Васељенски трон и Украјинска Црква – Сведочанство докумената

[Поуке.орг - инфо]

Захвалност

Васељенска Патријаршија изражава своју захвалност истакнутим истраживачима, грчким и руским, који су својим беспрекорним научним прилозима допринели васпостављању историјске истине о односима између Украјинске Цркве и њене Мајке Цркве. Посебно се захваљујемо Образовном институту Националне банке Грчке и реномираном историчару, филологу и палеографу, руководиоцу Историјске и палеографске архиве Института, господину Агамемнону Тселикасу, што је ставио на располагање Васљенској Патријаршији древне копије и оригиналне и транскрибоване спорне патријаршијске и синодалне документе који се тичу односа Украјинске Цркве са Константинопољском и Московском Патријаршијом у току седамнаестог века.

На крају, топло се захваљујемо ученом истраживачу, господину Константину Веточникову, који је своје драгоцено знање ове тематике ставио на располагање Васељенској Патријаршији.

ВАСЕЉЕНСКА ПАТРИЈАРШИЈА ВАСЕЉЕНСКИ ТРОН И УКРАЈИНСКА ЦРКВА – СВЕДОЧАНСТВО ДОКУМЕНАТА

У склопу разматрања које је Васељенска Патријаршија предузела поводом додељивања Украјини статуса црквене аутокефалности, формулисана су различита мишљења, чак и од представника званичних институција, којима се оспорава канонско право Константинопољске Цркве да приступи једном таквом делу. Као главни аргумент истиче се то да Украјина „представља канонску територију Московске Патријаршије“, те да, сходно томе, такав један поступак Васељенске Патријаршије би био „ускакање“ унутар туђе црквене надлежности. Стога, сматра се неопходним да Васељенска Патријаршија, по питању односа Константинопољске Цркве и Украјинске Цркве, све подсети на историјску и канонску истину, онако како она произилази из сачуваних званичних докумената, који су нажалост или занемарени или из очигледних разлога намерно прикривени.

Однос Константинопољске Патријаршије и Украјинске Цркве – Кратак историјски приказ

Као што је опште познато, Украјинци, као и сви народи који су пореклом од древне Рус (Ρώς), дугују своју хришћанску веру и православно опредељење Васељенској Патријаршији. Овде је сувишно и говорити о свим познатим историјским догађајима који су довели до крштења становника Владимирове Кијевске државе у десетом веку или о ширењу Православља које се појавило на целом подручју Кијевске Русије. Васељенска Патријаршија представља мајку Цркву за цео украјински народ, баш као што је и за руски, белоруски и друге народе у широј тој области.

Руска Митрополија забележена је у древним службеним повељама Константинопољске Патријаршије, каква је на пример Формула Лава Мудрог (XI век),^[1] као шездесета епархија Васељенског Трона. Првобитно, била је обједињена под именом (митрополија) „Кијева и све Русије“, са Кијевом као престоницом. Затим су кијевски митрополити преселили своје резиденције у Владимир и на крају у Москву, мада су увек задржавали град Кијев као своје канонско седиште. Половином петнаестог века, након избора митрополита Јоне у Москви (1448) и Григорија, под унијатским патријархом Григоријем Мамасом (1458), Кијевска Митрополија подељена је на два дела. Митрополит Григорије се касније вратио православној вери и био је изабран од стране Васељенског патријарха Дионисија I (1470), док је 1561. године био у Москви постављен нови митрополит, Теодосије, без договара са Васљенском Патријаршијом.

После уздизања Московске Митрополије у статус Патријаршије за време Васељенског патријарха Јеремије II (1589), Кијевска Митрополија је наставила да функционише под Васељенским патријарсима, који су вршили надзор било преко својих изабраних егзараха, било неко од њих (петријараха) лично, као што се догодило 1589. године када је патријарх Јеремија II посетио Кијево и рашчинио Онисифора Кијевског због двобрачности, заједно са осталим окривљеним клиром, те је хиротонисао Михаила (Рогоза) као Кијевског митрополита. Шта више, том приликом је потврдио и благословио Богојављенско Братство, које је касније постало Академија и наредио сазивање украјинског Епархијског сабора.

Али изнад свега, вероватно најважнији допринос Васељенске Патријаршије у Украјинској Цркви десио се када је ова Црква била потпуно латинизована и када је са својим епископима прихватила Унију. Тада је (1620) Васељенски патријарх овластио Јерусалимског патријарха Теофана да отпутује у Украјину, где је он хиротонисао православне епископе, обновио украјински Епархијски сабор и изабрао локалног митрополита са одобрењем Васељенског патријарха. Хиротонисање јерархије Кијевске Митрополије од стране Јерусалимског патријарха, наравно није значило да је митрополија била потчињена тој патријаршији.

Када се 1654. године Украјина политички ујединила са Русијом, почело је да се покреће и питање црквеног уједињења тог региона са Московском Патријаршијом. Међутим, митрополити, епископи, клир, племство и сав народ Украјине снажно су одбили то уједињење. Узалудни су били и напори Русије да присвоје Кијевску Митрополију 1684. године од Васељенског патријарха Јакова. Кијевски митрополит Силвестер, заједно са својим наследницима Дионисијем, Јосифом и Антонијем, упркос притисцима, није прихватио да буде хиротонисан од Московског патријарха. Једино се њихов наследник Гедеон 1685. године сагласио да прими хиротонију од патријарха Московског Јоакима, али је и тада велики Сабор који се сазван у Кијеву прогласио овај избор невалидним а хиротонију незаконитом јер је обављена без знања Васељенског патријарха. Овај акт Московске Патријаршије представљао је озбиљан канонски преступ. Избор једног епископа из туђе епархије за митрополита, без сагласности локалног патријарха, јесте кршење светих канона, попут 35. апостолског канона, 6. канона Првог васељенског сабора, 13. и 22. канона Антиохијског сабора и 15. канона Сардичког сабора. Отимање туђе епархије јасно је осуђен као прекршај древних права Цркве у канонима, попут 8. канона Трећег васељенског сабора и 39. канона Пето-шестог сабора у Трулу.

Због свега овога, Гедеон и они у Москви су касније разумели да ништа није могуће без дозволе Васељенског патријарха, те су све своје снаге усмерили да убеде (или присиле) тада Васељенског патријарха Дионисија IV да призна Гедеонову хиротонију. Целокупан труд ка ом циљу предузео је делом у име Царства и Владе Русије, амбасадор Никита Алексејев, који је отпутовао у Адрианупољ где је боравио Васељенски патријарх Дионисије IV. Њихове преговоре и закулисне радње забележио је у дванаест томова Историје Јерусалимске Патријаршије, патријајарх Дионисије II Јерусалимски, који је такође тамо живео и који је, захваљујући својим личним односима са царском породицом, одиграо кључну улогу у разговорима. Резултат тих разговора и преговора забележен је у патријаршијском и саборском „Акту“ (Πρᾶξιν) или у „Објавном писму“ (Γράμμα ἐκδόσεως) од јуна 1686. године, које је потписао Васељенски патријарх Дионисије IV и Свети и свештени сабор Константинопољске Цркве, као и сви митрополити Васељенске Патријаршије. Оригинални документ „Акта“ је уништен, али су, поред руских превода, сачуване и аутентичне грчке копије из времена патријарха Калиника II (1688, 1689-1693, 1694-1702), помоћу којих је изворни грчки текст прецизно васпостављен.^[2] Сачуван је, такође, грчки оригинал Писма које је патријарх Дионисије IV послао руској царској продици, Јовану и Петру, као и принцези Софији и објављен у Збирци званичних докумената Владе Русије из 1826. године.^[3]

Ова два кључна текста, наиме патријаршијски и саборски „Акт“ из 1686, онако како је данас рестаурисан у својој оригиналној форми од стране руских историчара, и оригинал „Писма“ Васељенског патријарха Дионисија IV руској царској породици, дати су у целости као Додатак овој нашој публикацији. Наравно, сачувана су и друга званична документа на ову тему, од којих је само једна грчка копија а остало су руски преводи из тог времена, међу којима су званични преводи Министарства иностраних послова Русије који су сачувани у архиви тог министарства, док су остали, који су такође званични превод, садржани у рукопису збирке „Икона“ која садржи различите текстове у вези са Московском Патријаршијом.^[4]

Нема потребе наглашавати да је први међу овим текстовима, који није само патријаршијски већ такође и саборски документ, супериоран у канонском и законском меритуму, што значи да и за све остале треба да буде аутентични израз воље Васељенског Трона, где год, случајно, постоје разлике.

Закључак на основу студије текстова

Из проучавања ова два темељна текста, и првенствено патријаршијског саборског „Акта“ или, тачније, „Објавног писма“, произилазе закључци:

1. Подређење Кијевске Митрополије збило се „на начин снисхођења“ и „икономијски“ из разлога посебних историјских околности тога времена, „због велике удаљености и због сукоба који се дешавају између две царевине“. Због којих је разлога, „непријатељ правде, истине и свете и безгрешне вере православних хришћана посејао коров и трње међу пшеницом, то јест међу православнима, што их доводи у ризик да постану подређени туђим и непријатељским мишљењима“. О ривременом карактеру поступка који је био по икономији и снисхођењу, а који је предвиђен патријаршијским и саборским „Актом“ из 1686, изричито изричито сведочи истакнути учењак патријарх Доситеј Јерусалимски, чија се улога у важним преговорима показала као кључна, када пише да је објавио посреднику амбасадору Никити Алексејевичу „да се… Кијев привремено уступа (ἐπιτροπικῶς) Московском (поглавару) због преовладавајућег насиља, до дана божанске посете“.^[5]
2. Као што следи из патријаршијског и синодског „Акта“ из 1686, значење „привођења“ Кијевског митрополита патријарху Московском суштински лежи једино у дозволи да хиротонише Кијевског митрополита: „да се најсветија епархија Кијевска може подчинити нејсветијем патријаршијском трону великог и богочуваног града Москве, то јест да се тамо хиротонише митрополит Кијевски, кад год се таква потреба појави. Интерпретација (израза) „то јест“ („δηλαδή“) тумачи значење (израза) „подчинити“ („ὑποκειμένη“). „Акт“ изричито каже: „одређено је да подређеност ове Кијевске Митрополије буде под најсветијим патријаршијским троном Москве“, то јест да патријарх Московски може да хиротонише митрополита Кијевског у име Васељенског патријарха, и само њега. Сачуване грчке копије документа кажу: „даје се дозвола… да хиротонише“, „и таква дозвола му је дата по икономији“. Документ који је једини сачуван у оригиналу (Писмо царској породици) изричито каже: „Најблаженији патријарх Московски…има да по дозволи хиротонише Кијевског митрополита“, то јест да патријарх Московски може спровести хиротонију митрополита Кијевског уз дозволу Васељенског патријарха.
   То да овде нема речи о потпуном издвајању Кијевске епархије (из надлежности Васељенске Патријаршије, прим. прев.) у Московску Патријаршију јасно је из чињенице да „Акт“ а) лишава поменутог патријарха (Московског) права да бира митрополита Кијевског и б) обавезује сваког митрополита Кијевског да помиње Васељенског патријарха као „првог“ на Светој Литургији. Неопходно је истаћи ова два правила.
3. Дозвола дата патријарху Московском да хиротонише митрополита Кијевског и само њега, након што га изабере клир и народ Кијевске епархије, указује на значајан степен аутономије и самовласности ове епархије. Ову аутономију не уступа патријарх Московски као претпостављено надређени за овај област о којој је реч, него је он у обавези да је прихвати као услов који је поставио Васељенски патријарх и који је овај (Московски патријарх) дужан да поштује. Патријарх Московски, сходно том правилу, нема права да покрене било какво спајање, поделу или укидање ове митрополије. То значи да је искључено њено административно припајање Московској Патријаршији.
4. Обавеза сваког Кијевског митрополита да“ на Светој Литургији спомиње као „првог“ Васељенског патријарха представља најјаснији доказа да Кијевска епархија није дата Московској Патријаршији као њена канонска територија. Помињање као „првог“ на Божанственој Литургији имена Васељенског патријарха указује на канонску зависност оног који помиње и не представља просто израз молитвености или учтивости. Штавише, у посебном патријаршијском и саборском „Акту“ јасно се објашњава правило помињања Васељенског патријарха као „извора и начела“ потчињених му архијереја. Помињање пак патријарха Московског, после патријарха Константинопољског, треба приписати његовој особености као „старијег и предстојатељног“, то јест као духовни однос хиротонисаног и оног који га је хиротонисао.^[6] Требало би нагласити да пракса која постоји код митрополита Филаделфијског у Венецији, која му даје дозволу да хиротонише архијереје Кефалоније и Китера, такође предвиђа помињање митрополита Филаделфијског од стране архијереја које је хиротонисао, без да то подразумева да митрополит Филаделфијски постаје њихов врховни поглавар. По аналогији, ово значи да помињање патријарха Московског (од стране митрополита Кијевског, прим. прев.) после патријарха Константинопољског, не подразумева никакво преношење надлежности (од Константинопољског на Московског патријарха, прим. прев.). Из ових разлога, руски научник Владимир Миронович Лурие,^[7] који је проучио саборске документе из 1686. године, који се односе на Кијевску Митрополију, заједно са осталим руским историчарима, дошао до закључка да наведени услови имају јасно за циљ да очувају канонску власт Константинопољског патријарха над Кијевском епархијом.^[8]
5. Право дато страним архиерејима од стране врховног архијереја да хиротонишу клирике у његовој епархији је канонско и врло уобичајено чак и данас, када се то догађа уз дозволу локалног пастиреначалника, а да то не значи одвајање канонске територије. Управо то је прецизно назначавано у патријаршијском и саборском „Акту“ из 1686, када се предвиђа да клир и лаици Кијевске епархије „задржавају право, као исправан и преовлађујући обичај сходно канонима“ да шаљу, после њиховог избора, кандидата за митрополита Кијевског, патријарху Московском ради хиротоније. Реч је, дакле, о дозволи датој од врховног архијереја другом архијереју којом се уступа право хиротоније архијереја који припада његовој надлежности.^[9]
6. Уступање права патријарху Московском од стране Васељенског патријарха Дионисија IV да хиротонише митрополита Кијевског збило се путем „Објавног писма“, наслов који имају сви релевантни документи и има га такође најважнији међу њима. Израз „објава“ (ἔκδοσις, издање) технички је термин и у то вереме означава шири смисао „дозволе“ (ἄδειαν), и у овом посебном случају дозволе хиротоније или преноса. Стога, то није ствар једног „Акта“ или „Томоса“ којим Васељенска Патријаршија даје канонску територију другој аутокефалној Цркви, што се и догодило у другим случајевима када је аутокефалија била дата (на пример, Цркви Грчке, Србије, Румуније, Бугарске, Грузије, Пољске, Албаније и Чешких земаља и Словачке), као и случајеви где су специфични региони били уступљени другој аутокефалној Цркви (на пример, припајање Цркви Грчке Јонских острва, Тесалије, или издвајање Дијаспоре 1908. и њен повратак Васељенској Патријаршији 1922. године). Никада ни један део канонске територије Васељенске Патријаршије није дат другој аутокефалној Цркви преко „Објавног писма“.^[10] И уздизање Руске Цркве у ранг Патријаршије, кроз које су дефинисане и границе њене надлежности, збило се издавањем Томоса. Да је Васељенски патријарх желео да уступи своју канонску територију (то јест, Украјину) Московској Патријаршији, морао би да се усвоји сличан документ какав је био издан у свим другим примерима.

Све горе наведено пружа довољно сведочанства чињеници да су патријаршијска и синодална „Акта“ из 1686. године била разумевана у смислу који је описао патријарх Дионисије Јрусалимски, који је такође био упознат са проблематиком из прве руке, учествујући у преговорима који су се збили, наиме: „да би једна епархија патријарха Константинопољског могла бити дата на управљање најсветијем патријарху Московском“,^[11] управо због тога, по истом патријарху Дионисију, „због преовладавајућег насиља, до дана божанске посете“, то јест до правог времена.

Ситуација до данас

Шта се догодило након 1686. добро је познато. Московска Патријаршија никада се није придржавала правила из патријаршијског и саборског „Акта“, нити по питању избора митрополита Кијевског (од стране клира и народа из те области), нити пак по питању помињања као „првог“ имена Васељенског патријарха од стране сваког митрополита Кијевског на Светој Литургији. На тај начин, а посебно путем самовољног укидања помињања Васељенског патријарха од стране сваког Кијевског митрополита, произвољно је извршена анексија de jure зависне Кијевске Митрополије (и Цркве Украјине) од Васељенске Патријаршије и присаједињење Украјине Московској Патријаршији.

Сви ови догађаји збили су се у периоду када је Васељенски Трон био у дубоком превирању и неспособан „да узме у обзир околности тог времена и дигне свој глас против таквих самовољних деловања“.^[12]Какогод, „он што од почетка никада није постојало није потврђено временом“, сходно општем концепту Римског права, што је такође признато и светим канонима.^[13] Црква Украјине никада није престала да буде de jure канонска територија Васељенске Патријаршије. Правило о 30-годишњем застаревању, које је предвиђено 17. каноном Четвртог и 25. каноном Шестог (Петошестог) васељенског сабора, не може бити примењено јер ти канони говоре о „агрикултурним“ (сеоским) или „локалним“ (месним) парохијама а не о епископатима или митрополијама. Сви древни тумачи ових канона су у овоме сложни.^[14]

Васељенска Патријаршија је овога увек била свесна, упркос чињеници „да су то околности времена“, толерисала је самовољне поступке Московске Патријаршије. Ово је било потврђено у случају давајања аутокефалије Цркви Пољске од стране Васељенске Патријаршије 1924. године. Релевантни Томос се јасно односи на област Кијева, од којег је Пољска такође зависила, која (област Кијева) никада није престала да буде део канонске надлежности Константинопољске Цркве, што је такође и чињеница правила из „Акта“ из 1686. године којих се Московска Патријаршија никада није придржавала.

Закључци

На основу проучавања званичних докумената, онако како су они сачувани или васпостављени кроз историјско истраживање, не само грчких већ и руских научника, следи следеће:

1. Васељенска Патријаршија никада није уступила Кијевску Митрололију тако да она представља канонску територију Московске Патријаршије. Канонске границе Руске Цркве су биле дефинисане онда када је та Црква уздигнута у статус Патријаршије 1589. и то никада није било измењено никаквим патријаршијским или саборским Томосом. Кијевска Митрополија није обухваћена тим границама. Свака географска област која je изван граница, које су дефинисане Томосом о аутокефалности неке Православне Цркве, такође се налази и изван њене канонске територије, како је тачно предвиђено за сваку аутокефалну Цркву.
2. Кијевска Митрополија (и целе данашње Украјине) била је од свог оснивања епархија Васељенског Трона, задржавајући начално своје одговарајуће место у свом Уставу, док је сваки Кијевски митрополит примао хиротонију од Константинопољског патријарха без прекида све до седамнаестог века. Веза између Украјинске Цркве и Васељенске Патријаршије била је тако снажна да, чак и после политичког уједињења ове области са Московом 1654. године, сваки напор патријарха Московског да хиротонише Кијевског митрополита наилазио је на снажну реакцију од стране украјинског клира и лаика.
   Самовољна хиротонија Гедеона за митрополита Кијевског од стране патријарха Московског Јоакима 1685. године срела се поново са реакцијом клира и лаика Митрополије. Тек онда када је Васељенски патријарх Дионисије IV, под жестоким притиском, 1686. дао дозволу патријарху Московском да хиротонише митрополита Кијевског, клирици и лаици су прихватили хиротонију Гедеона и његових потоњих наследника од стране патријарха Московског.
3. Званични документи, на основу којих је ова дозвола дата патријарху Московском добро су познати и откривају следеће:

а) Документ којим је ова дозвола била дата патријарху Московском назначен је и наведен у свим постојећим текстовима као „Објавно писмо“ („обраћам се објавом писма“), што у техничкој терминологији оног времена означава давање дозволе за вршење хиротоније или неке друге канонске радње, али никада (термин) није употребљен да означи потпуну инкорпорацију канонске територије унутар друге аутокефалне Цркве.

б) Сходно свим постојећим документима, дозвола патријарху Московском да хиротонише Кијевског митрополита дата је „по икономији“, „због садашње потребе“, то јест због „велике удаљености и сукоба који се дешавају између две царевине“. Односно, ова дозвола подразумевала је свој привремени карактер и била је применљива онолико дуго колико су постојали и разлози због којих је дата.

в) Карактерисање митрополита Кијевског као „потчињеног“ патријарху Московском, која се налази у теску „Акта“, протумачена је непосредно самим текстом буквално означавајући „хиротонију тамошњег митрополита“ (у Кијевској Митрополији, прим. прев.) од стране патријарха Московског. Поента и смисао лежи у „дозволи“ датој патријарху Московском да врши хиротонију Кијевског митрополита, али не и у издвајању канонске територије. Само то је, уосталом, био захтев, онако како се он разуме и како је записан у патријаршијском и саборском „Акту“: „даје се дозвола најблаженијем патријарху Московском да хиротонише митрополита Кијевског, кад год та Митрополија остане без свог архијереја“. Васељенски патријарх Дионисије IV и патријаршијски Сабор нису имали разлога да уступе било шта „изван тога“.

г) Правила које истиче патријаршијски и синодски „Акт“ ван сваке сумње потврђују да канонска територија Кијевске Митрополије није уступљена Московској Патријаршији. Никада раније није забележен случај уступања канонске територије другој аутокефалној Цркви уз услова да то не даје право потпуног администрирања том облашћу, укључујући и начин избора њених архијереја и, најважније, са захтевом да се на Светој Литургији као „први“ помиње Глава од које она (црквена област) потиче.

Све ово, наравно, знала је Московска Патријаршија, због чега је самовољно прекршила ова правила и никада их се није придржавала управо због тога да би произвољно инкорпорирала Митрополију Кијева (и Украјине) у своју канонску надлежност. Међутим, ово сигурно представља прекршај светих канона^[15] и „Акта“, на чему почива сав однос Московске Патријаршије и ове области. Пропуштање да се придржава правила неког Акта, чини тај Акт у целини неважећим. Тим пре што се овде не ради о неком обичном или световном, већ о црквеном, то јест о свештеном тексту, они који крше његова правила требало би да се подсете закључка самог документа: „свако ко погрешно разуме оно што је написано, или на други начин изабере да покаже непокорност или противљење, супротставља се Господњој заповести и примиће казну као онај који презире патријархе, који су живе и одушевљене иконе Бога.

1. 4. Васељенска Патријаршија је, из разлога комплексних историјских околности са којима се сусретала, претрпела и прећутала непоштовање правила патријаршијског и саборског „Дела“ из 1686. од стране Московске Патријаршије, али их никада није отписала или игнорисала. Доказ овога је давање аутокефалије Пољској Цркви 1924. године, од стране Васељенске Патријаршије, кроз издавање Томоса, у којем је јасно наведено да је ова одлука заснована на чињеници да је Пољска еклисиолошки припадала Кијевској Митрополији под Васељенском Патријаршијом и да се Московска Патријаршија није држала предвиђених правила. Давање аутокефалије Пољској Цркви било је прихваћено од свих Православних Цркава, изузев Руске, која је 1949. године извршила своју доделу аотокефалности овој Цркви. На тај начин, све Православне Цркве, изузев Руске, су такође индиректно прихватиле суверено право Васељенског Трона над Митрополијом Кијева и Украјине.

* * *

Када је, 1757. године, Митрополија Алепа била дата Весељенском трону, због административних потешкоћа са стране Антиохијске Патријаршије, којој је канонски припадала, Васељенски Патријарх Неофит VII у релевантном патријаршијском и саборском Акту, након враћања ове митрополије Антиохојској Патријаршији 1792. године, истакао је следеће:

„Подршка и без премишљања помагање потребама другог најсветијег Патријаршијског и Апостолског Трона је нешто што наш Патријашијски, Апостолски и Васељенски Трон сматра историјски врло прикладним. Међутим, било заузимање или жудња за њиховим правима из осећаја похлепе, јесте нешто што ми не бисмо учинили нити би пак имали слуха за тако нешто. Јер, оно прво је исправно и по себи достојно, али ово потоње је неправедно и неприлично патријаршијском угледу.“^[16]

Васељенски патријарх је увек хитао да помогне и подржи Православне Цркве које су у проблему. Међутим, „нема слуха“ за узурпацију канонских права једне Цркве од стране друге. Сви сачувани документи који су релевантни предвиђају да би сваки митрополит Кијевски требало да буде изабран од стране Украјинске Цркве и да као „првог“ помиње Васељенског патријарха као свој канонско „начело“ на свакој Светој Литургији. Не чувати ова темељна правила представља одузимање туђе надлежности. Постојање ових правила у свим постојећим званичним документима сведочи да Константинопољска Црква никада није лишена канонских права над Украјинском Црквом.

У односу на ово, требало би истаћи један од основних правних аксиома: начело, према којем онај који издаје неки Акт има апсолутно првенство у његовом тумачењу. Следстевено томе, у овом конкретном случају, тумачење патријаршијског и саборског Акта прво и пре свега Васељенском Трону. Стога, Васељенска Патријаршија има право и обавезу да преузме одговорајуће мајчинско старање за Украјинску Цркву у свакој ситуацији када се то покаже неопходним.

Додатак

1. Патријаршијски и саборски „Акт“ или „Објавно писмо“ из 1686. године

Извештај о палеографском опису и садржају кодекса Патријаршијских писама од стране Историјског и палеографског архива Образовног института Националне банке бр. 22

Увод

Међу рукописним кодексима који су очувани у Историјском и палеографском архиву Образовног института Националне банке налази се и Кодекс 22, који садржи копије одређених аката Васељенске Патријаршије, посебно из седамнаестог и осамнаестог века.

Кодекс садржи укупно 268 аката, претежно патријаршијских и правних, као и одређена синоптичка поглавља теолошке природе.

Садржи акта именованих и неименованих Васељенских патријараха, која се односе на различита административна патријаршијска питања, као што је додељивање ставропигијалног достојанства манастирима, саборске одлуке о хиротонији и свргнућима архијереја, опште објаве (енциклике) и друге предмете правне природе. Првих пет страна нису нумерисане и на њима је табела садржаја у којем су теме поређане по алфабету. Укратко, ту се налазе акта следећих Васељенских патријараха:

Митрофан III (1567)
Неофит II (1611)
Пајсије I (1654)
Јоаникије II (1655)
Партеније IV (1667-1684, други и пети патријаршијски мандат)
Герасим II (1673)
Јаков (1681-1688, први, други и трећи патријаршијски мандат)
Калиник II (1688-1702)
Дионисије IV (1682-1695, трећи, четврти и пети патријаршијски мандат)
Неофит IV (нема датума)
Кипријан I (1708-1713, први и други патријаршијски мандат)
Атанасије V (1710)
Кирило IV (1711-1712)
Јеремија III (1719)
Пајсије II (1732)

И даље 90 аката неименованих патријараха.

Поред тога садржи и акта којима се решавају правна питања од 1662. до 1731. године.

Налази

1. Кодекс патријаршијских писама у Историјској и палеографској архиви Образовног института Националне банке је аутентичан и оригиналан продукт једног секретара Васељенске Патријаршије и његових сарадника.
2. Наведена датирања 1784. и 1785. године на последњем, ненумерисаном листу налазе се у контексту списа кодекса, те се он поуздано датира између 1732. и 1784., а највероватније око 1750. године, када је видљиви водени жиг на папиру био у оптицају.
3. Многи од аката који су овде садржани били су идентификовани и пронађени од стране аутора или у паралелним кодексима са збирком патријаршијских писама (какав је Кодекс 3 из Архиве Васељенске Патријаршије, Критијин кодекс, Кодекс 315 Александријске Патријаршије, или пак у издањима М. Гедеона, Калиника Деликаниса и других).
4. Наведене ктиторске белешке које препознају Васељенског патријарха Агатангела као ктитора кодекса појачавају потврду аутентичности порекла и употребе кодекса у патријаршијском секретаријату. Константин Георгиадис (пронашао сам други његов приватни запис у рукопису у колекцији Бенаки музеја) највероватније има фамилијарне односе са поменутим патријархом Агатангелом. Ипак, то је тема за даље истраживање.
5. Следствено, не постоји никаква у аутентичност како самог кодекса, тако ни у документа која су у њену садржана.

Атина, 18. септембар, 2018.

 

Агамемнон Тселикас
Директор Историјског и палеографског архива Образовног института Националне банке

Ово је исправна копија патријаршијског и саборског Писма које је упућено блажењејшем патријарху Московском, које представља Објавно писмо о томе да је Кијевска Митрополија потчињена његовом патријаршијском трону и да ће хиротонисати изабраног митрополита Кијевског.

Све ствари, сходно апостолској речи, треба да се учине у циљу изградње, било да је то у ономе што радимо или у ономе што говоримо, тако да би сврха била поука нашег ближњег и вођство нашег брата ка његовој добробити. Стога божански апостол саветује да ми никада не би требало да престанемо да гледамо на све људе као на нашу браћу, нити да се уздржимо да их саветујемо на покајање, водећи их ка спасењу и подсећајући сваког од њих да не запостави свој завет већ да, отворених очију и сабраним умом, потакнемо сваког од њих на њихово лично исцељење. Ово је начин како се у данашње дане, они међу нама који су наследили апостоле у овом завету морају владати. Из разлога који су знани свезнајућем и свемоћном Богу, који управља свим стварима, наша смерност је такође јадан међу наследницима овог завета, што је и разлог зашто смо председавали саборовањем наше пречасне браће архијереја. Тамо су се појавила уважена писма од: 1) најсмиренијег, најправославнијег богокрунисаног царства, великог поглавара Москве, њихових екселенција и браће Ивана Алексејевича и Петра Алексејевича, такође и императора веће и мање и беле Русије^[17], као и од многих протектората, заједно са отаџбинама истока, запада и севера, потомака предака и драги владари у Господу и у исто време љубљени синови наших најближих; и 2) Његовог Блажества најсветијег патријарха Јоаким Московског и све Русије, нашег брата и саслужитеља у Духу Светоме, као и најпобожнијег и најзнаменитијег, од горе поменутог истакнутог и великог императора Запоризианских регимената на обе стране области реке Дњепар, његовог љубљеног сина и атамана Ивана Самуиловича.

Због тога, објављујемо, будући да је Кијевска Епархија потчињена врховном и најсветијем Васељенском Трону Константинопоља, увек ће примати хиротонију свог архијереја од овог трона сходно заповести светих канона; будући да је ова митрополија упражњена дуги низ година и да је много времена протекло од хиротоније њеног законитог архијереја због борби које су се догодиле између две велике царевине; и будући да је овај тренутак и згоду лукаво уграбио непријатељ правде, истине, свете и непостидне вере православних хришћана, сејући коров и трње међу пшеницом (то јест међу православнима), што их доводи у ризик да постану подређени туђим и непријатељским мишљењима; из тог разлога, дакле, замољени смо са великим поштовањем и срдачном молбом да дамо дозволу Његовом Блаженству патријарху Московском да хиротонише митрополита Кијевског кад год та митрополија остане без свог законитог архијереја, који је правилно изабран у тој епархији од стране његових епископа, архимандрита, игумана светих манастира и других, по обичају, или када је рашчињен из разумних разлога, зато што заједница не може остати надаље незаштићена, а посебно зато што је свима јасно да је ово тешко питање јако усложњено у данашњем времену, када непријатељ истине, то јест ђаво, већ сеје коров и трње и расколничка учења. Тако, наше истакнуто и моћно врховно царство одредило је да, као одговор на захтев најдостојанственијег и моћног хришћанског царства, да се уклони свака препрека по овом питању.

Због тога, будући да наша смерност председава Васељенским Троном и потврђује да показује старање, онолико колико је то могуће, према онима који то старање изискују, са радошћу смо пожелели добродошлицу овом захтеву као разборитом и исправном, који са наше стране заслужује да се њиме позабавимо у оним стварима које су нам од Бога поверене, што је и разлог зашто смо сматрали да је вредно да то кроз записивање и заштитимо. Тако, бележећи ово са својим архијерејима нашег светог сабора, нашом пречасном и љубљеном браћом и саслужитељима у Духу Светоме, одлучили смо:

Да најсветија Кијевска Митрополија треба да буде потчињена најсветијем патријаршијском трону богочуваног града Москве, под којим мислимо да тамо, кад год се таква потреба појави, треба да буде хиротонисан (митрополит Кијевски) од стране Његовог Блаженства патријарха Московског, као онај који је у тој епархији изабран, то јест од стране дотичних часних епископа, пречасних архимандрита, преподобних игумана светих и часних манастира, преподобних јеромонаха, побожног клира, преподобних монаха, управитеља и других, са знањем и одобрењем најистакнутијег тамошњег атамана, што је превладало као обичај у овој области, да од њега (патријарха московског, прим. прев.) добије наречени акт написмено, признајући га (моковског Патријарха, прим. прев.) ка свог старијег и првог, пошто га је он хиритонисао а не Васељенски патријарх, како је горе поменуто, из разлога велике удаљености и борби које су се одвијале између две царевине. Усвојили смо начин снисхођења у складу са веома старим обичајем и дали смо му такву дозволу из икономијских разлога. Ипак, када дотична Кијевска Митрополија служи свештену и бескрвну жртву у тој парохији, треба да као првог помиње најчасније име Васељенског патријарха као свој извор, начело и као претпостављеног свим и свукуда парохијама и епархијама, а затим да помиње патријарха Московског као свог старијег, без икаквог опирања или одбијања било чега реченог, већ прихватањем као разборитог и исправног. Ко год схвати било како супротно овоме или на други начин тражи непослушање и показује противљење заповести Господњој заузврат ће примити одговарајуће казне од Господа као онај који презире патријархе, који су живе и одушевљене иконе Бога.

Стога, ово саборско Објавно писмо било је записано у прогласу и потврди овог питања у светом кодексу наше Велике Христове Цркве, и након што је било забележено, уручено је Његовом Блаженству патријарху Московском Јоакиму, лета Господњег 1686, јуна деветог индикта.

2. Писмо патријарха руској царивини^[18]

Дионисије, милошћу Божијом архиепископ Константинопоља, Новог Рима и патријарх Васељенски.

Најсмиренији, најинзвареднији, богокрунисани, богоштићени, победоносни победници и бранитељи хришћанског народа, Божијом милошћу господари, цареви и велики принчеви, најпобожнија браћо и господари Иване (Алексејевичу), Петре (Алексејевичу) и Софија (Алексејевна), Велика и Мале и Беле Русије, императори Москве, Кијева, Новгорода и Тарса Казанског, Астрахана и Сиберије, Велики Поглавари Пскова и Велики Принчеви Литваније, Смоленска, Твера, Волиније, Подолије, Југре, Перма, Вјатке, Бугарске и Поглавари многих других области, као и Велики Принчеви доње области Черникова, Полотска, Обдорије, Ростова, Кондије, Јарослава, Белузера, Удорије, Витебска, Ливоније, Мистиславе, као и поглавари северних делова и господари земаља Иберије, Карталиније, Грузијског Краљевства и Кабардианске, али и Чиркиза, Принчеви Планина и Грузијци, као и принчеви и управитељи многих других кнежевина и источних, западних и северних епархија, победници и наследници својих предака, љубљени наши синови у Господу Исусу Христу и најдража љубљена децо наше смерности:

Молимо се да небеска благодат, спаситељска милост надсветле, надсуштаствене, јединствене, блажене, животодавне и несливене Тројице, од које долази свако добро и сваки савшрени дар, дарује Вашем најсветијем и моћном царству снагу и телесно здравље, снагу и чврстину против свих ваших непријатеља, савршену дуговечност, успех и победу над видљивим и невидљивим противнцима, трајну стабилност и увећање Вашег моћног и светог Царства за наследнике у Вашем богучавном и богоштићеном царском роду.

Божанска савршитељна свемоћ, приводи све ствари из небића у биће без икаквог разлога и узрока, мада се ипак све са разлогом и узроком остварује и за надприродну а не само за природну стварност. Стога, он је и људску природу спасао од светског потопа помоћу чудесне барке којом је по води пловио Ноје; превео је народ израиљски преко Црвеног мора са новом командом под Мојсијевим заповедништвом; хранио је Јаковљеву породицу уз помоћ Јосифових дарованих залиха храна; и привео је безброј других ствари кроз органске узроке, чудесно показујући спољним (световним) философима све што је Свето Писмо одважно објавило.

На исти начин и сада, када је Кијевска парохија болно узнемирена различитим околностима у свом пастирском управљању и црквеној влади, употребила је (поменута божанска свемоћ, прим. прев.) твоју дубоко побожну Државу као умесно средство и паметног посредника који је изабран по мудрости свесвете и животвореће Тројице. Стога, цењена писма из Ваше богочуване Царевине која су нам испоручена, најпре објављујући твоје мирнодопско и победничко стање, а након тога најављујући питања која се односе на Кијевску парохију, наиме из разлога превелике географске удаљености и одвијања борби између наше две царевине, обзиром да Васељенски Трон није дао дозволу за хиротонију законитог митрополита Кијевског након што је та парохија остала незаштићена, у складу са обичајем који од почетка преовладао, будући да је парохија потчињена Васељенском Трону и да је већ дуже време остала без пастирског старања, ђаволски непријатељ побожности, правде, истине, светости и непостидне вере православних хришћана посејао је мноштво корова и обиље трња широм овог тора злим средствима; због тога неће требати много времена да пшеница (то јест побожност) буде угушена уколико Ваша царска и најправославнија Држава не устане у њену одбрану, у циљу да затражи да парохија Кијевска буде потчињена најсветијем трону Московске Патријаршије. Повод за ово био је следећи: кад год би се указала потреба за хиротонијом достојне личности, која би била изабрана од стране епископа, архимандрита, игумана, клира, јеромонаха, монаха, управитеља и осталих који су потчињени овој митрополији, увек уз дозволу и подстицај најистакнутијег владајућег атамана, Његово Блаженство патријарх Московски и све Русије имао би дозволу да га хиротонише сходно црквеном поретку, признајући тиме ту личност за законитог, легалног и канонског митрополита Кијевског са његовим сопственим привилегијама, дајући му наречени акт написмено, који експлицитно наводи шта сваки од архијереја у његовој епархији има власт да чини.

Стога, наша смерност је ово питање предложила светом сабору и, након разматрања овог питања са нашим насјветијим и најчаснијим саборским митрополитима као са љубљеном браћом и саслужитељима у Духу Светоме, не да се Ваше питање показало само као разумно и исправно, већ је и ваша далековидост веома похваљена и изразито уважена. Тако, по овом питању, патријаршијска саборска писма која су објављена и укњижена у кодексу Велике Христове Цркве, решавају ово Његовом Блаженству патријарху Московском и све Русије Јоакиму, наше смерности љубљеног и драгог брата и саслужитеља, да може након дозволе да хиротонише митрополита Кијевског, сходно црквеном поретку, ко год од потчињених тој епархији буде изабран, сходно Објавном писму потчињенима Кијевској Епархији, то јест чиме им се омогућава ова дозвола, кад год се укаже потреба да нека личност постане митрополит Кијевски, да изаберу кога год желе, а исто се односи и на патријархе после њега. Сам митрополит Кијевски требало би да буде потчињен најсветијем трону Московске Патријаршије, а његови служећи архијереји, садашњи и онај након њега, да од сада признају сваког патријарха Московског као старијег и првенствујућег пошто их је хиротонисао, уз прихватање једног посебног правила: наиме, да где год у овој епархији митрополит Кијевски свештенослужи бескрвну жртву и врши божанско приношење, он треба да помиње као првог пречасно име свесветог Васељенског патријарха, јер су сва добра од њега додељена васељени и он је извор свега. И ово је такође повод зашто смо, из горе наведених разлога, у одговору патријарху Московском заузели снисходљив приступ и понудили потчињење (Кијевске Митрополије, прим. прев.) Московској Патријаршији.

Молимо Вас, најсмиренију и богочувану велику Царевину и православне цареве да нас никада не лишите Ваше срдачне и синовске самилости, већ да нам ово пружите са љубећим срцем и милосрдним погледом. Заузврат, ми нећемо никада престати да ширимо наше руке у бескрајним молитвама врховном Пастиру, Господу нашем Исусу Христу, преклињући га да награди најправославније и богокрунисане цареве небеском благодаћу, здрављем и савршеним благостањем, оснажењем и душе и тела, успехом и победом над видљивим и невидљивим непријатељима, увећањем Ваше величанствене царевине, обиљем мира између људи који су Вам потчињени, хришћанском и братском љубављу међу вама самима, наслеђе у вашем царском роду докле год сунце савршава свој круг, неизрециву радост и задовољство, заједно са вечним благословом након тога; и на крају, опроштај и Царство небеско Вашим најсветијим прецима, блажене успомене свих који су постојали од почетка Вашег Царства. Нека Вас триипостасна, света, животоначална и царска Тројица штити и чува током Вашег живота. Амин.

Лета Господњег 1686, месеца маја, деветог индикта.

Пред Богом пламени молитвеник Вашег најхришћанскијег Царства, у свему Ваш духовни отац патријарх Васељенски

 

Извор: Теологија.нет

View full Странице

[dziljana]

Извор: The Ecumenical Throne and the Church of Ukraine: The Documents Speak, patriarchate.org, 18.10.2018.
Упоредни превод са грчког и енглеског: Александар Милојков

 

[1] J. Darrouzès, Notitiae episcopatuum Ecclesiae Constantinopolitanae, Paris, 1981, 388.

[2] В. Г. Ченцова, Синодальное решение 1686 г. о Киевской митрополии, Древняя Русь. Вопросы медиевистики 2 [68] (2017), 100-102.

[3] Собранiе государственныхъ грамотъ и договоровъ, хранящихся въ государственной коллегiи иностранныхъ д лъ, Часть четвертая, Moscow, 1826, 514-517.

[4] Архив Юго-Западной России, Часть 1, Volume V, Kyiv, 1859, 166-193.

[5] Δοσιθέου, Πατριάρχου Ἱεροσολύμων, Ἱστορία περί τῶν ἐν Ἱεροσολύμοις Πατριαρχευσάντων, Βιβλ. 11, § 28, ΤΟΜΟΣ ΣΤ’, (ἐκδ. Βασ. Ρηγοπούλου), 1983, σ. 240

[6] Изрази „срарац“ (γέρων) и „предстојатељ“ (προεστώς) потичу из манастирске терминологије и означавају духовни однос. Види: Παντελεήμονος Καρανικόλα, Κλείς Ὀρθοδόξων Κανονικῶν Διατάξεων, 1979, σ. 298-299.

[7] Лурье, В., Русское православие между Киевом и Москвой очерк истории русской православной традиции между XV и XX веками, Москва, 2009.

[8] Види: K. Vetochnikov, “La ‘concession’ de la métropole de Kyiv au patriarche de Moscou en 1686: Analyse canonique”, Proceedings of the 23rd International Congress of Byzantine Studies, Belgrade, 22–27 August 2016: Round Tables, Edited by Bojana Krsmanović, Ljubomir Milanović, Belgrade 2016, 780-784.

[9] Током преговора, патријарх Доситеј је предложио 13. канон Анкирског, 10. Антиохијског и 10. Седмог васељенског сабора као модел за овај случај. Хронолошки, пример давања дозволе хиротоније ближи „Делима“ из 1686. године јесте хрисовуља из 1651, којом је Васељенски патријарх дао дозволу митрополиту Филаделфијском Атанасију Валеријану, са седиштем у Венецији, да хиротонише митрополите Кефалоније и Китера због сукоба који су се одиграли између Венецијанаца и Османлија, који није дозволио такве хиротоније митрополиту Монемвазијском (аналогија слична оној у Кијеву 1686. године). По научницима, ова хрисовуља има много сличности са „Делом“ из 1686. и можда је служила као модел за састављање документа који се односи на Кијевску Митрополију. Види: V.G. Tschentsova, 94f.

[10] Види: Kallinikos Delikanis, Official Ecclesiastical Documents of the Ecumenical Patriarchate, Volume 3, 1905, 24: “On the Synodal Chrysobull or Tome . . .”

[11] Види: V. G. Tchentsova, op. cit., 98.

[12] Види: Kallinikos (Delikanis) of Kyzikos, “The autocephalous Church of Poland”, Ekklesia, 1924, 6.

[13] Op. cit.

[14] Види: Rallis-Potlis, Constitution of the Holy and Sacred Canons, Volume 2, 1852, 259f. and 361.

[15] Канони који су овом случају прекршени су многи, укључујући 35. Апостолског, 13. и 22. Антиохијског, 15. Сардичког 2. Другог васељенског сабора, итд.

[16] Kallinikos Delikanis, Official Ecclesiastical Documents, Volume 2, 1904, 217.

[17] Вероватно се мисли на Русију (велика), Украјину (мала) и Белорусију (бела) (прим. прев.)

[18] Собрание государственных грамот и договоров, хранящихся в государственной коллегии иностранных дел, Part Four, Moscow, 1826, 514-517.

[Александар Милојков]

Нисте објавили цео текст. Овде недостаје неколико страна.

[Александар Милојков]

Ипак је у реду. То се на насловној не види цео текст.

[Dragi]

Ovo nije dobro kako Carigrad izvrće istoriju. Sav narod protiv ujedinjenja sa ruskom Crkvom.. Koji narod? Sa obzirom da takva pobuna nije poznata, Rusija je sve do kraja 18. veka vladala istočnim delom Ukrajine sve do Kijeva. Veći deo, najmanje pola današnje Ukrajine bila je izvan Rusije

1. Nije mitropolija Kijeva i sve Rusije (Россия), nego mitropolija Kijeva (ili kijevska) i sve/svega Rus (Русь). Normalno, Rusija nastaje od Rus, ali Rus ima malo širi pojam i dolazi kao Jugoslavija ili Južni Sloveni kod nas. Shodno tome Ukrajinci sebe smatraju da su Rus ali da nisu Rusi niti Rusija. Dakle, Rus i Rusija mora da se razlikuje. Generalno možemo da kažemo da se Rus deli na današnju Rusiju, isto Veliku Rusiju, onda na Belu Rusiju ili Belorus, i na Malu Rusiju ili Ukrajinu. Velika i Mala i Bela Rusija = Rus.

2. Mitropolija kijevska i sve Rus, mitropolit stoluje vekove u Kijevu, ali mitropolit Maksim (Grk!, 1283-1305) premešta sedište mitropolije oko 1299 u Vladimir u Velikoj Rusiji. Carigrad ovo priznaje.

3. Iz Vladimira mitropolit kijevski i sve Rus, Petar (?-1326), premešta sedište mitropolije kijevske i sve Rus oko 1325 u Moskvu. Carigrad ovo priznaje.

4. Od 1325 mitropoliti kijevski i sve Rus stoluju u Moskvi. Carigrad ovo priznaje.

5. Do raskola sa Carigradom dolazi 1439 odnosno 1441. Tadašnji mitropolit kijevski i sve Rus, Isidor (Grk, 1437-1441), potpisuje firentinsku uniju sa rimskom Crkvom u 1439. Vrativši se u Moskvu gde je stolovao, sad ne samo kao mitropolit kijevski i sve Rus nego i kao papski legat, moskovski veliki knez Vasilije II dao je uhapsiti Isidora. Isidoru je ali nekako uspelo bekstvo i vratio se u Rim, gde je postavljen za vikarnog biskupa u Rimu a posle je proglašen za latinskog patrijarha Carigrada.

6. 1448 ruska Crkva prvi put sama bira i postavlja mitropolita, bez učestva i dozvole Carigrada. Ruska Crkva ovo je opravdavala unijom Carigrada sa Rimom. Jona postaje prvi takav mitropolit kijevski i sve Rus. Ovo Carigrad ne priznaje.

7. Carigrad reaguje na osamostaljenje Moskve tako da 1458 "reorganizuje" mitropoliju kijevsku i sve Rus koja će da obuhvati sve pravoslavne krajeve izvan moskovske kneževine tj. Velike Rusije, kasnije ruskog carstva. Imamo sad dve mitropolije kijevske i sve Rus, jednu u Moskvi, onu originalnu koja se odvojila (?) od Carigrada, i drugu, onu carigradsku, i Viljnusu u današnjoj Litvaniji.

8. Ova carigradska će sa unijomu Brest u 1596 da se ujedini sa rimskom Crkvom, nastaje današnja grkokatolička Crkva. Carigradu ostaje samo titularno zvanje. I ta "prava" iz tog titularnog zvanja Carigrad će u 1686 da prepusti Moskvi, što je bilo samo formalno i da se međucrkveni odnosi dovedu zvanično u red - Moskva kao originalni naslednik mitropolije kijevske i sve Rus preuzela je poslednji ostatak one paralelne carigradske mitropolije kijevske iz 1458.

9. Moskva jeste u 1441 odnosno 1448 samovoljno otkazala poslušnost majci Crkvi u Carigradu. Međutim, 1589/90 došlo je do pomirenja Carigrada i Moskve, i Carigrad priznaje autokefaliju i patrijaršiju ruske Crkve.

Vidimo koliko tekst gore sve izostavlja, koliko činjenice, i koliko izvrće i koliko prećutkava istoriju. Rekoh bi da je ono gore teško u istini i dobroj nameri.

[Dragi]

150 godina imali smo raskol Carigrada i Moskve, od 1441/48 do 1589/90. Ništa novo.

[dziljana]

Има ли на располагању неки Руски аргумент везано за ову причу?

[Milan Nikolic]

Објављена документа о присаједињењу Кијевске Митрополије Руској Цркви

 

Ову збирку докумената објавио је Црквени академски центар „Православна енциклопедија“ и она пружа потпуни увид у архивску документацију из 17. века. Књига под насловом „Присаједињење Кијевске Митрополије Руској Православној Цркви, 1676-1686: истраживање и документи“ садржи значајан број докумената која до сада нису била штампана.

Приређивачи зборника примећују да присаједињење Кијевске Митрополије Руској Цркви 1686. г. не само да је сачувало украјинско Православље, него је допринело и успостављању црквеног јединства Свете Русије и пружило моћан замах развоју богословља и просвете у уједињеној Руској Цркви.

Даље се истиче да ниједна помесна православна Црква није посумњала у аутентичност докумената из 1686. године и да је сама Цариградска Црква безусловно признавала пуну јурисдикцију Руске Цркве над Кијевском Митрополијом. Истиче се да објављена документа не дају подлогу разговору о некој ограниченој природи јурисдикције Московске Патријаршије над Кијевском Митрополијом о чему је тврдила Цариградска Патријаршија 2018. године.

„Напротив, текстови јасно тврде да је патријарху московском Јоакиму дато право да хиротонише кијевске митроплолите без ограничења, да то право припада његовим наследницима и да је у начелу дозвољено да Кијевска Митрополија буде потчињена Патријарху московском.“

До сада необјављена документа бацају светло на све етапе преговора  који су водили успостављању јединства Руске Цркве, као што су грамате и друге повеље Цариградске Патријаршије.

Извор: Orthochristan.com

http://www.spc.rs/sr/objavljena_dokumenta_o_prisajedinjenju_kijevske_mitropolije_ruskoj_crkvi