispred ekrana i u nekim fizičkim aktivnostima.

Na prvo pitanje voditeljke, kakva su deca danas i da li su drugačija od prethodnih generacija, doktor kaže:

„Da li je okruženje danas isto? Nije, a okruženje je 100% važno. Svaka nova generacija upisanih u prvi razred malo je slabija od prethodne. Pa šta će onda biti s decom ako budemo i dalje uporno koristili iste metode? Biće sve lošiji. Dakle, moramo da menjamo metode.”

Dr Rajović kaže da je danas motorika kod dece osetno lošija, opšte znanje takođe, pažnja slabija, rečnik siromašniji. To znači da je problem nastao pre škole. I za to ne možemo kriviti samo roditelje jer je veliki problem i okruženje. Onda dolazi novi problem, a to je škola. Deca, zbog nepravilnog razvoja ne mogu da održe pažnju, ne mogu da čitaju, da pišu, iako su inteligentna.

O manipulaciji i granicama

„Dete kad je srećno i mi smo. I tu je prostor za manipulaciju. Što je dete starije više kontroliše roditelje ako nisu postavljene granice. Tu dolazimo do problema mobilnog telefona. Armija roditelja ne zna šta će sa decom. Detetu je teško postaviti granice, pa oni idu do toga da se bude noću da igraju igrice. Dete kad igra igricu dobija endorfin u više navrata i postaje takoreći zavisno. Endorfinski stimulansi su morfijumski, to je kao droga.” – upozorava doktor Rajović.

Govoreći o majkama koje neumorno paze da dete dok prohodava ni slučajno ne padne, doktor kaže da je to velika greška.

„Dete kada prohodava treba da padne 500 puta u tri meseca. Pa mora da nauči da padne! Na jednu ruku, na drugu, na obe… ako ne nauče, onda kad dođu u vrtić, zalepe se kao daske. Jer ne znaju da padnu, nisu naučili. Roditelji moraju da shvate, zaštićivanje je dobro, prezaštićivanje je loše po dete. Dobar primer je instinkt koji majke imaju. One kada uzmu svoju bebu one je nose tako što je okrenu ka sebi i prislone na grudi. To je majčinski instinkt. A kad tata tako nosi bebu? Samo kad mama gleda. Tata je prebacuje iz jedne u drugu ruku, igra se s njom, vrti je i tako aktivira vrlo važne regije u mozgu. Pustite tate da rade ono što je njihovo.” – kaže doktor, koji je neuroendokrinolog i osnivač NTC programa učenja.

Kako se gradi autoritet

Doktor Rajović tvrdi ono što svi mahom već znamo, a to je da dete mora da ima granicu.

„Moj sin Danilo je za 5. rođendan dobio neku video-igricu i pošto ja nisam baš za to pitao sam rođaku koja je to kupila – zašto? Ona mi kaže: Pa Ranko nemoj da si primitivan, svi to imaju, kako će da se igra s drugom decom, ako ne zna ništa o tome? Pa vi vidite gde je tu logika, kad on tu igricu igra sam.”

Doktor kaže da je odlučio da sinu dozvoli da igra pola sata dnevno, ali je to ubrzo počelo da izmiče kontroli.

„Pokušao sam da mu objasnim da neće imati dobru akomodaciju oka, da će imati problem s pažnjom kad krene u školu, neće moći da čita duže od 15 minuta i da se to zove disleksija, on me je pustio da završim i pitao: ‘Je l mogu sad da igram?’. Ja vidim da ne vredi.

Dobro, kažem, pošto si me prevario par puta, sad ću da ti uzemem ovo dok se ne dogovorimo. ‘Tata, vrati, dogovorićemo se.’ Pitam ga ja onda:

‘U redu, hoćeš da igraš ovo jednom ili dva puta nedeljno?’

‘A ne, ja hoću svaki dan.’

‘Jednom ili dva puta nedeljno? Ako se ne dogovorimo uzeću ti. Imaš 10 sekundi. 10, 9, 8…’

‘Dva puta.’

Onda smo dogovorili, po istom principu, da to bude pola sata, ponedeljak i četvrtak. Potpisali smo ugovor, koji sam fotografisao. Već sutra je on prevario. Uzeo sam mu telefon, plakao je raznim vrstama plača. Sledeći put kad je prevario, plakao je sat vremena. Treći put nije ni plakao. Shvatio je da postoji granica i da kad je pređe nema nazad. To je mudrost roditeljstva, postavljanje granica. Roditelji moraju da se edukuju, da čitaju, da vide šta je novo da bi naučili da se na pravi način postave.” – tvrdi doktor Rajović.

Nije problem da dete gleda pola sata u ekran pa da posle toga ode pola sata ili sat napolje da se istrči to nekako nadoknadi. Problem je ako nema kretanja, već se sve svodi na gledanje u ekran, glavna je poruka koju doktor želi da pošalje roditeljima.

Na pitanje kada je u redu dati detetu uređaj, doktor Rajović kaže da on pre škole nikako ne bi davao deci telefone u ruke, iako zna da je nemoguće.

„Dete ima dosadu kao faktor razvoja. Kad mu je dosadno ono mora da misli, da smišlja, da koristi igračke za zabavu. Kad mu uključite crtani, ono ne mora ništa da radi, rešen je problem dosade. Detetu se to dopadne, hoće da sve probleme rešava tako, odmah i sad. Kao što crtani rešava problem dosade odmah i sad.”

Govoreći dalje o važnosti pokreta kod dece on dodaje da su najvažniji predmeti do 12. godine fizičko, muzičko i likovno. Glavna aktivnost je kretanje, a mozak se razvija u pokretu, zato je posao deteta da se kreće. Ako dete ne može da se kreće u nazad, ono sutra neće razumeti matematiku u minusu. Deca treba da budu od jutra do mraka u pokretu. To im omogućava razvoj. Park, igrališta. Što im više otežamo pokrete, ono se bolje razvija. Šetnja po ivičnjaku, pentranje, to je ono što im treba.

„Ja sam svestan da ne može baš svaki dan u školi fizičko, ali postoje načini da deci obezbedimo kvalitetan razvoj i na redovnoj nastavi. Na primer, neki učitelji s kojima ja radim, uzeli su lastiš, povezali klupe njime, tamo gde deca prolaze i okačili zvončiće. Onda, kad dete ide na tablu, prolazi tuda, preskačući prepreke, i u rikverc ide nazad. Cilj je da zvonce ne zazvoni. Tako se može nadoknaditi taj nedostatak kretanja.”

„Uroš Petrović je na jednoj radiionici osmislio zagonetku: U kakvoj su vezi albastros i broj 40? Niko ne zna, ali kreće pogađanje:

Raspon krila, ima 40 dm? – Odlično zapažanje, ali nije, nego 35.

Toliko godina živi? – Aha, dobro razmišljaš, on živi na moru, zdravo se hrani i dugo živi. Čak 80 godina.
Toliko dana leži na jajima? – Super ideja, a zato što je velika ptica, dugo leži, i to 60 dana. Kokoška je manja, ona leži 21 dan, a albatros 60.

Tako se uči. Svaki put kad daju odgovor ja ih ohrabrim time da dobro razmišljaju, ali onda kad shvate da odgovor nije tačan osete ono uzbuđenje kao kad otvarate poklon a ne znate šta je unutra, pa jedva čekate da otkrijete. Tako dobijene informacije deca pamte, tako se uči. Ne daje mu se informacija na tacni kao u školi. Važan je put do znanja.

Kad sam ih posle pitao koliki je raspon krila, koliko leži albatros na jajima, svi su u glas odgovarali. Inače, albatros može da leti 40 kilometara na čas.”

Sve što dete kaže, svaki odgovor koji da, treba da se ohrabri. Kada pogrešno odgovori, ne morate ni da kažete da je to netačno, dovoljno je da prevrnete očima, da se dete obeshrabri. Dete treba učiti da misli, tvrdi doktor Rajović.

„Roditelji kad imaju malu decu kupe one zaštite za utičnice. Čemu ste vi naučili dete? Pa otići će kod babe i dede, kod tetke, tamo neće biti zaštita. Dete treba učiti odmah uzročno-posledičnoj vezi. Ako krene da gura prste, bolje je da ga odmah pecnete po prstićima, da shvati da ako bude dirao utičnicu, da će to biti neprijatno.” savetuje ovaj stručnjak za dečji razvoj.

Govoreći o tome za koja zanimanja spremamo decu danas, doktor Rajović podseća na to da, od 10 zanimanja koja su danas najtraženija, devet ih nije postojalo pre 10 godina. To znači da mi danas decu pripremamo za zanimanja koja još ne postoje!

„Šta vam to govori? Pa da naš prvi cilj treba da bude da decu naučimo da misle.”

https://www.detinjarije.com/dr-rajovic-kako-svojoj-deci-postavljam-granice/2/

 

[Јелена011]

Ja sam danas na fejsu odbila zahtev za prijateljstvo sinovljevog drugara iz skole... Zaboga miloga oni imaju 7god koji ce krompir dete od sedam godina na fejsu?!? 

Doduse videh da mu je mama uredno medj prijateljima. 

Pokusala sam nekoliko puta zeni da skrenem paznju da joj dete previse vremena provosi uz kompjuter sa nekim morbidnim horor igricama, pri tom zena radi odgovoran posao na policijskoj akademiji i rece samo "on je dobar decak". Ja sam bila u soku.  Pa bas zato valjda treba da ga zastitis... 

Elem, mi smo se jedno vreme druzili sa njima s tim sto su im kad smo mi tj nase dete tamo igrice tog tipa bile zabranjene.. Donosili monopol, izvosili u park... Al tom detetu to nije zanimljivo. 

Pa smo prestali da se druzimo jer nasem detetu igrice nisu zanimljive. On vise voli da se pentra po drvecu. 

[Милан Ракић]

пре 2 минута, Јелена011 рече

jer nasem detetu igrice nisu zanimljive.

A pucačine? A? A rokanje Švaba? A? 

[Јелена011]

пре 7 минута, Милан Ракић рече

A pucačine? A? A rokanje Švaba? A? 

Jok... 

Osetljivo dete. Na par rodjendana gde je toga bilo igrao fudbal. 

Ma nema bre vise brate pucacina sad oni pucaju u neke zombije koji ih jure sekirama raspolucenih faca izbuljenih ociju. Ovaj moj to video kod ovog druga nije hteo vise da cuje za njega tri dana nije spavao. Ni svabe nisu ko sto su nekad bile

Nemam ja nista protiv pucacina, ima on gomilu tih puski mislim sto je ostalo od njih hahaha. Al da nisu kreature umobolne nego lepo normalni ljudi

[Милан Ракић]

пре 2 минута, Јелена011 рече

Ma nema bre vise brate pucacina sad oni pucaju u neke zombije koji ih jure sekirama raspolucenih faca izbuljenih ociju.

Ono jest

[Јелена011]

Ovo je sad popularno medj decom... Pa nije bre to ni za 17 a kamoli 7. Il je moj ukus ono malo promasen. Nekako nakazno mi je. 

https://www.telegraf.rs/vesti/svet/3037225-roditelji-u-panici-od-samoubilacke-igre-momo-deca-nam-se-ubijaju-i-seku-sebi-kosu-zbog-tog-cudovista-foto

[Лидија Миленковић]

http://www.leksikon-yu-mitologije.net/partizana-nemaca/

 

http://www.pokretzaokret.rs/strucni-saveti/saveti-spotrskog-psihologa/123-10-zaboravljenih-decijih-igara.html

[kopitar]

Ja sam protiv bilo kakvog pomaganja u oduzimanju Života, nego da se čuva i pruža pomoć dok god postoji bilo kakva nada.

U ovom slučaju bez obzira na patnju postoji vjerojatnoća da dođe do poboljšanja i ozdravljenja, mislim da ni jedan doktor neće reći za bilo koju dijagnozu da se više ništa ne može učiniti  jer to jednostavno nije istina.

Ne postoji stopostotna sigurnost čak i ako predviđa i brzu smrt od nekoliko dana to je još uvijek život koji vremenski traje.

Posljedice ovoga su nepredvidljive i niko ne može odrediti granicu subjektivne boli i osobnog prava a time se šalje poruka da je život dobar samo ako si sretan i koristan što na kraju kronično bolestan, star i dsl. dobiva poruku da je na teret bližnjima...JER MU TI BLIŽNJI NE DAJU VIŠE PORUKU da im je stalo do njih nego im daju do znanja da slobodno imaju pravo odlučiti o svom životu kako hoće.

Pa što misliš da će teški bolesnik ili neki starac učiniti ako ga ti podržiš u eutanaziji a kažeš " pa meni je do tebe jako stalo ali ako ti tako želiš onda nemam ništa protiv.

[Лидија Миленковић]

@kopitar  Slazem se sa svim sto si napisao, samo mi se cini da si postovao na pogresnoj temi.